Carski Rez Antisemitizam I Savremena Srpska Knjizevna Scena

Saša Ilić
CARSKI REZ

Antisemitizam i savremena srpska književna scena

Ovaj tekst je nastao marta 2005. godine kao odgovor na objavljivanje knjige Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš u izdanju Narodne knjige. Tekst sam ponudio tadašnjem uredniku lista Danas Grujici Spasoviću, zatim redakciji Vremena, Glasu javnosti, Letopisu Matice srpske kao i Koracima. Jedino je urednik kragujevačkih Koraka pokazao interesovanje za njegovo objavljivanje. Međutim, sutradan je tekst odbijen na sastanku redakcije Koraka uz obrazloženje da se «bavi politikom, a ne poetikom», tj. da je previše novinski i da mu nije mesto u književnom časopisu. U narednom broju je, uprkos takvom stavu, u pomenutom časopisu objavljen intervju sa Vasovićem u kome je on obrazlagao svoj stav prema demokratiji, promenama u Srbiji i NATO intervenciji, ali to se savršeno uklapalo u estetski koncept redakcije. Ovim ne želim da omalovažim napore članova redakcije Koraka, niti da prozivam urednike kulturnih rubrika kojima sam ponudio «Carski rez». Naprotiv, to mi je samo potvrdilo uverenje da se nalazimo u tamponiranoj kulturi u kojoj je protok kritičkog diskursa smanjen kao kod dialap konekcije na pulsnoj centrali, uz rizik neprestanog diskonektovanja. Stoga je i «Carski rez» naposletku objavljen u virtuelnom prostoru, u rubrici «Moj ugao» na sajtu B92 (1. april 2005). U tom trenutku sam mislio da je to najgora solucija, ali se ispostavilo da bolje mesto nisam ni mogao da nađem, tzv. intelektualci beogradske palanke dobili su svoju knjigu. Radi se o knjizi koja je izgleda dugo čekana. O knjizi koja je dugo najavljivana. Ta knjiga je integrisala sve rasute glasove raznih Kurira, Nacionala, Identiteta, nečasnih svedoka koji su godinama pokušavali da artikulišu problem svoje palanačke izuzetosti iz istorije. Radi se o knjizi njegoševskog naslova (Lažni car Šćepan Kiš) koja je u izdanju Narodne knjige, baš kao i njena preteča (Gvozdeni rov) koju pojedini intelektualci stavljaju u rang Vijona ili Brodskog, objavljena i promovisana pod geslom „prve polemičke knjige koja se posle smrti Danila Kiša bavi preispitivanjem njegovog dela”. Plejmejker uredničkog tima snova Narodne knjige – Vasa Pavković, potpisao je ovo izdanje i krenuo u medijsku kampanju. Tako je Danilo Kiš o sedamdesetogodišnjici svoga rođenja, dobio jednog neočekivanog tumača u liku namrštenog Nebojše Vasovića, koji se u nedavnoj prošlosti beogradske palanke proslavio epitafom za B. M. Mihiza.

