Cir Mosa Abensaam Ili Istorija O Tome Kako Je Cir Mosa Izgub

ГЛАВА ПРВА
Опис ћир-Моше Абеншаама и његовог дућана
Све многобројно грађанство града Н* познаје ћир-Мошу или хаџи-Мошу Абеншаама као трговца и порезплаћајућу главу још од вајкада. Познаје га још из турскога времена, кад је ћир Моша постао члан меџлиса после неког хати-хумајума, којим је проглашена равноправност свију вера у пространом падишаховом царству. Седео у меџлису и судио, и чествован био за време седница меџлиских; али зато ипак, кад су насамо били, волели су се Турци — поред све проглашене и обнародоване и загарантоване равноправности — и пошалити мало с ћир-Мошом: повући га за браду, омазати му паприком ивицу од филџана, метнути му кришом мало барута у лулу, или би му већ каквом подебљом, онако турском, шалом осујетили даље пушење из чибука или наргила, и натерали га да љутито истресе тек запаљену лулу. — Сви, кажем, и Турци, и Каури и Јахудије, знали су га као трговца и члана меџлиса, само га је Бецко, комшије Тошке јарац — кад би се попео на сандук испред ћир-Мошиног дућана да брсти лишће са млада дрвета — само би га он сматрао и држао, због оне његове браде и физиономије, за јарца. И кад год би му се ћир- Моша приближио да га отера са сандука, јарац не би бегао, као што би бегао од сваког другог крштеног створења, него би се исправио на стражње ноге, и накрививши главу, готов био да се туца и боксира с ћир-Мошом као са сваким другим јарцем. Тада би ћир Моша, као паметнији, попустио, и баталио силу, оставио би га с реч'ма: "Иди бестрага! Ђавол да ти носи!… И оћи да ми уједи!" па би се вратио у дућан. Јарац би и даље брстио, а ћир Моша из дућана изгледао: хоће ли пандура откуд видети, и тужио би се да у овој земљи нема ни власти ни заштите. — "И плати порез, и дај комору, и ајди у војску — гунња ћир Моша; — а дођи једно зуљумћар, — вели, показујући на јарца — и Србија слободија, — а ти не смеш пред твој дућан!!!…" На јарца се угледао и луди Мемет; и он, који је мало говорио, кад би год прошао крај ћир-Моше Абеншаама, одмах би се ухватио руком за браду и завречао јарећим гласом: "Меее!" И какво чудо онда што је и оштро око уметника, сликара који је сликао иконостас тамошње цркве, запело за ћир-Мошу и маркантну и интересантну физиономију његову. И он га је узео, у слици Христос пред Пилатом, за модел оног Јеврејина што се највише истакао испред свију и највише унео у Пилата, па се, колико га грло доноси, дере: "Узми овога, а дај нам Вараву!" (По Луци, XXIII, 18. 210) Да, ћир-Мошу је свак живи знао и познавао. Ко га је само једаред видео, тај га више није могао заборавити! Морао га је запамтити. Ако ни по чему, а оно га је, вала, морао уочити и запамтити по оном његовом празничном "анцугу", јединственом анцугу у граду, који је ћир Моша редовно облачио суботом, јер му је тада празник, па и недељом, јер му је тада, по наредби архијерејског сабора (која је наредба и њега обухватила), био затворен дућан. Издалека још могао га је свак уочити и познати по оном џубету опточеном лисичином, које је џубе офтао ћир Моша и о илијнским врућинама, даље по оном његовом прслуку и оним алватним панталонама (које је он звао: панталамуње). И капут и прслук и панталоне, све беше од једнога штофа: од солидне и као кожа дебеле венецијанске чохе, којом су се, можда, некада, тапецирали сицеви у каруцама, чохе која се израћивала до кампоформијског мира, и од које је један, можда баш последњи, комад купио још дед ћир-Мошин. И то дуго стајало у породичном долапу, и тек унук, — исти ћир Моша Абеншаам о ком вам сад говорим — скројио себи од тога комада хаљине.
Чоха је била солидна, неподерива. Преживеће и само тако жилаво јеврејско племе. Зато је ћир Моша поносит и задовољан том чохом и тим анцугом. И слабо га се тицало што је чоха "карирана", и што је "карирунг" тако крупан да га не би изабрао и понео ни најоригиналнији и најексцентричнији Енглез, и што он (ћир Моша) изгледа издалека у том оделу налик на оне прописне оковане фуруне у казначејским канцеларијама нашим. Ништа га то није женирало; штавише, он се поносио тим хаљинама и том чохом, и мило му било што нико више нема, нити може имати хаљине од тога штофа. И кад му је долепотписани једном пришао и учтиво га запитао: где се може добити такав штоф? ћир Моша је повукао два-три дима из своје робијашке дрвене муштикле, задовољно погледао по штофу и, после мале почивке, махнуо руком и кратко и хладно одговорио: "Нема веће!"
Као таквога, у таквом оделу, познаје га свет суботом и недељом. Али је он добро познат и радним и пазарним даном, — онда кад је у свом елементу. Јер недељом и празником он није онај прави и потпуни Абеншаам; он је тада као — опростите ми за израз — као шугав, јер је без посла. Нема "кшефта" или "алишвериша", пазара и ћара, — а то је душа Абеншаамова; и најлепше одело није у стању да га учини срећним кад му је дућан затво-рен, и он ван њега беспослен. Зато би он празником — и његовим и нашим — најрадије се налазио пред дућаном, око дућана или бар у улици где му је дућан.
