Branislav Bozovic Dragi Jovanovic

Branislav Božović - DRAGI JOVANOVIĆ

(uz dozvolu autora)

Redaktor Vojmir Kljaković
Recenzenti Vojmir Kljaković, Ivan Matović

Nijedna okupirana zemlja u drugome svjetskom ratu nije imala toliko kvisiinških vođa, ni toliko vođa drugih suradnika okupatora koliko ih je bilo u Jugosiaviji.

PREDGOVOR

Kad su 1. svibnja 1945. godine francuske jedinice u Bregenzu uhapsile Dragomira-Dragog Jovanovića konačno je stavljena točka na jednu zločinačku karijeru protkanu skandalima, korpucijom, beskupuloznošću, progonima i krvoprollćimja. Idejni začetnik i izvršilac banjičkih zločina, u kojima je izgubilo život desetak tisuća ljudi, nije izmakao ruci pravde. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača proglasila ga je za ratnog zločinca, a 17. srpnja objavljeno je saopćenje da je nad njim izvršena smrtna kazna.

Tokom četiri ratne godine na ovom našem balkanskom prostoru ratni vihor odnio. je stotine i stotine tisuća života, a bratoubilački rat se pretvarao u genocid. Poslije neprijateljskih akcija ostajala je pustoš, krv i suze, a i u tom krvavom vrtlogu bilo je pojedinaca koji su djelom dokazivali da se može još više i još gore. Njihovi likovi i imena ostali su trajnim simbolima zločina na ovom našem tlu, a Dragomir Jovanović u toj galeriji zločinaca zauzima zasigurno istaknuto mjesto. Njegova karijera nije bila brza i blistava. Početakje bio ispunjen neuspjesima i padovima, ali je mladi Jovanović sve to, reklo bi se stoički podnosio, duboko uvjeren da je roden za uspješnog policajca. Teško je razlučiti koliko su mu u građenju karijere policijaskog činovnika i funkcionara pomogli urođeni talent i sposobnost, a koliko veze s istaknutim ljudima političkog života. Vjerojatno je najbliže istini mišljenje da se vješto koristio i jednim i drugim, što ga je na kraju i dovelo do značajne funkcije upravnika grada Beograda i šefa sigurnosti u kvislinškom aparatu tadašnje Srbije. O Jovanoviću i njegovim moralnim vrijednostima gotovo nitko nije imao iluzija, a nion sam nije osobito sakrivao te ružne crte svoga karaktera. Nije stoga ni čudo što se govorilo da je Dragi Jovanović tipični policajac jugoslavenske škole u kojoj je dozvoljeno sve za uspjeh u karijeri. Dodvoravajući se političkim i drugim značajnim osobama na sve moguće načine, i Jovanović je, poput tolikih drugih izdajnika, posebnu revnost iskazivao u otkrivanju, hapšenju i mučenju komunista. Moglo bi se za njega kazati da je karakterističan izdanak onog krvožednog mentaliteta koji se mogao stvarati samo unutar zidina zloglasne Glavnjače. U tom omrznutom zatvoru, radili su, bolje reći batinali i mučili pravi sadisti i krvoloci. Pišući 1982. godine predgovor za knjigu »Glavnjača kao sistem, beogradskog publicista i advokata Rajka Jovanovića, Miroslav Krleža je na svo) nadahnut način kazao i ovo.

»Pred našim očima ubijaju se politički uhapšenici i nestaju netragom iz zatvora; tuberkulozni ljudi zatvaraju se u betonske samice pune vode, vlasti se groze Dunavom, ljudi se dave, biju batinama, vrećama punima pijeska, žilama, kundacima i bokserima, ljudi se vežu naglavce i zatvaraju u dimnjak, po četiri čovjeka žive na prostoru od jednog kvadratnog metra, i sve to traje već punih deset godina, a da se do današnjeg dana nije još našao nitko da napiše sistematski prikaz ovog našeg rasnog, vidovdanskog, clairvoyantnog paklenog misterija.
Što se moglo očekivati od čovjeka koji se formirao na ideologiji Glavnjače no da se pretvori u agenta i batinaša, u beskrupuloznog progonitelja svega naprednog. Držeći se svog životnog uvjerenja da je »rođeni policajac, Jovanovć je, shvativši kakva vremena nadolaze, svoje sposobnosti još nekoliko godina prije rata ponudio njemačkoj obavještajnoj službi. Gradeći sistematski veze s utjecajnim osobama u Gestapu, Jovanović s vremenom dolazi u vezu s njegovim najistaknutijim ličnostima, što će mu, kako se pokazalo, biti od izuzetnog značaja za napredovanje. Odmah po potpisivanju kapitulacije, već 18. travnja, Jovanović stupa u kontakt s Nijemcima i nudi im svoje usluge, usluge čovjeka koji je priznati »stručnjak za borbu protiv komunizma. Za svega nekoliko dana Jovanović ostvaruje svoje ambicije o kojima je do tada mogao samo sanjati. Dakako, to ga tjera da još revnosnije dokazuje svoju odanost nacističkim glavešinama Upravo stoga Gestapo je i mogao formulirati stav o Jovanoviću u kojem se između ostalog kaže da je »putem dugogodišnjih veza sa odgovornim nemačkim mestima, tako čvrsto vezan za Nemačku da za njega više nema povratka! Toga je najvjerovatnije bio svjestan i sam Dragi Jovanović, pa se do kraja angažirao protiv svih onih koji su mu mogli ugroziti karijeru, a posebno protiv svega naprednoga i komunističkoga. Gotovo opsjednut »komunističkom opasnošću Jovanović je značajno reorganizirao beogradsku policijuj sistem rada u njoj za što je dobio mnoga priznanja. Cak, i u pohvalama škrti Nijemci, kažu da je »policija ovde, s obzirom na ličnost šefa javne bezbednosti, u najboljim rukama..”. Pa ipak usprkos svima naporima i danonoćnom angažiranju, racijama i mučenjima, prijetnjama i zastrašivanjima, Jovanović ne uspijeva zaustaviti uspješno djelovanje Partije i njenih članova. Odmah poslije napada Njemačke na Sovjetski Savez on stvara koncentracioni logor na Banjici, okružuje se ljudima poput Svetozara Vujkovića i Đorda Kosmajca, poznatih sadista i mučitelja. S gotovo fanatičnom upornošću pokušava uništiti otpor stanovništva okupatoru i domaćim izdajnicima, ali umjesto straha među Ijudima se javlja prkos. Poslije vješanja petorice rodoljuba na Terazijama, u gradu se umjesto panike ispisuju parole s porukom: »Osvetićemo naše drugove. To, dakako, inspirira Jovanovića i njegove suradnike na nove zločine. U logor na Banjici pristižu kolone Ijudi, poduzimaju se odmazde, ali vrijeme sve manje radi za Jovanovića i njegove poslodavce. Stalno okružen netrpeljivošću mnogih svojih protivnika, posebno Aćimovića, Jovanović se, medutim, održava zahvaljujući izdašnoj i gotovo bezrezervnoj podršci Nijemaca. Pod njihovim okriljem stići će i do Njemačke, ali tu će konačno zakazati njegov »policijski nos i on će pasti »u klopku kakvu je često namještao svojim protivnicima.

USPON I POSRTANJA

Tih dana, krajem marta 1929. godine, bio je to dogadaj o kojem se najviše govorilo o beogradskoj policiji. Hoće li se »stvar« do kraja isterati načistac i krivac dobiti zasluženu kaznu ili će se skandal zataškati da ne bi štetio ugledu policije? Odgovor je došao od ministra unutrašnjih poslova. Na dan 29. marta 1929. saopštio je svoju odluku Upravi grada Beograda:

»Jovanović Lj. Dragomir, član Uprave grada Beograda, otpušta se mojim rešenjem br. 11066 sa današnjim danom iz državne službe, jer je prilikom pregleda kase, kojom je on rukovao kao šef Centralne prijavnice, utvrđen manjak od din. 41. 300, 14, koji je iznos on tek naknadno položio glavnoj državno] blagajni i što je izvesne novčane iznose polagao nadležnoj kasi tek posle tri ili četiri meseca, zbog čega je državnoj kasi morao položiti na ime kamate 1.410,10 dinara.

Ovakvim svojim postupkom Jovanović je učinio krivično delo za koje će biti po zakonu progonjen, ali pošto se time onemogućio za daljnju državnu službu, to se gore pomenutim rešenjem iz iste otpušta.

Saopštavajući prednje, naredujem da se ovo saopšti svim sreskim načelnicima, svim članovima Uprave grada, šefovima sreskih ekspozitura, komesarima željezničke i pogranične policije i svima činovnicima višega ranga od navedenih, s napomenom, da ću u ovakvim i sličnim slučajevima učinioca otpustiti iz službe i predati redovnim sudovima.« 1)

Uprava grada Beograda postupila je po ovom naređenju i 2. aprila upoznala svoje ljudstvo sa rešenjem ministra unutrašnjih poslova.

Usledili su vrlo živi komentari medu policajcima, naročito medu činovnicima Centralne prijavnice, jer je Jovanović proneverio novac iz kase ove ustanove dok je bio njen šef.

Brzo su se saznale pojedinosti, pa se i po gradu uveliko pričalo o ovom skandalu. Obaveštena je i šira javnost »Politika« je objavila vest o tome, kao i fotografiju proneveritelja. Da li je to naprasni kraj jedne uspešno započete karijere, pitali su se oni koji su poznavali Jovanovića i njegovu umešnost i snalažljivost.

Dragomir Jovanović rodio se u Požarevcu, 27. jula 1902. od oca Ljubomira i majke Vilme Drašković. Pohadao je gimnaziju u Velikom Gradištu a Pravni fakultet u Beogradu. Sa diplomom Pravnog fakulteta Jovanović je našao posao u državno] službi, u beogradskoj policiji. Radio je kraće vreme kao šef grupe agenata u policijsko] službi pri dvoru i počinje karijeru u Upravi grada Beograda, u I i IV kvartu. Usledio je Jovanovićev premeštaj kao policijskog činovnika pri Narodnoj skupštini, gde je komunikativni policajac nastojao da stvori poznanstvo i veze sa uticajnim političarima. Preskočivši starije činovnike probio se ispred njih i postao šef Centralne prijavnice Uprave grada Beograda. Uspeo je da se zbliži sa slovenačkim političarem Antonom Korošecom i postane njegov štićenik, uz reska ogovaranja svojih kolega da je to postigao preko svoje žene.

Istina, bilo je sasvim na početku i padova. Svetolik Savić, izdavač lista »Balkan«, pričao ]e da je mladi Jovanović najpre bio njegov nameštenik, ali ga je otpustio zbog nesposobnosti, dok su drugi govorili da su ga iz policijske službe pri dvoru najurili. Bila su to prva posrtanja mladog Jovanovića, posle kojih se brzo oporavio i počeo da gradi policijsku karijeru u Upravi grada Beograda. Sve do početka 1929. godine, kada je izbio skandal zbog pronevere. Jovanović je tada uspeo da od kafedži]a i drugih poznanika pozajmi novoc i vrati ga kasi Centralne prijavnice, ali time nije uspeo da izbegne otpuštanje iz službe.

Pošto ga je, posle toga, čekalo i sudente zbog krivičnog dela, Jovanović je uporno nastojao da se spasi robije. Naime, kada je sud preuzeo njegov slučaj, sudija je zahtevao od Uprave grada Beograda da podnese izveštaj o utvrdenim činjenicama počinjenog krivičnog dela. I kada su upućeni bili uvereni u logičan ishod sudenja, tj. u osudu Jovanovića, desilo se nešto što je malo ko očekivao. Sudski postupak je prekinut, Dragomir Jovanović se oslobodio krivične odgovornosti. Njegov spasilac bio je Milan Aćimović.

Neslavno se završio prvi period Jovanovićevog službovanja u beogradskoj policiji. No otpušteni policajac se nije mirio sa sudbinom. On nije ni pomišljao da promeni službu, već samo na to kako da se vrati u nju. Jer, bio je ubeđen da je »rođeni policajac«, da mu je to životni poziv, da mu u to] službi predstoji uspešna karijera i budućnost. Tu ]e nalazio sebe, tu se osećao kao riba u vodi, u mutnim vodama te službe su najbolje mogle da dodu do izražaja njegove sklonosti, snalažljivost i ambicije. U to je fanatično verovao i bio spreman da se posluži svim sredstvima da bi taj cilj postigao.

I zaista, Jovanović je bio van policijskog stroja svega godinu dana. Godine 1930. obreo se u Zagrebu kao činovnik tamošnje policije. Još se nisu bile stišale priče

O proneveri i nagadanja kako je došlo do obustave sudskog postupka, a pojavila se nova zagonetka: ko je isposlovao Jovanoviću povratak u policiju? Najčešće objašnjenje je bilo da je to obavljeno pomoću predsednika vlade generala Petra Živkovića.

U novoj sredini Jovanović je nastavio po starom: sa uspostavljanjem i učvršćivanjem korisnih veza. Sprijateljio se sa šefom zagrebačke policije Jankom Bedekovićem, kao i sa njegovim naslednikom Stanojem Mihaldžićem koji je ovu dužnost preuzeo 1931. godine. Postepeno se uključivao u društvo uticajnih ljudi u Zagrebu i uz pomoć svoje aktivne supruge odlazio na prijeme i u posete porodicama važnih funkcionera i uglednih gradana. Kao i pre toga u Beogradu, i ovde je ušao u društvo kockara i pročuo se kao hazarder. Zadobivši simpatije i poverenje novog šefa Mihaldžića, osvojio je i novi položaj: postavljen je za šefa najvažnijeg odeljenja zagrebačke policije.

Takav obrat posle nedavnog skandala i Jovanovićevog otpuštanja iz državne službe izazvao je iznenadenje i otpor pre svega onih koji su dobro poznavali Jovanovića. »Tadašnji ministar Lazić i upravnik beogradske policije Lazarević«, izjavio je Mihaldžić, »nisu bili saglasni sa ovim postavljenjem, pošto je po njihovom mišljenju Jovanović nelojalan činovnik i pokvaren čovek. Uprkos tome ostavio sam Jovanovića na njegovom položaju, pošto sam sa njim kao policijskim činovnikom bio vrlo zadovoljan i nisam držao mnogo do mišljenja drugih.«

Povodom posete kralja Aleksandra Zagrebu 1933. godine Jovanović je uveravao bana Ivu Perovića da su preduzete potrebne mere bezbednosti i hvalisao se, po običaju, da ]e kao vrstan policajac o svemu mislio i da garantuje potpunu sigurnost »visokom gostu«. Međutim, u poslednji čas su intervenisali Generalštab i Aćimović, ukazujući na kuću u Zagrebu u kojoj su se nalazili ustaše spremni da izvrše atentat na Aleksandra Karadorđevića. Jovanoviću je prepušteno da sa agentima opkoli kuću i pohapsi atentatore. Taj zadatak nije izvršen kako treba, jer je jedan policijski agent poginuo a jedan atentator pobegao. Zato je Aćimović morao, sa mnoštvom žandara, da organizuje opsežnu akciju potrage i uhapsi atentatora što mu je i uspelo u okolici Zagreba.

Bes se sručio na Jovanovića. Ministar unutrašnjih poslova je naredio hitnu istragu, utvrdivanje odgovornosti i kažnjavanje Dragomira Jovanovića. Ljutit, Aćimović se obratio Mihaldžiću: »Ja vas ne razumem. Zašto se vi zauzimate za Dragog Jovanovića? On je pokvaren čovek, nije dobar činovnik i ne zaslužuje nikakav obzir. Ja bih na vašem mestu odmah naredio njegovu suspenziju iz službe i podneo predlog za njegovo otpuštanje i time celu ovu stvar likvidirao.« Niko više nije mogao spasiti Jovanovića od posledica njegove nebudnosti i propusta. Ponovo je, kao i 1929. godine, otpušten iz policije. Ostao je u Zagrebu, pošto su mu prijatelji pomogli da se zaposli u predstavništvu inostrane petrolejske kompani]e.

Bilo je to još jedno posrtanje »rođenog policajca«, još jedan pad u policijskoj karijeri Dragomira Jovanovića.

Kada su prošla uzbuđenja posle marsejskog atentata na kralja Aleksandra, 1934. godine, Jovanović je ocenio da je vreme da se zaboravi njegov greh prema kralju i da dolazi njegovo, Jovanovićevo vreme: da oživi svoje napore i mobiliše veze u borbi za povratak u policijsku službu. Opsednut uverenjem da mu je životni put neodvojiv od policijske službe i da će uprkos svemu ostvariti uspešnu policijsku karijeru, on je napregnuo sve snage, upotrebio svu svoju umešnost, da se opet domogne policije. Sa fanatičnom upornošću krenuo je još jednom u pohod za povratak u policiju.

»Jovanović se vratio u Beograd. Opet je u policiji.« Vest se brzo pronela gradom, izazvala mnoge komentare i oživela stare priče i intrige. »Kako je uspeo posle svega?« To je bilo najzanimljivije pitanje na koje, medutim, nije bilo pouzdanog odgovora. Utoliko je više bilo nagadanje o ličnosti koja je stajala iza toga: regent dr Ivo Perović, ministar Velja Popović, Anton Korošec, Stanoje Mihaldžić…?

U tom pogledu je karakterističan poverljivi izveštaj ko]i je Bogoljub Jevtić dobio od jednog svog pouzdanika: »Ovu individuu rehabilitovao je gospodin Ivo Perović i smestio ga u beogradsku policiju… Kada je Jovanović uspeo da se opet uvuče u beogradsku policiju, iz koje je ranije izbačen dva puta zbog prljavih slučajeva, znao je da neće dugo ostati na položaju malog komesara policije savamalskog kvarta. Zahvaljujući teškoj političkoj situaciji koja je donela vladu Milana Stojadinovića, Jovanović je grubo i podlo počeo da služi novom režimu, sa namerom da dode do novca i do položaja i na taj način zadovolji svoje i naročito ženino samoljublje. Išao je i preko leševa… Zahvaljujući svojoj beskrupuloznosti i svojoj pasjoj odanosti Stojadinoviću i njegovim drugovima, uspeo je da bude naimenovan za šefa Opšte policije Uprave grada Beograda.«

Godine 1936. Jovanovlć vodi delegaciju jugoslovenske policije na zasedanje komisije za saradnju evropskih policija na suzbijanju kriminala u Berlinu. Bila je to za njega prilika da se afirmiše u prvoj misiji u inbstranstvu i doprinese jačanju svojih pozicija u zemlji. Prisustvovao je i kongresu Hitlerove Nacionalsocijalističke stranke u Niirnbergu i bio okružen pažnjom kolega iz nacističke policije. Tom prilikom je uspostavio važne kontakte sa odgovornim policijskim ličnostima Nemačkog Reicha i tada napravio prve korake u saradnji sa njima. To je bio početak njegovog vezivanja za Hitlerovu Nemačku i višegodišnjeg tajnog i javnog rada za njene interese i u njeno] službi.

Naredne, 1937. godine, iz Beograda ponovo odlazi u Berlin delegacija jugoslovenske policije: upravnik grada Beograda Milan Aćimović i šef Opšte policije Dragomir Jovanović. Oni utvrđuju program zvanične saradnje policijskih službi dve zemlje, a nezvanično i posebno učvršćuju svoje veze sa istaknutim ličnostima nemačke obaveštajne službe i policije. Jovanović ]e bio zadovoljan, pošto je vodio razgovore sa šefom nemačke bezbednosnopolicijske službe Heinrichom Himmlerom, njegovim zamenikom Reinhardom Hevdrichom, šefom političke policije, tj. Gestapa, Heinrichom Mullerom i gestapovskim stručnjakom za jugoslovenska pitanja Hansom Helmom. Nešto kasnije, Hevdrichov pomoćnik Werner Best i Muller, dolaze u Beograd u tajnoj misiji o kojoj jugoslovenska javnost nikada nije bila obaveštena. U cilju sprovodenja utanačene saradnje, pre svega u zajedničkoj borbi protiv komunizma, dve zemlje su imenovale svoje policijske predstavnike pri diplomatskim predstavništvima u Beogradu i Berlinu.

U Beograd je došao Jovanovićev saradnik Hans Helm. Zvanična i tajna saradnja, započete u Berlinu, nastavile su se u Beogradu.

Među vodećim političarima u Beogradu vodila se bezobzirna borba za vlast i uticaj, u koju se vešto uključivao i Jovanović. On je podržavao one koji su na vlasti, nastojeći da izvuče iz toga lićne koristi, ali je u isto vreme održavao veze i sa njihovim političkim protivnicima. Kao šef policije u glavnom gradu Jugoslavije igrao je odredenu ulogu i ulazio u razne kombinacije u politikantskom nadmudrivanju i planovima gradanskih političara i krugova oko dvora. U toj igri raznovrsnih kombinacija političkih stranaka i struja, traženju i pridobijanju saveznika, sklapanju varljivih medusobnih saveza i izigravanja istih, uspona na vlast i padova da bi je drugi preuzeli, on se vešto snalazio i u vrtlogu suprotnosti gradio i učvršćivao svoje pozicije, obezbedivao se da u nastalim obračunima i promenama ne potone, pronalazio put i način da stekne poene za daljnje napredovanje u policijskoj karijeri.

O takvom držanju Dragomira Jovanovića poverljivo su izveštavani, od svojih pouzdanika, rukovodioci građanskih stranaka i uticajni ljudi:

»Nema sumnje da Jovanović ne radi za Milana Stojadinovića iz ubeđenja, nego za novac. Ali ipak, da bi osigurao svoj položaj i sa druge strane, davao je neprekidno informacije svom protektoru Peroviću i lagao ga je.«

»Dragomir Jovanović je tipičan policajac jugoslovenske škole… Sve je dozvoljeno samo da lična karijera uspe. Služeći jednom režimu, policajci su se unapred obezbeđivali kod ljudi koji će eventualno obrazovati novu vladu, pa su gledali da ih zaduže prodajući istovremeno režim koji je momentalno bio na vlasti. Najtipičniji primer predstavnika ovog mentaliteta jeste Dragomir Jovanović…«

Politikantske igre i istovremeno održavanje veza sa raznim partijama i političkim krugovima, bile su po Jovanovićevom uverenju normalan način snalaženja i opstanka u građanskoj sredini i njenom načinu života, unutrašnjim odnosima i shvatanjima. Međutim, kada ]e bio u pitanju klasni protivnik, Komunistička partija i radnički pokret, Jovanović je znao samo za jedan odnos: bespoštednu borbu. U tom, njemu potpuno tudem, protivničkom taboru, naravno, on nije imao šta da traži, jer je u ciljevima i programu komunista video onemogućavanje svega onoga što je želeo da postigne u svojoj, gradansko] sredini.

Svoje neprijateljstvo prema naprednom radničkom pokretu i svoju mržnju prema komunistima i njihovoj borbi protiv postojećeg društvenog poretka, Jovanović je umeo da predstavi kao svoj politički stav, kao svoje opredeljenje, ličnu spremnost i doprinos u beskompromisnoj klasnoj borbi koja se vodila na širokom frontu u zemlji i inostranstvu. Iz toga je nastojao da izvuče što više lične koristi: u zemlji — da bi se što bolje plasirao kod uticajnih krugova kao neophodan policijski »stručnjak za borbu protiv komunizma«; kod Hitlerove Nemačke, kao velike sile koja je preuzimala vodeće mesto ( u borbi protiv komunizma u širim razmerama — da
bi se afirmisao kao pouzdani saradnik, računajući na njenu presudnu ulogu u Evropi i posebno u Jugoslaviji.