„Imperija“ uzvraća udarac

Gvozdeni rov i Lažni car, osim izdavača, imaju još jedan zajednički imenitelj. Neko će odmah reći, pa to je tržište, ali ne, to nije tržište već politički program koji sada zadobija sasvim jasne konture, a koji se mogao slutiti svih ovih godina. Najpre je taj izdavač stupio na scenu kao primitivna manufaktura jeftine hartije na kojoj su se štampali roto romani kao i knjige dvaju velikih imena – Ljiljane Habjanović Đurović i Gorana Petrovića – oko kojih danas nema spora u beogradskoj palanci. Oni su stubovi za koje će se svi učesnici polemike oko Lažnog cara, kako potvrđuju u svojim tekstovima, zalagati i ubuduće.
Posle oktobra 2000, Narodna knjiga je polako počela da pomera svoj javni politički registar od opskurnog ali bogatog JULa, ka trapavom ali nacionalistički rigidnom DSSu. Po tome će ova kuća pokazati vanrednu adaptivnu moć koja se mogla registrovati na srpskom tržištu knjiga nakon pada njihovog gospodarskog para Milošević & Marković. No tu nije bio kraj. U međuvremenu je Narodna knjiga narastala kao najveća kuća sa edicijama za savremenu srpsku prozu i neprozu, više puta je uzastopno proglašavana za izdavača godine, a od oktobarskog prevrata do danas, njeni pisci su dobili četiri NINove nagrade. Solidan bilans jednog izdavača na čije čelo je tokom devedesetih postavljen Džaba Hat srpskog izdavaštva, koji je pokazao izuzetnu vitalnost i umešnost u vođenju ove kuće. Dakle, za poslednje četiri godine, Narodna knjiga je napravila više tranzicijskih pomaka. Sledeći korak je načinjen nakon atentata na premijera Đinđića, kada je urednički tim snova shvatio da je vreme da se ide dalje. Narodna knjiga je svoj javni politički registar počela da pomera ka DSu, u kome su do 12. marta 2003. videli svog političkog protivnika. Potom su odlučili da pokrenu ediciju pod naslovom Demokratija i da promovišu svoj kvaziliberalni stav koji će im poslužiti kao okvir za naporedno objavljivanje knjiga pokojnog premijera Đinđića i njegovog atentatora, te knjiga Danila Kiša i njegovog napadača Nebojše Vasovića. Pa šta u svemu ovome ne štima, zapitaće se neko. Ne štima to što se u pomenutom periodu menjao samo javni politički registar ovog izdavača, dok intimno Narodna knjiga nikada nije napustila političke premise koje je zastupala tokom devedesetih, a koje je u javnosti uspešno amortizovala objavljivanjem dela Davida Albaharija.
Odisej i pravi Eumej

Sve je počelo Kod konja, opominje nas Vasa Pavković u svojoj kratkoj ispovesti datoj redakciji Glasa. Dakle, tamo gde počinju sve palanačke priče, verovatno u nekoj kafanici gde je pesnik Vasović, nakon deset odisejskih godina, sreo svog Eumeja. Tu je i prepoznavanje svetskih duhova: jednog koji je ratovao protiv Kundere i drugog koji je trpeo despotske stege Danila Kiša, koga je do nedavno zvao svojim „učiteljem“. Nastavak ove priče bi mogao da preraste u srpski derivat legendarne Odiseje kada se tu ne bi radilo o palanačkom pozorištu u kome su se dvojica književnika od formata (Vasović&Pavković) namerila na „delo i ideje Danila Kiša“. Jer dobro je poznato da je u biti duha palanke „nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog“.
Uskoro se pojavila knjiga Nebojše Vasovića i to u najboljoj tradiciji likovnog oblikovanja Narodne knjige. Njen naslov i naslovna strana nespretno posežu za intertekstom koji današnji čitalac tek dopola može da pročita. Naime, svakome će biti jasno da je u pitanju neko „veliko“ demaskiranje u devetnaestovekovnoj tradiciji, što puk može lako da razume, dok je likovno rešenje upućeno senzibilnijem književnom esnafu koji bi to trebalo da podseti na jedan stari, ali dobro zapamćeni naslov koji glasi Narcis bez lica. Dakle, odmah se vidi da je plodna saradnja između lažnog Odiseja i pravog Eumeja donela nešto merkantilno. Ona je mobilisala široke narodne mase preko kodiranja srpske tradicije u naslovu i pozvala kišologe da se spreme na dolazeću oluju, jer se duh Dragana M. Jeremića tobože po drugi put obreo među nama.
Vasa Pavković nas još podučava u Glasu da postoje dve vrste emigrantskih pisaca, oni ostvareni i oni neostvareni. Na policama ostvarenog pisca Kiša znamo da su stajali: Adi, Andrić, Babelj, Crnjanski, Džojs, Kafka, Krleža, Isidora Sekulić i drugi, dok na policama neostvarenog Vasovića stoje izgleda: Ljotić, Jeremić, opat Baruel i ko još…? Rekonstrukcija pesnikove emigrantske police mogla bi da doprinese razumevanju njegove srdžbe, ali i izdavačke politike iza koje stoji urednik Pavković.
Poziv na Dialogue aux Enfers