Недељом би, после подне, сео пред свој дућан на клупу, и преседео би ту све док не падне мрак. Седео би ту са својом Ребеком и слушао музику која би свирала пред "Касином", и гледао би онај силни беспослени и расипљиви свет, и чудио би се да има и таква света што једе кад није гладан, и што пије и кад није жедан, и што је најгоре, пије више него што је жедан. Што се њега тиче, он је могао без свега тога да буде. Чашу пива није никада свога века поручио, следећи савету свога покојног оца хаџи-Шалома: "Сине Мошо, — гласио је очев савет — ако ти иште душа пива, а ти најпре попи чашу воде, једну, па и две и три; па ако си после свега тога ипак жедан — а ти онда можеш поручити једно пиво." Млади Моша се држао тога савета и кад је натоварио шездесет и пет година на плећа своја, и зато никад није имао жећи за пиво. А и шта ће му, кад је и иначе већ имао две страсти, — које су га доста коштале, и за које се кајао што их има — а те су страсти: страст пушења и страст шмркања бурмута. Зато недељом и није ништа поручивао, нити се бацао у трошак, него би лепо седео са својом баком и од времена на време понудио би и себе и своју баку бурмутом, јаким неким бурмутом, који је ћир Моша сам справљао и туцао од печена леандрова лишћа; па кад шмркне и кине, а он одскочи са седла и заљуља се силно као онај "чупавац" кад пробије заклопац од кутије. Седео би, пушио и шмркао, и слушао свирку и песму, коју такоће није плаћао. Јер, кад год би му пришао Цига с тањирићем за бакшиш, одбио би га ћир Моша увек једним истим речима: да би му он дао бак-шиш, али да не свира! И приметио би увек још и то: да они (тј. Цигани) нису никакве вере, и да нису никакви поданици, и да им је лако; јер док други поштени свет крваво стеченим новцем плаћа по-рез, они (Цигани) га одсвирају. (Ту је честити ћир Моша мислио на оно што Цигани по нашим паланкама доиста отплаћују свој порез свирајући бадава пред начелниковом кућом и кроз чаршију о народним празницима, кад су илуминације, и кад град величанствено плива у мору светлости и опомиње читаоца на приче из Хиљаду и једне ноћи.) Таквим злим поданицима сматрао је ћир Моша да је прави грех давати бакшиш, и тиме их само навикавати на нерад.
А и невоља је била ћир-Моши, па је морао бити тако штедљив. Требало је и празновати и светковати врло често, и ипак плаћати порез на радњу. Зато се ћир Моша и тужио на велики порез и на мали пазар услед честог затварања дућана.
— И како нећим?! И оћи да банкротирам!… Нема пазар… нема… нема! "Ајди, ћир-Мошо, затвори дућан!… Наредба је од власт." Шта ји, зашто? Ево зашто! Па онда стане да рећа све те честе препоне једном трговању. — Понедељак - манифестација, уторак—лимунација, среда—депутација, четвртак—прокламација, петак—мобилизација, субота је субота, а недеља—не смем да отворим дућан, ако отворим, сигурна глобација… па канализација, па нивелација, па експлоатација!.. Ихаа! Зар је један ствар!… Несрећа!… И не може да си живи…
И имао је право вредни ћир Моша Абеншаам! Зато и јесте био вредан као мрав, а грабљивац као јазавац.
Дућан његов био је надалеко чувен са богатог свог избора и са услужности ћир-Мошине. Дућан је био пун пунцат свакојаких ствари које ћеш бадава тражити по свој дугачкој чаршији, па и по самим апотекама. Одавно се рекло да код ћир-Моше само што нема "птичијега млека", а другога свега има. И доиста, шта ти свега није било у том дућану! Ђавољих папака, крила од слепих мишева, длака из вештичиног репа, биља од омразе, — и све тако неких страшних ствари да би ти се коса на више дигла, кад би се само могао дочепати инвентара ћир-Мошиног дућана. Ни у једном царинском ценовнику робе нема ни записано, а камоли таксирано, све то што ћир Моша свету кришом, а за добре паре продаје; и нико живи од наших толиких отачаствених цариника, па ни сам шеф господин** — коме је вечно весели и наквашени пан Јан Фајка и марш један компоновао — ни он сам не би знао и умео казати: одакле је и на којој је пограничној тачци наше отаџбине све то чудо увезено у Србију, у дућан ћир-Моше Абеншаама!
Зато је у дућан његов и нагртао сељачки свет, нарочито ћуркаста и сујеверна женска чељад. Ако је ко коме хтео да омили, или ко кога с ким да омрази — ишао је ћир-Моши и тамо би извесно нашао лека и помоћи. Те је ствари ћир Моша морао кришом да продаје, јер су га тамошњи фармацеути непрестано оптуживали месној власти, па једном чак и самој народној скупштини, наводећи чак и то: како ћир Моша није роћени Србин, како није служио никад војску, и да је оних судбоносних дана када је српска војска била на Горици, ћир Моша био на страни наших петвековних непријатеља.
Али бесвесна маса народа слабо је за то разбирала. Маса, као свака глупа маса, баш је тамо нагртала одакле су је одвраћали и куд су јој кратили. И здрави и болесни, и роткиње и нероткиње, љубљене и омрзнуте, тискале би се по ћир-Мошином дућану, тражећи лека и помоћи. Ако коју жену муж занемари или је истуче, она иде ћир-Моши да јој он да штогод да мужу омили; а муж чује то, па је још горе истуче. Ако, опет, каква удата баци око на комшију који се скоро из гарде кући вратио, 'ајде ћир-Моши да јој да биља од замаме: и ћир Моша јој да за добре новце, а после конзисторија месецима трља главу. И тако, што год коме треба, — ћир Моша има тога свега.
