Bošnjaci u ’Carskom gradu’ i Sarah Aharonson, heroj organizacije NILI
Uvod
Sara Aharonson iz naselja Zihron Jaakov u Erec Israelu je u neku ruku vezana za ove prostore, pa će mi ona poslužiti i kao most za objašnjenje jednog istorijskog pitanja, pitanja iseljavanja bosanskih muslimana u Palestinu pod turskom dominacijom posle 1878. godine.
Grad Caesarea (hebrejski: Kejsarija) bio je u antičko doba važna luka istočnog Sredozemlja. U godinama 12-9 pre nove ere podigao ga je, na ruševinama starodrevnog cidonskog mesta, Herodus, kralj Judeje (od 40. do 4. godine pre n.e.), a u čast i slavu Cezara Augustusa (Caius Julius Caesar Octavianus Augustus, Rim 63. godine pre n.e. – Nola 14. godine n.e.). Nalazi se otprilike na sredini puta između luka Ako i Jafo i ruševine grada mogu se videti i danas između gradova Hadera i Benjamina.
Herodus je Cezareju ukrasio mnogim luksuznim građevinama, podigao tamo amfiteatar za oko 20.000 gledalaca, hipodrome, kupatila i tržnice i, naravno, veliku luku. U doba Rimljana Cezareja je bila sedište rimskih guvernera. Pokolj oko 20.000 Jevreja, stanovnika grada, među njima i poznatog rabina Akibe, smatra se uzrokom za početak tzv. Velikog jevrejskog ustanka protiv Rima 66. do 70. godine.
Posle uništenja Jerusalima i Drugog jerusalimskog hrama, Cezareja je smatrana prestonicom zemlje i središtem ekonomskog i kulturnog života. Grad se pominje u jevrejskim, hrišćanskim i muslimanskim izvorima. Još za vreme Krstaša (od 1100. godine) Cezareja je bila važan centar, dok je Mameluki nisu uništili 1291. godine.
Cezareja je stradavala i od čestih zemljotresa, što se može videti i danas, na njenim ruševinama.
Bosanci dolaze u Cezareju
Godine 1878, odlukom Berlinskog kongresa, Austrija je dobila mandat nad Bosnom i Hercegovinom. Mnogi tamošnji mislimani strepeli su od osvete hrišćana za sve što su ovi doživljavali tokom vekova od strane Turaka, te su počeli da se iseljavaju. Jedna grupa od oko 50 porodica iseljenika-izbeglica prispela je u Palestinu, tada u okviru Otomanske imperije. Stavljeno im je na raspolaganje zemljište južno od brda Karmel i oni su se nastanili nedaleko od današnjeg grada Pardes Hana. Međutim, bili su nespremni na tegoban život na močvarnom terenu, protiv koga nisu znali da se bore, te se među njima pojavila epidemija malarije, koja je pokosila mnoge žrtve.
’Bošnjaci’ su napustili taj teren već posle kratkog boravka i obratili se sultanu Abdul Hamidu II za pomoć. Godine 1884. sultan je tim porodicama dodelio druge terene. Manji deo preselio se na zemljište istočno od Nablusa, gde njihovi potomci žive i danas, ali je većina došla na ruševine antičkog grada Cezareje. Građevinski materijal uzimali su došljaci sa susednih ruševina nekada luksuznih građevina. Njihovi domovi razlikovali su se od susednih u istoj okolini po tome što su ih gradili po uzoru na bivše, u staroj domovini, sa krovovima od crvenih ćeramida, što je odskakalo od domova s ravnim krovovima starosedelaca.