Nastojeći da se prikaže nezamenljivim i beskompromisnim antikomunističkim borcem, Jovanović se trudio da se što aktivnije angažuje u otkrivan]u, pronalaženju, hapšenju i mučenju komunista i njihovih pristalica i simpatizera. Položaj šefa policije u glavnom gradu Jugoslavije pružao mu je povoljne mogućnosti da se u tom pogledu istakne, što on nije propustio da iskoristi.

O Jovanoviću kao batinašu zatvorenika naveliko se pričalo. Poseban publicitet imao je slučaj čehoslovačke lekarke Braine VossRudin, uhapšene i mučene 1937. godine u beogradskom zatvoru, nazvanom Glavnjača. U brošuri »Protiv Glavnjače«, koju su dobavili i agenti beogradske policije i nazvali je komunističkim listom, opisano je: »Kako je dr' Braina Voss mučena u beogradskoj policiji«, uhapšena »pod sumnjom da je regrutovala dobrovoljce za Španiju«. Napis predstavlja ličnu ispovest dr Braine Voss napisan u novembru 1937. u Pragu:

»Početkom marta 1937. uhapsili su me u Crnoj Gori pod sumnjom da sam skupljala dobrovoljce za republikansku Španiju. Pošto su me pet dana vukli iz jednog zatvora u drugi, konačno su me odveli u Beograd i zatvorili u zloglasnu beogradsku policiju, gde je već bezbroj antifašista doživelo svirepost beogradskih sadista.

Odmah prvoga dana odveli su me u kancelariju šefa političke policije, Dragomira Jovanovića. Ovaj poznati sadist je i prema meni, kao ženi, pokazao isto toliko cinizma, brutalnosti i drskosti, kao i prema svo]im rani]im žrtvama. Saslušanje je započelo sa najpodlijim kletvama, šamarima i udarcima pesnica, po celom telu. Pri tome mi je pljunuo u lice i vukao me po podu za kosu. On je hteo da priznam da nisam dr Braina Voss, nego neka potpuno druga osoba, uprkos tome što sam imala kod sebe svoju doktorsku diplomu, kao i sva ostala dokumenta koja su utvrđivala moj identitet. Kada sam mu rekla da pogleda papire i da se uveri ko sam, on mi je odgovorio da je to sve komunistička laž, a dokumenta koja imam jednostavan falsifikat komunističke internacionale. Zatim me je svukao skoro golu i nastavio sa najstrašnijim udarcima.

Oni su tražili od mene da priznam, da se ne zovem Braina Voss, da sam Jugoslovenka, da stojim u vezi sa Centralnim komitetom Komunističke partije Jugoslavije i sa Kominternom. Pošto nisam govorila kako su oni hteli, bacili su me na pod. Vezali su mi ruke pozadi i počeli su da me tuku kožnim korbačem po tabanima. Jedan agent mi je začepio usta prljavim krpama da se ne čuje kako vičem. Ne znam točno koliko dugo su me tako mučili, pošto sam sve vreme bila u polusvesnom stanju. Jedino sam mogla da razaberem reči šefa: da li ću priznati i potpisati ono što od mene zahteva. Kada sam i to odbila, polili su mi noge alkoholom, da bi bolovi postali još jači i nastavili su sa udarcima dok nisam pala u nesvest…«
Porodica ]e ipak saznala za njeno zatočeništvo i angažovala advokata dr Vladu Simića. Ona ]e pak pretila Jovanoviću da će sve izneti javnosti, na šta se ovaj cinično izrugivao. Naposletku se približio kraj njenim mukama: »Blagodareći internacionalnoj kampanji i nastojanjima moga advokata dr Simića, uspela sam da se istrgnem iz kandži ovih razbojnika i da se živa vratim u Čehoslovačku.«

Dr Braina Voss nije bila zaokupljena samo svojom sudbinom. Ona nije mogla da zaboravi one zatvorenike koji su za]edno s njom podnosili iste muke i patnje, pa je u novembru 1937. godine iz Praga uputila apel javnosti za spas političkih zatvorenika:

»Po tamnicama sam videla stotine prebijenih ljudi, žena sa ozledama po celom telu, koje su kao nevine otpuštali, bez saslušanja, ali će oni celog veka ostati invalidi. Kao lekar, ja sam ih često pregledala i videla povređene hrptenjače, ljude ko]i su od udaraca oslepili, druge koji su od muka poludeli. Neki su pokušali da izvrše samoubistvo, pošto nisu mogli da izdrže muke.

Zbog toga se obraćam celom javnom mnenju sveta, celom demokratskom, civilizovanom svetu i pozivam da oštrom kampanjom spasimo sve one koji se još nalaze u beogradskoj policiji. Pozivam sve da se dignu protlv sistema torture političkih zatvorenika.«

Te, 1937. godine, Jovanović je počeo da izvlači koristi od ranije uspostavljene veze i saradnje sa uticajnim lićnostima Hitlerove Nemačke. Milan Stojadinović i njegova vlada potpuno su se okrenuli nemačkom Reichu, dovodeći zemlju u sve veću zavisnost od Hitlera i pokušavajući da u Jugoslaviji postepeno uvedu fašizam. U takvoj situaciji, vezujući se za Stojadinovićevu ekipu, Jovanović je umeo da se koristi mogućnostima koje su mu se otvarale da učvrsti i poboljša svoje pozicije i da dalje napreduje. U vrlo povoljnoj klimi za čoveka koji je umeo da »maše« svojim vezama sa Nemcima i Stojadinovićevom ekipom, Jovanović je postao pomoćnik upravnika grada Beograda.

Uveren da dolazi »nemačko vreme«, Jovanović se sve čvršće vezuje za Nemce. Pošto i zvanično sarađuje sa Helmom kao polici]skim oficirom za vezu pri nemačkom poslanstvu u Beogradu, to nema teškoća za održavanje redovnih kontakata sa njim. On to koristi da iscrpno obaveštava Helma o svemu što ovoga interesuje i tako uvećava svoje usluge i zasluge kod Nemaca. Njegova povezanost sa nemačkom obavešta]nom službom u zemlji vremenom se proširuje i na održavanje veza sa drugim ličnostima ove službe, zakamufliramm u legalnim nemačkim predstavništvima: Nemački saobraćajni biro i dr.

Pored takvih veza u zemlji, Jovanović je imao prilike da ućvrsti svoje pozicije i kod nemačkih obaveštajnih rukovodilaca u Nemačkom Reichu. Na osnovu Aćimovićevog sporazuma sa Hevdrichom, Jovanović je, zajedno sa prvim jugoslovenskim oficirom za vezu u Berlinu Bogdanom Bankovićem, proučavao u Gestapu materijal o ustašama pronaden u stanu ustaškog funkcionera dr Branka Jelića. Taj materijal bio ]e vrlo obiman ali u njemu nije bilo konkretnih podataka koji bi se mogli koristiti za istragu. Očigledno je Gestapo, koji je u isto vreme saradivao sa ustaškim pokretom u Nemačkoj, takve podatke prethodno uklonio iz spisa koje je dao na uvid predstavnicima jugoslovenske policije. No, Jovanoviću je ova poseta dobro došla za prve susrete sa starim poznancima iz Gestapa i za upoznavanje novih ličnosti.

Poseta kneza Pavla Karadorđevića Nemačkoj, do koje je došlo u maju 1939. godine, pružila je Jovanoviću novu priliku za putovanje u Berlin. Kao predstavnik jugoslovenske policije, on je učestvovao u radu nemačkog štaba za obezbeđenje ove posete, predlažući niz mera protiv ustaških emigranata u Nemačkoj kao glavnih izvora opasnosti. To mu je omogućilo ponovne susrete sa mnogim odgovornim ličnostima nemačke obaveštajne službe i policije.

Po ko zna koji put Jovanović je uspeo da se nametne kao neophodan stručnjak. Govorio je dobro nemački, stručno se usavršavao u Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj, stekao iskustva na službenim putovanjima i obezbedenjima državnika u inostranstvu (Rumunija, Grčka, Nemačka, Italija), bio nosilac mnogih domaćih i stranih odlikovanja, poznavao pojedine uticajne ličnosti u Nemačkoj i policijske funkcionere u drugim zemljama.

Stojadinović je pao zajedno sa svojom vladom, obrazovana je nova vlada sa predsednikom Dragišom Cvetkovićem na čelu. Potonula je cela Stojadinovićeva ekipa, ali ne i njen »pouzdani čovek« Dragomir Jovanović. On je imao zaštitnike i kod nove ekipe i kruga okupljenog oko Dvora. Tako se i moglo dogoditi da »Stojadinovićev čovek« i posle svih promena uživa poverenje Dvora i postaje njegov emisar u misiji obezbedenja posete kneza Pavla Hitleru.

Taj put, kako se pokazalo, Jovanović se bolje snašao od svog starog rivala Aćimovića koji je uvek bio na višem položaju od njega. Dok je Jovanović preživeo Stojadinovićev pad, Aćimović se bio previše vezao za Stojadinovića, postao je ministar unutrašnjih poslova u njegovoj vladi, tako da je podelio njegovu sudbinu prilikom sloma: obojica su internirani. Za takav ishod, tj. za internaciju, Aćimović je kasnije okrivio pred Helmom Jovanovića, navodeći da je Jovanović posle smene optužio Stojadinovića i njega za veze sa Neuhausenom, šefom nemačkog Saobraćajnog biroa u Beogradu i za pokušaj uvodenja nacionalsocijalističkog režima u Jugoslaviji. Time su se surevnjivost i rivalstvo izmedu dva policajca i nemačkih pouzdanika otvorenije rasplamsali i podmuklo razračunavanje izmedu njih dvo]ice trajaće do kraja njihovih karijera sa promenljivim ishodima i obratima.

Napad Hitlerove Nemačke na Poljsku 1939. godine izazvao je drugi svetski rat, što je udarilo poseban pečat na dalji razvoj situacije u Evropi. U tim se uslovima razvijala i vrlo složena borba za uticaj u Jugoslaviji izmedu dva zaraćena tabora: sila Osovine, tj. Nemačke i Italije s jedne, i Velike Britanije i Francuske s druge strane. Sukobi su obuhvatili sve činioce i oblasti života u Jugoslaviji: vojsku, policiju, političke stranke, privredu, kulturu itd, pri čemu su značajnu ulogu igrale obaveštajne službe. U tom okviru vodila se borba i za obezbedenje veza i uticaja u Upravi grada Beograda, tj. u beogradskoj policiji, i to kako stranih obaveštajnih službi tako i političkih partija i krugova u zemlji.

U Upravi grada Beograda imalo je svoja uporišta više stranih obaveštajnih službi, već prema tome »kome su se carstvu priklonili« pojedini njeni funkcioneri, činovnici, i policijski agenti. Helm se sa svojim poznatim vezama u beogradskoj policiji našao na udaru odgovarajućih britanskih i francuskih službi koje su vršile pritisak na jugoslovenske vlasti da se Helmovi saradnici uklone. I jugoslovenska vojna kontraobaveštajna služba, koja je pratila rad nacističke špijunaže, nastojala je da onemogući nemačke agente naročito one u policiji. Takva su bila i nastojanja onih krugova u državnom i političkom vrhu zemlje koji su se opredelili za oslonac na Britaniju i Francusku, a protiv vezivanja za Hitlerovu Nemačku. Zahvaljujući njihovom uticaju preduzete su i neke mere u Upravi grada Beograda. Tako je belogardijski emigrant Nikola Gubarev, referent IV odseka Odeljenja opšte policije koji se vrlo uočljivo isticao kao Helmov agent, uklonjen iz Uprave grada Beograda i krajem 1939. godine premešten u sresko načelstvo u Krupnju.

Jovanović se i u toj situaciji održao na svom položaju. Tada je bio pomoćnik upravnika grada Beograda. Unapreden je u februaru 1939, pošto je dotle, od 1936. godine, rukovodio beogradskom policijom kao šef Odeljenja opšte policije. Ipak, došlo je do ozbiljnih intervencija da se i on ukloni. U to se uverio i njegov zaštitnik Stanoje Mihaldžić, koji je izjavio:

»U septembru 1939. godine, kada sam postao ministar unutrašnjih poslova, zatekao sam Dragog Jovanovića kao pomoćnika upravnika policije u Beogradu. Odmah narednog dana pošto sam stupio na dužnost, primio sam Jovanovića u audijenciju. Jovanović se žalio da se oseća zapostavljenim, da niko u njega nema poverenja i da se boji da će opet biti premešten, kao i drugih neprijatnosti. Ja sam mu tada rekao da ću ga, dokle god budem ministar, uvek štititi, ali da mu ne mogu dati drugi položaj.«

I posle toga je Jovanović bio na meti mnogih protivnika zbog veza sa Nemcima i svojih moralnih posrtanja. Mihaldžić navodi:

»U martu 1940. godine knez Pavle je tražio od mene da odmah otpustim Dragog Jovanovića i Cvetana Dorđevića, pošto su obojica potpuno pokvareni i podmitljivi činovnici. Ja sam tada Cvetana Đorđevića odmah penzionisao, a Dragog Jovanovića sam, posle moje intervencije kod kneza i dalje zadržao u službi. Da bih Jovanovića zaštitio od daljih neugodnosti, dao sam mu duže odsustvo.«

Ipak je i on morao da ode iz Uprave grada Beograda. To je izvedeno na taj način što je postavljen za savetnika u Ministarstvu unutrašnjih poslova. U Upravu grada Beograda stigao je posle toga akt sledeće sadržine:

»Od svih izdajnika koji su imali veze sa Nemcima i koji su sa njima sarađivali, svakako je najveći inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova Dragi Jovanović, koji je kao pomoćnik upravnika Uprave grada Beograda postao čuven za vreme narodne borbe protiv konkordata.

Dragi Jovanović je bio u stalnoj vezi sa službenim predstavnikom Gestapa u našoj zemlji Helmom i kao državni činovnik izdavao najveće tajne.

On je u zemlji hapsio ljude na traženje Nemačke. Nemačka je tražila da Dragi Jovanović lično vodi istragu u pogledu traženih hapšenja i ekstradicija…

Na zahtev Nemaca on je imenovan za komesara rudnika Bor, gde je vodio istragu u cilju da dokaže da se u ovom rudniku pod francuskom i jugoslovenskom upravom vrše sabotaže na štetu Nemačke. On je predstavniku Gestapa Helmu podneo izveštaj, u kome je tvrdio da Jugoslavija nije neutralna, već da pomaže sve one koji su protiv Nemačke.

Borba anglofila i germanofila za preovladavajući uticaj u zemlji i u određivanju njene politike, žestoki sukobi britanskih i nemačkih obaveštajnih službi na tlu Jugoslavije praćeni i podsticani oštrim političkim, privrednim, propagandnim i drugim kampanjama zaraćenih strana pre svega Nemačke i Velike Britanije (Francuska je okupirana 1940. godine) sve se to odražavalo i na Upravi grada Beograda, kao i na Ministarstvu unutrašnjih poslova. Pod takvim uslovima, dok se rat vodio u Evropi i kada se ratna opasnost nadvila i nad Jugoslaviju, policijski funkcioneri i činovnici su se sve više vezivali za onu ili ovu odgovornu i uticajnu ličnost i opredeljivali za jednu ili drugu veliku silu i njenu obaveštajnu službu i kao njihovi eksponenti vodili medusobnu borbu. Uprava grada je u to vreme bila olabavljena i razjedinjena, a na njenom čelu se nalazio nestručnjak Dragomir Drinčić. Nemcima, istina, nije pogodovao novi upravnik grada, ali su oni u njegovoj ustanovi imali svoje agente koji su ih o svemu obaveštavali.

Sve to šarenilo raznovrsnih odnosa, uticaja i interesa, međusobnih suprotstavljanja i protivurečnosti, nisu uopšte uticali na promenu stava svih tih faktora i pojedinaca prema jednom, zajedničkom protivniku: Komunistićkoj partiji Jugoslavije. Međusobno razjedinjeni i suprotstavljeni, u jednom su bili složni: u borbi protiv komunista, njihovih pristalica i simpatizera i svih onih snaga u narodu koje su ih podržavale. Među njima se isticao i afirmisani »stručnjak za borbu protiv komunizma« Dragomir Jovanović kao vrlo revnostan policajac u suzbijanju komunističkog pokreta, svestan da takav glas i »zasluge« može koristiti kao kapital kod Dvora i svih građanskih stranaka i političara bez obzira na političke promene. S druge strane, iscrpna obaveštenja o komunističkom pokretu, koja je pre svega davao Helmu, poslužila su mu da kod Nemaca trajno osigura ocenu da je njihov pouzdani saradnik i dragoceni oslonac u Jugoslaviji, što je u potpunosti išlo u prilog njegovim planovima da pomoću Nemaca ostvari ne samo policijske nego i političke ambicije.

Kao čovek bez skrupula, nezajažljiv za novcem i uživanjima, Jovanović se nije libio da prima novac od Nemaca za svoj agentski rad. Kao član mešovite jugoslovenskonemačke komisije za ispitivanje slučajeva sabotaže protiv nemačkih interesa, obrazovane u Jugoslaviji na zahtev nemačke vlade u leto 1940. godine, on je Nemcima odavao sve tajne jugoslovenske strane. Helm je od njega saznavao svaku pojedinost za koju su znali Jugosloveni i svaki raspoloživi podatak koji je Jovanović saznao o britanskim obaveštajcima, njihovom saboterskom radu i tajnim vezama sa pojedinim ličnostima u Jugoslaviji. No Jovanović je, mada vezan za Helma, povremeno pomagao i opunomoćeniku nemačke ofanzivne obaveštajne službe (VI ured RSHA) Karlu Kraussu, kako u špijunskom radu protiv Jugoslavije tako i u otkrivanju rada i ličnosti britanske obaveštajne službe.

Bilo je to doba sve većih nemačkih pritisaka i srljanja jugoslovenskih vlastodržaca u kandže sila Osovine, uprkos istovremenim vezama sa Velikom Britanijom. Ta pogubna politika protiv interesa naroda i nezavisnosti zemlje dovela je do sramnog čina izdaje do potpisivanja ugovora kojim je vlada Dragiše Cvetkovića označila pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. U meduvremenu, kada je u burnim previranjima i sudbonosnim dogadajima 19391941. godine bilo neophodno okupiti sve narodne snage za odbranu zemlje od preteće fašističke opasnosti, vladajući režim je ulagao sve napore u vodenje beskompromisne borbe protiv Komunističke partije Jugoslavije. U tom bespoštednom obračunavanju obeleženom progonima, hapšenjima, zlostavljanjima u zatvorima, interniranjima u koncentracione logore, izvodenjem pred sud i izricanjem oštrih sudskih kazni, žrtve su bili komunisti, skojevci, njihove pristalice i simpatizeri, kao i napredni ljudi i omladina širom zemlje. Takvoj hajci, vodenoj u Beogradu, Dragomir Jovanović je dao vidan doprinos.

Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu bilo je volja kraljevske vlade, ali ne i naroda. Dva dana kasnije došlo je do vojnog puča i burnog izliva opštenarodnog raspoloženja na dan 27. marta 1941. godine. U vrtlogu dramatičnih događaja koji su se nizali iz dana u dan, nije bilo vremena ni mogućnosti za snalaženje i manevriranje u poznatom Jovanovićevom stilu. Brzi razvoj dogadaja pretekao je sve takve i slične podvale. Nemačka je sa svojim saveznicima napala Jugoslaviju i kraljevska vlada ]e brzo potpisala kapitulaciju. U aprilu 1941. godine još jedna evropska zemlja pala je u ropstvo fašističkih osvajača.

OD SLUŽBE REŽIMU DO SLUŽBE OKUPATORU

»U vreme napada Nemačke na Jugoslaviju«, izjavio je Dragomir Jovanović, »nisam bio vojni obveznik, niti sam uopšte služio vojsku, pošto sam bio oglašen za stalno nesposobnog. Iz Beograda sam pobegao 6. aprila 1941, da bih se spasio od bombardovanja, pošto nisam znao koliko će isto trajati… Okupacija Nemačke zatekla me je u Gornjem Milanovcu. Vratio sam se u Beograd 18. aprila. Sutradan po dolasku, negde oko 10 sati, otišao sam kod Helma, delegata nemaćke policije pri nemačkom poslanstvu u Beogradu. Za Helma sam se interesovao kod straže koja je stajala pred zgradom Gestapa i od nje sam saznao da se Helm nalazi unutra. S obzirom na novostvorenu situaciju, tj. da su Nemci u zemlji, pitao sam Helma mogu li da se oslonim na njegovo zauzimanje odnosno protekciju.«

Pošto je na taj način u prvom naletu obezbedio podršku gestapovskog oficira za koga je radio do rata kao agent, Jovanović se odmah povezao sa poznatim nemačkim saradnicima u Beogradu. »Kod mene su dolazili«, kaže on, »Tasa Dinić, upravo on je kod mene stalno bio, Milan Aćimović, Mika Đorđević, Danilo Gregorić, Dorde Perić, a jednom je dolazio i Dušan Pantić.« Svi su oni imali isti cilj: da se dodvore Nemcima i dobiju od njih što bolje položaje. Prvi koji je u tome uspeo bio je Dragomir Jovanović.

Već 22. aprila 1941. Jovanovića su Nemci postavili za izvanrednog komesara za grad Beograd, a ta funkcija je u stvari obuhvatala nadležnosti predsednika beogradske opštine i delokrug rada upravnika grada Beograda. Bilo je to prvo postavljenje koje su okupacione vlasti izvršile u okupiranom Beogradu. Jednim udarcem Jovanović ]e postigao ostvarenje svojih najsmelijih ambicija: postao je prvi čovek glavnog grada
okupirane Srbije, u vreme kada još nitko od n]egovih konkurenata nije dobio nikakvu funkciju, kada još nije ni bila uspostavljena domaća civilna uprava.

Inicijativu za ovo postavljenje preduzeo je Helm, a prihvatio je i sproveo njegov kolega iz Gestapa, SSmajor Karl Krauss. Znajući ga još iz predratnog perioda, kada je kao opunomoćenik nemačke obaveštajne službe fiktivno radio u Neuhausenovom Saobraćajnom birou i u nemačkom poslanstvu u Beogradu, Krauss se pouzdao da će Jovanović voditi poslove u gradu u skladu sa nemačkim interesima. Odveo ga je feldkomandantu pukovniku von Kaisenbergu koji ga je zvanično postavio za izvanrednog komesara i dao mu zadatak da odmah organizuje funkcionisan]e policije, uspostavi red i rad i normalizuje uslove života u gradu.

Jovanović je odmah pozvao sve ljudstvo Uprave grada Beograda da se ]avi na dužnost i nastavi rad. Pri tome je zadržao isti status u opštini i istu organizaciju Uprave grada Beograda, izvršivši samo neka neophodna prilagođavanja novoj situaciji. Tako je naziv Odeljenja opšte policije promenio u Odeljenje specijalne policije, smatrajući da novi naziv više odgovara strukturi i zadacima odeljenja.

