Bradic Sava Jovana

Porodicu Rahamima Rake Rubena, njegovu suprugu Floru i kćerke Rahelu i Buenu su prihvatili u selu Grgure kod Niša u okolini Toplice porodica Save i Jovane Bradić i sa njima su proveli godine okupacije štiteći ih od Bugara i Nemaca. Posle rata su se porodice okumile.

Sava i Jovana Bradić proglašeni su Pravednicima među narodima 1994. godine.

Piše Rahel Levi, rođena Ruben:

Aprila 1941. godine stanovali smo u ulici Gundulićev Venac 23 u Beogradu. Tog 6. aprila na prvi dan rata bomba je pogodila kuću u kojoj smo stanovali u dvosobnom stanu i ostali smo bez ičega. Posle bombardovanja mi žene smo išle u bežaniju u okolna sela oko Beograda a tata je mobilisan. Bežali smo do sela Žarkovo. Do tamo smo išli volovskim kolima sa ostalim izbeglicama koje su bežale iz Beograda. Noć smo proveli zajedno sa grupom ostalih izbeglica u školskoj zgradi gde smo spavali na klupama i pred zoru su došli seljaci sa sekirama u rukama da nas oteraju jer ćemo im doneti nesreću, Nemci će doći zbog nas Jevreja i pobiti celo selo. Tada smo se uplašili i odlučili da se vratimo u Beograd. Moj tata, kad je čuo gde smo bežali, rekao je da na tu stranu nismo trebali nipošto da bežimo. On je poznavao taj kraj jer je pre rata radio reportažu o nekom ubistvu i seljacima u tom kraju. Kada smo se vratili i prijavili policiji dobili smo žutu traku da nosimo i išli na prinudni rad. Onda je tata pobegao iz zarobljeništva. To je interesantna priča:

Moj otac Rahamim, Raka Ruben, tada saradnik Politike bio je 6. prila mobilisan u Drinskoj diviziji i poslat u pravcu Šapca gde je i zarobljen. Ja sam tih dana odmah posle kapitulacije Jugoslavije išla na vakcinaciju protiv tifuda i u ulici Vuka Karadžića sasvim slučajno naletela na kolonu zarobljenih srpskih vojnika među kojima je bio i moj otac. Mojoj radosti nije bilo kraja kad sam došla kući i počela da pričam o tome kako sam videla tatu kada se on pojavio na vratima u nekom nepoznatom kaputu i odeći koja mu je bila bar nekoliko brojeva manja. On nam je tada ispričao kako je uspeo da pobegne iz stroja zarobljenika.

Posle zarobljavanja Nemci su ih sprovodili kroz Beograd na putu za Pančevo i trebali su da pređu preko pančevačkog mosta ali nemački oficir koji ih je sprovodio nije znao put za most pa je nekoliko puta proveo kolonu u krug kroz ulicu 29. novembra, tada kneza Pavla. To je narod izašao da gleda, tu čudnu kolonu, a među njima je bio tipograf Politike, kolega i tatin poznanik, kome se ja više ne sećam imena. On je stajao pred kapijom svoje kuće i kad je video da kolona ponovo prolazi tuda viknuo tati "beži Rako u moju kuću". Kako je tata oklevao, sami vojnici zarobljenici su ga nagovorili, zaklonili nemačkom vojniku vidik svojim telima i omogućili mu da utrči u kolegino dvorište i u kuću. Tu mu je ovaj kolega dao njegovo radničko odelo, ali kako je ovo bilo malo, jer je moj tata bio mnogo krupniji, ogrnuo ga je zimskim kaputom da pokrije otvorene pantalone, bluzu i košulju koja nije mogla da se zakopča.

Živeli smo jedno vreme u Molerovoj ulici na mansardi napakovani kao sardine jer je bomba uništila kuće više članova naše porodice i tu sam sačekala kraj školske godine. Bila sam učenica drugog razreda državne trgovačke akademije - to je danas ekonomska srednja škola.

U julu 1941, dvadesetsedmog, streljan je deda Leon Juda Koen, mamin otac. On je držao trafiku u Beogradu. Deda Leon je išao i govorio svima od početka rata da se kriju i ne prijavljuju policiji kad budu pozivani jer Nemci ubijaju i deportuju, ali je otišao među prvima kad je bila diverzija u Beogradu i streljan sa prvih 100 talaca na Tašmajdanu. Naš teča Isak se preselio u Prištinu, a mi smo prinudno radili ceo juni, juli i avgust: tata na raščišćavanju ruševina od bombardovanja, a ja kao prinudan rad čistila sam kuće u kojima su se nalazile nemačke ustanove i komande. Muškarci su samo jednog dana odvedeni u logor Topovske šupe.