А и сам је био усталац. Од ране зоре до мрклога мрака седи он у дућанчету, па као паук у својој паучини што седи и вреба и увлачи луде муве у паучину, тако је ћир Моша вребао и увлачио луде сељанке у дућан. Ни у подне није остављао дућан, него му се ту доносило, и он ту у дућану ручавао. Његова бака спремала би му и смандрљала нешто од зеља, нешто налик на оно што наше вре-дне домаћице спремају младим пловчићима и гушчићима. И ћир Моша би се слатко заситио тим, задовољно протрљао руке и обрисао своју јарећу браду, па би онда узео и метнуо тумбећију у наргиле, запалио и пушио, одајући се тихом размишљању (које се, по свој прилици, није клонило користи ближњега). А често је том приликом просто беспосличио, и то онако беговски беспосличио, и увесељавао се слушајући како брбоће вода у наргилету или гледајући дремљиво оне трешње — које би метнуо у воду од наргилета — како скачу и како се претурају и јуре једна преко друге по води, кад он силно повуче на наргиле. То му је уживање остало их оних срећних малочас споменутих дана, из дана османлијског господарства, кад је и ћир Моша био неки фактор, и заседавао и судио у меџлису као члан његов. То му је све уживање било радних дана. Иначе је сав остали живот његов био само рад и напор и даноноћна брига за насушни хлеб и тековину.
Зато и није чудо што се ћир Моша тужио на силне празнике и светковине, на мали пазар и на велике порезе и прирезе. Није ни чудо што је роптао на стање у земљи и што је претио да ће се иселити у Турску; а зато је још најмање чудно што се довијао од сваке руке да што јевтиније проће, и што му је падало на памет и тако што, што ником живом не би пало на памет, — као што ће се већ поштовани читатељи из следећег испричаног уверити.
ГЛАВАДРУГА
Повластица ћир-Мошина
Дућан ћир-Мошин био је на угледном месту: одмах до реке, у близини града, у најживљој улици. Ту је стајао за турског времена, па је ту остао и кад Срби загосподарише. Али и сам дућан ћир-Мошин као да је примио нешто од карактера ћир-Мошина, а то је да се слаже с полицијом, да се покорава наредбама њеним. Нови регулациони план није запео за тај дућан, и дућан остаде и по новој линији, променивши само фасаду. — Све око њега се променило; старо се порушило а ново дигло, и тако од старога града остаде у тој улици само тај стари дућан са још старијим Абеншаамом и са још старијим његовим познатим већ "анцугом" од венецијанске солидне "кариране" чохе…
Одмах до ћир-Мошина дућана дизала се нова монументална кафана и пивница по плану, "Касина" звана. Па како је Абеншаам преживео турско господство, преживео је и многе кафеџије које се, откако је "Србија заступила", један за другим измењаше и изрећаше у тој новој пивници. Али ако су се кафеџије и мењале, ћир-Абеншаамова повластица у тој кафани зачудо остаде очувана и поштована боље него толике и толике повластице народне у свету, — чувана и предавана од једнога гостионичара другоме, све до овога последњега, о коме ћемо морати рећи коју, као и о тој повластици Абеншаамовој.
Ћир-Моша је био "сиромах човек". Управо, он је волео да се као такав представља и да га за таквога свет, а нарочито порески одељак, држи. Он је био један од оних типова — који су тако чести и мећу нашим православним ћивтама — који уживаше кад би чуо да се за њ говори: да је такав да му човек орах из руке не узме, и "да га пас за шта нема дохватити", — да се говори то, али ипак да се сумња и шапће за њ да је "труо газда", али да се то, наравно, не може доказати. — Ћир-Моша Абеншаам је, дакле, волео да изгледа да је пуки сиромах, а и да се држи за њ и сумња на њ да је богат. Па иако је у свему скоро био без икаква поноса, ипак се поносио богатством људи свога племена. Па иако је мало разбирао за историју, и мало знао историјских анегдота, ипак је врло радо, врло одушевљено и врло често причао једну такву анегдоту (једну једииу ваљда коју је знао), а то је она о славном и чувеном Ротшилду. Како се једном чувени Ротшилд шетао једно предвече с неким француским царем. (Ћир-Моша није знао цару име и додавао би увек да то и није ни чудно, а ни нужно, јер царева је много, а Ротшилд, је један у свету!) У шетњи их срео неки просјак који их замоли да му што уделе. Цар извади један франак да му удели. Баци му франак, али не погоди у просјачки шешир, него франак падне на земљу и откотрља се негде у мраку. Дуго су га тражили и цар и просјак, и не би га још нашли да им није Ротшилд присветлио запаљеном хиљадарком (банком од хиљаду франака)!
- Сад види чудо! Цар куји пари, ама нема; Ротшилд не куји пари, ама има!… Можи да извади, два, четири, десет франака да даји! Ама нећи. Он пали банку; оћи да покажи: Ти си цар, ама ја сам — Ротшилд!…
То би врло често причао, и додавао би увек, уздахнувши: да му је тих хиљаду франака како би их он одмах уложио у радњу! Па би опет дубоко уздахнуо и рекао: како од тога нема ништа. И како су сад настала времена да човек хвали Бога кад само може крај с крајем да састави. Па и он, ћир Моша, ради без икаква ћара; живи само и ради колико да се исхрани лачугом (Салата коју Јевреји радо и много једу из здравствених обзира.) и на њему се најбоље обистињава она реч: "сто година, деведесет гроша…"