Tih dana, poslednje dekade aprila 1941, rešavalo se pitanje obrazovanja civilne uprave u okupiranoj Srbiji. Sva sila nemačkih saradnika, agenata i simpatizera, sjatila se oko odgovornih funkcionera nemačke okupacione vlasti, grabeći se za položaje u domaćoj upravi. U prvi plan su, međutim, izbili oni koji su se u predratnom periodu najviše istakli saradnjom sa nemačkom obaveštajnom službom, pošto su odlučujući uticaj u okupatorskom taboru, što se tiče izbora kandidata za kvislinšku vlast, imali predratni nacistički obaveštajci u Beogradu Hans Helm i Karl Krauss. Po tom osnovu su Aćimović, Jovanović i Tanasije Dinić predstavljali jezgro prvog kvislinškog upravnog aparata, ljude ko]ima su poverene najvažnije funkcije, uz učešće predstavnika Ljotićevog fašističkog pokreta »Zbor«.

Poslednjeg dana aprila završene su pripreme i izbor ljudi, pa su okupacione vojne vlasti obrazovale civilnu upravu u okupiranoj Srbiji, postavivši komesare da upravljaju ministarstvima, a Milana Aćimovića na čelo Saveta komesara i za komesara Ministarstva unutrašnjih poslova. U toj deobi funkcija, Jovanović nije učestvovao, pošto su mu Nemci pre toga poverili upravljanje Beogradom. No, pošto je uspostavljen domaći upravni aparat, u tom sklopu je i njegova privremena funkcija izvanrednog komesara za grad Beograd zamenjena redovnim funkcijama predsednika beogradske opštine i upravnika grada Beograda.

»Smatram«, izjavio je Jovanović, »da su zvanja upravnika grada i predsednika opštine bila isto toliko važna, ako ne i važnija u datom momentu od funkcije komesara ministarstava, s obzirom na to da je Beograd bio glavni grad Srbije, da se u njemu nalazila komanda nemačke vojne uprave u Srbiji i novoformirana srpska uprava, i da je poredak, red i život u Beogradu bio najvažniji regulator za odnose u Srbiji, jer je red u Beogradu značio doprinos zavodenju reda u Srbiji.«

U rivalskoj borbi sa drugim kvislinškim funkcionerima za naklonost Nemaca, Jovanović je od prvih dana okupacije nastojao da što uverljivije dokaže svoju vezanost za Nemački Reich i nacistički novi poredak. U mesecu maju podheo je Nemcima »Ekspoze o uredivanju države i vrhovne državne uprave«, u kome iznosi svoje poglede o budućem uređenju srpske države. Po njegovom mišljenju ta država bi trebalo da bude nemački protektorat, uređen na principima nacionalsocijalizma, a zastava bi bila srpska trobojka sa kukastim krstom. Jovanovićevi pogledi su čak i za radikalne nacističke funkcionere bili toliko ekstremni i nerealni, da ih oni nikada nisu uzimali u obzir.

Svestan da je do svojih položaja došao samo zahvaljujući Nemcima, Jovanović se uporno i revnosno zalagao za što bolju saradnju sa okupacionim vlastima. Prilikom postavljenja za predsednika beogradske opštine okupio je starešine i činovnike i održao im govor. Najpre je istakao svo] rad »za dobrobit« Beograda od 22. aprila u svojstvu izvanrednog komesara, a zatim ukazao na zadatke koje će izvršavati kao predsednik opštine. Postavio ]e energičan zahtev da sve osoblje prione na rad i ostvari lojalnu saradnju sa nemačkim vlastima. »To je moja želja i zapovest«, rekao je. »Ko tako ne misli i neće tako da radi, neka odmah ide da kasnije ne bi bilo prekasno.« Na dan 23. maja izdaje naređenje da svi unif ormisani službenici Uprave grada Beograda obavezno pozdravljaju nemačke oficire, a 29. maja poziva sve činovnike beogradske opštine da »u zajednici s narodima velikog Nemačkog Reicha kroče putem preporoda i obnove«.

Ističući u Nemaca sopstveni doprinos i zasluge, Jovanović ]e negirao zasluge drugih kvislinških funkcionera kod okupacionih vlasti. Njegovi konkurenti su postupali na isti način i nisu mu ostali dužni. Među njima su vrlo aktivni bili Dimitrije Ljotić i njegove pristalice, ali je najutjecajniji u Nemaca u toj raboti svakako bio Milan Aćimović. On je 3. maja, odmah posle obrazovanja kvislinške uprave, obavio razgovor o Jovanoviću sa Hansom Helmom, koji je postavljen za načelnika Gestapa u nemačkoj organizaciji službe bezbednosti i obaveštavanja za okupiranu Jugoslaviju (Operativna grupa policije bezbednosti i službe bezbednosti). U tom razgovoru Aćimović se vrlo negativno izrazio o ličnosti Dragomira Jovanovića. Priznao ]e samo da je dobar radnik, policajac, ali je otvoreno ukazao na njegove loše moralne karakteristike, na činjenicu da je pre rata dva puta bio otpušten iz službe, kao i na to da je beskrupulozan karijerista. Čak ga je osumnjičio i u pogledu iskrenosti saradnje s Nemcima, izjavivši da ]e Jovanović spreman da pride i drugoj strani, ako bi to bilo korisno za njegove lične interese.

Helm je od ranije znao za uzajamnu netrpeljivost ova dva bliska saradnika i rivala, ali je smatrao da je u nemačkom interesu da se obojica koriste. Zato je iznudio od Aćimovića saglasnost o »daljoj upotrebi« Jovanovića u policijskoj službi. Pri tome nije poricao Jovanovićeve sumnjive moralne kvalitete, ali je branio njegovu saradnju sa Nemcima kao lojalnu, a njegov rad u svojstvu izvanrednog komesara za grad Beograd ocenio je kao odličan. Aćimović je bio prinuđen da prihvati dalju saradnju sa Jovanovićem i njegov ostanak na policijskim funkcijama pod svojom, Aćimovićevom strogom neposrednom kontrolom, ali je bio energično protiv političke uloge i funkcije Dragomira Jovanovića (kakva je, na primer, bila funkcija predsednika beogradske opštine). Na taj način je potvrden Jovanovićev položaj upravnika grada Beograda, tj. šefa beogradske policije, ali je njegov drugi položaj, predsednika beogradske opštine, ostao samo privremen do daljnjeg, tj. dok se to pitanje ne reši naimenovanjem druge ličnosti.

Taj plan je Aćimović ostvario naredni mesec, uz saglasnost šefa Okupacionog upravnog štaba dr Haralda Turnera, pri čemu je izabrana pogodna forma da Jovanović što lakše proguta taj gorki kolač. Na dan 21. juna izvršena je svečana primopredaja dužnosti predsednika beogradske opštine. Najpre je pročitano Turnerovo pismo Aćimoviću od 17. juna u kome se kaže:

»Prilike u gradu Beogradu su se normalizovale. Iz ovog razloga moguće je da se upravnik g. Jovanović rastereti od poslova komesarskog vršioca dužnosti predsednika opštine… Gospodinu upravniku grada Beograda Jovanoviću, molim Vas, da izrazite moje naročito priznanje za njegov rad… Isti će biti sada u mogućnosti da se isključivo posveti važno] zadaći reorganizacije i vođenja beogradske policije.«

Jovanović je zatim pročitao pismo koje mu je 19. juna uputio Aćimović, saopštavajući mu svoju odluku donetu na osnovu Turnerovog zahteva. Uz istovetno obrazloženje, koje ]e upotrebio i Turner, Aćimović je odao priznanje Jovanoviću »za uspešno vodenje poslova u beogradsko] opštini« i završio onim uobičajenim: »Molim Vas, gospodine upravniče, da primite uverenjeo mom poštovanju«. Posle toga Jovanović je zahvalio na »laskavim priznan]ima« i predao dužnost novom predsedniku opštine dr Miloslavu Stojadinoviću.

Iza ljubaznih poruka, priznan]a i lepih reči krilo se likovanje Milana Aćimovića zbog zadatog udarca starom rivalu, što je smatrao vraćanjem duga Jovanoviću koji ga je dve godine ranije, posle pada Stojadinovićeve vlade, optužio za veze sa Nemcima i doprineo njegovoj internaciji. Zahvaljujući na dobi]enim pohvalama, Jovanović je jedva prikrivao svo]e ogorčenje i bes. No, znao je da u njihovom medusobnom obračunavanju to nije bila poslednja runda. Njihovi dueli, dotle vodeni sa promenljivom srećom, postaće još žešći i bezobzirniji.

Mada je na političkom terenu loše prošao, izgubivši ne za dugo funkciju predsednika beogradske opštine, Jovanović je vrlo čvrsto držao svoje pozicije na policijskom terenu. Niko nije mogao da mu uzdrma položaj upravnika grada Beograda, jer je u tom pogledu imao energičnu podršku Gestapa. Gestapovski oficiri Helm i Krauss ocenjivali su Jovanovića kao vrlo sposobnog policajca, iskusnog stručnjaka za borbu protiv komunista, dragocenog i lojalnog saradnika Nemačkog Reicha i okupacione vlasti u Srbiji. Takvo svoje mišljenje preneli su i šefu glavne obaveštajne centrale (RSHA) u Nemačkoj, SS-generalu Heydrichu, koji se saglasio sa predlogom da Jovanović ostane na čelu beogradske policije. Takav stav je, tada i docnije, zauzimao i šef Gestapa u Nemačkoj, SSgeneral Müller.

Nešto kasnije je u centrali Gestapa u Beogradu sastavljena službena beleška u kojoj je jasno formulisano mišljenje Gestapa o Jovanoviću:

»Jovanović Dragi, šef policije Beograda, ranije šef pohtičkog odeljenja, izvanredni policijski stručnjak, odlučujuće je sarađivao 1936. godine na uspostavljanju saradnje između nemačke i jugoslovenske policije i u mnogim slučajevima učinio dobre usluge nemačkim policijskim vlastima. Ima izvesne karakterne slabosti, rado intrigira, nije imun prema finansijskim iskušenjima, već je zbog raznih delikata dva puta otpuštan iz policijske službe. On je policajac po ubedenju i izvrsni poznavalac komunističke taktike. Putem dugogodišnjih veza sa odgovornim nemačkim mestima, tako čvrsto je vezan za Nemačku da za n]ega više nema povratka.«

Ova ocena i stav Gestapa prema Jovanoviću, izrečeni 1941. godine, ostali su da važe za sve vreme okupacije uprkos mnogobrojnim optužbama sa strane, pa i suprotstavljanjima pojedinih visokih okupatorskih i kvislinških funkcionera.
Jovanović je usredsredio svoje napore da, u saradnji sa nemačkom polici]om, što pre osposobi beogradsku policiju. On je već 18. ma]a izdao naredbu o uspostavljanju i organizovanju Uprave grada Beograda na području gradske opštine i 10 područnih opština. Područje Uprave grada Beograda podeljeno je na 16 kvartova i dva policijska komesarijata, a njihove starešine bile su dužne da svakodnevno podnose izveštaje upravniku grada Jovanoviću i da najtešnje sarađuju sa nemačkim vlastima.

Osim što je raniji naziv opšte policije promenio u specijalnu policiju, Jovanović nije men]ao organizacionu strukturu beogradskog policijskog aparata. Odeljen]e specijalne policije u Upravi grada Beograda imalo je pet odseka, ali je od početka pa za sve vreme okupacije njegova delatnost uglavnom bila usredsredena na IV, antikomunistički odsek, tako da ]e po Jovanovićevo] oceni, aktivnost ovog odseka predstavljala 80% celokupnog rada odeljenja. Po toj liniji je odeljenje delovalo ne samo u Beogradu nego i u Srbiji. Odsekom je rukovodio iskusni stručnjak Božidar Boško Bećarević, stari Jovanovićev saradnik

Okupacione vlasti zahtevale su održavanje uspostavljenog poretka, mir, red i bezbednost. Jovanović je, na čelu policijskog aparata u glavnom gradu Srbije, imao realnu šansu da se na tom planu istakne. Glavnu opasnost za okupacioni i kvislinški poredak predstavljali su komunisti, protiv kojih se godinama borio i u Kraljevini Jugoslaviji. Jovanović je odmah naredio da se ažurira i upotpuni evidencija komunista i preduzimaju mere za njihovo strogo kažnjavanje i beskompromisno suzbijanje svake njihove akcije.

Mada u početku nije bio u toku prave sadržine i značaja opsežnih priprema Komunističke partije za organizovani otpor okupatoru i za oslobodilačku borbu, Jovanović je već i u maju 1941. znao da se sprovodi »organizovana komunistička akcija«. U majskom izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova navodi se: »Povodom rasturanja prvomajskih komunističkih letaka preduzela je Uprava grada Beograda stroge mere u pogledu rasturanja i pronalaska rasturača.« Policija je prikupljala podatke o poznatim komunistima, nastojala da ih otkrije, da na osnovu izvedenih akcija upozna njihovu taktiku i utvrdi im neposredne ciljeve, u čemu je tesno saradivala sa Gestapom. U izveštaju Uprave grada Beograda (UgB) za period od 26. maja do 12. juna 1941. kaže se:,»U pogledu uzajamnog poslovanja izmedu UgB i nemačkih vlasti vladala je potpuna saglasnost i koordinacija, tako da su svi potrebni poslovi svršavani odmah, bez ikakvog zastoja, te u tom pogledu nije bilo niti kakve reklamacije, niti zamerke ili prigovora ma sa koje strane.« I sa nemačke strane su ova saradnja i Jovanović lično dobili svaku pohvalu. Feldkomandant u Beogradu, pukovnik von Kaisenberg, ocenio je u svom izveštaju: »Policija je ovde, s obzirom na ličnost šefa javne bezbednosti, u najboljim rukama… I oficiri drugih komandi u više navrata povoljno su se preda mnom izražavali o njoj. Njena jačina iznosi 858 ljudi.«

U revnosnom radu Jovanovićeve policije i Gestapa na »suzbijanju komunizma« proticali su i junski dani, sve dok 22. juni, dan napada Hitlerove Nemačke na Sovjetski Savez, nije doneo veliku akciju jednovremenog hapšenja svih komunista u okupiranoj Srbiji i Jugoslaviji. Toga dana je u Beogradu kod nemačkog vojnog zapovednika Srbije generala von Schrodera, održana konferencija odgovornih okupatorskih i kvislinških funkcionera, na kojoj je, pored Milana Aćimovića i Tanasija Dinića, učestvovao i Dragomir Jovanović. Postignut je dogovor o samoj akciji, o razmeštaju zatvorenika, organizovanju koncentracionog logora itd. Zaključeno je da težište cele akcije bude na kvislinškoj policiji, s obzirom na mali broj pripadnika Gestapa. »Preventivno hapšenje komunističkih funkcionera« povereno je Jovanoviću, koji je bio dužan da o rezultatima akcije obavesti generala von Schrodera.

Policijska akcija u Beogradu sprovedena je brzo i energično, pod neposrednim rukovodstvom upravnika grada. Po njegovo] proceni, dobro organizovana i istovremeno izvršena hapšenja u celom gradu trebalo je da omoguće eliminisanje opasnog protivnika, kao i zastrašivanje i smirivanje »komunistički nastrojenih masa«. Medutim, mada su beogradski zatvori napunjeni hapšenicima, izostao je željeni uspeh. Medu zatvorenicima bilo je dosta »sumnjivih« lica, koja su morala biti puštena kao pogrešno uhapšena, dok se veliki broj »komunističkih vođa«, komunista i skojevaca blagovremeno sklonio i izbegao hapšenje.

Šef antikomunističkog odseka Specijalne policije, Božidar Bećarević, kritički je ocenio ovu akciju:

»Naredbu za hapšenje komunista i naročito španskih boraca izdao ]e šef Upravnog štaba vojnog zapovednika za Srbiju tek 22. juna i zato je akcija zakasnila — izvedena je tek u noći između 22. i 23. juna, kada su posle objave rata Rusiji svi komunisti napustili svoje stanove, a velikim delom i Beograd, odnosno gradove uopšte. Zato je ova akcija i propala. Na taj način rukovodeći kadar partije bio je u mogućnosti da digne ustanak i stavi se na njegovo čelo.«

O hapšenjima u Beogradu i raspoloženju naroda govori se i u izveštaju glavne centrale Gestapa u Berlinu od 25. juna 1941, a u vezi sa događajima koji su usledili posle Hitlerovog napada na SSSR:

»Zabeležena je jaka komunistička propagandna aktivnost u Srbiji. Stanovništvo Je, naročito u Beogradu, daleko preko polovine prijateljski naklonjeno Sovjetima. Upadljivo su brojni razgovori komunista po lokalima. Po mišljenju šefa policije Jovanovića (Beograd), 22. 6 '41. vladalo je skoro isto onakvo raspoloženje kao 27. 3 '41. na dan Simovićevog puča.

Beogradska policija je noću izmedu 23. i 24. 6 '41. uhapsila 49 komunista, a medu njima 11 poštanskih i 2 policijska službenika. Iz predostrožnosti, naređena je pojačana pripravnost srpske policije i nemačkih trupa, kao i jači nadzor važnijih zgrada.«

Tih dana, krajem juna, Jovanović je organizovao pravu hajku na komuniste, skojevce i njihove simpatizere. Rasplamsala se nepoštedna borba beogradske policije sa nepomirljivim protivnicima Hitlerovog fašizma i okupatorskokvislinškog režima u glavnom gradu Srbije, gradu poznatom po slobodarstvu i nepokornosti koje Je Jovanović, uz pomoć Nemaca, nastojao da uguši.

U julu su se kvislinška policija i okupacione vlasti uverile da njihova akcija jednovremenog hapšenja svih komunista nije uspela. Oni koji bi morali biti u njihovim zatvorima, organizovali su i vodili oružani ustanak protiv okupatora i njihovih pomagača. Naoružani ustanici, partizani, vršili su vojne napade iz svojih baza, a udarničke grupe akcije po gradovima. Obračun dva beskompromisna protivnika, boraca za slobodu i policije, vodio se oružjem u ruci. Bila je to borba na život i smrt.

Zamenik šefa Upravnog štaba podneo je 23. jula izveštaj zapovedniku oružanih snaga na Jugoistoku o situaciji u okupiranoj Srbiji. On najpre obaveštava o preduzetim merama i akcijama protiv ustanika i o streljanju većeg broja komunističkih funkcionera. Medutim, prinuden je da u isto vreme izvesti i o stalnim akcijama ustanika: o eksploziji više paklenih mašina; o napadu na generala Adalberta Lontschara pri čemu su ranjeni njegov adutant i šofer; o otvaranju vatre na nemački kamion i na voz s vojnicima, o pogibiji nemačkog poručnika; o vatrenom prepadu na otvorenom putu na kola pukovnika Fuchsa, šefa glavne centrale SD-a i Gestapa za okupiranu Jugoslaviju i Dragomira Jovanovića itd. »Tako je počeo pravi komunistički oružani ustanak«, zaključio je Kiessel, dodajući da »ove prilike u najvećoj meri otežavaju ponovno uspostavljanje javnog reda i sigurnosti na staroj srpskoj teritoriji«.

Jovanović ]e u takvoj situaciji umeo da se prikaže okupatoru kao neophodan i nezamenljiv partner. Pukovnik von Kaisenberg, feldkomandant u Beogradu, hvali u julskom izveštaju Jovanovića kao energičnog i praktičnog policijskog stručnjaka, sa »fenomenalnim poznavanjem ličnosti«. On negoduje što su Jovanoviću oduzeli funkciju predsednika beogradske opštine, kaže da je njegov naslednik na tom položaju nesposoban i neefikasan, a da Jovanović stalno radi, pa i noću.

Šef Gestapa, Krauss, izdao je naređenje:

»S obzirom na sadašnje izvanredne prilike i potrebe službe bezbednosti, a naročito s obzirom na akciju koju vode Jevreji i komunisti i koja mora biti suzbijena, naredujem: da se, počevši od 1. jula 1941, svakog meseca, do daljeg mog naredenja, isplaćuje od novca prikupljenog od Jevreja u Beogradu, bez priznanice na lično raspolaganje… upravniku policije grada Beograda, po 10.000 dinara…«

Zbog delovanja KPJ i NOPa i njihovih akcija u Beogradu, nemački vojni zapovednik 30. jula kažnjava grad sa 10 miliona dinara. Jovanović se, ipak, trudi da svojim radom suzbije »teroristička akta komunista«. Ministarstvo unutrašnjih poslova poverava mu vanredna ovlašćenja:

»Celokupna služba javne bezbednosti i borbe protiv komunista i defetista objedinjena je pod rukovodstvom upravnika grada Beograda gospodina Dragomira Jovanovića, koji ovu dužnost već otpravlja pored redovne dužnosti.«

U proglasu Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, izdatom 12. jula 1941, oštro se žigoše uloga domaćih izdajnika koji su postali orude okupatora u razračunavanju sa srpskim narodom. Posebno se ukazuje na ulogu »šačice policijskih pasa« i među njima se na prvom mestu navodi ime Dragog Jovanovića. Oni se osuđuju što hapse komuniste i druge narodne borce i predaju ih u ruke fašističkog okupatora, što u masama streljaju narodne sinove. Zato se poziva srpski narod da prezre izrode i kazni ih smrću. Nešto kasnije, u proglasu od 25. jula, KPJ ponovo oštro osuđuje Jovanovića, navodeći njegovo ime medu nekoliko najistaknutijih »domaćih slugu, ubica, dželata i policijskih škorpija«.

Izvršavajući dogovor sa Nemcima od 22. juna 1941. o stvaranju koncentracionog logora radi smeštaja velikog bro]a uhapšenih rodoljuba, Jovanović je odmah izdao naredenje da se u Beogradu pronade povoljan objekt za tu svrhu. To su učinili Milan Janjušević, direktor tehničke direkcije Uprave grada i Miodrag Mika Dorđević, pomoćnik upravnika grada Beograda. Jovanović je prihvatio njihov predlog da se za logor prilagodi kasarna 18. pešadijskog puka na Banjici i naredio da se to hitno učini. Zgrade su ogradene zidom visokim 5 metara, a u kupolama na uglovima obezbedena mesta za stražu sa mitraljezima. Prostorije u zgradama osposobljene su za prijem oko 5.000 logoraša. Već početkom jula primljeni su prvi hapšenici.

»Logor sam stvorio ja«, kaže Jovanović, »tj. ja sam kasarnu 18. puka osposobio i ogradio da može da odgovori nameni. Kada je logor bio gotov… dovedeni su prvi krivci iz Beograda i unutrašnjosti… Naravno da je bilo stalnog odvodenja na streljanje, na prinudan rad u Nemačku…«

Za upravnika logora Jovanović je postavio Svetozara Vujkovića, dugogodišnjeg šefa antikomunističkog odseka, poznatog mučitelja i krvoloka, a za njegovog pomoćnika zloglasnog sadistu Dorda Kosmajca. Drugi deo logora zauzeli su Nemci i njime je upravljao Gestapo. U logoru nisu primenjivani nikakvi zakonski propisi, sve je bilo prepušteno samovolji Jovanovića, Vujkovića, Bećarevića i drugih. Po Jovanovićevim nalozima i odobrenjima trpani su u logor, mučeni i streljani mnogobrojni hapšenici medu kojima su bili i starci, žene i deca. Zajedno sa majkama streljana su i deca od po nekoliko meseci.