Oktobra 1941. godine skupljaju preostale muškarce. Moj tata odlazi u Ortopedsku bolnicu kod doktora Đorđa Marinkovića, velikog porodičnog prijatelja, koji mu stavlja gips na zdravu nogu i zadržava ga u bolnici. To prijateljstvo potiče od pre rata kada se moja mama Flora upoznala sa gospođom Stankom Marinković dok je ležala u bolnici gde je Stana radila na ortopedskoj klinici, a mama polomila nogu na skijanju. Od tada je imala jednu nogu par cm kraću i malo ćopala. Tih dana vadimo lažne legitimacije kao izbeglice iz Prištine, gde nam pomaže doktorova žena Stanka Marinković. Ona ih je dobila u kafani "Suvi đeram" u Sarajevskoj ulici preko prijatelja. Otac postaje Radovan Rosić (isti inicijali kao Rahamim Ruben), mama Flora je Ljubica, sestra Buena postaje Bojana, a ja - Rahel postajem Jelena Rosić.

Novembra 1941. godine počeli su da skupljaju muškarce i iz bolnica pa moj tata beži sa ocem Stankinim, Milošem Grčićem, u radnju mog strića Isaka 13. novembra, gde se skriva celu noć, a izjutra 14. novembra dolazi fijakerom na stanicu sa gipsom na nozi koji mu Stanka skida u vozu. Mi žene smo rano izjutra oko pet za vreme policijskog časa predvođene Stankom došle kradomice do železničke stanice, po velikom snegu i nevremenu. Zbog nevremena je na stanići na ulazu stajao samo jedan Nemac. Provukli smo se kroz prolaz između pošte i staniće i tu se svi ukrcavamo na voz za Prištinu da idemo kod strica. U vagonu u mraku tata je kresnuo šibiću i ugledao gomilu poznatih lica - "pa ljudi ovaj je vagon pun Jevreja" rekao je.

Stigli smo do Kuršumlije i ne možemo dalje jer su Šiptari zatvorili granicu na Prepolću. U Kuršpumliji ima puno Jevreja, negde oko 40. Na stanići nas je sačekao Mika Altarać Smederevac, koji je to činio svaki dan. Mika je bio sa ženom, ćerkom i svastikom, tu je bio Dača Koen sa ženom Lenkom, bratom Simčetom (sekretar Hora Braća Baruh) sestrom Elzom, tetkom Rejnom i njenim mužem vlasnikom fotografske radnje u Sarajevskoj ulici. Tu je bio i gospodin Pesah, vlasnik bioskopa Takovo sa sinom, Jaša de Josif, izvesni Pinto, porodica Pijade itd.

Odseli smo u hotelu Evropa u Kuršumliji, čiji je vlasnik bio g. Živorad Arsenijević, kafedžija, gde su pored svih Jevreja bili i R. Uvalić i V. Stojanović koje je kasnije sakrio Raša Nikolić iz Konjuve. Onda smo iznajmili sobu kod Akija u krovinjari na stočnoj pijaci odakle smo trebali da pređemo u Prištinu. Kako je 1942. godine zima bila jako hladna, mi smo odbili da se selimo dalje.

Te zime su bile velike borbe između četnika i partizana, a kako ovi ostaju na vlasti Nemci dolaze u kaznenu ekspediciju. Posle svake nemačke kaznene ekspedicije išli smo dalje, pešice u sela dublje u planine. Jedni uz Toplicu u Merećeš, a mi prema Blacu, pa smo Sse prvo zauSstavili u Dankovićima oko 4 km od Kuršumlije. Tu nas je bilo oko 30 ljudi zajedno Ssakrivenih u kući Predraga Vasića, spavali smo po podu, u ostavama… To je bilo 20. februara 1942. godine. Ostali smo tu mesec dana. Selo Preskoća - tu smo proveli sledećih 6 meseći. Raša Nikolić je radio u Beogradu kod narodnog bazara na Terazijama kod Jevrejina pa nas je zaštitio. Iznajmili smo kuću Ljube Nikolića na pijaci. Mi sa Slovenkom tumačem bežimo sa Milenkom u Grgure noću, pa odatle u Kaljaju 10. septembra, kod Živadina gde ostajemo oko 3 meseca zbog mamine sestre Olge udate Bogdanović koja je u logoru u Nišu na Crvenom krstu - kasnije streljana. Tu ostajemo do 20. decembra. Posle Kaljaje prelazimo da se krijemo u Preskoću gde provodimo skoro celu 1943. godinu.