Тога ради је и био штедљив у свему и трезвено и економно проводио дане своје. Па зато није ни чудо што је мало задовољства допуштао себи и није пио ни вина, ни пива, нити каквих ликера. Једино пиће које је радо пио, то је била кафа. А то је било сасвим природно и разумљиво, јер је у турско време кафа јевтина била; тада се могло попити по две, па и три за марјаш. Душевни Турци гледали су да и сиротиња може имати задовољства и уживања. Нарочито су јевтино кафу пекли они што су млели и пекли кафу по сокацима, оне — тако да их назовем — покретне или летеће кафеџије, којих је за турскога времена много било, да би и фукара имала у свако доба и на сваком месту кафе. Хамали, секираши, ситне дућанџије, сељаци и Цигани и друга фукара, тако је и пила кафу. Кад кафа буде насута у филџане, чучне и кафеџија и муштерија крај мангала насред сокака — јер кафеџија је обично пио са сваком муштеријом — па пију, тутуне и разговарају се о многом којечему, о крупним и ситним стварима, о Москову и Карадагу, и о чему не, па често из таквог разговора пронаћу и да су нешто своји.
Та навика је остала и ћир-Моши Абеншааму. Али је у српско време није могао тако практиковати просто зато што, прво, таквих кафеџија није више било, и друго, што је кафа поскупе-ла и скочила на два марјаша, а тај луксуз себи ћир Моша није ни могао ни смео дозволити.
Али се он већ умео довити. Постарао се и извојевао себи повластицу: да плаћа само марјаш за кафу, док је сав остали свет — без разлике ста-лежа, вере и народности — плаћао "Касини" два марјаша за кафу. И како је онај први кафеџија даровао и поштовао ту ћир-Мошину повластицу, тако су му даровале и поштовале то и све остале кафеџије које су се рећале један за другим и постајале тако нове комшије ћир-Моши Абеншааму.
Уосталом, ћир Моша их је и умео убедити: шта је то сусед или комшија, и шта је све дужан комшија комшији да учини, тако да је сваки кафеџија налазио после да је то сасвим природно што ћир Моша има ту повластицу, да треба да је има, и да је та повластица у самој ствари мала и ништавна, кад се узме на ум значај и свето име: сусед или комшија.
- И дођи ајдук сас пушке, говорио би ћир Моша, и сас топ, и сас левовер код теби и кажи теби: "Парии!" Тол'ко кажи… Ти немаш пари…, ели имаш, имаш пари, ама нећи да даш, — и ти, и молиш и кажиш: "Немам пари!"… Ајдук не верујући, оћи да убији. Ти видиш капислу… И нећиш да умриш; оћиш да живиш, и нећиш да даш пари, — и вичиш: "Аман, ћир-Мошо, лопови!"… Оћиш да вичиш, а?
- Тако је, није друкче! — признаје нови ка-феџија и комшија.
- И кој ћи да ти доћи у индат?!… Комшија!… Комшија ћи доћи! Ћир-Мошу ћи да доћи… Комшија комшији у индат да не доћи, — бива ли! А? — пита га ћир Моша и гледа задовољно у њега.
- Разуме се… Сасвим!… — вели нови комшија.