Pretpostavlja se da je sultan odlučio da tamo naseli ’Bošnjake’, za koje je smatrao da će mu biti odani podanici, pošto je saznao za nameru nemačke vlade da na tome mestu naseli tzv. Templere. Naime, po ugledu na srednjovekovnu sektu, koja je 1119. godine osnovala u luci Ako svoj red ’vitezova Hrama’, čija je dužnost bila ’zaštita od bezbožnika’, hodočasnika koji su dolazili u Jerusalim, stvorena je u 19. veku istoimena nemačka protestantska organizacija, čiji su članovi počeli da se naseljavaju po mnogim mestima Palestine. Pruska vlada zakupila je i Cezareju, pod izgovorom da želi da izvodi arheološke radove u okolini. Sultan je shvatio da Nemci žele da se tu nastane i da budu ’živi most’ između templera koji su tada živeli u Haifi i u Jafi, pa da tako zauzmu čitavu obalu, te je u poslednjem trenutku poništio ugovor o zakupu.
Svedočenja savremenika
U knjizi Haifa or Life in the Holy Land 1882-1885, Jerusalem 1976, čuveni putopisac Lorens Olifant (Laurence Oliphant 1829-1888) posvetio je nekoliko stranica tim doseljenicima iz Bosne.
Pre oko šest meseci stigla je ovamo grupa izbeglica iz Bosne i Hercegovine, kojoj su dodeljene ruševine i okolno zemljište, kao jezgro za novo naselje. Osim velikog značaja koje ove prostrane ruine moraju imati s antikvarnog gledišta, ja sam bio nestrpljiv da posetim Cezareju, da bih se i lično obavestio o toj novoj vrsti useljenika. To tim više, što se novi grad treba sagraditi na ruševinama starog, pa je očiglednoda nikad više neći imati priliku da vidim kako je to ranije izgledalo. Oni su već tokom poslednjih 20 godina uzimali sa terena veličanstveno kamenje, koje je svojevremeno obradio Herod Veliki kada je zidao grad… Kroz nekoliko godina sve će verovatno isčeznuti. Podzemno blago, kakvo god bilo, ipak će ostati nedirnuto, a ubuduće će se ovde moći naići na tragove pet suksesivnih epoha civilizacije. Na vrhu će biti ruine kamenih kuća Bosanaca i Hercegovaca, koje se sada podižu. Ispod njih su osnove velike krstaške tvrđave, a ispod nje opet ostaci prvog muslimanskog perioda. Ispod toga moći će da se nađu tragovi vizantijske ere, a na dnu kockast trotoar, fragmenti klesanog mermera, statue i novčići iz rimskog perioda.
U međuvremenu se mora doneti čudan zaključak da je traka obale od Haife do Cezareje izgleda postala centar priticanja kolonista i stranaca najrazličitijih rasa. Novi useljenici u Cezareju su Sloveni. Neki od njih pomalo govore turski. Arapski im je nepoznat jezik, koji oni sada uče. Njihov je jezik slovenski dijalekt. Kada su počele nevolje u provinciji Bosne i Hercegovine, koje su dovele do rusko-turskog rata, filantropi s obe strane Atlantika, naročito radikalna stranka u Engleskoj, podigli su usklike gneva protiv turske vlade zbog proganjanja slovenskog življa u dunavskim provincijama. Ja smatram da svet nije shvatio činjenicu da su polovina tih Slovena bili mislimani i da ih turska vlada nije proganjala više nego ostale svoje podanike, već da su progonitelji slovenskih seljaka hrišćana bili slovenski aristokrati – muslimani. Ustvari, to nije bilo pitanje jedne ugnjetene nacije, već striktno agrarno pitanje između naroda iste rase. Kad je to bilo sređeno predajom provincije Austriji, slovensko-muslimanska aristokratija, našavši se ovoga puta progonjena od sopstvenih seljaka i hrišćanske sile koja ih je štitila, iselila se u sebi srodan sultanov režim. Tako je nastao kuriozni spektakl da slovenska populacija migrira od austrijskog režima u Aziju, da bi se našla pod muslimanskom vladom.