Urednika Lažnog cara pozdravili su mnogi kritičari i novinari, kao i javne ličnosti, ističući njegovu hrabrost i konačno iskoračenje u vrednovanju Kišovog dela. Ti pozdravi stižu iz časa u čas i kreću se u rasponu od prepoznavanja srpskog softvera za dekonstrukciju književnosti (RTS, Evropa) do Kalezićeve i Kalajićeve zadivljenosti umom kakav je „onaj u Nebojše Vasovića“ (Kurir, Svedok). Rekao bih da se tu ne radi ni o kakvoj hrabrosti, već o kukavičluku. Naime, urednik se sakrio iza jedne knjige podržavajući napola (?) njene stavove, ubeđujući javnost da se radi o knjizi „koja se isključivo bavi književnošću i likom jednog pisca“. Urednik Pavković je verovatno mislio na Vasovićeva izvanumišta kojim je ovaj pokušavao da dokaže kako Kiš „nema ni osnovno čulo za maternji jezik“. Međutim, olako je prešao preko osnovne teme ove knjige, osnovnog stvaralačkog postupka, kako je to voleo da govori njihov voljeni profesor Jeremić. Vasović se dakako bavio likom Danila Kiša, ali koristeći metodu, leksiku i formulacije koje u mnogo čemu podsećaju na one koje se mogu naći u antisemitskim spisima. Od prve rečenice, kojom nas vraća na Kišovu sahranu, Vasović nam kao ozbiljan teoretičar i polemičar otkriva svoj vokabular i metodu kojom će se služiti do kraja svog raskrinkavanja jednog od „Jevreja sveta“. On kaže da je Kiš „još jednom izmanipulisao našu javnost“ i da će on – Vasović – pokušati da nam otkrije kako je to Kiš okrenuo stvar u „svoju korist“. Jedina razlika koju bih mogao da uočim u tipu diskursa Lažnog cara i Protokola sionskih mudraca je u preimenovanju „jevrejske finansijske moći“ u „književnu moć Jevreja sveta“. Dakle, tako ovaj neostvareni pisac vidi globalna književna strujanja i iz te pozicije nastoji da demistifikuje ne lik i delo, nego politiku Danila Kiša. Jer njegova literatura, prema Vasoviću, ni ne postoji. To je skup „besmislica i kičerskih stereotipa“. (N. V) Stoga se on njome i ne bavi, jer kada bi to želeo da učini, on bi najpre valjano pročitao Kišovo delo, pa bi naučio da se na početku Ranih jada (koji nisu roman nego zbirka priča) u Bemovu ulicu ne vraća Eduard Sam, da se dečak u Kišovoj prozi zove Andreas Sam, da je roman Bašta, pepeo (1965) prethodio Ranim jadima (1969), a ne obratno. To nije video ni urednik Pavković koji je knjigu prepremio za štampu i kome je, kako sam priznaje, Kiš bio veliki „učitelj“. No, jasno je da se Vasa Pavković proteklih godina više bavio delom Ljiljane Habjanović Đurović nego li Kišom, Pekićem ili daleko bilo, Kovačem. Stoga je njemu Paunovo pero danas reper profesionalnog pisma, a Kiš je u međuvremenu postao pisac „kičerskih stereotipa“. Interesantna je ambicija ovog urednika, koji je odlučio da pokrene mali dijalog u paklu. Tako je sintagma „klečanja pred ikonama“, toliko draga Vasoviću (Književna kritika i klečanje pred ikonama, Reč br. 28) i Ljiljani Habjanović Đurović (Petkana), postala glavna Pavkovićeva argumentacija. On „ne želi da kleči pred ikonom“, već namerava da nam pokaže kako funkcioniše njena semiotika, koju je sam „papagajisao“ (stručni semiološki termin V. P.) sa svojim saborcima iz raznih kvazipoetičkih bitaka poslednjih petnaest godina. Međutim, u Lažnom caru je nemoguće pronaći nijednu metodu poznatu savremenoj nauci o književnosti ili filozofiji. Radi se tu o nečemu drugom.
Istina i metoda