- И Мошу ћи доћи! Ће доћим, ће га убијим, — ели ће он мени да убији!… Ће и ја погиним! Што ћи ми живот?! Што ји живот?… Ништо! … Кашика крв!… А? Право ли зборим, комшијо? — пита га ћир Моша и гледа право у њега као змија у жабу.
- Је ли тако?

- Тако је! — вели комшија.
- Комшија мора да дођи, је ли тако?

- Јесте, тако је! — вели онај.
- Ели можи мени да доћи ајдук — наставља ћир Моша осетив однекуд у себи неку досад непознату и необичну силу од речитости.
- Можи мени, ето, да дођи ајдук!… Зборимо си сал, комшија: реч је, де! А Бог да чува!… Дођи мени ајдук; тражи пари и вичи: "Пари, аџијо, ели душу дај!" — "Не-мам пари, а душу давам"… — "Имаш пари!", вичи он. "Немам!" — вичим ја, "Било једно ајдук пре тебе. Немам!" — "Куд су ти?" вичи ајдук. — "Куде су?!" вичим ја. "Иди питај порезника, зашто мени питаш?!"… И нећи да ми слуша ајдук, и нећи да веруји, и оћи да пуца… да ми убији; оћи да ми кољи…

- Ништа лакше од тога, комшија! — потврђује онај. — Је л' ономад заклаше у сред бела дана онога сарафа?!… Знају они где има луди' пара… 'Оће, Бога ми, 'оће да те закоље, комшија, па… ка ништа…
- Хм!! — хукну па га погледа и духну на нос љутито ћир Моша и поћута мало. — "Да закољи"… Ама нећи, бре, да ми кољи! — обрецну се ћир Моша на њ скоро кроз плач. — Што да ми кољи!? Нећи… Ово ји само реч… разговарамо, де!

- Па разуме се, разговарамо само…
- И што ћи да радим ја, а, комшијо?

- Разуме се… ти ћеш, овај, да вичеш комшије, то јест, у помоћ… — вели комшија.
- Е, ашкољс'н! одобрава задовољно ћир-Моша. Теби ћи да вичим!… И кој ћи да дођи? А? — пита ћир Моша и мило га гледа — А? Кој ћи да до-ђи?…

- Разуме се… ја!…
- Е, ти ћи да дођиш! — кликну ћир Моша и потапка га по рамену. — Ти, комшија мој!…
- Наравно! — потврђује онај.
- А ово ји само разговор један… један реч… А да не да Бог, комшијо, да будни то. Има влас' у земљу; не можи то како ајдук' оћи… А, комшијо?…
И тако се код сваког новог кафеџије и комшије понавља тај разговор. И после тога ћир- Моша Абеншаам пије за марјаш кафу, срче и прави већу ларму срчући је него сви они што плаћају двапут толико.
ГЛАВА ТРЕЋА
Опис кафане; Газда Главоња и његов "цалкелнер" Наум
Тако је ћир Моша уживао годинама повластицу код свију кафеџија, све док му не дође за комшију и кафеџију газда Пера, назван Главоња. Па и за његова доба још задуго, док једнога дана не упропасти ћир Моша ту своју шеснаестогодишњу стечевину. А како и зашто, то ће стрпљиви читатељи одмах сазнати.
Међу многобројним келнерима Главоњи-ним, био је неки Наум "цалкелнер", жива ватра, а био је однекуд из Турске, из Македоније. Не знам стоји ли то посигурно, али се говорило, а и дирали су га, да је некада водио битољске слепце; да је после био у манастиру неком паракувар, затим да је био путујући учитељ код наших Црновунаца (зато су га и келнери и гости звали још и "даскал Наум"), где је изучио како се прави кашкаваљ, и одонда се Наум једнако носио том мишљу: да дигне у Србији једну фабрику сира кашкаваља, којом би истиснуо стари "швајцеркез". Чак и молба за позајмицу једне повеће суме од државе постојала је, кажу, у скупштинској архиви. Био је, дакле, то младић који је, тако рећи, био на ситу и на решету, али зато ипак остао веран и поуздан, десна рука своме газди.
Његовом оштром и проницљивом оку није се ништа измакло. Био је, тако рећи, психолог своје врсте — колико је, то јест, њему као келнеру за његов посао и позив требало. За кратко време по доласку његовом он је упознао све госте; његове кондуите о њима биле су врло тачне. Није много времена прошло а он је похватао и растерао све муфташе и рћаве платише, нарочито оне сталне посетиоце пивнице, оне који су навикли на извесну меру чаша или криглова пива, и који без те мере нису могли живети, и нису бирали средства да до њих доћу. А било је таквих доста. Ни сам газда Главоља није могао с њима изаћи на крај; гледао је својим очима како му мал пропада — и није знао наћи лека томе.
Мећу тим муфташима било је врло вештих и дрских, правих виртуоза не само да више попију а мање плате, или да мало попију а ништа не плате, — него је било и таквих који много попију, ништа не плате, па још приме чак и кусур, или дрско узму још новаца на зајам.
Такав је био неки господин Јевта из војног слагалишта, цивилни чиновнк, зато су га и звали господин Јевта Цивил, а звали су га још и "слана џигерица", јер је обичавао много пити (а мало или нимало не плаћати).
- Газда Главоља! — викну једног дана на поласку из друштва господин Јевта Цивил, а извадио новчаник из џепа. — Да платим! — вели, и др-жи полуотворен новчаник у руци. — Види, Бога ти, за кусур!… Имао сам једанаест пива…
- Хвала лепо, извол'те! — вели кафеџија. — једанаест пива, једанаест гроша; и ево вама четрде-сет и девет гроша.