Bez Jovanovića se nije moglo ni kada su u pitanju bile odmazde sračunate na gušenje otpora i zastrašivanje stanovništva. Bilo ko u Beogradu da ih je preduzimao, vojni zapovednik, Turner, Kiessel, Krauss, uvek je uključivan i Jovanović. Odmah posle odmazde u selu Skeli kod Obrenovca, kada je streljano 50 ustanika a naselje spaljeno, Nemci su odlučili da i nepokornom beogradskom stanovništvu daju zastrašujuću lekciju. Glavni organizatori te odmazde bili su Krauss i Jovanović. Žrtve su izabrali medu zatvorenicima Specijalne policije i Gestapa. Bili su to: Milorad Pokrajac, student, Svetislav Milin, obućarski radnik, Jovan Janković, krojački radnik, sva trojica iz Beograda i dva zemljoradnika iz okoline: Ratko Jović iz sela Drlupe i Velimir Jovanović iz sela Parcana.

U toku 16. avgusta i noću izmedu subote i nedelje, tj. između 16. i 17. avgusta 1941. Krauss i Jovanović su žurno obavljali pripreme da bi gradanima Beograda narednog dana priredili jezivi prizor. Gestapovci i agenti Specijalne policije točno su i na vreme izvršili primljeno naredenje. A ono je glasilo: najpre pogubiti izabrane žrtve a zatim ih obesiti o električne stubove u centru grada, na Terazijama.

Tog nedeljnog jutra, 17. avgusta, žitelje Beograda je u samom centru dočekao stravičan prizor. Ljudi, žene, deca, kako je ko naišao, zaprepašćeno su zastajali, ne verujući svojim očima. Zapanjenost, revolt, gnev. Nemo su prolazili, demonstrirajući ćutanjem i odmicali što dalje od tog »spomenika varvarstva«. Ni kod kuća nisu imali mira, tamo ih je dočekao radio sa vestima o javnom vešanju. Celi taj dan tela obešenih visila su o električnim stubovima, sve do 7 časova uveče kada su ih policajci skinuli.

Prizor na Terazijama video je i generalni sekretar KPJ Tito. Odmah je napisao članak »Teror besni po čitavoj zemlji« koji je objavljen u Biltenu broj 2 partizanskog Glavnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije: »Beogradani su iznenadeni jednim svirepim prizorom kakav se ne pamti već više od stoleća… Narod je taj prizor posmatrao sa neizrecivom mržnjom prema krvnicima i sa strašnim gnevom osvete. Da, osvete, jer takav varvarski zločin mora biti kažnjen, osvećen, i on će biti uskoro osvećen — desetostruko.«

Gestapo i Specijalna policija, odgovorni okupatorski i kvislinški rukovodioci, a naročito neposredni organizatori ovog nedela: Krauss i Jovanović, s uzbuđenjem su očekivali reagovanje stanovništva. A to su bile uznemiravajuće vesti za njih, jer su manje govorile o strahu a više o gnevu stanovništva. U jednom izveštaju se govorilo: »Učitelji su sakupljali svoje dake i vodili ih pored obešenih. Majke su pokazivale prizor svojoj deci napominjući da su to obešeni Srbi i da je to nova nemačka kultura. Narednih dana su se pojavile parole: »Živeli naši partizani« i »Osvetićemo naše drugove«. Po Beogradu su tajno rasturani leci s potpisom »Rodoljubiva srpska omladina« u kojima se reagovalo na gnusni zločin na Terazijama: »Ne ostanimo dužni krvnicima mlade generacije, zlotvorima našeg naroda. Osvetimo se! Krv za krv smrt za smrt!«

S obzirom na Jovanovićevu titulu i njegovo stvarno učešće u ovom zločinu, jasno je bilo da se ova pretnja odnosila i na njega, pa je morao voditi računa o svojoj ličnoj bezbednosti. Ali, kako su s pravom zaključili Nemci, za njega nije bilo dru'gog puta sem saradnje s okupatorom. Nastavio je ono što je radio i do tada: nemilosrdno obračunavanje sa komunistima i narodnooslobodilačkim pokretom.

No, ustanički pokret je nezadrživo jačao i borba protiv njega bila je sve teža. Savet komesara se pokazao nesposobnim da obezbedi okupacioni i kvislinški poredak od ustanika, pa je morao da odstupi. Obrazovana je, 29. avgusta, nova vlada, za koju su Nemci verovali da će biti autoritativnija i efikasnija. Milan Aćimović nije više bio prvi čovek kvislinškog režima, ali je ipak ostao na čelu upravnog i bezbednosnog aparata kao ministar unutrašnjih poslova, a time i dalje kao pretpostavljeni starešina upravniku grada Beograda.

Jovanović je, pak, išao svojim putem, vešto se namećući Nemcima kao čovek bez koga se ne može, odnosno koji je kadar da izvrši sve, pa i najteže zadatke. Sistematski je potkopavao pozicije predsednika opštine Miloslava Stojadinovića i konačno uspeo, uz odlučan zahtev Nemaca, da se ponovo domogne ove funkcije.

Kako je došlo do toga, objasnio je dr Kiessel, navodeći da je to bilo u septembru 1941. na konferenciji kod državnog savetnika Turnera, kojoj su prisustvovali Nedić, Aćimović i Ljotić:

»Državni savetnik je predložio da Jovanović, koji je zauzimao položaj upravnika grada, bude i predsednik opštine. Turner je to obrazložio time što je pukovnik von Kaisenberg, šef Feldkommandanture, dao Jovanoviću časnu reč da će ga postaviti za predsednika opštine. Sem toga je von Kaisenberg obećao da će tada gradu Beogradu pribaviti 1500 vagona brašna i 3000 vagona uglja. Ljotić je stavio primedbu što je Jovanović policijski, a ne upravni činovnik, a osim toga Turner je upozoren da Jovanović nije ispravan kada je u pitanju novac. Na to je Turner odgovorio: »Mi to znamo, to ništa ne mari«.

Kiessel je dodao da su se za Jovanovića zaista svesrdno zalagali i von Kaisenberg i Turner, kao i sam Kiessel, i da su uveravali Nedića, Aćimovića i Ljotića da nema prikladnije i sposobnije ličnosti za predsednika opštine od Jovanovića.

O tome je pisao i von Kaisenberg:

»Saradnja svih nemačkih organa i ustanova sa gradskom policijom, čiji se broj sada popeo na 1.500 ljudi, bila je besprekorna. Vraćanje predstojniku policije i položaja predsednika opštine ispoljilo se kao pozitivno, mada je bilo potrebno učiniti energičan korak kod ministra unutrašnjih poslova, ukazujući na to da je Jovanovićev povratak bezuslovno potreban ne za njega, već za Beograd, i da se nije smelo zakasniti ni časa više.«

Sa takvom podrškom Jovanović je ne samo povratio jednu izgubljenu titulu, nego se i obezbedio od napada i optužbi koje su i dalje stizale Nemcima, kao i od nasrtaja rivala i protivnika na njegove funkcije i pozicije kod okupacionih vlasti.
»Vojskovođa« NDH Kvaternik optužio ga je, u septembru 1941, da je engleski čovek antihrvat, korupcionaš, ženskaroš itd, da je njegovo postavljanje na važan položaj u Srbiji izazvalo težak utisak, da zbog njegovih ličnih i moralnih svojstava on uopšte ne bi ni mogao biti u službi — bez obzira na to što uživa poverenje nemačkih okupacionih vlasti. Dopis Kvaternika ostao je bez rezultata. Čak je šef centrale SD-a i Gestapa za Nezavisnu Državu Hrvatsku, bio ukoren što je Kvaternikov dopis uputio direktno RSHAu u Berlin, jer se na osnovu takvih »lokalno obojenih izveštaja tamo lako mogu doneti pogrešni zaključci«.

Helm je odmah zatim, 30. septembra 1941. upozorio RSHA: »I pored svih grešaka koje čini upravnik beogradske policije i koje su i ovde poznate, treba primetiti da je saradnja između Operativne grupe policije bezbednosti i službe bezbednosti i Uprave beogradske policije odlična, i da je u krajnjoj liniji treba svesti na inicijativu Jovanovića.« Već 2. oktobra ponovo je pisao RSHA-u o »odličnoj saradnji izmedu Operativne grupe i Uprave beogradske policije i njenom dosadašnjem uspešnom radu na suzbijanju komunističkog pokreta«.

Situacija okupatorsko-kvislinškog tabora u Srbiji se sve više pogoršavala, jer je oružani ustanak naglo jačao i ugrožavao stvoreni poredak, pa i sam opstanak okupatora i kvislinga. Proklamovani zadatak ugušivanja ustanka nije mogla da reši ni Nedićeva vlada, pa ni okupator sa trupama koje su mu stajale na raspolaganju. Zato na predlog generala Danckelmanna, vojnog zapovednika u Srbiji, i feldmaršala Lista, zapovednika Jugoistoka (Balkana), Hitler 16. septembra donosi odluku da ustanak uguše nemačke trupe i tako obezbede red i mir u okupiranoj Srbiji. Izvršenje ovog zadatka poverio je generalu Franzu Bohmeu, dodelivši mu tražena pojačanja. Bohme je stigao u Beograd 19. septembra kao opunomoćeni general, a 9. oktobra je preuzeo i funkciju vojnog zapovednika od generala Danckelmanna, koji je povučen. Tako je Bohme dobio celokupnu vlast i odmah počeo pripreme za velike nemačke ofanzivne akcije protiv ustanika, u kojima je pomoćnu ulogu dodelio kvislinškim snagama.

Okupatorsko-kvislinške akcije, koje su počele hapšenjem komunista 22. juna i nastavile se zločinima i nedelima u leto 1941. godine, kao na primer u Beogradu u zatvorima i koncentracionom logoru na Banjici, na strelištu u Jajincima, vešanje na Terazijama i dr. prerasle su posle dolaska Bohmea u strahovita krvoprolića i masovne zločine neviđenih razmera. Bohme nije preduzeo samo vojne operacije protiv ustanika kao naoružanog neprijatelja, već je sproveo bezumnu kaznenu ekspediciju kojom je pogođeno celokupno stanovništvo. Masovni pokolji u rejonu Šapca, Kraljevu, Kragujevcu, samo su drastični primeri besprimernog vandalizma nad nezaštićenim stanovništvom, u kojima su, pored Nemaca, učestvovali i kvislinški Nedićevi odredi, žandarmerija, policija.

U sklopu takvog nemilosrdnog obračunavanja sa srpskim narodom, koje je trajalo od oktobra do decembra 1941, proticala ]e i aktivnost Dragomira Jovanovića koji ni u čemu nije hteo da zaostaje za Nemcima. Bio je to logičan nastavak njegova dotadašnjeg rada u službi okupatora, rada koji se nije svodio samo na izvršavanje naredenja okupacionih vlasti, već je bio ispunjen ličnim inicijativama u preduzimanju mera protiv srpskog naroda.

Znajući da se jedinstveni narodnooslobodilački pokret sastoji od naoružanog dela, tj. od partizanskih odreda, i ilegalnih organizacija na terenu, Jovanović je nastojao da uništava i jedne i druge. Trn u oku bio mu je Kosmajski partizanski odred u koji su tajnim kanalima odlazili Beograđani i koji je vršio oružane akcije nadomak Beogradu. Takav veliki izazov nisu mogli trpeti ni Nemci, ni Jovanović, pa su preduzeli vojnopolicijsku akciju protiv partizana u Lipovačkoj šumi, 20 km jugozapadno od Beograda. Nemački komandant Beograda izvestio je: »11. oktobra 1941. policijske snage i srpska pomoćna žandarmerija grupa majora Kalabića pod rukovodstvom šefa policije Jovanovića — napale su sa četiri strane Lipovačku šumu (5 km zap. od Ripnja)… 30 ustanika je ubijeno a 41 zarobljen.« O akciji je 12. oktobra poslao izveštaj i general Bohme feldmaršalu Listu, naglasivši učešće kvislinške žandarmerije, ali on ne govori o gubicima partizana u borbi, već o streljanju partizana. Poznato ]e, međutim, da su u takvim kaznenim ekspedicijama okupatorske i kvislinške vojne i policijske snage proglašavale ljude zatečene na tom terenu za partizane, pa ih hapsile ili na licu mesta streljale.

No, nije to bilo i prvo Jovanovićevo suočavanje sa kosmajskim partizanima. Već u leto je bio pošao prema Kosmaju da ispita teren radi stvaranja plana za borbu protiv partizana. Bio je u »uglednom« društvu, tj. sa pukovnikom Kewischom, načelnikom štaba nemačkog vojnog zapovednika, Karlom Kraussom, šefom Gestapa, majorom Adolfom Jostenom, komandatom nemačkog policijskog bataljona, svojim saradnikom pukovnikom Radulovićem i pratnjom za obezbeđenje. Kretali su se gotovo bezbrižno sve dok ih u selu Stojniku nije sačekala partizanska zaseda, što je potpuno pokvarilo plan mirnog rekognosciranja terena i dogovaranja akcije protiv Kosmajskog partizanskog odreda. Tom prilikom su uhvatili i poveli sa sobom Velimira Jovanovića iz sela Parcana, koga su 17. avgusta obesili na Terazijama.

Uz takvo povremeno učešće u akcijama protiv partizana, Jovanović je kontinuirano vodio organizovanu borbu protiv ilegalnih organizacija KPJ, SKOJa i NOPa, protiv njihovih pristalica i simpatizera, protiv antifašista i svih koji su bili nastrojeni protiv okupatora i za slobodu zemlje. U jesen 1941. godine Uprava grada Beograda je revnosno nastavila »čišćenje grada od komunista«. Nemci su vrlo često izveštavali o rezultatima Jovanovićeve specijalne policije i žandarmerije. Tako se u njihovom izveštaju za 2. oktobar govori da je u Beogradu uhapšeno 49 komunista, što se odnosi na provalu koju je izvršila specijalna policija hapšenjem članova mesnog i rejonskih komiteta Partije i SKOJa. Tada su u ruke policije pali: Miloš Matijević Mrša, Duro Strugar, Vukica Mitrović, Luka Šunka, Dušan Grubač, Savo Stjepić, Božidar Stamenković i drugi, a u puškaranju sa policijom poginuo je David Pajić. Oni su u zatvoru podvrgnuti teškim mukama, a zatim prebačeni na Banjicu i streljani.

Gestapo je podsticao aktivnost specijalne policije dodeljivanjem novčanih nagrada pojedincima i stalnim davanjem novca u fond za suzbijanje komunizma. Policajci koji su se istakli u otkrivanju i hapšenju komunista dobijali su nagrade od 10.000 do 20.000 dinara, a Jovanoviću je stavljen na raspolaganje fond od 1,400.000 dinara za borbu protiv komunista.

Početkom novembra sprovedena je nova, velika akcija hapšenja u Beogradu. Specijalna policija i Gestapo izveli su udar protiv »nepouzdane« inteligencije, uhapsivši 169 književnika, naučnika, političara, novinara, umetnika i drugih intelektualaca, među njima Sinišu Stankovića, Miloša Durića, Vasu Čubrilovića, Aleksandra Belića, Ivana Daju, Rista Stijovića i dr. Njihovim hapšenjem kao taoca trebalo je postići zastrašivanje »širokih krugova stanovništva, neprijateljski raspoloženih prema Nemcima«, tj. da zabrinutost za živote uhapšenih poznatih intelektualaca spreči aktivnost protiv okupatora.

Gestapovski agent je javljao: »Upravnik policije Beograda Dragi Jovanović veoma je zabrinut zbog reda u Srbiji i Beogradu. On kaže da je narod poludeo, a naročito omladina. Samo u toku dve noći uhapšeno je blizu 200 intelektualaca.«
Celog novembra nastavljena su hapšenja i streljanja: prvog je izdato naređenje da se strelja 200 talaca, trinaestog je uhapšeno 50, a 17. novembra 54 ljudi itd. Dok su Bohmeova soldateska i kvislinške žandarmerijskopolicijske snage sprovodile po zlu poznatu »kaznenu ekspediciju« u Srbiji, u Beogradu su Jovanović i Gestapo preduzimali ne manje surove mere protiv njegova nepokornog stanovništva. U decembru su produžili hapšenja: drugog su zatvorili 57, šestog 50, sedmog 80, petnaestog 35, a 16. decembra 29 lica. Pet stotina hapšenika je taj mesec specijalna policija uputila u logor, streljala 122, a pet zatvorenika je umrlo pod batinama.

Tragično su prolazili hapšenici čija je sudbina bila u rukama Dragomira Jovanovića i njegove specijalne policije. U gradu se naveliko pričalo šta policajci rade sa svojim žrtvama u zatvoru Uprave grada Beograda na Obilićevom vencu. Zao glas drugog zatvora nazvanog Glavnjača, poznatog po mučenju komunista još pre rata, proširio se još više za vreme okupacije na osnovu potresnih priča »procurelih« iza zidina tog kazamata. Zatvor u Dušinoj ulici raščuo se po vanredno surovom režimu i veoma nepovoljnim uslovima. U svim tim zatvorima su stotine ljudi i žena, od kojih je veliki broj bio mladih, bili podvrgnuti neopisivim zlostavljanjima u rukama policijskih islednika i veliki deo završio smrću u jednom od policijskih zatvora, u dvorištu logora na Banjici ili na strelištu u Jajincima.

»Vođena je borba na život i smrt izmedu nas i komunista i nisu birana sredstva«, objasniće kasnije Jovanović. »Primenjivane su uglavnom batine, i to na taj način što su licima vezivane noge i ruke i tučena po tabanima goveđom žilom, pendrekom, pesnicama. Ljudi su šamarani. Mučeni su i na taj način što im posle slanog jela nije data voda dok se ne nateraju na priznanje. Držani su stojeći, vezanih ruku, nije im dozvoljeno da spavaju, da bi se na taj način došlo do daljih otkrića. Čuo sam da se tuklo džakčićima peska, da su zabadane igle pod nokte, da su vadeni nokti, vršena ubistva u bekstvu!«

Islednici su izveštavali o svemu tome svoje starešine, a šef antikomunističkog odseka Božidar Bećarević i načelnik Odeljenja specijalne policije Ilija Paranos upravnika grada, Jovanovića. Nijedno streljanje nije se moglo izvršiti bez njegova odobrenja. Bećarević i Paranos davali su predloge, a Jovanović je donosio odluke. To se odnosilo ne samo na uhapšene Beogradane nego i na ostale hapšenike iz Srbije sprovedene u Beograd specijalnoj policiji. »Ja sam bio taj«, izjavio je Jovanović, »koji je na osnovu istražnog materijala donosio odluke o streljanju oko 600 hapšenika iz Beograda i unutrašnjosti.«

Uporedo sa vojnim i policijskim akcijama protiv NOPa, okupatorsko-kvislinški tabor organizovao je pojačano političko delovanje i propagandnu aktivnost. Osnovna orijentacija te aktivnosti bila je da se ustanički pokret predstavi kao čisto komunistička akcija plaćenika Moskve, a partizani i ilegalci kao bezumnici koji vode narod u propast i samouništenje. Cilj je bio jasan: da se najpre na taj način kompromituje protivnik, posle čega neće biti teško uništiti partizane i ilegalce koji bi ostali bez podrške stanovništva.

To su bili opšti okviri i za propagandu policije. Međutim, ona je imala i svoje posebne metode delovanja u toj borbi koji su joj više odgovarali. Takva aktivnost se policijskim žargonom zvala podzemnom propagandom. U njoj su imali iskustva i Gestapo i specijalna policija. Oni su u septembru 1941. zaključili da je neophodno što bolje organizovati podzemnu propagandu protiv NOPa u vreme priprema i sprovodenja Bohmeove kaznene ekspedicije, kako bi i na taj način doprineli razbijanju i ugušivanju ustaničkog pokreta.

Domaći stručnjaci za borbu protiv komunizma raspravljali su to pitanje najpre kod ministra Aćimovića, a zatim je Jovanović održao savetovanje sa svojim saradnicima iz specijalne policije. Ocenili su da je odziv naroda u ustanku mnogo veći nego što su mogli očekivati i da je to »vidljM dokaz snage jedne nevidljive partije«. Zato se takav protivnik ne može suzbiti samo vojnim i policijskim akcijama. Morali su da priznaju da dotadašnja propaganda okupacionih vlasti i kvislinške vlade nije imala rezultata u odvraćanju naroda od »partizanske avanture«. Trebalo je, dakle, pronaći nove sadržaje i vidove propagande koji će imati željeni efekat. Zaključili su: klin se klinom izbija; na ilegalnu delatnost NOPa policija mora odgovoriti smišljenim akcijama podzemne propagande.

Jovanović, Paranos, Bećarević i Grujičić opredelili su se, posle većanja, za odredene akcije. Odlučili su se da preko svojih doušnika i agenata organizuju tzv. propagandu došaptavanja. U raznovrsnim susretima i razgovorima u kafani, na ulici, u radnjama, preduzećima, tajni agenti bi »poverljivo« prepričavali izjave tobože amnestiranih zarobljenih partizana i prebeglica o žalosnoj sudbini i veoma teškim uslovima »onih u šumama«. Prenoseći takve priče »onih koji su sve to lično doživeli, videli i čuli«, agenti su se predstavljali kao građani koji su i sami protiv okupatorovih postupaka prema Srbima, ali da su se iz ovih »verodostojnih« izvora uverili da se ne može ništa učiniti protiv ogromne nemačke sile, da su žrtve uzaludne, a stanje u šumi neizdrživo.

Antikomunistički stručnjaci su se sporazumeli i za sprovođenje druge akcije, sračunate na unošenje razdora i dezorganizacije u redove »komunističkog protivnika«. Trebalo je u zatvorima stvoriti »famu o dobrom držanju pred policijom« za neke od onih hapšenika koji su pokleknuli pred mučenjima, ali je to za ostale hapšenike ostalo tajna. Takve izabranike je trebalo pripremiti za puštanje na slobodu, pošto im »policija nije ništa mogla dokazati« i plasirati ih u redove KPJ i NOPa kao tajne agente policije. S druge strane, trebalo je kompromitovati neke od onih komunista koji su se u istinu čvrsto držali i od kojih policija nije mogla izvući nikakve podatke. Taktikom došaptavanja stvorio bi se utisak da su oni krivci za provale i hapšenja, kako bi se postiglo da ih Partija proglasi izdajnicima. To bi moglo uneti kolebljivost medu komuniste koji su verovali u čvrstinu takvih boraca, izazvati nesigurnost i demoralizaciju. Iz takvog poteza mogla se izvući još jedna korist: ako tako kompromitovanog komunistu Partija stvarno proglasi izdajnikom, to bi njega verovatno razočaralo i ogorčilo, pa bi ga policija lakše slomila i naterala na priznanja i odavanje drugova koji su mu učinili takvu nepravdu.