Blizu nove bosanske kolonije nalaze se u Šaronskoj dolini dva ili tri naselja Čerkeza…
Slovenski kolonisti grade svoje ulice baš povrh najzanimljivijih ruševina, iznad stare osnove, upotrebljavajući belo kamenje iz hrama koji je podigao Herod, i blokove mrkog krečnjaka sa krstaške crkve, popunjavajući stare građevine ispod površine baze, poravnjavajući ruine naniže na jednom mestu i naviše na drugom, menjajući potpuno celu piktoresnu okolinu, tako da uskoro neće moći da se prepozna. U roku od pet meseci podignuto je preko 20 dobrih kamenih kuća, poneke na tri sprata, a neke zasvođene za trgovine i magacine žitarica; u ponekim slučajevima upotrebljeni su stari krstaški podrumi, svakako upotrebljavani u iste svrhe, i osposobljeni za upotrebu. Kuće su zidali po planu koji podseća na gradove muslimanskih Slovena u evropskoj Turskoj, tmurno i nezanimljivo; sve su okružene ogradom, visokim kamenim zidinama koje ljubomorno čuvaju harem vlasnika. U tom pogledu, zapadni muslimani su pedantniji od Arapa, koji dozvoljavaju svojim ženama relativnu slobodu. Za vreme mog boravka u Cezareji nisam video nijednu ženu-kolonistu. Što se tiče njihovih muškaraca, oni su veoma gostoljubivi, naročito kad su saznali da sam bio u njihovoj zemlji i da poznajem Mostar i Konjic, u čijoj okolini su bili njihovi raniji domovi. Oni su bili aristokracija u svojoj zemlji i poneli su sobom značajnu količinu bogatstva. Turska vlada poklonila im je široko područje najplodnijeg zemljišta u dolini Šaron i nema sumnje da će njihovo naseljavanje biti od koristi za zemlju. Njihovim ponašanjem i običajima oni su potpuna suprotnost domorocima, očito veoma zadivljenim njihovim bogatstvom i dostojanstvom…
Izveštaj nemačkog istraživača
Dr Gotlib Šumaher (Gottlieb Schumacher - 1857-1924), arhitekta i istraživač Nemačkog društva za ispitivanja Orijenta, inače jedan od nemačkih kolonista (templera) u Haifi, napisao je novembra 1886. godine da u Cezareji ima 22 bosanske kuće, dobro građene, s crepnim krovovima. Posle godinu dana on zapisuje da je u Cezareji 35 bosanskih porodica, koje su sebi sagradile kuće s krovovima pokrivenim crepovima, što podseća na Evropu. On piše da nije načinjen plan naselja i da zbog toga često izbijaju svađe među susedima. Zbog toga je turska vlada dala nalog svom inženjeru da podeli naselje na jednake delove, da sagradi ulice, tržnicu, carinarnicu i opštinsku zgradu. Po planu koji je doneo Schumacher vidi se da su Turci računali na dolazak još grupa iz Bosne. Cezareja je podeljena na 75 parcela, od čega je 45 dato žiteljima, a ostalo je čuvano sa sledeće doseljenike iz Bosne. Vladina zgrada podignuta je na južnom antičkom molu. Schumacher navodi da Bosanci strepe od prodiranja stranaca, koje primaju veoma sumnjičavo. Iako su se Bosanci obavezali da podignu gostionicu za turiste, posetilac ne može da se zadrži duže u mestu, jer nije dobro primljen od strane stanovništva. Bosanci su se bavili trgovinom, zemljoradnjom i ribarenjem, kao i izvozom povrća i lubenica.
Prvi ’mudir’ (upravitelj) Cezareje bio je Čerkez Ali Bek. Posle njegove smrti oko 1910. godine, Turci su postavili za mudira Bosanca po imenu Ahmed Bošnjak, koji je tada dobio titulu ’bek’ (bay). On je podigao dvospratnu stambenu zgradu pored sedišta upravitelja Cezareje, i prisvojio zemljište i zgrade koje su pripadale njegovom prethodniku. Naslednici bivšeg mudira nisu se smirili dok nisu uspeli da vrate posed u svoje vlasništvo.