- Једанаест и четрдесет и девет — рачуна Јевта — то су шездесет — и сручи кусур у свој нов-чаник, па се диже од стола. — Сад сам ти равно дукат дужан… Збогом!…
Кафеџија остаде убезекнут. Променио му дукат, вратио кусур — а дуката није ни видео! Стоји као пањ, гледа за њим, гледа по публици, као да би јој хтео рећи: "Море, видесте ли, људи, шта овај учини? Откуд му тај памет, што рекао чича Срећко!" А затим се прекрсти, грохотом насмеја, па рече: "Будибокснама, каквих ти нас нема!"
Таквом газди прави је анћео хранитељ био Наум цалкелнер. Јер он ником није на зајам давао, од свакога наплаћивао, и нико му се није могао измаћи и забушити га — нико, па ни сам дрски господин Јевта Цивил. И њему је доскочио Наум. Неколико пута га је усекнуо тако да је овај после редовно плаћао а све нередовније долазио, док напослетку није сасвим престао да долази, као што ће следеће испричано и посведочити.
- Науме, да платим! — рећи ће му једном г. Јевта Цивил. — Имао сам три пива…
- И она прва три! — подсећа га тихо Наум.

- Која три? — продера се г. Јевта.
- Она пре мезета! — вели му јачим гласом Наум.
- Три сам имао… — вели Цивил.
- Шест сте имали! — тврди Наум.
- Ваљда ја боље знам! — осекну се на њ г. Јевта, који сам сам и пио и бројао. — Ево — рече и показа три палидрвца која стајаху пред њим.
- Знам ја вас келнере!… Зато ја сам беле-жим. Ето… Колико палидрваца, толико пива!…
- Молим вас. Бележим и ја — вели Наум. — Ви бележите испред вас, а ја иза вас. Ево! — и показа осталима. — На вашем крогну од кошуље (господин Јевта био је дугачке шије и зато носио праве високе крогнове, и то је било врло згодно за бележење по њима). Три пре мезета, а три уз мезе — то су равно шест. Колико црта, толико чаша пива!…
И онај, после малог џапања, шта ће него плати свих шест пива. После плаћа редовно, а после неког времена више и не долази у ту кафану. Нема га никако, одбио се човек.
Ето тај Наум, тај и такав келнер запазио је и приметио што стотина пре њега није приметила. Он је наместио кљусу, ухватио лију, и лија долијала, и ћир Моша изгубио своју шеснаестогодишњу повластицу. А како је то било, дознаћете из следеће главе.
ГЛАВА ЧЕТВРТА
Губитак повластицв, и зашто је ћир Моша изгубио повластицу своју

