Citanje Je Opasno Po Diktatorska Drustva

Alberto Mangel Čitanje je opasno po diktatorska društva
Gost Beograda nedavno je bio kanadski književnik Alberto Mangel. Povod dolaska u Srbiju jednog od najistaknutijih savremenih pisaca Kanade bilo je učešće na „Prozefestu" u Novom Sadu, gde mu je kao prvom dobitniku uručena književna nagrada ove manifestacije.
Alberto Mangel je čitalačkoj publici poznat po prevodima njegovih knjiga među kojima su „Istorija čitanja", „Sa Borhesom", „Stivenson pod palmama", a odnedavno i po delu „Biblioteka noću" u izdanju „Geopoetike". Reč je o delu koje na najbolji način otkriva Alberta Mangela kao strastvenog knjigoljupca, sakupljača knjiga i stvaraoca koji je kao pisac stasao delajući i sa one druge strane knjige, najpre kao čitač tuđih knjiga za izdavače, zatim kao novinar, publicista. U svoju bibliografiju upisao je više romana i knjiga eseja, a za svoj rad Mangel je dobio brojne nagrade i priznanja među kojima je i Gugenhajmova stipendija, a u Francuskoj mu je dodeljena titula „Ordre des Arts et des Lettres". Pred sam dolazak u Srbiju Mangel je učestvovao na Međunarodnoj PEN konvenciji u Londonu.
- Bio sam u Londonu na Međunarodnoj PEN konvenciji. Temu nisam ja dao, već su je organizatori sami postavili, a ona se zvala „Prava čitalaca". Prava čitalaca su upravo istovetna sa ljudskim pravima, kao što je to zapravo citirano u deklaraciji o ljudskim pravima u Francuskoj. Definicija ljudske životinje je definicija životinje koja čita. Dolazimo na ovaj svet sa nagonom da zapravo razotkrijemo šta znači pejzaž, šta znače lica nekih drugih ljudi, šta znači oblak. I naravno, šta znači neki napisani tekst. Često zaključujemo da je ono što otkrijemo zapravo naša sopstvena priča. Zato se u diktatorskim društvima čitanje smatra opasnom aktivnošću.
Mangel je rođen u Buenos Ajresu, državljanin je Kanade a trenutno živi u Francuskoj. Kanadu je, kako sam kaže, izabrao zbog toga što je to jedina zemlja koja ne traži da se čovek odriče svog identiteta.
- Ne verujem u ugovorene brakove - kaže Mangel. - Ne verujem da treba da nam se nameće nacionalnost, državljanstvo mesta u kojem nam se majka zatekla u trenutku kada je trebalo da nas rodi. Imao sam zanimljivo detinjstvo jer smo puno putovali, tako da nisam imao pravi osećaj doma vrlo dugo. Sećam se bukvalno fizičkog olakšanja kada bih uveče legao u svoj krevet, otvarao svoju istu knjigu i pronalazio iste priče. Ta stabilnost koju mi je knjiga pružala je bila čudesna. Vrlo dugo sam i sam osećao da knjige u mojoj biblioteci određuju moj identitet. Da ispričam jednu anegdotu, pisac Džulijen Grin je inače američki državljanin, ali od četvrte godine živi u Francuskoj. Časopis Lir je, obeležavajući njegovu devedesetogodišnjicu, objavio tekst sa naslovom: Evo stranca koji živi među nama. Ni osamdeset pet godina nije bilo dovoljno. Na pitanje da li je pročitao sve knjige koje poseduje u svojoj biblioteci, Alberto Mangel kaže da je to nemoguće jer ih ima veoma mnogo.
- U biblioteci imam trideset hiljada knjiga i, nažalost, jedan život nije dovoljan. U sledećem životu planiram da imam još trideset hiljada knjiga, tako da ću morati da počnem iz početka. Ipak, otvorio sam svaku knjigu koju imam. Znam šta su i ko su one. Neke su postale stari prijatelji, neke samo poznanici, a neke su samo kao one komšije, poznanici koje srećete stalno na ulici, samo ih pozdravite, ali nikada ne pričate sa njima. Dok sam bio mlad, žudeo sam da pročitam sve knjige koje posedujem, ali, kako sam stario, postajao sam sve više nalik detetu - hteo sam jedne iste priče da čitam stalno izpočetka. Sve ono površno iznenađenje koje ste prošli prilikom prvog čitanja knjige ne postoji, kako knjiga počinje, kako se završava, kako oni piju čaj, gde spavaju, to je sve poznato i sada možete dublje da se unesete u suštinu stvari. To vam dolazi kao veliko olakšanje.
Glas javnosti

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License