Od oba ova metoda podzemne propagande očekivali su se višestruki rezultati. S jedne strane se računalo na koristi za proširivanje obaveštajnog rada u otkrivanju ilegalnih organizacija KPJ, SKOJa i NOPa, za ubacivanje svojih agenata u redove protivnika i za njihovo delovanje po direktivama policije. S druge strane, otvarale su se mogućnosti za unošenje zabune i dezinformisanje u redovima protivnika, za izazivanje međusobnog sumnjičenja i nepoverenja, dezorijentacije i demoralisanja, što bi sve moglo da dovede i do odustajanja pojedinaca od daljeg rada za ustanički pokret.

Takve akcije, istina, nisu bile potpuno nove, one su i ranije primenjivane od slučaja do slučaja, ali je od ovog sastanka to trebalo da bude trajna orijentacija, tj. dobro organizovana i sistematski vodena delatnost policije. Medutim, Jovanović i ostali učesnici savetovanja, nisu još bili zadovoljni. Tražili su nešto iz osnova novo, nešto što bi efektnije delovalo i za kraće vreme dalo bolje rezultate. I tada se rodila zamisao o specijalnom pothvatu podzemne propagande. Predlog je glasio:

»Neophodno je poduzeti nešto što će najubedljivije delovati na mase, a to je: radiopropaganda, vešta i tajna. Za to bi bila potrebna tajna i jaka emisiona stanica koja će nastupati kao partizanska i preko koje će se svakodnevno davati emisije, i to partijskim, komunističkim jezikom. Sručiti čitav niz grdnji i pretnji sa partijskom terminologijom, izneti tačno tok borbe, priznati ponegde koji uspeh partizana, ali tako da on dobije karakter 'Pirove pobede' i 'izmedu redova' ubaciti ponešto što će uticati demoralizatorski, što će odvraćati ljude od odlaska u šumu, što će stvoriti jaz između komunista koji rukovode i boraca koji su iz rodoljubivih pobuda stupili u partizane i ovim posljednjima ukazati da služe u prvom redu interesima Moskve i komunističke revolucije, da za otpor protiv okupatora još nije vreme, a za komunističku revoluciju nema mesta, eto, to bi trebalo da postignu ove emisije. One treba da budu podešene tako da ne izazovu ni najmanje sumnje, da o svemu ovome ne kažu ni jednu reč, ali da to odiše iz njih samih.«

Pothvat sa lažnom partizanskom radiostanicom, naravno, nije mogao da se izvede bez saglasnosti i pomoći Nemaca. Obavezu o realizaciji ove zamisli preuzeo je Jovanović. On je odmah posle toga posetio Kiessela u njegovom stanu u Rumunskoj ulici.

»Jedne večeri početkom oktobra«, izjavio je Kiessel, »ne sećam se više pri kojoj čašici i cigareti, iznenada me upitao Dragi šta ja mislim o osnivanju jedne 'ilegalne komunističke radiostanice'.«

Kiessel se u prvi mah iznenadio, a onda oduševio Jovanovićevim predlogom. Narednog dana otišao je Turneru, upoznao ga sa planom, a zatim se uputio vojnom zapovedniku Bohmeu. Saglasili su se da je to jedinstven pothvat iz koga se može izvući korist u pravcu diskreditovanja razbuktalog ustaničkog pokreta i produbljivanja jaza između partizana i četnika Draže Mihailovića. Bohme je doneo konačnu odluku, odobrio projekt, zadužio Kiessela da kontroliše njegovo izvršenje i pristao da pothvat organizuje i njime neposredno rukovodi Dragomir Jovanović i specijalna policija.

Sve je trebalo da ostane u potpunoj tajnosti. Osim do tada upućenih i onih koji će na tome raditi, niko nije smeo ništa o tome da sazna bez obzira na funkciju i nadležnost. Sa poručnikom Reintgenom iz Radiostanice Beograd uređena su tehnička pitanja. Jovanović je obezbedio tekst za prvu emisiju koja je pročitana iste večeri preko kratkotalasne radiostanice u Zemunu. Tako je početkom oktobra 1941. počela da radi provokatorska radiostanica.

Otada se, svake večeri, na talasnoj dužini od 25,50 metara, mogla slušati »ilegalna« radiostanica. Emisija je počinjala pozivom »Proleteri svih zemalja, ujedinite se«, a završavala se partizanskim pozdravom »Smrt fašizmu sloboda narodu«. Spiker je pozivao slušaoce da svake večeri prate emisije »partizanske« radiostanice, pošto ona daje istinite vesti sa ratišta, izveštaje o borbama partizanskih odreda, razna saopštenja, proglase i uputstva šta treba raditi. Tekstove emisije obično je sastavljao Bećarević, pregledao ih i doterivao Jovanović, a čitao ih Stevan Šterić.

Posle vesti sa Istočnog fronta čitani su izveštaji o borbama partizanskih odreda u Srbiji. Data je poneka vest i o stvarnim uspesima partizana, ali se više govorilo o partizanskim »pobedama« tamo gde uopšte nije bilo nikakvih sukoba, sa ciljem da se kompromituju partizani da lažu i obmanjuju narod. Uz parole da će partizani izdržati sva iskušenja i teškoće, upućivani su pozivi »izgubljenim drugovima«, davana uputstva »odsečenim grupama«, odavana priznanja »palim borcima«, da bi se time stvorio utisak neveštog komandovanja, neukosti u borbi, slabog naoružanja i mnogobrojnih gubitaka. Oštro osudivanje »dezertera i prebeglica iz partizanskih redova« trebalo je da ukaže na demoralizaciju među partizanima.

U emisijama su upućivani pozivi narodu da pruži veću pomoć borcima koji su gladni, bosi i goli, iznemogli od teških borbi. Seljacima se predbacivalo što ne daju više hrane partizanima, lekarima što sede kod kuća i oglušuju se o pozive ustanika, dok ranjeni borci ostaju bez lekarske pomoći i »umiru sa ucrvljanim ranama«.

Sve je to, naravno, bilo u oblandama, uz »vruće« parole, grdnje na račun okupatora, Nedića i ostalih domaćih izdajnika. Medutim, izmedu redova je probijao ton nemoćnog ogorčenja, te nije ostavljao utisak stvarniH pretnji koje bi partizani bili kadri i da izvrše.

Emisije su se davale u vreme sprovođenja Böhmeove kaznene ekspedicije i trebalo je da doprinesu demoralisanju ustaničkog pokreta. Jovanović je u svakodnevnim kontaktima sa Kiesselom govorio o potpunom uspehu pothvata sa lažnom partizanskom radiostanicom. Njene emisije su pratili: general Bohme, koji je prilično znao srpskohrvatski, Turner i Kiessel, Aćimović i Jovanović. Agentura je izveštavala da se sluša neka partizanska radiostanica. Organizatori su samozadovoljno zaključili: obmana je uspela.

Ono što se kasnije dešavalo nije potvrdilo optimističku ocenu organizatora specijalnog pothvata podzemne propagande. Samo je u prvo vreme Jovanović mogao da se hvali uspehom, a Nemci da mu odaju priznanje za »vanrednu ideju koja se rodila u glavi ovog đavolski veštog čoveka«. Uskoro su stigli agentski izvešta]i koji su prekinuli samozadovoljstvo Jovanovića i Kiessela, specijalne policije i Gestapa.

Četvrtog novembra gestapovski agent »Hans« je izvestio: »Rukovodstvo Partije smatra i čvrsto je uvereno da je to podmetnuta radiostanica kojom upravljaju Nemci, a nalazi se po svoj prilici u Beogradu.« Posle četiri dana usledio je novi izveštaj u kome se kaže da je pomenuta radiostanica »bezuslovno prepoznata kao stanica Gestapa ili Nedićeve vlade, iako govori u ime partizana i Tita«. »Hans« je dalje javljao: »Preduzeta je već protivpropaganda preko letaka da KPJ i partizani ni u kom slučaju ne slušaju ovu radiostanicu ili čak da se prema njoj ravnaju.« Devetog novembra, drugi gestapovski agent, »broj 11«, javio ]e da su komunisti u Beogradu govorili »o tajno] radiostanici koja daje obaveštenja na srpskom jeziku, a ko]a se izdaje za partizansku radiostanicu«. Agent »broj 11« javlja da se komunisti obaveštavaju da je to u stvari provokatorska radiostanica, koju su izgradili Nemci »da bi radila na štetu partizana i smanjila njihov ugled«.

Konačan udarac pothvatu zadali su prava partizanska radiostanica »Slobodna Jugoslavija« i list »Borba«. Već 13. novembra »Borba« koja se štampala u 10.000 primeraka, objavila je vest pod naslovom »Slušajte naš glas« u kojo] se saopštavalo: »Od danas počinje davati emisije partizanska radiostanica na kratkim talasima, i to na 40tom talasu u 9 časova uveče.« Dvadesetog novembra je Vrhovni štab NOPOJ izdao saopšten]e »Provokatorska radiostanica«, koje je emitovano preko »Slobodne Jugoslavi]e« i objavljeno u »Borbi« broj 17 od 22. novembra:

»Na talasnoj dužini oko 25,50 metara svaki dan daje emisiju stanica koja sebe naziva: 'Radio-stanica narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije'. U stvari, pomenuta stanica delo je provokatora u službi fašističkih okupatora, koji pokušavaju gnusnim, nespretno zakamufliranim lažima, klevetama, i provokacijama da pokolebaju poverenje srpskog naroda u partizanski pokret. Činjenica da ]e okupator morao da pribegne čak i provokacijama tako jeftine vrste samo je dokaz njegove slabosti. A srpske narodne mase, koje svojim očima vide kakvi su partizani i kako oni postupaju, takvim provokacijama neće nasesti. Podvlačimo da je jedina prava partizanska stanica ona koja daje emisi]e svaki dan u 21 sat na talasnoj dužini 40,7 m.«

Ma koliko im ]e to teško padalo, Kiessel i Jovanović su se morali pomiriti sa napuštanjem svog pothvata »velike obmane«. Kiessel je otišao novopostavljenom vojnom zapovedniku generalu Paulu Baderu koji je doneo konačnu odluku da se prekinu »partizanske« emisije. Bilo je to krajem prve dekade decembra 1941. godine. Posle dvomesečnog rada, prestala je da postoji »ilegalna« radiostanica u režiji Gestapa i Specijalne policije.

»Velika obmana« je zaista bila velika obmana, ali za tabor okupatora i kvislinga, a naročito za organizatore promašenog pothvata s lažnom partizanskom radiostanicom. Bila je to, pre svega, njihova velika samoobmana.

NEPOŠTEDNA BORBA

Po završetku Böhmeove ofanzive, kvislinške vlasti su preduzele mere da »dokrajče potučenog neprijatelja« i uguše narodnooslobodilački pokret. Nedić je držao govore i pozivao Srbe na »potpuno istrebljenje komunizma«. Jovanović je objavio Obznanu kojom je propisao smrtnu kaznu za sve pomagače ustaničkog pokreta. »Novo vreme« je 14. decembra 1941. objavilo tekst Obznane i izjavu Dragomira Jovanovića. Svaki gradanin bio je dužan, po slovu Obznane, da prijavi pripadnika NOPa za koga sazna ili ako posumnja. Ko tako ne postupi, predaće se prekom sudu. A preki sud, predočio je Jovanović, izriče samo smrtne kazne.

U izjavi za štampu, Jovanović je objavio da su likvidirana i poslednja komunistička uporišta i da razbijene ostatke, gde god se pojave ili zatraže utočište, treba »potpuno uništiti i onemogućiti za sva vremena«. On je istakao uspeh policije, njen danonoćni energičan rad, kao i efikasno i radikalno suzbijanje »komunističke akcije« u Beogradu, ne propustivši da pomene da je u takvom radu podnela i žrtve, jer su njeni pripadnici bili izloženi atentatima komunista. Svoje izlaganje završio je izjavom da u obračunu sa komunistima i njihovim jatacima nema i neće biti nikakvog kompromisa.

Bilo je to vreme kada je okupatorskokvislinški tabor kaznenim ekspedicijama i drugim akcijama i merama zadao teške udarce partizanskim odredima i NOPu u Srbiji, što je Nediću i Jovanoviću dalo maha za hvalisanja o konačnom slomu ustaničkog pokreta, mada su bili svesni da će se pravo stanje stvari pokazati tek u proleće. No, zato je zimu trebalo koristiti za jačanje svojih snaga i učvršćivanje kvislinškog poretka. Tome su poslužile i mere koje su preduzete za bolje organizovanje i funkcionisanje administrativnog aparata na osnovu Uredbe o administrativnoj podeli Srbije od 26. decembra 1941. Naime, Srbija je podeljena na 14 okruga i teritoriju Uprave grada Beograda o kojoj je rečeno: »Područje grada Beograda čini posebnu upravnu jedinicu, stoji pod neposrednom upravnom i nadzornom vlašću Ministarstva unutrašnjih poslova i zove se Uprava grada Beograda.«

Ostvaren je napredak i u pogledu bolje organizacije i jačanja žandarmerijskopolicijskih snaga. Trećeg oktobra 1942. objavljena je Uredba o Srpskoj državnoj straži, pa je u njo] precizirano: da na teritoriji Uprave grada Beograda policijsku izvršnu službu vrši Srpska državna straža Uprave grada Beograda i da svi njeni organi sačinjavaju posebnu jedinicu pod nazivom Komanda Srpske državne straže Uprave grada Beograda, »koja je potčinjena u službenim, ličnim i disciplinskim odnosima upravniku grada Beograda«. Tada je, umesto žandarmerije, policijske straže i pograničnih organa finansijske kontrole obrazovana jedna, jedinstvena organizacija.

No, dok je Jovanović učvršćivao svoje pozicije i jačao podredene organe, beogradski komunisti nisu mirovali. Upravnik grada Beograda objavio je 6. marta 1942. saopštenje u kome se kaže da su tri komunista toga jutra, oko 7.30 časova, sačekali u zasedi i u jednoj uskoj ulici hicima iz revolvera ubili podnadzornika policijskih agenata Uprave grada Beograda Dorda Kosmajca i policijskog agenta Obrada Zalada. Kasmajac je odmah izdahnuo, dok je Zalad preminuo u bolnici. Naredni dan policija ]e organizovala sahranu na kojoj su govorili Jovanović i Bećarević, preteći komunista nemilosrdnim obračunom.

Posle nepunih deset dana nepokorni Beogradani su ponovo izveli sličnu akciju. Naime, 14. marta ubili su policijskog starešinu I kvarta Dragoljuba Šterića. Sahrani su prisustvovali Aćimović, Jovanović i drugi kvislinški funkcioneri. Jovanović je izneo pogrebni kovčeg, položio venac na grob i pred svima se zavetovao da će borbu protiv komunista nastaviti do njihova istrebljenja.

Jovanović, Paranos i Bećarević angažovali su ceo policijski aparat i mrežu tajnih agenata da bi razbili Partiju i NOP u Beogradu. Hapsili su svakoga na koga bi se posumnjalo, punili zatvore i logore, tukli i mučili hapšenike, odvodili ih na streljanje. Kvislinški listovi su stalno pisali o tome, veličajući rezultate policije, potpirujući antikomunističku hajku. Naročito je bila žestoka kampanja štampe u martu 1942, kada je policija izvršila veliku provalu beogradske partijske organizacije. Tada su listovi iz dana u dan donosili vesti o hapšenjima komunista, navodili njihova imena i funkcije, prenosili policijske izveštaje, objavljivali grupne i pojedinačne fotografije zatvorenika, prikazivali ih kao zločince i pevali hvalospeve policiji. Sve te slavopojke i zasluge Jovanović ]e pripisivao sebi, stvarajući utisak u Nemaca da bez njega ne bi bilo ništa od svega toga.

Bila je to godina uspeha i uspona Dragomira Jovanovića. Pri tome mu je niz okolnosti išao naruku. Na početku 1942. godine okupator je u Srbiji obrazovao jedinstveni policijski sistem koji je obuhvatio Policiju bezbednosti i službu bezbednosti (Sipo i SD) na čelu sa njenim zapovednikom Bds, tako i policiju poretka na čelu sa zapovednikom policije poretka BDO. Na čelo celokupnog toga mehanizma, u svojstvu višeg vođe SSa i policije, postavljen je August Meiszner, general SSa i policije. Meiszner je bio stari nacist, fanatično opsednut fašističkom ideologijom, radikalan u svakom pogledu. Kao jedan od onih nacista Austrijanaca, poznatih po bezumnoj mržnji prema Srbima, Meiszner se odmah iskazao kao pobornik najoštrijeg postupanja prema srpskom narodu. Vrlo brzo se pročuo po izjavama da je svaki mrtav Srbin dobitak za Reich i da »ne može da spava doklegod još ima živih Srba izmedu 18 i 60 godina«. SSovski general je našao u Jovanoviću revnosnog izvršioca svojih namera, pa je pružao energičnu podršku domaćem vlastoljubivom policajcu koji je nemilosrdno hapsio, mučio i ubijao svoje sunarodnike.

Meisznerov saradnik, potpukovnik Andreas May, koji je komandovao Policijom poretka, dobio je zadatak da organizaciju kvislinških policijskih i žandarmerijskih snaga prilagodi strukturi nemačke Policije poretka. U pogledu Srpske državne straže, May nije imao problema, ali kada je hteo da načne samostalnost specijalne polici]e, naišao je na nepremostive prepreke. »Prilikom prve posete potpukovnika Maya gospodinu Turneru«, kaže se u jednom gestapovskom izveštaju, »Turner mu je odmah u početku rekao: 'Dalje ruke od beogradske policije. Tamo je čovek koji odlično radi'.

I Kiessel je potvrdio da je Turner izričito zahtevao od Maya »da ne dira u beogradsku policiju koja je najbolje organizovana i najbolje funkcioniše«.

Sredinom februara 1942. godine ponovo su oživeli pokušaji da se Jovanoviću oduzme jedna od dveju njegovih funkcija. Međutim, nemački feldkomandant je energično bio protiv toga da se Jovanoviću oduzme položaj predsednika beogradske opštine, a Gestapo je bio odlučan u tome da Jovanović ostane upravnik grada Beograda. Kada je Turner zvanično postavio takav zahtev, da bi udovoljio Nediću, Aćimoviću i Ljotiću, umešao se i šef glavne centrale Gestapa u Berlinu, SSgeneral Muller. On je 23. februara poslao depešu u Beograd u kojo] se kaže: »U državnopolicijskom pogledu postoji vrlo veliki interes da se Jovanović zadrži kao upravnik policije.« Tri dana kasnije naređuje da se Gestapo »pobrine za to da Jovanović i dalje ostane upravnik policije«. Tako je Jovanović, uprkos zahtevu visokih ličnosti okupacione i kvislinške uprave, uspeo da zadrži obe svoje titule.

U leto 1942. godine Jovanović je načinio novi uspon u policijskoj karijeri. »Novo vreme« je 25. avgusta, na prvoj strani, objavilo vest »Dragoljub Lj. Jovanović šef Srpske državne bezbednosti«. Bio je to u stvari tekst odluke predsednika vlade Milana Nedića, u kojoj se kaže: »Za šefa Srpske državne bezbednosti postavljam Jovanovića Lj. Dragomira, upravnika grada Beograda i predsednika opštine grada Beograda, pored dosadašnjih dužnosti.«

Kako je objašnjeno u Nedićevoj odluci, ovo postavljenje izvršeno je na osnovu Uredbe o obrazovanju celokupne službe Srpske državne bezbednosti od 10. avgusta 1942. godine, a na predlog ministra unutrašnjih poslova. U stvari, iza ovog postavljenja stajao je SSgeneral Meiszner koji je, poput onoga što je učinio sa nemačkim bezbednosnopolicijskim sistemom u okupiranoj Srbiji, uspeo da ob]edini službe kvislinške državne bezbednosti, policije i žandarmerije u jedinstvenu organizaciju Srpske državne bezbednosti i da na njeno čelo dode Jovanović. Meiszner je to uspeo uprkos poznatim stavovima i protivljenju Nedića, Aćimovića, Ljotića, kao i Haralda Turnera.

Postavljanjem za šefa Srpske državne bezbednosti, Jovanović je dobio visoke pozicije u kvislinškoj vlasti, nova ovlašćenja i veoma je proširio delokrug svog rada i svoje nadležnosti. Naime, celokupna služba Srpske državne bezbednosti, kako se objašnjavalo u Uredbi, »usredsredena« je pod nazivom »Šef Srpske državne bezbednosti«, kao nadleštvo u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova i predstavljala je »jedan naročiti deo« ministarstva. Posebno je istaknuta samostalnost šefa ove službe, kao i to da on »ima rang i sva ostala prava aktivnog ministra«.

Kao šefu Srpske državne straže, Jovanoviću je povereno rukovodenje poslovima državne bezbednosti, održavanja javnog mira i reda, organizovanja policijskih vlasti i nadzora nad njima, izgradnje, obuke i nadzora Srpske državne straže, tj. gradske, poljske i granične straže i ostalih jedinica za održavanje mira, poretka i bezbednosti. U njegovoj nadležnosti su bile: Komanda Srpske državne straže, Odeljenje za državnu zaštitu, Odeljenje za javnu bezbednost, kao i sve državne policijske vlasti u Srbiji, s tim što je izvršena osnovna podela Srpske državne bezbednosti na Komandu Srpske državne straže i Komandu javne bezbednosti. Jovanović je imao pravo da postavlja i otpušta sve službenike Srpske državne bezbednosti: oficire, podoficire i stražare Srpske državne straže, šefove policijskih nadleštava, policijske činovnike, agente i ostale policijske službenike.

Pošto je izvojevao takve pozicije i rang ministra, Jovanović je dobio novi podstrek za nastavak rada i ponašanja koji su mu omogućili ovakav uspon. Zajednički jezik sa Meisznerom još se više odrazio u primeni vrlo oštrih mera prema stanovništvu, pri čemu su zapostavljani i osnovni obziri i potrebe političkog taktiziranja okupatorskokvislinškog tabora prema srpskom narodu. U odnosu prema drugim kvislinškim visokim funkcionerima, Jovanović je sada, sa nagomilanim funkcijama i stvarnom vlašću, bio mnogo nezavisniji i mogao je ravnopravnije da se rve i nastavi bezobzirnu borbu sa svojim rivalima. Međutim, za održavanje i učvršćivanje stečenih pozicija kod okupacionih i kvislinških vlasti, za obezbedivanje dalje podrške okupatorskih policijskih funkcionera koji su ga forsirali, za odmeravanje snage sa domaćim konkurentima u borbi za kvislinšku vlast, Jovanović je imao uvek isti recept: postizati što veće rezultate u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta. Bio je svestan da je to njegovo glavno oružje. Na toj osnovi gradio je svoje pozicije, sticao moćne zaštitnike, branio stečene titule od protivnika i osvajao nove funkcije. Tim putem je nastavio, uporno i vešto stvarajući o sebi glas najboljeg poznavaoca komunizma, nezamenljivog organizatora borbe protiv KPJ, fanatičnog neprijatelja ustaničkog pokreta.