Ћир Моша Абеншаам је био доиста вредан човек и чувао свој дућан као баба запећак или као мачка вруће огњиште што чува. Али кад год није било пазара, или је знао да га неће нико потражити, он је најрадије седео лети пред кафаном, а зими у кафани. Сваки дан би бар десетак пута завирио у кафану, и то је тако редовно радио и не би дана било а да он није по неколико пута свратио и задржао се чурећи своју крџу. Памти се да је само једаред за тих шеснаест година изостао неколико дана, а то је било онда кад се ћир Моша нашао уврећен што су му келнери приметили: да не седи пристојно, да "Касина" није турски меџлис, и да иде у Турску па тамо може тако седети! — А то је опет било једном приликом после доброг пазара, кад је задовољни ћир Моша скинуо своје тешке потковане кондуре, па прекрстио и подавио ноге онако по турски на једној столици и сркао кафу да се чуло као кад се шмрком пумпа вода из подрума. Само се тада нашао уврећен и изостао неколико дана, тужећи се на безобразну дечурлију која не поштују старост, а после је опет долазио и седео увек "по јевропски". Седео и безбрижно сркао кафу, и не слутећи, јадан, ко га је узео на око, и шта му се све спрема.
Онај Наум "цалкелнер", он га је узео нешто на око, и од више дана га пазио и посматрао. Пало му беше у очи да ћир Моша нешто одвише много кафа пије. Није могуће, мишљаше у себи Наум, да ће се ћир Моша толико бацити у трошак. Сваки дан по десет и више кафа попити — то некако не личи штедљивом ћир-Моши. "Није без ништа!" рекао је у себи Наум и решио се да припази мало боље и на келнере. Мало-мало, па тек му донесу три или четири празна филџана и увек један са марјашем: "Пио, веле, кафу ћир-Моша." — Ту или келнери краду и лажу, мишљаше Наум, — или ћир Моша није трговачки исправан. Зато још боље обрати пажњу на ћир-Мошу. И доиста га укеба: похвата му марифетлуке.
Ћир Моша доиста није попио те толике силне кафе, које су на њега гласиле. Он би попио једну, две, а највише три дневно. Па ипак се свакога дана неких десет његових филџана са марјашем доносило у келнерај!…
Ћир Моша се бацио и овде на тековину: делио је чист ћар са кафеџијом. А ево како. Он би ушао у кафану, сео, завио цигару и поручио кафу (а некад и не би ово последње урадио), а иосле би гледао испод ока по столовима одакле су се људи дигли и отишли, а остали празни филџани. Људи попили кафе, оставили уз филџан по два марјаша па отишли, а ћир Моша увардао, примакао се тим филџанима и из свакога узео марјаш а марјаш оставио; пола себи а пола газди. Тако од времена на време уђе у кафану, покупи марјаше и изиће напоље. Еле, тако које пре, а које после подне, ћир Моша је лепо годинама зараћивао тако дневно по два-три гроша чисте добити!
И то је годинама трајало, читавих шеснаест година, све до келнерствовања Наума "цалкелнера", управо док га Наум није увребао и својим очима видео лукавство ћир-Мошино.
- Нема, нема! — рече му једнога дана иронично Наум баш кад је ћир Моша сео поред једнога филџана у намери да придигне марјаш. — Узео сам ја већ. Нема два цалкелнера у овој радњи, ћир-Мошо!… Нема…
- И што нема?! — пита ћир Моша, правећи се наиван.

- Нема оно што ти мислиш! — вели Наум. — Доста је за данас четири марјаша.
- Не разбирам што збориш. — О, Боже! Да си како Јевреј прекрстим! — вели и састави три прста. — Што збори овај? — пита ћир Моша околину.

- Ее, хаџијо, видро! Не разбираш!… Ама ја тебе разбирам!.. А откад ти, бре, уће у ортаклук с газдом?
- Ајди, ћавол да ти однеси! — вели љутито ћир Моша.

- Хехе! Доће и теби, аџијо, реп у кљусу!…
- И иди од мене! Шта говориш безобразно!…

- Од сад више да нисте пекли кафу за аџију! — нарећује цалкелнер Наум осталим келнерима у свом подручју. — Јесте ли разумели?… Ни за марјаш, ни за дукат.
- Разумемо! — рекоше подручни келнери у један глас.

- И зашто? И шта је то? — чуди се и про-тестује ћир Моша. — Да си прекрстим!…
- То ти је! — рече одлучно Наум.

После овога настаде препирање и безуспешно правдање. Ћир Моша се бранио и правдао, али Наума уверити није могао. Наум је остао стално при томе: да је ћир Моша Абеншаам злоупотребио своју повластицу, да је подметао туће кафе као своје и крао са тасница од сваке такве кафе по марјаш и тиме годинама штетио све редом кафеџије и комшије своје.
Наум му је непобитним доказима доказао то, притерао га уз дувар, ухватио га у све четири — и ћир-Моши све врдање и правдање није помогло.
Док је ћир Моша роптао и обраћао се осталим столовима тужећи се на неправду и белај, Наум је кредом рачунао: колико је накрао ћир Моша за шеснаест година, рачунајући по десет марјаша дневно!
- А тако ћемо!… — ропће ћир Моша.
- Тако! — вели Наум.
- Нема газда код куће, сад ћи Наум стане газда.
- Јесте, сад сам ја газда.
- И Мошу кради?
- Краде ка' јазавац, — вели Наум рачунајући.
- И хаџи-Мошу кради?
- Шта стигне!
- И Мошу трговац кради? — пита ћир Моша.