Leta 1943. godine dolaze Bugari, hapse nas 7. jula i vode u zatvor u Kuršumliju. Tatu nisu našli pa smo samo nas tri žene bile u zatvoru. Živorad i Živka Arsenijević ponovo pomažu, Živko, odlazi kod bugarskih oficira Divčeva i Bakalova, koji su kod njega svraćali u kafanu svakog jutra i moli ih da nas puste. Živorad im je rekao: Mi Srbi imamo staru izreku - dobro čini dobro ti se vraća, čini zlo, zlo će ti se vratiti - ubedi ih tako i nas Bugari puste iz zatvora posle sedam dana i odatle bežimo. Odlazimo iz Preskoće 14. oktobra 1943. godine, pešačimo 8 km dosela Grgure kod čika Save Bradića, Bude i Raše. U Grguru provodimo zimu. U malo selo Muađere bežimo ispred Nemaca i krijemo se od 20. marta do 20. aprila 1944. godine. Posle se vraćamo kod čika Save u Grgure i ostajemo do oslobođenja Beograda 20. oktobra. Tada krećemo nazad preko Barbatovića, tu ostajemo do 31. oktobra, pa preko Prijepolja i Niša do oslobođenog Beograda gde stižemo 7. novembra 1944. godine. Evo priče o skrivanju kod čika Save. Dok smo se sakrivali u selu Grguru, opština Blace, kod čika Save Bradića, on je tati napravio, a bio je majstor tesar, savršenu mračnu komoru od drveta na koju je tata stavljao objektiv od foto-aparata i na prozoru na sunčevoj svetlosti eksponirao papir da bi noću dok smo mi deca spavali razvijao fotografije. Sećam se kako smo po nekoliko kilometara išli da donošimo ogromne količine vode sa izvora da bi on ispirao fotografije. Svaku fotografiju, a bilo je tu slika za lažne i prave legitimacije, sa venčanja, slava i sahrana, on bi naplaćivao u žitu - jedna šajkača žita za jednu sliku. Ne bih želela da se zaboravi plemenitost saradnika lista Politika naročito čika Diše Stevanovića, njegovog sina Mire, snaje Vide, Jurija Isakovskog i drugih koji su mojoj mami, kada je dolazila krišom u Beograd u Politiku sa lažnim dokumentima prerušena u srpsku seljanku, davali fotomaterijal koji je tata koristio za izradu slika koje su nas prehranile za vreme rata. Mama je dolazila u Beograd i odsedala kod Stankine majke, redovno se prijavljivala u policiju, a ovi su dolazili noću u rutinsku proveru stana. Sve su to oni zajednički pregrmeli i odstrepeli, ali jednom izgleda da je neko prijavio (mislimo da je to uradio jedan šofer Politike koji je prepoznao mamu). Izdata je poternica i cela železnička stanica je bila oblepljena njenim slikama. Stanina susetka koja radi na železničkoj stanici je došla i rekla to Stani - da sklanja mamu, pa se ona brzo vratila u selo ukrcavši se na voz na Topčiderskoj stanici. Za kraj sam ostavila najupečatljiviju sliku iz tih dana. Sliku koja svedoči o hrabrosti i plemenitosti i požrtvovanju čika Save Bradića, njegove žene Jovane i petnaestočlane porodice: sinova Milana, Bore, Tomislava i Lazara, te ćerki Milunke i Mirke. Želim da ovim putem odam dužnu pažnju i izrazim svoju zahvalnost čika Savi za taj herojski gest koji je najverovatnije skrenuo tok događaja oko našeg bežanja i skrivanja, a vrlo verovatno odlučio da naša porodica ne bude odvedena u logor gde su stradali mnogobrojni članovi naše šire porodice. Kada su četnici došli u okolinu sela negde početkom 1944. godine da odvode komuniste i Jevreje, moj je otac odlučio da treba ponovo da se pakujemo i dalje bežimo u šumu i pokušamo da nađemo novo skrovište. Na to je čika Sava stao ispred njega i rekao:"Rako, vi nigde nećete ići, u ovoj kući ste sigurni i bezbedni, prvo će morati mene i moje devetoro dece da ubiju pa onda vas". Kad su četnici insistirali da smo partizanski simpatizeri i da će da naa odvedu čika Sava im je rekao: To možete samo preko mene mrtvog, ovo je jedna poštena porodica koju smo mi primili kao najrođenije i spremni smo po svaku cenu da ih zaštitimo od svakoga pa i od vas… Nije čika Sava znao da smo Bojana i ja šile rublje od padobrana za partizanku Drinku Pavlović iz sela Španća koja je došla po preporuci do nas. Ovu čuvenu partizaku su ubili na mučki način u logoru na Banjici 1943. godine. Posle ovoga su tata i mama odlučili da ostanemo i do kraja rata sa porodicom Bradić živeli smo kao jedna porodica. Nas četvoro je kod njih delilo jedan krevet, ali nam je uvek bilo dobro i što je najvažnije sigurno. Naše porodice su se okumile, čika Sava je bio kum na venčanju moje sestre Buene (Bojane), a moja mama je kumovala na venčanju Milanu 1949. godine, kao i mlađem bratu Tomislavu, a Milanovoj ćerki na rođenju dala ime Olga, po sestri koja je streljana u niškom logoru na Crvenom krstu. Moram da istakem da nas niko iz hrabrog i patriotskog sela Grgura nije ni jednom za vreme rata odao, iako su sva deca znala da se jedna jevrejska porodica krije i živi među njima. Za naše spasavanje orden Pravednika među narodima dobili su: Sava i Jovana Bradić, Predrag Vasić, Marinković Đorđe i Stanka. Pitali su nas zašto i ostali navedeni u ovoj priči nisu dobili orden - oni su naplaćivali hotleske usluge ili iznajmljivanje stana pa time nisu kvalifikovani za pravednike. Živorad Arsenijević je posle rata prodao kafanu Evropa`` i uz pomoć Mike Ezra i Pesaha, koje je takođe primio za vreme rata, otvorio bife "Zeleni venac" kod istoimene pijace u Beogradu.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License