»Svim silama sam nastojao«, kaže Jovanović, »da obezbedim kako sprečavanje sabotaža tako i hvatanje izvršilaca istih. Kako mi je bilo jasno da sabotaže vrše komunisti, to sam rukovodstvo borbe protiv sabotaža poverio Odeljenju specijalne policije antikomunističkom odseku.«

Jovanović je stalno podsticao rad Specijalne policije na razbijanju partijskih organizacija u okupiranom Beogradu. Posle junskih hapšenja, izdaje Ratka Mitrovića u zatvoru i provale Mesnog komiteta Partije u Beogradu 1941, kao i martovske provale i drugih hapšenja 1942. godine, Specijalna policija je nastavila nepoštedno obračunavanje sa ilegalnim partijskim i skojevskim organizacijama. U nejednakoj borbi, u kojoj je policija raspolagala silom, dobrom organizacijom i podmuklim metodama rada, Partija i narodnooslobodilački pokret su naprezali snage da izbegnu zamke policije, ublaže njene udarce, održe se, uzvrate napade i produže sa akcijama i ilegalnim radom u veoma teškoj situaciji.

Tražeći od policijskog aparata u Beogradu uvek nova hapšenja komunista, Jovanović se pre svega pouzdao u revnost i stručnost antikomunističkog odseka i njegova šefa Božidara Bećarevića:

»Ja sam bio vrhovni organizator, a rv odsek Specijalne policije sa Bećarevićem na čelu uživao je moje puno poverenje i na njega sam bio preneo stoprocentno borbu protiv komunista. Ja sam samo davao pravac, moralnu podršku govorima i člancima i obilnu novčanu pomoć za borbu protiv komunista.«

Bećarević je opravdavao poverenje svoga rukovodioca preduzimanjem stalnih akcija protiv komunista. Šesnaestog januara 1943. izvestio je Jovanovića o »ubistvu Mirka Tomića, sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju«. Mesec dana kasnije, 16. februara, podneo je novi izveštaj o ubistvu dva »komunistička funkcionera«, za koje je naknadno utvrdeno da su: »Stanislav Sremćević, član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i Duro Gajić, koji je ranije bio politički komesar čete u Kosmajskom partizanskom odredu«. Policija je nastavljala akcije i hapšenja, pa je u oktobru uspela da postavi zamku i uhvati najpre Veru Miletić, koja je u Beogradu preuzimala partijske poslove u Mesnom komitetu od drugova koji su, kao kompromitovani, odlazili u partizane, a zatim i Vasilija Buhu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.

Ponovo se u štampi i preko RadioBeograda povela kampanja protiv »boljševičkih plaćenika«, »zločinaca«, »terorista«, veličali se uspesi policije, govorilo se o »propasti komunističkog pokreta«, kraju »komunističke akcije« itd. Opet se Jovanović hvalisao pred starešinama okupacione vlasti i svojim prijateljima iz Gestapa. No, i ilegalci su uzvraćali udarce policiji, pa je i ona imala žrtve u tom beskompromisnom obračunu. Milan Nedić je pohvalio policijski kadar Uprave grada Beograda što je komunističke krivce »privela zasluženoj kazni«, ali nije mogao a da ne pomene činjenicu da je u tom poslu policija dala »dragocene žrtve u životima svojih najboljih službenika«.

Prilikom hapšenja i provala komunista i pripadnika NOPa Specijalna policija je posebnu pažnju poklanjala pronalaženju pojedinih lica koja bi mogla zavrbovati da rade za nju. Nastojala je da pojedince, koji su se slabo držali za vreme istrage, slomi fizički i moralno, a zatim ih privoli da tajno rade za policiju. Ove konfidente je zatim poučavala kako da se ubace u ilegalne organizacije protivnika. Kada se policija odlučila na hapšenje, Bećarević je praktikovao da pojedince ostavi na slobodi s tim da budu pod prismotrom i da se prati njihov dalji rad i njihove veze. Naknadno hapšenje naredivao je onda kada je ocenio, tj. doznao na osnovu kontrole i izveštaja konfidenata, da su ova lica u meduvremenu ponovo stvorila organizaciju. Na osnovu dugogodišnjeg iskustva pridržavao se načela da se ne sme izgubiti kontakt sa protivnikom, primenjivao je metod ostavljanja svojih tajnih saradnika u redovima protivnika, da bi iznutra pratio njegov rad, sa pravog izvora saznavao za njegove namere i akcije.

Suprotstavljajući se ovakvim metodima policije, partijska organizacija se nije ograničila samo na odbranu od prodora policijskih tajnih agenata, nego je nastojala da i sama prodre u redove policije. To je bilo od posebnog značaja za ishode mnogih obračuna sa policijom, jer je svako blagovremeno obaveštenje iz protivničkog tabora pružalo mogućnost izbegavanja planiranih akcija i kombinacija policije, tj. spasavanja partijskih kadrova. Kao što je beogradska policija imala iskustva i umela da se služi rafiniranim metodima u borbi protiv komunističkog protivnika, tako je i beogradska partijska organizacija imala bogato iskustvo u ilegalnom radu i borbi sa policijom.

Jovanović i Bećarević su mnogo puta isticali svoju veštinu u otkrivanju i likvidaciji »komunističkih grupa i funkcionera«, ali nisu znali da je i partijsko rukovodstvo u Beogradu imalo svoje ljude u Specijalnoj policiji. Kada su to otkrili, bili su potpuno iznenađeni.

Bilo je to u oktobru i novembru 1943. godine, kada su u toku provale partijske organizacije saznali za poraznu činjenicu da čitava grupa policijskih službenika radi za Partiju. Istraga je pokazala da se Janko Janković, koji je vodio poslove centralne kartoteke Specijalne policije, »povezao sa dr Blagojem Neškovićem, sekretarom PK KPJ za Srbiju, kome je davao obaveštenja o radu antikomunističkog odseka Uprave grada Beograda i odnosio mu službena akta na uvid.«

Uhapšen je i policijski agent Cvetko Crnjak, za koga je istraga utvrdila: »Ćinio komunistima razne usluge, nabavljao im propusnice za Zemun, oružje i municiju, skrivao u svom stanu visoke partijske funkcionere. Prošle zime bio ]e u vezi sa uhapšenim komunistom Lisjakom Jankom, po čijem nagovoru je trebalo da unese jednu paklenu mašinu u Upravu grada, odnosno u prostorije rv odseka. U poslednje vreme bio je povezan sa jednim uhapšenim članom PK KPJ za Srbiju, koji ga je i kandidovao za člana Partije. Krajem meseca septembra ove godine pratio je iz Beograda do Leskovca sekretara Pokrajinskog komiteta za Srbiju kome ]e istovremeno i služio kao lična bezbednost. Pored rada u Beogradu bio je povezan i sa zemunskom komunističkom organizacijom.«

Kao saradnik Partije otkriven je i policijski činovnik Dušan Jovanović, koji je održavao veze sa istaknutim komunističkim funkcionerima. »Sa njima je«, kaže se u policijskom izveštaju, »odlazio na komunističke sastanke, donosio im na uvid važna i poverljiva akta iz antikomunističkog odseka, te ih izveštavao o svim akcijama ko]e su pripremane protiv komunista od strane antikomunističkog odseka UgB.«

Policija je uhapsila i Simu Crnjanskog, narednika Srpske državne straže, Savu Dragovića, podnarednika Srpske državne straže i Ljubišu Topalovića, policijskog agenta, koji su saradivali sa Cvetkom Crnjakom.

Otkrivanje saradnika Partije u policiji imalo je velikog od]eka i izazvalo je raznovrsne komentare i reagovanja. Svakako je to bio minus za hvalisavog Jovanovića, efektan udarac njegovu glasu prvorazrednog policijskog stručnjaka i efikasnog borca protiv KPJ i NOPa, kada je izašlo na videlo da su mu se komunisti »ugnezdili« u Specijalnu policiju, pa i u antikomunističkom odseku.

Rečit je bio i postupak Gestapa u ovom slučaju. Posle istrage sprovedene u Specijalnoj policiji, Gestapo je preuzeo svih šest zatvorenika i streljao ih.

Jovanović je sve vreme saradivao sa raznim ličnostima, komandama i organima okupatora. Medutim, najtešnje je za sve vreme okupacije saradivao sa Gestapom. Bio je to rezultat zajedničkih nastojanja Gestapa i Specijalne policije da uguše NOP i svaki otpor oku¬pacionim i kvislinškim vlastima, ali i Jovanovićevih dugogodišnjih veza sa mnogim gestapovskim funkcionerima.

Najuspešnija saradnja izmedu Gestapa i Specijalne policije ostvarena je u suzbijanju ilegalnih organizacija KPJ, SKOJa i NOPa. Za razliku od bezbednosnopolicijske obrade četničkog pokreta Draže Mihailovića, u čemu Gestapo nije imao poverenja u Specijalnu policiju zbog mnogih veza njenih pripadnika sa ovim pokretom, gestapovska centrala u Beogradu imala je potpuno poverenje u spremnost Specijalne policije da se beskompromisno bori protiv komunista i NOPa. Prvi šef gestapovske centrale, dr VVilhelm Fuchs, dao je o toj saradnji sledeću ocenu: »Srpska policija tesno je saradivala sa nemačkom… U saradnji sa nemačkom policijom ona je učestvovala u rešavanju svih problema za koje je bilo potrebno njeno učešće.«

U mnogočemu je Specijalnoj policiji ostavljena potpuna samostalnost, pre svega u pokretanju i vodenju postupka, kao i u odlučivanju o sudbini pripadnika Partije i NOP koje je sama uhapsila. Gestapo je, međutim, tražio uredno izveštavanje o svim slučajevima u kojima je inicijativa potekla od njega, tj. Informisanje o rezultatima potrage ili istrage, pridržavajući sebi pravo odlučivanja. To se jasno vidi iz dopisa koji je 7. oktobra 1942. godine uputio Specijalnoj policiji: »Da bi se sprovela tesna saradnja bezuslovno je potrebno da ovo nadleštvo stalno bude izveštavano o toku istraga koje su pokretane po našim naredenjima. Naročito zadržavam za sebe pravo da odlučujem o pitanju puštanja na slobodu.«

U toku tako koordinirane aktivnosti, Specijalna policija nije samo imala ulogu izvršioca gestapovskih naloga nego su najčešće inicijative za zajedničke akcije
1 predlozi za preduzimanje odgovarajućih mera poticali od »domaće policije.« Jovanović, Paranos, Bećarević, Vujković i drugi njihovi saradnici činili su sve što su mogli da svojim rezultatima nadmaše Gestapo. Takva revnost i radikalnost u »suzbijanju komunizma« doprinela je da se još više učvrsti poverenje Gestapa u Specijalnu policiju. Tako je ne retko, pa i u slučajevima sopstvenih hapšenika predatih Specijalnoj policiji, Gestapo davao istoj odrešene ruke: »Donesite odluku o puštanju prema vašem nahodenju, a o vašoj odluci izvestite.«

Mada je bila policijski organ Uprave grada Beograda, Specijalna policija je delovala i u unutrašnjosti Srbije.

»Kad god se ukazala potreba, tj. kada se osetilo življe delovanje komunista u nekom mestu…«, kaže Jovanović, »IV odsek Specijalne policije delegirao bi u unutrašnjost, odnosno u mesta koja su ugrožena, ekipe radi istrage i potrebne intervencije.« U ovakvim slučajevima uvek je to uređivano preko Ministarstva, jer je Specijalna policija bila nadležna samo za Beograd. U stvari, Ministarstvo unutrašnjih poslova je za akcije protiv komunista u unutrašnjosti tražilo učešće ekipa stručnjaka beogradske Specijalne policije. »U većini slučajeva, kad se radilo o provalama u organizacije KP u gradovima, tražena je ekipa Specijalne policije«, izjavio je Dragi Jovanović.

Na uzornu saradnju Gestapa i Specijalne policije pale su, u jesen 1943, dve senke. Pored otkrivanja šestorice saradnika Partije u redovima Uprave grada Beograda, što je negativno uticalo na mišljenje Gestapa o budnosti u Specijalnoj policiji, dogodilo se i to da Gestapo uhapsi trojicu šefova kvartova Uprave grada Beograda. Gestapovci su izvršili hapšenje Jovanovićevih ljudi bez njegova znanja. To je ovoga ogorčilo, pa se 18. septembra obratio rukovodiocu centrale SD-a i Gestapa SSpukovniku Schaeferu, dopisom u kome je izneo ocene o zaslugama i ulozi Uprave grada Beograda, odnosno Specijalne policije:

»Uprava grada Beograda, sa svim svojim kvartovima i ustanovama, već skoro dve i po godine besprekorno vrši policijsku službu pod okupacijom, i to s tolikim elanom i uspehom kao nijedna druga policija u gradovima okupirane Evrope. To je činjenica.

Puna i lojalna saradnja u prvom redu sa zapovednikom policije bezbednosti i službe bezbednosti kao i sa drugim nemačkim vlastima u Beogradu, do sada nije bila ničim pomućena.

Na beogradsku policiju, ]a to mogu smelo da tvrdim, okupacione vlasti su se mogle uvek osloniti da će svaki nalog izvršiti onako kako je traženo. I nikada i ni u kojoj prilici ona nije otkazala. Naprotiv, njeni uspesi su vidljivi i očigledni.«

Jovanović je intervenisao kod Gestapa za svoje saradnike, ]er: »u pitanju su policijski činovnici koji, bez obzira na to što su pripadnici okupiranog naroda, već dve i po godine saraduju sa SD u svome pozivu lojalno i pošteno.«

Završava]ući dopis, Jovanović se obraća zapovedniku Policije sigurnosti i službe sigurnosti (BdS):

»Na kraju, molim Vas gospodine pukovniče, pomognite mi da održim beogradsku policiju koju sam stvorio s toliko truda i muke, pošto nam ]e ona danas potrebnija nego ikada ranije.«

Jovanović je u pismu obj'asnio: »Ovim slučajem sam ja lično vrlo teško pogoden, pošto sam ubeđen u njihovu nedužnost. To utoliko više što sam ja neumoljivi sudija za one koji su krivi.« Međutim, Schaefer je sadržaj i ton pisma okarakterisao kao bezobrazluk. Jer, nikome se nije smelo dozvoliti da zaboravi ko je stvarni gospodar u okupiranoj Srbiji, a ko je izvršilac nemačkih naređenja.

Ipak, ovakvi slučajevi nisu promenili odnose stalne saradnje izmedu Gestapa i Specijalne policije. Schaeferu je koristio takav revnosni saradnik i tako efikasni izvršilac kakav je bio Jovanović, a ovaj je bio svestan da za svoju kari]eru ima pre svega da zahvali Gestapu i da se može održati na vlasti samo uz njegovu pomoć.

S obzirom na svo]e slabe moralne kvalitete i netrpeljivost velikog broja funkcionera i rivala iz kvislinškog tabora, Jovanović je zaista u potpunosti zavisio od podrške Gestapa. Nisu bili u pitan]u samo netrpeljivost i suprotstavljanje Nedića, Aćimovića i Ljotića već su ga optuživali i njegovi bliski saradnici. Otimajući se za položaje i vlast, oni su hteli da dokažu kako su još radikalniji i pouzdaniji od Jovanovića.

Kada je bilo aktuelno smenjivanje Milana Aćimovića sa položaja ministra unutrašnjih poslova, govorilo se o izgledima Jovanovića da ga nasledi na tom položaju. Medutim, za novog ministra postavljen je Tanasije Dinić sa kojim je Jovanović duže vremena saradivao.

No, Jovanović je prigrabio veliku vlast kao šef Srpske državne bezbednosti. Oni su i dalje sarađivali i pojavljivali se zajedno u raznim prigodama, ali su, kao uostalom i do tada, potajno vodili borbu za pozicije kod Nemaca i u kvislinškom taboru. Dinić se, kako je zabeleženo u centrali Gestapa u julu 1943, žalio na Jovanovića i otpuživao ga:

»Tasa Dinić smatra da je 'svako zlo rađenje gotovo suđenje' i da se Dragom Jovanoviću ne može verovati da je prijatelj saradnje s Nemačkim Rajhom.

Jovanović je bio činovnik Standard Oil kompanije, družio se i druži sa masonima, okumio se sa anglofilima i plutokratima, pa kako može biti pristalica saradnje s Nemcima?

Jovanović drži tri glavna resora u Beogradu i zbog toga Tasa Dinić nema nameru da ostane ministar unutrašnjih poslova jer nema egzekutivu. Kada bi imao javnu bezbednost, onda bi još i mogao nešto da uradi. Ovako, on vodi personalnu politiku, a i u tome je zavisan. On traži da ministar ima vlast pa ma ko bio na tom mestu, a razume se, njemu se ne daje vlast i ne stavlja na raspolaganje oružana sila, pošto bi on otpočeo sa hapšenjem onih koji treba da idu u haps i da postanu taoci.«

U daljem razgovoru, kako je zabeležio agent, Dinić je vrlo oštro izrazio nepoverenje prema Dragom Jovanoviću, nazvavši ga drugim Darlanom. Izjavio je da će Nemci i Srbi kojima je bilo potrebno poverenje Nemaca, uvideti da je on u pravu, odnosno uveriće se da je Jovanović u stanju svašta da uradi. Pri tome je naglasio težinu posledica u slučaju Jovanovićeve zloupotrebe poverenja koje su mu Nemci ukazali, s obzirom na to da on raspolaže i oružanom snagom i velikim novčanim rezervama.

I pukovnik Mušicki, komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa, optuživao je Jovanovića da ne vrši napšenja u dovoljnoj meri. Predstavljajući se pred SSmajorom Rexeisenom energičnijim od Jovanovića, Mušicki je izjavio: »Kada već Specijalna policija ne hapsi komuniste, onda ne preostaje ništa drugo nego da ih hapsi Srpski dobrovoljački korpus.« Bila je to linija ljotićevaca koji su pred Nemcima istupali kao njihovi jedini pouzdani saveznici, a sve ostale saradnike okupatora sumnjičili.

Tako je postupio i Svetozar Vujković, koga je Jovanović postavio za upravnika logora na Banjici. On je denuncirao i optužio Jovanovića, kako je zabeleženo u Gestapu, da mu Jovanović nije naklonjen iz političkih razloga, mada on, Vujković, »suzbija komunizam već 20 godina i iz tih razloga su komunisti već dva puta vršili atentat na njega u blizini logora.« Upravnik logora se u stvari uplašio da će ga Jovanović smeniti sa ove funkcije i postaviti na drugi, manji položaj. To je bio povod da ga optuži za puštanje nekih hapšenika iz lo¬gora i za nameru da uspostavi kontrolu i nad dovođenjem gestapovskih zatvorenika u logor.

Ljotićeva i Aćimovićeva grupa stalno su negodovale zbog koncentracije vlasti u Jovanovićevim rukama. U jednom agentskom izveštaju centrali Abwehra kaže se:

»Ove političke grupe smatraju postavljanje Jovanovića za šefa državne bezbednosti kao pogrešnu meru pošto će on predstavljati samo mašice okupatorskih i vlasti. On vrši mnoga otpuštanja iz Srpske državne
straže i kaže se da se mnogi oficiri žele povući, jer neće da budu nemački panduri.«

U leto 1943. desio se još jedan slučaj koji su Jovanićevi rivali isticali kao dokaz svojih tvrdenja o nepouzdanosti ovog štićenika Gestapa. Jednog dana pobegao je iz Beograda Jovanovićev lični sekretar Ljuba Popović, što je izazvalo velika uzbudenja, nagadanja i pokušaje da se Jovanović osumnjiči da ga je uputio zapadnim saveznicima kao svoju prethodnicu. »Povodom , ovog bekstva«, navodi se u izveštaju upućenom Gestapu, »Dragi Jovanović je pozvao sve članove kvartova i sve šefove odeljenja i rekao da će im on lično pištoi ljem suditi ako neki od njih zloupotrebi njegovo poverenje ma u kojoj formi.«

Međutim, Jovanović je ostao dalje na liniji borbe protiv narodnooslobodilačkog pokreta, protiv komunista, sprovodio akcije odmazde kako su ih sprovodili i njegovi naredbodavci nad stanovništvom. Tako je naredbom Uprave grada Beograda od 23. septembra 1943. formirao preki sud za područje Uprave grada Beograda koji je osudio na smrt veći broj lica; naredio da se za svakog žandarma ili policijskog agenta vrše streljanja ljudi za odmazdu, kao šef Srpske državne bezbednosti izdao naredbu da će svaki stanovnik Beograda koji sazna ili primi na stan lice koje je učestvovalo u oslobodilačkoj borbi pa ga ne prokaže biti streljan; organizovao je prinudno upućivanje na radove u Srbiju i u Nemačku.

Početkom novembra 1943. godine došlo je do promena koje su pogodile oba suparnika: Dinića i Jovanovića. Kabinet predsednika vlade Milana Nedića izdao je 5. novembra dva saopštenja. U prvom je objavljeno da je Tanasije Dinić postavljen za ministra socijalne politike i narodnog zdravlja, a da je vođenje Ministarstva unutrašnjih poslova preuzeo lično predsednik vlade. U drugom saopštenju se govori o ukidanju nadleštva šefa Srpske državne bezbednosti i o razrešavanju Dragomira Jovanovića funkcije rukovodioca ovog nadleštva. Kako se vidi iz akta o ukidanju Uredbe o obrazovanju Službe srpske državne bezbednosti, sve policijske vlasti u Srbiji vraćene su u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova.

Tako je Dinić prebačen na sporedni kolosek, a Jovanović izgubio funkciju u rangu ministra. Međutim, Jovanović je zadržao položaje upravnika grada Beograda i predsednika beogradske opštine, u njegovim rukama je i dalje ostala kvislinška vlast u Beogradu, moćan policijski i upravni aparat u glavnom gradu.

Jovanović se snalazio i u novoj situaciji, uživajući podršku Gestapa uprkos svim glasinama koje su ga pratile. Za Gestapo je bilo bitno da Jovanovićeva revnost u suzbijanju komunista nije nikada izostala. Naprotiv, agenti su i dalje dostavljali izveštaje koji su govorili o Jovanovićevoj beskompromisnosti. Tako je novinar Miodrag Savković obavestio Gestapo da je Dragi Jovanović izjavio »da će ako ostane glavar Beograda, odmah likvidirati najmanje 500 komunista«. »Ovo čišćenje komunista«, objasnio je Jovanović, »treba da se izvede brzo zbog toga što se Sovjeti približavaju Karpatima. Red, rad i mir moraju se održati!«

Takvim stavovima i akcijama Jovanović je obezbeđivao u Nemaca status neophodnog saradnika. Kiessel kaže:
»Teško da postoji bolji primer neophodnosti njegove ličnosti, kada se pomisli u kojo] meri je sam Nedić nastojao da Jovanovića ograniči na položaj predsednika policije Beograda i kada je na kraju i Muller bio zainteresovan samo za tu funkciju Jovanovića. Tek kada je Nedić preuzeo Ministarstvo unutrašnjih poslova i kada je usledila unutrašnja reorganizacija, Jovanović je bio prisiljen da preda ovaj položaj (šefa državne bezbednosti).