- И Мошу трговац кради! — одговара Наум.
- Кради? — пита Моша.
- Кради! — одговара Наум.
- А Науму не кради?!
- Не кради!… — вели Наум једнако рачунајући и изражавајући чућење своје.
- И Мошу кради, а Науму не кради!…
- И Науму не кради! — одговара Наум. — Наум само фаћа такве тице и лопове.
- Лепа ствар! Аферим! И Науму то знади и кажи!… —- вели ћир Моша и гледа по публици кафанској апелујући на јавно мњење. — Пфуј! Срам ти било!…
- Море, хаџијо — одмахну руком Наум — батали ћорава посла! Не можеш ти са мном! Ти си Чифут, ама ја сам грчке школе свршио! Ја сам Цинцарин, бре! — вели му поносито Наум лупкајући се по челу.
- А сад фаћај пут!…
И не поможе ћир-Моши ништа. Диже се и остави кафану испраћен узвицима "Уа!" На вратима застаде, пљуну и викну Науму: "Срам да ти будни!" и изиће. А да ћир-Мошин пораз буде још већи, чак га и луди Мемет — који је баш туда у тај мах пролазио — дочека и пропусти са оним његовим јарећим "Мееее!"
ГЛАВА ПЕТА
Поврашак иовласшице, али с кодицилом
Тога дана, кад му се то десило, био је ћир Моша као убијен. Шта је то осећао, то слабо перо није кадро изразити. Било је нешто слично ономе осећању које је ћир-Мошин (а и наш заједнички) праотац Адам осећао кад је чежњиво погледао на рај, на једном за свагда за њим затворена еденска врата!
Није целога дана пио кафе, није чак ни тумбећију метнуо на наргиле, да по свакидашњем обичају мало поужива после ручка у брботању воде у наргилету. Само је сваки час отварао своју бурмутицу, шмркао, кијао и одскакао са седала свога.
- Срамота и штета, штета и срамота! —једнако му се једино то врзло по глави. Ни сутра, ни прекосутра, ни још неколико дана, никако није привирио у кафану, јер се стање измећу њега и Наума није побољшало.
Ћир Моша је покушао да ублажи гњев Наумов и послао му једног посредника, неког Мешулама, једног свог сународника и доброг пријате-ља, а у исто време и Наумовог доброг познаника, јер је продавао "пипитикос" и промесе по кафанама. Њега је послао и замолио да га измири с Наумом, али све то није помогло. Наум је остао сталан као стена.
- Док сам ја цалкелнер код "Касине" — рекао је одлучно Наум — не може мој газда имати ортака, — а кад газда доће, може слободно ако хоће узети Мошу и за касирку…
А за несрећу ћир-Мошину газда од кафане задржао се на путу мало подуже, а да је он ту, ћир Моша би лако, познавајући газда-Главоњину галантност и каваљерство.
Напослетку је и то дочекао. Стигао је и газда Пера Главоња с пута. Ћир Моша је одмах похитао, преварио Наума и потужио се газди, и представио му се као оштећени и као бедна жртва гадне сплетке и клевете. А кад је Наум реферисао газди ту ствар, искидао се овај од смеха слушајући, и жалио је једино само то што није и он био ту да га онако из прикрајка посматра и ужива како краде марјаше; а готов је био да му опет поврати сву потпуну повластицу. Али је ту наишао на јак и несавладљив отпор код свога цалкелнера Наума. И како му је Наум био одан и поуздан, десна рука у радњи, природно је било да је газда морао одустати и попустити унеколико, као опет и сам Наум од своје стране што је попустио.
И повластица је, истина, враћена била ћир-Моши, али, по пројекту цалкелнера Наума, јако окрњена једним, тако да га назовем, кодицилом.
И ћир Моша је опет смео долазити у кафану и могао пити за марјаш кафу. Али то је и било све од оне стар повластице; оно остало у тој повластици било је ново, као неки "кодицил повластице" , уметнут, или боље рећи, наметнут ћир-Моши.
Ћир Моша је и од сада, наиме, могао, истина, пити, али само три кафе дневно, и то из обичних филџана, из каквих пију и сви остали гости; — или је могао пити баш и колико хоће кафа, али то онда само из нарочитог једног филџана (који је Наум купио само за њ, и просто обио ноге по дућанима док га је нашао). Чудан је то био неки филџан, који је сваком пао у очи са форме и шаренила свога! Из тог филџана је само ћир Моша могао бити послуживан, само ћир Моша, а други нико није смео (а можда не би ни хтео) пити из њега. То је тај Наумов "кодицил повластици" ћир-Мошиној, на који је и газда Главоња пристао. Кад је саопштено то ћир-Моши, он је дунуо љутито на нос, викао је: "Срамота!" — али га је ипак примио и пристао на те нове услове.
У ћир Моша фче опет као повлашћени гост и посетилац кафу у "Касини". Старе комшијске и пријтељске везе опет су успостављене; чврсте и нераскидне везе, чвршће него икада дотле. Стари разговори опет се воде. Разговарају се комшије о томе: како се све ово морало тако свршити, јер је сусед или комшија — доиста свето име!
И ћир Моша Абеншаам опет прича ону стару и познату о хајдуку и комшији…
- И доћи ајду, и ти тражи пари! И ти не даш пари, и вичиш: "Аман, Абеншаам! У помоћ, ћир-Мошо!" — И кој ћи да ти доћи?!… Оћи ли ово црновунско ајдук Наум да ти доћи у индат?!… Нећи!.. Нећи, комшијо!… Ћир-Мошу ћи доћи. Убијем, ели погиним! Што ји живот? Кашика крв!…
"И зашто да пијим онда из максуз-филџан?… Зашто?…"

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License