Evo ukratko rekonstrukcije Vasovićeve „naučne“ prolegomene za novo čitanje Danila Kiša. On polazi od premise da je Kiš pred smrt „još jednom izmanipulisao našu javnost“ učinivši još jedno „presvlačenje“. Danilo Kiš se, prema Vasoviću pre toga „sprdao sa pravoslavljem“ i „vukao srpsku publiku za uši“ dok je u Parizu nizao uspehe zahvaljujući „jevrejskom lobiju“. Tako su ga „Jevreji sveta“ izabrali za svog pisca. Kiš je inače „prodavao kliše o namučenom Jevrejinu“ i to njegovo „kameleonstvo se odrazilo i na njegovu umetnost“. Iz čitave ozbiljne književne rasprave, Vasović ustanovljava sledeće poetičke odlike dela Danila Kiša: on je manipulant, samoreklamer, kameleon, uživalac podrške raznih jevrejskih lobija i Jevreja sveta, čovek koji se mnogo puta presvlačio (menjao svoj identitet), pisac koji je trgovao jevrejskim imidžom, te da je sve to činio kako bi prevario književnu javnost i pribavio veliku korist za sebe. Ovako Vasović markira Kišovu eksplicitnu poetiku, da bi potom te iste književnoteorijske stavove pokušao da potkrepi primerima iz Kišovog teksta. Postoje tri teme koje ozbiljno ljute Vasovića. To je tema Holokausta, kao i Kišova kritika nacionalizma i antisemitizma. Nasuprot Danilu Kišu, on smatra da nije Staljin kriv za stradanje Jevreja u SSSRu nego sami Jevreji koji su radili za njega. On ide toliko daleko da tvrdi da su Jevreji Amerike „zgrtali pare“ na nesreći evropskih Jevreja. Ovakav stav amnestira naciste za Holokaust, relativizujući pojam odgovornosti.
Gotovo identične argumente koristila je Gebelsova propaganda koja je nastojala da objasni nemačkom narodu kako je rat koji se vodio bio u stvari rat „svetskog jevrejstva“ protiv nacionalsocijalističke Nemačke. Takvo izvrtanje teza uticalo je na mobilisanje društva u opsežnoj akciji protiv evropskih Jevreja. Ukoliko ta propaganda i nije uticala na buđenje otvorenih antisemitskih stavova koji bi podržali Hitlerovo „konačno rešenje“, ona je uticala na porast ravnodušnosti kod nemačkog naroda spram onoga što se preduzimalo protiv Jevreja.
U tom smislu je simptomatičan Vasovićev govor o neosnovanosti pitanja odgovornosti koje je Kiš stalno postavljao. Navodeći „nevidljive svetske režisere“ kao glavne krivce, on prepoznatljivim jezikom Protokola zahteva odstupanje od zvanične istorijske verzije, tražeći vinovnike zla s onu stranu zdravog razuma. Na pitanju odgovornosti se, rekao bih, slama čitava ova knjiga, ali sa poricanjem tog pitanja ona pronalazi ključ uspeha u beogradskoj palanci. Stoga se Vasovićevo negiranje Kišove literature svodi na poricanje probelma odgovornosti u čemu će Vasović, bez sumnje, pronaći mnoge istomišljenike u srpskim intelektualnim krugovima. Jer, kao što se pokazalo da Jeremićev atak na Grobnicu za Borisa Davidoviča nije bio motivisan problemom plagijata, tako se i ovaj palanački pamflet ne odnosi na „genitivne metafore“ već na opravdanje zločina. Radi se takođe i o zloupotrebi imena Danila Kiša da bi se napala ona pozicija u savremenoj srpskoj književnosti, koja je sa Kišovom i Pekićevom smrću, te odlaskom Mirka Kovača i Bore Ćosića iz zemlje, izgubila svoje prave protagoniste.
Međutim, ono što je zaista novo u nacionalističkom diskursu, ono što se tokom vremena prelilo iz mračnih rezervoara Kurira i Nacionala u javni književni govor, a za šta se urednik Pavković posredno zalaže, predstavljaju otvoreni antisemitski stavovi kojima se nastoji objasniti promašaj evropske književne opcije u Srbiji. Sve se to ovih dana događa pred našim očima, u režiji uredničkog tima Narodne knjige.
Ukoliko takvi stavovi budu prevladali, izgubićemo šansu za popravni ispit, a neostvareni pisci iz emigracije mogu da računaju na svoje konačno ostvarenje.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License