Jovanović je potpuno igrao na nemačku kartu i konsekventno zadržao ovu liniju. U tom pogledu ništa ne menja njegov pokušaj uspostavljanja veze sa pokretom Draže Mihailovića. Veza sa Mihailovićem je ionako bila legalizovana politikom Hermanna Neubachera.«

Hitler je napisao u svojoj knjizi »Moja borba« (Mein Kampf): »Vremena sloma jednog naroda dominantno opredeljuju delovanja njegovih najgorih elemenata«. Taj navod je upotrebio jedan Abvvehrov agent u svom izveštaju protiv Dragomira Jovanovića, a njime se poslužila i centrala Abwehra u Beogradu da bi pred Gestapom potkrepila svoje negativno mišljenje o ovom štićeniku Gestapa. Mada aprilska kapitulacija i okupacija zemlje nisu značile i slom jugoslovenskih naroda, već slom režima, njegove vojske i vladajućeg stroja Kraljevine Jugoslavije, ipak su mutna ratna vremena i teški uslovi okupacije izbacili na površinu najgore l]ude. Takva situacija bila je svuda u zemlji, pa i u Beogradu, zbog čega je Abvrehrov agent, posle navođenja Hitlerove rečenice, dodao: »a ovde su baš ovi elementi još uvek na merodavnim položajima«.

Oni koji su podržavali Jovanovića nisu, naravno, imali iluzija o njegovom moralnom odnosno nemoralnom liku. Ne samo od Abwehra koji ga je u više mahova optuživao, nego i od svojih agenata, pa i sa svih strana, Gestapo je dobijao izveštaje i dostave, čija brojnost i obilje podataka nisu ostavljali sumnje o kakvoj se ličnosti radi. Gestapo je odbacivao podmetanja i intrige suparnika iz kvislinških krugova, kao i razna sumnjičenja u pogledu Jovanovićeve lojalnosti u saradn]i s Nemcima, ]er su Jovanovićeva revnost i rezultati saradnje bili vrlo rečiti. Medutim, potpuno je načisto bio u pogledu loših moralnih osobina svog lojalnog saradnika. Gestapovcima to, razumljivo, nimalo nije smetalo da se koriste takvim čovekom kao izvršiocem okupatorovih planova i ciljeva. Takav stav nisu imali samo u slučaju Jovanovića, nego je to bio načelan stav Gestapa. Zapovednik Policije sigurnosti i službe sigurnosti (BdS), SSpukovnik Schaefer, odgovarajući na primedbu Upravnog štaba nemačkog vojnog zapovednika zbog upotrebe amoralnih lica napisao je: »Od vajkada je poznata činjenica da pri upotrebi agenata protiv njihovog sopstvenog naroda ne dolazi do korišćenja moralno besprekornih krugova, već baš takvih lica.«

Koristeći se Jovanovićem kao saradnikom, SD i Gestapo su ga ujedno i kontrolisali, a od svoje razgranate mreže agenata i doušnika dobijali su vrlo često raznovrsne podatke, komentare i ocene o Jovanoviću. Sve su to pedantno evidentirali i slagali u poseban dosje koji je nosio oznaku »J55«. Greškom administrativnih činovnika formirana su dva dosjea pod istom oznakom, no ta dva dela su u stvari sačinjavala lični dosje Dragomira Jovanovića, dosje čuvan u pancirnoj škrinji registrature BdSa (kao i lični predmet Milana Aćimovića, obrazovan 8. februara 1943, Milana Nedića, Božidara Bećarevića »B33« i drugih

U dosjeu »J55«, otvorenom već na početku i vođenom do kraja okupacije (1941 1944), nakupilo se obilje raznovrsnih materijala na 308 stranica. To je prava crna knjiga o Jovanoviću i njegovim bliskim saradnicima, kao i suparnicima, sumorna slika o kvislinškom taboru, njegovim čelnim ličnostima, raznoraznim agentima, doušnicima, potkazivačima, anonimnim dostavljačima. To ]e pravi lavirint svih mogućih intriga, međusobnih optuživanja, sumnjičenja i podmetanja ljudi koji su služili okupatora, ogledalo potpunog moralnog pada i bede sloja sa dna društva ogrezlog u izdaji. Čak se ni gestapovci, navikli da rade s takvim ljudima, nisu mogli da snadu u tom brlogu u kome su vladali vučji odnosi, u kome više niko nije mogao razaznati ko je ko i šta je šta, gde je gotovo svako svakome radio o glavi.

Najveći deo crnog dosjea Dragomira Jovanovića sačinjavaju optužbe i podaci koji se tiču njegovog moralnog lika, podnošeni Gestapu da bi se pokazalo da takav čovek ni u kom slučaju ne zaslužuje visoke javne funkcije koje su mu poverene. Pri tome su navodene sve afere i negativne osobine Jovanovićeve, sve ono što se događalo u njegovu burnom životu i na krivudavim stazama njegove policijske karijere, njegovih uspona, posrtanja i padova pre rata i za vreme okupacije.

Agenti su obaveštavali Gestapo: »U svim beogradskim krugovima priča se, štaviše i čudi, kako je bilo moguće da Dragi Jovanović danas igra glavnu ulogu… Postoje tri reči kojima se može okarakterisati Jovanović: lažov, pustolov i lopov… Otkako je nemačka vojska ušla u Beograd, Jovanović se bavi mnogim stvarima koje su protivzakonite.« Pošto je naveo poznate primere Jovanovićevih moralnih padova i zloupotreba, uz saučesništvo i podsticanje njegove supruge koju je nazvao »poznatom kurvom i najnemoralnijom ženom Beograda«, agent kaže na kraju izveštaja: »Kada bi neki književnik hteo da napiše knjigu o kamufliranju, o lopovima, lažovima i pustolovima, ne bi trebalo ništa drugo da radi nego samo da posmatra Dragog Jovanovića. To bi verovatno bila najbolja knjiga te vrste.«

Takvih izveštaja i dostava bilo je mnogo. U njima se Jovanović karakteriše kao beskrupulozan čovek, bezobzirni karijerista koji je podmetao svoju suprugu radi dobijanja boljeg položaja u službi, pljačkaš jevrejske imovine, kockar i hazarder, proneveritelj službenog novca, neprikladan za javne funkcije, nepopularan u stvari omrznut kod stanovništva. Rađaju se izveštaji sa podacima o Jovanovićevim zloupotrebama položaja, ucenjivanju, prisili, nemoralu. Zbog njegove pokvarenosti i beskrupuloznosti, kaže se u jednom agentskom izveštaju, jedva da je ko od Nemaca i kolaboracionista hteo sa njim da razgovara na prijemu kod Neubachera. Svega se u dva agentska izveštaja govori povoljno o Jovanoviću.

U velikom broju agentskih izveštaja govorilo se o političko] nepouzdanosti Dragomira Jovanovića. Pri tome se polazilo od opšteg mišljenja da on nije čovek ideološkog opredeljenja, niti ubedeni političar koji bi se dosledno zalagao za ostvarenje određenih političkih ciljeva, već ličnost kojoj politika služi samo kao sredstvo za stvaranje kari]ere i materijalnih koristi. Pošto je takav čovek, kome su jedino važni n]egovi interesi, spreman da se udruži sa bilo kim od koga bi imao koristi, Jovanovićevi suparnici i agenti SDa, Gestapa i Abwehra neprestano su upozoravali na takvo Jovanovićevo držanje, ističući da to pokazuje da on u stvari nije pri]atelj Nemaca i nacionalsocijalizma, da nije istinski lojalan i pouzdan saradnik okupatora.

Najviše optužbi u tom smislu odnosilo se na Jovanovićeve veze sa četničkim pokretom Draže Mihailovića, počev od 1941. godine pa do kraja okupacije, a preko toga i stvaranje pozicija kod nemačkog ratnog protivnika zapadnih saveznika. Jedan agent upozorava:

»Jovanović se predstavlja kao skroz nemački čovek. Dobija sve krupnije položaje. Bogatstvo mu naglo raste i dobija fantastične razmere… Vešto i lagano počinje da se obezbeduje za budućnost. Protiv partizana je nastavio staro gonjenje, jer je svestan da mu kod njih nema veza ni oproštaja. Ali što se tiče ljudi Draže Mihailovića, naređuje da se oni poštede progona i na mnoge načine hvata i održava veze s njima… Jovanović je vrdalama i tek pri kraju rata nemačke vlasti će se uveriti koliki je on lažov. Naročito bi se to videlo u slučaju povlačenja nemačkih trupa iz Srbije, kada bi se Jovanović pokazao u pravoj boji.«

U vezi bekstva Jovanovićevog sekretara Ljubomira Petrovića iznošeni su podaci da je prebegao četnicima Draže Mihailovića, odnosno da se prebacio u Ankaru sa važnim dokumentima, kao i da je »to učinio sa znanjem Dragomira Jovanovića«. O Jovanovićevoj povezanosti sa Mihailovićevim pokretom izveštavali su pored gestapovskih, još i agenti Abwehra, trupne obaveštajne službe Ic, bugarski oficir za vezu kod nemačkog vojnog zapovednika za Jugoistok i drugi. Oni su javljali: Aćimović i Jovanović pokušali da dodu u štab Draže Mihailovića; beogradska policija održava tesnu vezu sa pokretom DM pod Jovanovićevim pokroviteljstvom; Jovanović je jedan od vodećih članova tajne organizacije DM u Beogradu; Jovanovićev bliski saradnik Mika Đorđević izjavio da Jovanović igra na kartu DM; Jovanović se hvali da ima veze u šumi sa pokretom DM itd.

Povezanost Dragomira Jovanovića sa četničkim pokretom Draže Mihailovića bila je poznata okupacionim vlastima, pogotovu što su i one same, na jedan ili drugi način, zvanično ili nezvanično, održavale te veze, delom i preko Jovanovića. Pitanje je bilo u ko]o] meri je pri tome Jovanović bio izvršilac nemačkih naloga, a koliko je radio na svo]u ruku, »iza nemačkih leđa« radi posebnih, sopstvenih interesa i planova. Pogotovu je u vreme nemaćkih poraza na Istočnom frontu veliki deo kvislinškog tabora tražio spas u povezivanju sa pokretom Draže Mihailovića, računajući da preko njega uspostavlja vezu sa jugoslovenskom emigrantskom vladom, Engleskom, zapadnim saveznicima. Tako ]e ovaj pokret postao središte okupljanja velikosrpske buržoazi]e, pa i onog njenog krila koje je ogrezlo u kolaboraciji sa okupatorom, u cilju očuvanja gradanskog poretka i klasnih pozicija i posle završetka rata. Razumljivo je da je i Jovanović delovao u tom smislu.

Jovanovićeva politička nepouzdanost, međutim, nije se dokazivala samo postojanjem tajnih veza sa pokretom Draže Mihailovića nego i sa neprijateljima Nemačkog Reicha, protiv kojih je okupator sve vreme vodio žestoku kampanju. Za jednog od tih neprijatelja smatrani su Jevreji, pa se u agentskim izveštajima nalaze podaci: Jovanovićeva majka je Jevrejka; Jovanović je pre rata održavao prisne veze sa Jevrejima, uz pomoć svoje žene Jovanović je posle okupiranja zemlje uzimao novac i nakit od Jevreja da bi im pomogao da pobegnu itd. U drugim izveštajima je optuživan za veze sa masonima, zapadnim plutokratima, anglofilima, s krugovima oko jugoslovenske emigrantske vlade i sa Londonom, sa raznim politički sumnjivim ljudima. »On se svakako neće ustezati«, kaže jedan agent, »da se stavi na raspolaganje protivnicima ako bi položaj nemačkih okupacionih trupa postao kritičan.«

Iz suparničkih krugova poticala su čak i sumnjičenja u Jovanovićev stav prema komunistima, pa se navodilo tobožnje njegovo druženje s komunistima za vreme studija na Pravnom fakultetu u Beogradu, zatim da je iz zatvora i logora otpuštao pojedine komuniste, da nije dovoljno radio u suzbijanju komunizma. Medutim, okupacione vlasti su se u tom pogledu, s pravom i u potpunosti, pouzdale u Jovanovića i uverile se u njegovu beskompromisnost u borbi protiv ovog neprijatelja okupacionog i kvislinškog poretka.

Neki agentski izveštaji upečatljivo odslikavaju likove kvislinških funkcionera i situaciju u Beogradu, kao npr. dostava agenta »Jelena« od 17. jula 1943. To je izveštaj o tri »kerbera« generala Nedića. Prvi je šef Nedićevog kabineta pukovnik Miloš Masalović, koji predsednika vlade cuva od svakog uticaja sa strane. Drugi Nedićev pas čuvar je CvetanCeka Dordević, naizgled pristojan, uglađen, a u stvari čovek neograničenih ambicija ko]i sem sebe ne priznaje nikoga. Bez njegove dozvole niko ne može da dospe do generala Nedića, zbog čega su ga Beograđani i nazvali »kerberom«. Uz Đorđevića ]e uzgred pomenut, kao njegov prisan prijatelj, IlijaIka Paranos, šef Specijalne policije i pomoćnik upravnika grada Beograda. On je imao nadimak »Krajskomanda«, zbog odličnih pozicija.u nemačkoj okružnoj komandanturi. »Treći kerber«, kaže agent, »kojim se završava prsten oko predsednika vlade, jeste Dragi Jovanović, sa svoja tri položaja šef Srpske državne bezbednosti, upravnik grada Beograda i predsednik beogradske opštine«. »Jelen« daje pregled Jovanovićevog kretanja u službi, opisuje beskrupulozne načine upotrebljene radi postizanja uspona u policijskoj karijeri, ocrtava privatni život poznatog virtuoza u kockanju, ženskaroša, čoveka koji voli laki život i ne bira sredstva i načine da dode do para.

Sa raznih strana stizali su podaci o Jovanoviću, sve gori i gori. Siže svih tih podataka o nepouzdanosti Jovanovića valjda ]e najupečatljivije dao izveštaj vojne obaveštajne organizacije Ic od 31. avgusta 1944:

»Šef policije Dragi Jovanović drži se Nemaca, pokreta DM, komunista, a takode i Engleza, jer hoće na kraju da bude siguran. On je najveći mangup u celoj Srbiji.«

Dok je i druga vojna obaveštajna služba, Abwehr, imala negativan stav prema Jovanoviću i svojim informacijama to jasno predočavala, Gestapo je, uprkos takvim upozorenjima i velikom broju agentskih izveštaja, i dalje davao podršku svom starom saradniku. Na mnoga upozorenja Gestapo je reagovao primedbom: »Partijskopolitičke intrige, ko]ima ne treba dati veći značaj.«

I SD je reagovao na sličan način. Rukovodilac SDa, SSmajor Rexeisen, dobio je izvešta] u kome se kritički govorilo o Jovanoviću kao rukovodiocu. »Dragi Jovanović neosporno ima inicijative«, kaže se u izveštaju, »pogotovu kada se radi o aranžiranju veštih poteza, podvala i blefova. Ali u njegovom radu nema sistema ni doslednosti, niti je on dobar organizator… Zato nemačke vlasti moraju same intervenisati, kako se Dragi Jovanović svojom površnošću i brbljivošću ne bi kompromitovao.« Rexeisen je ovo upozorenje ovako okarakterisao: »Ne gleda se objektivno.«

Kada je Neubacher, posle mnogih pritužbi, u junu 1944. godine hteo da smeni Jovanovića, tome se energično suprotstavio ne samo Gestapo u Beogradu nego i Glavni ured bezbednosti (RSHA) u Berlinu. Desetog juna je RSHA obavestila SSpukovnika Schaefera da je sa Neubacherom postignut dogovor da ne preduzima nikakve mere protiv Jovanovića. Ako bi se desilo, kaže se u depeši, da Neubacher ipak nešto preduzme, treba odmah obavestiti RSHA.

U okupiranoj Srbiji bilo je dosta promena i u okupatorskom i u kvislinškom taboru. Menjali su se okupatorski funkcioneri, ministri kvislinških vlada, političko taktiziranje po pojedinim pitanjima i mnogo štošta drugo. Međutim, dve osnovne karakteristike ostale su sve vreme nepromenjene: oštrica borbe bila je uvek uperena protiv KPJ i NOPa, a kvislinška uprava uvek u potpuno] zavisnosti od okupacionih vlasti.

Tu istinu je od početka shvatio Dragomir Jovanović, i to su bile glavne smernice njegova rada i ponašanja. Teško da je imao premca bilo u oštrini borbe protiv komunista, bilo u poslušnosti prema okupatoru. Te dve konstante predstavljale su osnovu n]egova opstanka u vučjem društvu saradnika okupatora, bedem o koji su se razbili svi pokušaji njegovog smenjivanja. To je bilo ono bitno zbog čega ga je Gestapo podržavao, iako je sve znao o njegovim negativnim stranama. Okupator je gledao svo]e interese, nastojao da izvuče što veću korist uz pomoć domaćih pomagača, onakvih kakvi su bili. Njegovo geslo je bilo: moramo ih prihvatiti takve kakvi su, jer bolje nemamo.

Georg Kiessel, koji je odlično poznavao Jovanovića i imao uvida u dostave i optužbe protiv njega, napisao je:

»Započela je kampanja protiv njega: nuzivan ]e lažovom, hohštaplerom, prevarantom i lopovom. Govorilo se da je proneverio državni novac, da za svoju karijeru ima da zahvali svojoj ženi, poznatoj prostitutki, koja je živeći sa ministrom unutrašnjih dela, Korošcem — pomagala svoga muža. Iznešene su razne po]edinosti iz privatnog života koje su teretile Jovanovića…

Uprkos čitavoj mreži agenata SDa protivnički raspoloženoj prema njemu, njegov položaj ipak nikada nije bio ozbiljno ugrožen, čak ni onda kada je Neubacher (opunomoćenik Ministarstva inostranih poslova za Srbiju) pod utica]em Kronholza zauzeo stav protiv njega, jer je on imao svoje najbolje pokriće kod samog SS-generala Müllera, šefa Ureda IV RSHA (glavna centrala Gestapa u Berlinu).«

S obzirom na funkcije ko]e je vršio i moć koju je imao, na čvrstu podršku okupatora, široki delokrug pitanja kojima se bavio i o kojima je odlučivao, na angažovanje u borbi protiv KPJ i NOPa, kao i na posledice takvog rada, Jovanović je neosporno igrao značajnu ulogu u okupiranoj Srbiji, a pogotovu u Beogradu. Njegova ličnost, mesto i uloga, kao i njegovo delovanje, bili su u središtu sudbonosnih zbivanja za vreme okupacije. On je imao neposredan i odlučujući uticaj na život i'smrt ljudi, na njihove sudbine, na sve ono što se zbivalo u glavnom gradu u vanredno teškom periodu njegove istorije, kada za nosioce vlasti, kako se tada javno govorilo, ljudski život ni]e značio ništa. Utoliko je i njegova odgovornost veća.

Jovanović je rado isticao da je on organizator Specijalne policije i da ona radi po njegovim uputstvima i naredenjima. Voleo je da naglasi da su njeni rezultati njegova zasluga, pošto ju je on usmeravao i podsticao na nemilosrdno obračunavanje sa protivnicima okupatora, na vandalsko gušenje svakog otpora i slobodarstva porobljenog ali nepokorenog stanovništva. Zato je njegov udeo u hapšenjima, mučenjima i streljanjima bio vrlo veliki.

Specijalna policija izvršila je veoma veliki broj hapšenja po kućama i ulicama Beograda. Prilikom hapšenja u stanovima, koja su obično vršena noću, po pravilu su pored agenata koji su upadali u stan postavljeni agenti na ulazu i oko zgrade, da bi sprečili svako bekstvo. U stan su upadali uperenih revolvera na ukućane, sabijali ih u jednu sobu i maltretirali na razne načine. Traženu žrtvu su najčešće na licu mesta počeli da batinaju, često je vezujući za krevet i tražeći imena saučesnika. Prilikom vršenja pretresa stana oduzimali su novac, nakit, namirnice, obuću, odeću i dr. označivši ovakvo pljačkanje zaplenom pomoći prikupljene za partizane. Mnoge porodice su na ovaj način potpuno opljačkane i ostavljene bez sredstava za život.

U zatvorima Specijalne policije, na Obilićevom vencu broj 6 i u Dušinoj ulici, hapšenici su doživljavali neopisive strahote, kao žrtve policijskih islednika i agenata. Predati na milost i nemilost policajcima, bez ikakvih prava i zaštite, oni su predstavljali objekte najkrvoločnijih iživljavanja podivljalih mučitelja koji nisu ni u čemu zaostajali za srednjovekovnim inkvizitorima.

O metodama vođenja istrage nad hapšenicima mnogo se govorilo u Beogradu. Bilo je bezbroj žrtava koje su iskusile te metode, veliki broj uhapšenih koji su bili svedoci mučenja u zatvorima i logorima. Kada su se kasnije njihova svedočanstva prikupila, bile su to potresne priče bezbrojnih žrtava Dragomira Jovanovića i njegove Specijalne policije.

Jovanović je sve vreme dosledno zastupao i sprovodio načelo da za gubitke pripadnika kvislinškog režima odmazdu treba da vrše kvislinške vlasti. U svojstvu šefa Srpske državne bezbednosti, on je ovaj svoj stav i zvanično podneo Nediću, u decembru 1942. godine, zalažući se da odmazde treba da propisuju, izvršuju i objavljuju kvislinške vlasti u cilju zaštite svog autoriteta, da se »radi efekta« streljaju odjednom veće grupe lica, da kvislinške vlasti odabiru žrtve za streljanje i za odmazde koje vrše Nemci.

Sprovodeći zatim u praksi ovaj svoj stav, Jovanović je u martu 1943. godine, u znak odmazde za dela protiv organa Srpske državne straže, doneo odluku da se strelja 30 ljudi i kazni stanovništvo novčanom kaznom od 2,300.000 dinara. Znatno aktivnije bilo je učešće Speci]alne policije u odabiranju žrtava za odmazde koje su vršili Nemci. Tako je u toku samo mesec dana, za masovnu odmazdu 3. jula 1943. godine, Specijalna policija dala 25 svojih zatvorenika, 12. jula iste godine 10, za odmazdu zbog ubistva opštinskog delovode u Azanji 7, za odmazdu 3. avgusta 15 svojih hapšenika.

Policajci su vršili pojedinačna i grupna ubistva i strel]anja u svojim zatvorima i u krugu logora na Banjici. Ove žrtve su zakopavane na Centralnom groblju u Marinkovoj bari. Streljanja po grupama vršena su u Jajincima od 15. jula 1941. godine, ali su prestala 6. novembra 1943. godine radi uništavanja tragova zločina, u kom cilju su Nemci doveli specijalnu ekipu. Serija grupnih streljanja nastavila se od 27. aprila i trajala sve do 2. oktobra 1944. godine. Ova streljanja su obično vršili agenti Specijalne policije, često u prisustvu Božidara Bećarevića i Radana Grujićića. Pred oslobođenje Beograda, iz razloga bezbednosti, streljanja su vršena na Jevrejskom groblju, opasanom velikim zidom i čuvanom od nemačkih vojnika. Samo na ovom mestu je posle oslobodenja iskopano 128 leševa streljanih zatvorenika.

Streljanja koja je poslednjih meseci vršila Specijalna policija, kako je utvrdila Državna komisija za ratne zločine, organizovana su bila tako da su na streljanje izvodene manje grupe zatvorenika, obično po deset do jedanaest. Njih je najčešće, sa pismenim aktom Bećarevića, preuzimao iz logora, obično izmedu 8 i 9 časova, inspektor Radan Grujičić.