Početkom dvadesetih godina 20. stoleća bilo je u Cezareji 15 bosanskih porodica sa 331 dušom. Živeli su u oko 50 domova i imali dve džamije. Bosanci su naučili arapski, ali sa njima posebnim izgovorom. Nisu se ženili arapskim ženama, a ako je već bilo brakova izvan njihovog naselja – ženili su se uglavnom Čerkeskinjama, koje su došle iz Bugarske. Njihove žene nosile su zar i feredžu.
Tridesetih godina razredio se bosanski živalj; pretežno su se selili u gradove. Nekolicina ih je prešla u Haifu, u Baka el-Garbije i u Tul-Karem, neki su se preselili u Transjordaniju, a Fuad i Taufik, sinovi Ahmed-beka Bošnjaka živeli su u Haderi. (Oni su svojevremeno dali podatke dr Cviju Ilanu, koji se bavio proučavanjem etničkih manjina u severnom Šaronu – Turkmenima, Čerkezima i Bosancima).
Golub-pismonoša izneverio
Mudir Ahmed-bek Bošnjak nije ostao u dobroj uspomeni jevrejskog življa tog vremena u Palestini.
Za vreme Prvog svetskog rata u Palestini, tada pod turskom vladavinom, kada su Turci bili saveznici Nemačke, delovala je jevrejska ilegalna organizacija ’NILI’ (NILI je akronim za ’Necah Israel lo ješaker’ – Šmuel 1, 15:29, po prevodu Đure Daničića: ’Junak Izrailjev neće slagati.’), čija je obaveštajna služba dostavljala Saveznicima podatke o kretanju turskih i nemačkih vojnih snaga. Na čelu službe bio je Aharon Aharonson (1876-1919), poznati agronom-botaničar istraživač iz naselja Zihron Jaakov. Njegova sestra Sara (1890-1917) boravila je tada u Istambulu (gde je bila udata za Hajima Abrahama) i 1915. godine odlučila da se vrati u Erec Israel. Usput je bila svedok masakra nad jermenskim življem u Turskoj. Kada je to ispričala bratu, Aharon je zapisao u svoj dnevnik:
Treba da se poučimo na tragediji Jermena. Treba da to sagledamo kao primer šta se može dogoditi svim rasama i porobljenim narodima pod turskim režimom…
Odmah po dolasku u Zihron Jaakov, Sara se aktivno priključila organizaciji NILI i njenoj obaveštajnoj službi u korist Saveznika. Članovi organizacije bili su u vezi sa britanskim brodom koji je krstario Sredozemljem na liniji Port Said-Atlit, a kome je trebalo preneti poruke. Pošto je bilo veoma teško uspostaviti direktnu vezu, odlučili su da se posluže golubovima-pismonošama.
Trećeg septembra 1917. godine, dok je mudir Ahmed-bek Bošnjak hranio svoje golubove u dvorištu, odjednom je među njih sletela jedna tuđa golubica. Ahmed-bek je primetio da joj je za nogu privezana neka cedulja. Bila je to jedna od četiri golubice-poštara, po kojoj je Sara Aharonson uputila šifrovanu poruku Saveznicima. Ahmed-bek je tu poruku predao turskom kajmakamu u Haifi. Ta cedulja je dešifrovana i bila je dovoljna da Turke dovede do organizacije NILI u Zihron Jaakovu: U rano jutro 1. oktobra 1917. godine, četa turskih vojnika opkolila je kuću porodice Aharonson i uhapsila Saru. Iako teško mučena, ona nije odala članove organizacije i njihovu delatnost. No ne mogavši da izdrži dalje muke, posle četiri dana izvršila je samoubistvo. Imala je tada 27 godina.
Sara Aharonson smatra se u Izraelu herojem jevrejskog otpora protiv Turaka za vreme Prvog svetskog rata i primerom patriotizma.
Ono što je veoma zanimljivo i karakteristično je činjenica da je već oko 1920. godine o Sari Aharonson napisao dramu rabin i učitelj Šabtaj D’Jaen, dramu koja je dvadesetih i tridesetih godina prošloga veka izvođena u mnogim jevrejskim centrima širom Jugoslavije.