Primenjivan je i čitav niz drugih mera protiv stanovništva okupiranog Beograda i Srbije. Jedna od takvih mera je i obavezan rad za lice od 17 do 45 godina starosti, za čiju je primenu i kažnjavanje zbog neodazivanja u Beogradu bio nadležan Dragomir Jovanović. Po potrebi su u Beogradu, po nalogu Jovanovića, formirani preki sudovi, čiji je postupak bio kratak, kazne samo na smrt, a pravnog leka protiv ovih presuda nije bilo. Pored toga, Jovanović je dao naredbu o sprovođenju Uredbe o izricanju telesnih kazni i u konkretnim slučajevima naredivao primenu kazni po 10 do 20 batina. Za širenje alarmantnih vesti izricane su vremenske kazne zatvora, logora ili prinudnog rada.

Koncentracioni logor na Banjici bio je središte nečuvenih zločina Dragomira Jovanovića, Božidara Bećarevića, Svetozara Vujkovića i njihovih saradnika. Oni su »carevali« u svom delu logora, Nemci u drugom delu. Režim u logoru bio je propisan pravilnikom, ali se nitko nije pridržavao nikakvih propisa. Vladala je potpuna samovolja policajaca, svako je radio šta je hteo, a primer im je davao upravnik logora Vujković koji je pred svima ubijao zatvorenike pucajući u njih iz revolvera.

Među prvim zatvorenicima bio je poznati beogradski lekar Velizar Kosanović, koji je doveden u logor 9. jula a streljan 17. oktobra 1941. godine. Za sve vreme okupacije u logor su dovodene hiljade ljudi, žena i dece. Poslednja grupa zatvorenika dovedena je 2. okbora 1944. godine. Logor je raspušten 3. oktobra 1944. godine, kada su prilikom povlačenja iz Beograda nemačka i kvislinška policija evakuisale ili streljale zatvorenike logora.

Prema knjigama logora i evidenciji koju je vodila Uprava, kroz logor je prošlo 23.697 zatvorenika, medu kojima je bilo 171 dete do 14 godina, 627 do 17 godina, 2.673 straraca preko 50 godina, 2.267 osoba ženskog pola, 6.065 radnika, 4.471 intelektualaca, 38 sveštenika itd. U stvari, broj zatvorenika bio je znatno veći, s obzirom da u knjigama i evidenciji kvislinške uprave logora nisu uneti zatvorenici u nemačkom delu logora, jer to Gestapo nije dozvoljavao, odnosno Gestapo je o njima vodio posebnu evidenciju.

U logor na Banjici upućivani su hapšenici Uprave grada Beograda, predstojništava gradskih policija, Srpske državne straže, Ljotićevih dobrovoljačkih formacija, prekih sudova, okružnih i sreskih načelstava iz cele Srbije. Po Jovanovićevom nalogu oni su razvrstavani u kategorije, s tim što su jedni odredivani za streljanje, drugi za prinudni rad u Nemačkoj, treći na kraće ili duže vremenske kazne. Policijske vlasti upućivale su hapšenike u logor na osnovu svog nahođenja, puke samovolje, ne tražeći opravdanja za to u odgovarajućim propisima. Ni razvrstavanje u odredene kategorije nije mnogo značilo, jer su za streljanje uzimani i zatvorenici koji su bili upućeni u logor na izdržavanje kraćih vremenskih kazni. Kada je trebalo za neku odmazdu streljati odredeni broj hapšenika, onda su se ako je nedostajalo krivaca iz kategorije lica odredenih za streljanje uzimani i hapšenici iz drugih kategorija. Vladala je potpuna proizvoljnost u rešavanju sudbine hapšenika. Bez obzira na vrstu i kategoriju, za odluku o streljanju bilo je dovoljno da tako reši Dragi Jovanović, odnosno Paranos, Bećarević, Vujković, Grujičić, čije je predloge Jovanović aminovao.

Prilikom prijema u logor na Banjici hapšenici su upisivani u logorsku knjigu zatvorenika, oduzimane su im stvari, upoznavani su sa kućnim redorm zabrana političkih razgovora, knjiga, novina, pribora za pisanje i šivenje i dr. Disciplinski postupak i izricanje disciplinskih kazni praktično se svodilo na obest i samovolju osoblja logora, počev od upravnika Vujkovića pa do ključara i stražara. Zlostavljanje i batinanje logoraša bila je svakodnevna praksa u logoru na Banjici, a nisu bila retka ni ubistva. Usled strahovite tuče i mučenja, mnogi hapšenici iz zatvora Specijalne policije (i drugih zatvora) sprovodeni su u logor sa otvorenim ranama. Umesto lečenja, u logoru su ih čekali pendreci. Mnoge logoraše su tukli do krvi, mnogima su polomili noge i ruke.

Prilikom prozivanja logoraša odredenih za streljanje povremeno je dolazilo do organizovanog otpora i glasnog revolta, čuli su se povici ogorčenja, borbene parole i pesme. Tada su policijski agenti i logorski stražari kidisali na logoraše i ubijali ih. To se dogodilo i na dan 7. septembra 1944. godine sa grupom koja je izdvojena za streljanje. Profesor Dušan Bogdanović je tom prilikom dobacivao u lice ubicama da će ih ubrzo stići zaslužena kazna naroda, a Mihajlo Radobov je uzvikivao borbene parole. Odmah je bio ućutkan kamom. Poslednje parole su mu bile: »Živela Rusija, živio Tito. Drugovi, osvetite nas!« U hodniku su izdvojenim žrtvama skidali odeću, vezivali im ruke žicom, a isto tako vezivali po dvojicu zajedno za mišicu. Zatim su ih ubacivali u »Maricu«, postavljenu uz sama izlazna vrata. Streljanja su vršena na vojnom strelištu u Jajincima, zatim na Centralnom groblju i pred kraj okupacije na Jevrejskom groblju.

Glavni organizator takvog masovnog obračunavanja sa rodoljubima i naredbodavac za izvršavanje takvih zločina bio je Dragomir Jovanović.

BEKSTVO I KRAJ

Godina 1944. donela je slom okupacionog i kvislinškog poretka u Srbiji. Uzaludni su bili svi pokušaji okupacionih i kvislinških snaga da spreče neumitni tok dogadaja koji je vodio do njihovog sloma i konačnog oslobođenja Srbije.

Opšte stanje na frontovima u Evropi i razvoj borbe u Jugoslaviji i Srbiji jasno su ukazivali šta će se dogoditi. Mobilizacija i angažovanje okupacionih vojnopolicijskih jedinica, Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, Nedićevih oružanih odnosno žandarmerijskopolicijskih jedinica, četnika Draže Mihailovića i Koste Pećanca, dovela je, istina, do velike koncentracije i koordiniranih dejstava svih tih snaga u borbi protiv jedinica NOV i POJ. U isto vreme preduzet je niz drugih mera u skladu sa opštim naporom da se zadrži postojeće stanje u Srbiji, a žestokom propagandom protiv NOPa pokušavala se sprečiti podrška stanovništva oslobodiocima. Međutim, željeni rezultati su izostali, kako na vojnom tako i na političkopropagandnom polju. Stoga se bes okupatorskih i kvislinških vlasti iskaljivao na nezaštićenom stanovništvu, pa je došlo do novih velikih hapšenja i streljanja širom Srbije.

Dragomir Jovanović u svemu tome igra vrlo aktivnu ulogu: sarađuje u svemu sa nemačkim okupacionim vlastima, pomaže u produbljivanju saradnje sa četničkim pokretom Draže Mihailovića, drži govore i vodi propagandnu kampanju, nareduje hapšenja i pooštravanje mera u nemilosrdnom obračunu sa oslobodilačkim pokretom i slobodarskim narodom.

U leto 1944. godine, kada je pitanje Srbije sa vojnog i političkog stanovišta imalo prvorazredni značaj za konačni ishod oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije, velike snage Narodno-oslobodilačke vojske preduzele su ofanzivnu operaciju širokih razmera za oslobađanje Srbije. S druge strane, nemački »arhitekta građanskog rata«, Hermann Neubacher, uprkos mnogim trzavicama i međusobnim sukobima, vešto okuplja u jedan front sve snage kolaboracije i kontrarevolucije radi jedinstvenog suprotstavljanja NOPu. U tom cilju organizuju se, na raznim nivoima, mnogi sastanci, sklapaju se sporazumi o saradnji i zajedničkim dejstvima, o »povezivanju svih nacionalnih snaga u borbi protiv komunizma.« Takvoj Neubacherovoj strategiji i interesima Hitlerove Nemačke pridružuju se politika i ciljevi svih grupa tabora kolaboracije, kao i interesi buržoazije i kontrarevolucije u Srbiji. Neubacher je 20. avgusta obavestio ministra Ribbentropa: »Nacionalisti su spremni da do kraja vode borbu protiv komunista«; Nedić ne vidi drugi put za spasavanje osim pakta sa Dražom Mihailovićem, a za Nedićevu lojalnost se može jamčiti s punom odgovornošću; Draža Mihailović se »u velikoj meri složio sa Nedićem o opasnosti situacije i o potrebi zajedničkog nastupanja nacionalnih snaga«; Mihailovićevo »dosledno antikomunističko držanje dokazano je nedvosmisleno«, a »njegovo držanje prema nemačkim oružanim snagama daje osnovu da će održati reč koju nam je dao.«

Jovanović je održavao veze sa četničkim pokretom još od 1941. godine. Za sve vreme okupacije pomagao je materijalno Mihailovićevu organizaciju tajnim upućivanjem municije, bombi, obuće, odeće, novca, sanitetskog materijala i životnih namirnica. Još ranije tzv. četnički komandant Beograda Saša Mihailović javljao se radiovezom: »Dragi Jovanović se nudi… pod uslovom apsolutne diskrecije, prividno i dalje neprijateljskog stava. Hteo bi vezu samo preko jednog lica. Mišljenja sam da se iskoristi…«

Jovanović je upriličio sastanak između Nedića i Mihailovića. On je sa svojim pratiocem putovao jednim automobilom a u drugom su bili Nedić i general Domjanović. Putovali su preko Obrenovca i Valjeva i uveče stigli u Ražanu, gde su se u jednoj seoskoj kući sastali sa Mihailovićem. Tada je dogovoreno da se Mihailoviću pomogne većom količinom oružja i municije i novčano. Nedić bi izdejstvovao od Nemaca dozvolu da tako postupi pod uslovom da Mihailović garantuje da oružje neće biti upotrebljeno protiv okupatora. Jovanović je podržao ovu akciju i bio za bolju saradnju četnika i vladinih jedinica i policije.

Krajem avgusta 1944. godine Jovanović se, na svoj zahtev, ponovo sastao sa Mihailovićem. Kako je kasnije izjavio, želeo je da obavesti Mihailovića o nemačkim planovima za povlačenje sa Balkana. Preko Rudnika i Gornjeg Milanovca stigao je u selo Pranjane i noću se; sastao sa Mihailovićem. U jednom šljiviku, uz rakiju, izneo mu je pouzdane podatke o nemačkim vojnim snagama i njihovim planovima o povlačenju kako bi Mihailovićeva organizacija mogla izvući što veću korist u takvoj situaciji i preduhitriti komuniste.

Sve mere i napori okupatorskokvislinškog tabora i kontrarevolucije učinili su da borbe za oslobodenje Srbije budu utoliko teže i sa više žrtava, ali nisu bili dovoljni i da spreče njeno oslobodenje. Obruč oslobodilačkih snaga se sve više stezao, a jedinice NOVJ i Crvene armije se približavale Beogradu. U gradu je u kvislinškom aparatu već u septembru vladala prava panika i kvislinške vode i saradnici, izdajnici i ratni zloćinci, bili su prvenstveno opsednuti jednom brigom: da blagovremeno pobegnu iz Beograda.

Već 6. septembra, pod vodstvom Tanasija Dinića, krenuo ]e iz Beograda za Beč prvi transport od dve stotine kvislinških rukovodilaca i eksponiranih saradnika okupatora sa porodicama. Oni su ujedno bili i prethodnica koja je, uz pomoć Nemaca, trebalo da organizuje prihvatanje i smeštaj ostalih grupa koje će se povući iz Beograda. Krajem meseca pakovali su kovčege Nedić i njegovi ministri. Prvog oktobra je nemačka Komanda Jugoistoka saopštila Nediću da prestaju sve funkcije njegove vlade, a 3. oktobra je ista komanda proglasila Beograd operativnim područjem. Toga dana je Neubacher izvestio Ribbentropa da je cela Srbija proglašena borbenim područjem, da je izvršnu vlast preuzela vojska i da vlada narednog dana putuje u Beč. »Nedić odlazi kasnije, kao i predsednik prestolničke opštine i šef policije Dragi Jovanović«, dodao je Neubacher.

Jovanović je 5. oktobra izdao proglas Uprave grada Beograda, upućen stanovništvu glavnog grada, u kome ga je pozvao da izvršava naredenja nemačkih okupacionih vlasti i da održava red, mir i bezbednost. Bio je to poslednji akt upravnika grada Beograda i predsednika beogradske opštine, neposredno pre bekstva iz grada kojim je »vladao« sve vreme okupacije, tj. od 22. aprila 1941. do 5. oktobra 1944. godine.

»U emigraciju sam pošao«, izjavio je Jovanović kasnije, »5. oktobra 1944. oko 17 časova sa svojom suprugom. Nisam krenuo dan ranije sa ministrima zato što sam hteo da ostanem do kraja u Beogradu, a i zbog toga što nisam hteo da odem pre Nedića. Sa vladom je 4. oktobra krenulo 67 agenata Specijalne policije i 13 činovnika, među kojima su bili Života Simić, Mika Dorđević, Ilija Paranos, Svetozar Vujković… Ja sam stigao u Beč 6. septembra uveče… U toku 4. i 5. oktobra povukle su se sukcesivno nemačke ustanove… Mogu mirno reći da su i Nemci bili izgubili glavu i da su usled naglog napredovanja Rusa kroz Banat gledali da se i oni što pre izvuku. A o nekom planu za evakuaciju Nedićeve vlade i ostalih koji su emigrirali ne može biti ni govora. Svaki je gledao da ode kako je znao…«

Pošto se okupila u Beču, Nedićeva vlada je odmah održala sednicu kojoj je prisustvovao i Jovanović. Bila su to, naravno, jalova razglabanja o statusu vlade u emigraciji, vlade koja više nikoga nije predstavljala, ali je nastavila da se ponaša kao da se ništa nije promenilo. Posle kraćeg vremena vlada je prebačena u Kitzbuhel, u Tirolu, gde se nastavila farsa održavanjem sednica, donošenjem odluka, imenovanjima i unapredenjima funkcionera itd. Iza svega toga stajao je Neubacher, kao čovek koji je vukao sve konce i koji je ostao politički strateg upotrebe raspoloživih snaga kvislinškog tabora i kontrarevolucije.

Neubacher ]e bio realan političar. On je u veoma teškoj situaciji po Nemce vukao jedino moguće poteze, nastojeći da izvuče od kvislinga ono što se još moglo u korist Nemačkog Reicha. Medutim, nije imao iluzija ni o stvarnoj vrednosti kvislinških snaga i rukovodilaca, niti o nemačkom postupanju sa njima. Izrazio je to veoma rečito na jednoj konferenciji, na primeru Nedića, ali se to u potpunosti odnosilo i na druge kvislinške rukovodioce:

»Danas Nedić za nas ne znači više mnogo, mada se tri godine u svemu zalagao za nas. Nedića smo mi (Nemci) sami ubili, pošto mu nismo mogli dati nikakav uspeh kojim bi se mogao opravdati pred srpskim narodom za svoju politiku bezuslovnog ispunjavanja naših želja.«

To je bila stvarna uloga Nedića, Aćimovića, Dinića, Dragomira Jovanovića i drugih. Bezuslovno ispunjavanje želja i naloga okupatora, a ne saradnja sa okupatorom u cilju spasavanja srpskog naroda.

Pa ipak su neki od njih smatrali da su bolji od drugih i da ih ti drugi mogu kompromitovati. Iz tih razloga su se Nedić i njegovi bliski saradnici odrekli daljih usluga kompromitovanog policajca Jovanovića i odbacili ga.

»Nedićeva vlada je ostala u Beču do 16. oktobra«, kaže Jovanović, »kada je prešla u Kitzbuhel, u 'Grand' hotel. I ja sam sa vladom otišao u Kitzbuhel. Zadržao sam se tamo 14 dana i za to vreme održane su dve sednice vlade. Zatim sam, na poziv Nemaca, prešao u hotel 'Iffen' kraj Oberdorfa, južna Bavarska, kao počasni gost Gestapa iz Munchena. Rečeno mi je indirektno da je to potrebno radi dobrih odnosa u Kitzbuhelu. U 'Iffen' sam stigao automobilom 31. oktobra 1944. godine, sa porodicom, u pratnji jednog nemačkog agenta… Tamo se više ni sa kime od Srba nisam video, niti sam bilo s kime imao veze, osim što sam dobio četiri ili pet pisama od mog bivšeg pomoćnika Đordevića iz kojih se videlo da je vlada i dalje aktivna.«

Prošla je zima i došlo proleće 1945, poslednje ratne godine. Jovanović je sve vreme proveo u »Iffenu«, dok se na evropskim frontovima rešavala sudbina Nemačkog Reicha, njegovih saveznika i nosilaca kvislinških režima u okupiranim zemljama. Bližio se kraj drugoga svetskog rata.

»U 'Iffenu' sam ostao sve do 27. aprila 1945. godine«, kaže Jovanović. »Tada sam prešao u Bregenz, sa namerom da se prebacim u Švajcarsku. Pre toga sam se javio nemačkom oficiru u 'Iffenu'… On mi je dao pasoš…

U Bregenzu sam pokušao da od švajcarskog konzulata dobijem vizu za odlazak u Švajcarsku. Rečeno mi je da je za vizu potrebno odobrenje iz Berna, da treba da popunim formulare, a ako hoću da se kao Jugoslaven repatriram u Francusku preko Švajcarske, da to mogu da učinim bez vize, preko Međunarodnog crvenog krsta. Tako nisam uspeo da dobijem vizu preko švajcarskog konzulata.«

Mada poznat kao snalažljiv čovek koji je pronalazio izlaze u svakoj situaciji, Jovanović je ovaj put zaista zapao u težak položaj. Svaki dan se očekivao dolazak savezničkih trupa, a on je bespomoćno tumarao Bregenzom uzaludno tražeći spas. Tada je sreo Savu Stanića, trgovca iz Beograda, koji je dve i po godine živeo u Nemačkoj, a čiji se sin družio sa njegovom kćerkom. Njih dvojica se do tada nisu lično poznavali, ali je Jovanović znao Stanićevu porodicu. Stanić mu se stavio na raspolaganje i ponudio mu pomoć, kao »porodičnom prijatelju«. Iskusni policajac je upao u klopku.

»Nameravao sam da pokušam da se ilegalno prebacim u Švajcarsku«, objašnjavao je Jovanović, »na šta mi je Stanić odgovorio da nije potrebno da reskiram da budem uhapšen u Švajcarskoj. Umesto toga on će bez ikakvih poteškoća, sutra ili prekosutra kada dodu savezničke trupe, da mi pribavi dozvolu da odem legalnim putem. Ja sam ostao.

Tridesetog aprila Francuzi su bombardovali Bregenz i u isti ušli 1. maja oko 14 časova. Ja sam ležao bolestan, pa sam zamolio Stanića da odmah ode do francuskog komandanta da nas prijavi i zatraži protekciju kao za Jugoslovene. On je otišao sa mojim pasošem, a ja sam ostao u krevetu u hotelu.

Sat posle toga došao je jedan podoficir sa dva vojnika i uhapsili su me. Bilo mi je jasno da je Stanić izvršio denuncijaciju i da je bio provokator. Odatle sam bez ikakvog saslušanja sproveden u Karlsruhe, gde sam ostao nesaslušan u zatvoru do 12. jula, kada su me preuzele jugoslovenske vlasti. Porodica mi je ostala u Iffenu.«

Prilikom bekstva iz Beograda, Jovanović je, kako je kasnije izjavio isledniku, poneo sobom: »celokupnu ženinu garderobu, svojih 11 pari odela, celokupan veš, 150 napoleona, 100.000 srpskih dinara, 30.000 nemačkih maraka, dve zlatne tavatjere, tri zlatna sata od kojih jedan kraljev, jedan zlatni lanac, 11 komada pretopljenih zlatnih kašičica i ženin nakit«. Medutim, nemačka obaveštajna služba je raspolagala podacima da je Jovanović prilikom prethodnih putovanja u Austriju i Nemačku ilegalno prenosio dragocenosti velike vrednosti. No sve mu to nije donelo spas, kako je očekivao. Dospeo je u roke ratnih protivnika i morao je da polaže račune pred narodom kome je toliko zla naneo.

U slobodnoj Jugoslaviji je uveliko radila Državna komisija za utvrdivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Odlukom f. broj 804, a na osnovu pronadenih dokumenata i prikupljenih iskaza svedoka, ona je proglasila Dragomira Jovanovića za ratnog zločinca zbog »ubistva u masama, terora, deportacije gradana, mučenja gradanskih lica, pljačke, izdaje naroda«.

»Kao najveći pomagač okupatora«, kaže se u odluci, »učinio je izdaju prema svom narodu i bio glavni saučesnik generala Meisznera u izvršenju banjičkih zločina, a mnoge zločine je i sam izvršio… Odabirao je lica iz logora koja će biti streljana, mada za njih nije donešena nikakva sudska niti koja druga presuda. Sam je naredivao streljanje takvih i drugih lica.

U vremenu od 22. juna 1941. g. pa do 3. X 1944. g. Specijalna policija i drugi potčinjeni organi Dragog Jovanovića izvršili su više hiljada hapšenja nevinih gradana, među kojima je bilo i žena, djece, staraca. Po zatvorima su vršena batinanja, razna mučenja, pa čak i ubijanja tupim predmetima. Mnoga lica su prebijana i trajno onesposobljena za život. Iz zatvora policije tako izmučena lica slata su u logor na Banjicu, gde su takoder bila mučena, a potom od Nemaca streljana ili poslata na prisilan rad u Nemačku.

Radi svega toga on je glavni krivac, bilo kao izvršilac bilo kao saučesnik, svih banjičkih zločina izvršenih u vreme od 9. VII 1941. do 3. X 1944. g. na Banjici, u Jajincima i po zatvorima beogradske policije gde je izgubilo život više od 10.000 ljudi, žena i dece.«

Jovanović je kao ratni zločinac izručen Jugoslaviji. Istraga nad njim sprovedena je u Odeljenju za zaštitu naroda u Beogradu od kraja jula do novembra 1945. godine. Posle toga je upućen Vojnom tužilaštvu. Suđeno mu je juna i jula 1946. godine u grupi izdajnika i ratnih zločinaca sa Dražom Mihailovićem na čelu. Sud je osudio »Jovanovića Dragomira Dragog na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih gradanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine«.

Jovanović je podneo molbu za pomilovanje, kao i drugi izdajnici i ratni zločinci osudeni na smrt, ali je Prezidijum Narodne skupštine FNRJ doneo odluku da se molbe ne uvaže. Na dan 17. jula 1946. objavljeno je zvanično saopštenje da je nad njima izvršena smrtna kazna.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License

Subscription expired — please renew

Pro account upgrade has expired for this site and the site is now locked. If you are the master administrator for this site, please renew your subscription or delete your outstanding sites or stored files, so that your account fits in the free plan.