Biserka Rajcic Lesek Kolakovski

Biserka Rajčić
Lešek Kolakovski
ili još uvek ljubav

Knjiga Kolakovskog Da li je Gospod Bog sre-ćan i druga pitanja objavljena je neposredno posle njegove smrti. Priredio ju je jedan od najboljih poznavalaca njegovog opusa, Zbignjev Mencel. Sadrži tekstove pisane u razdoblju od 1984. do 2008. godine. Pisane u vidu predavanja, govora, istupa na naučnim konferencijama i kon-gresima, predgovora i pogovora knjigama koje je čitao i koje su ga zanimale dok je pisao svoje na slične teme. Objavljivanim najčešće u poljskim novinama i časopisima: Gazeta viborča, Kultura, Tigodnjik povšehni, Znak, Zešiti literackje i dr. Kao što naslov kaže, glavna tema knjige jeste Bog i pitanje ljubavi. Razmatrana pretežno sa filozofskog i teološkog aspekta. Razmatrana često kroz diskusije s velikim filozofima kojima se i u prošlosti bavio, s Lajbnicom, Kartezijem, Hajde-gerom, Hegelom, Ničeom, Jaspersom. Kroz dis-kusije u kojima je pronalazio njima i sebi izvesne greške, nedoslednosti i promene mišljenja, oso-bito u pogledu prosvetiteljstva, čiji je sledbenik uvek i sam bio.
Kolakovski, premda je na početku svoga bavljenja filozofijom bio marksista, od sredine pedesetih godina XX veka bavio se i pitanjima hrišćanstva. Najpre kao „neverujući hrišćanin“. 1965. objavio je prvo delo iz te oblasti, poznatu studiju Religijska svest i povezanost sa crkvom, u kojoj je razmatrao „hrišćanstvom bez ispovedanja vere u XVII veku“, odnosno na njegovom prime-ru ulogom ideologije u društvenom životu. Toj temi vraćaće se decenijama. Pogotovu otkad je raskrstio s marksizmom i na osnovu vlastitog is-kustva napisao svoje kapitalno delo Glavni tokovi marksizma. Jer, kako kaže: „U najvažnijim stva-rima ne uspevam da donesem konačne zaključke, s obzirom da se neprestano spotičem o nevolje koje treba izbeći neveštim izrekama „s jedne strane…, s druge strane“. Ti zaključci se tiču pita-nja Boga, vere, istine, sreće, dobra, zla, đavola koji mu u donošenju krajnjih zaključaka stvaraju nevolje. U prvom poglavlju knjige naslovljenom sa „O filozofima“ svestan je da u razmatranjima pomenutih pitanja mora izbeći zatvoren sistem, u čiju zamku je, po njemu, upao Kartezije. „Zam-ku“ po običaju izbegava njemu svojstvenim hu-morom, ironijom i pronicljivošću. Čini se kao da piše o prošlosti a zapravo se bavi sadašnjošću, jer sve najvažnije po čoveka događa se u njoj, a da bi je razjasnio mora se osvrtati u prošlost i bacati pogled u budućnost. Jer, problemi kojima su se bavili misleći velikani poput Kartezija, Hegela, Ničea, Hajdegera, Jaspersa, njegovog prijatelja Bezansona, nobelovca Česlava Miloša ostaju nerešivi i za čoveka doba u kome Kolakovski živi. Odnosno, pitanje Boga, istine, dobra i zla, đavola, prava čoveka, zakona prirode nije ništa manje bitno od problema koji se smatraju krucijalnim problemima XX i XXI veka, odnosno sadašnjosti: stvaranje Evropske unije, zajedničke valute, zajedničkog tržišta, podizanje ili nepo-dizanje atomskih centrala, proizvodnja ili nepro-izvodnja genetski modifikovane hrane, planetarne promene klime i njene posledice u vidu čestih i razornih zemljotresa, cunamija, izbijanja vulkana i slično, kao i našim nevoljama u vezi sa njima.
Još kao marsksista u vezi s pomenutim pitanjima Kolakovski se počeo interesovati za teološku, poljsku i svetsku, literaturu i proučavati je. I kao ozbiljan mislilac mnogim njenim pita-njima bavi se i u knjizi duhovito naslovljenoj sa Da li je Gospod Bog srećan i druga pitanja. Između ostalog pojavljuje se u ulozi pažljivog čitaoca i komentatora dokumenata Crkve, prven-stveno katoličke, što vidimo iz teksta „Laik nad Katehizisom… pravi se pametan“. Otkrivajući u najnovijem Katehizisu udaljavanje od avgusti-nizma i približavanje humanizmu, jezuitizmu i pelagijanstvu. Razmatra i neke poslanice pape Jovana Pavla II koji se pored teologije bavio i filozofijom. O slobodi čovekovog izbora, pre svega izbora između dobra i zla, ljubavi sa kojim je povezan niz drugih važnih pitanja teologije i filozofije. Razmatra pitanje katoličkog moderni-zma s početka XX veka, kome filozofi ne pridaju odgovarajući značaj. Veoma je zanimljiv i njegov predgovor za Klempererove Dnevnike prevedene na poljski, odnosno o novogovoru Trećeg rajha, upoređujući ga sa sovjetskim i drugih zemalja Istočnog bloka, između ostalih s poljskim, ističući sjajne analize poljskog teoretičara književnosti Mihala Glovinjskog. Pogotovu su pitki i britki tekstovi koji stilski podsećaju na feljtone, poput: „Briga o Bogu u prividno bezbožnoj epohi“, „Zbog čega tele? Idolopoklonstvo u vidu smrti Boga“, „U paklu bez promena (lična informa-cija)“, „Harizmatični vođa, harizmatični učitelj“, „Ljudi su dobri“, „Stare istine i krokodil“, „Đavo laže i kad istinu govori“… Ti tekstovi, za čije pisanje koristi „niske žanrove“, samo su naizgled publicistički. Kolakovski je majstor jezika i saže-tog izražavanja i najozbiljnije stvari, kao što je pitanje teokratije, istine, relativizma, uma, sreće, otkrivenja, metafizike, vere i nevere, slobode u stanju je da sagleda i analizira samo na nekoliko stranica. O čemu svedoče i dva njegova prethod-na triptiha, Mini predavanja o maksi stvarima i Koja pitanja nam postavljaju veliki filozofi?
S obzirom na naslov knjige valjalo bi nešto više reći i o temi sreće i ljubavi. Prema Kolakov-skom, za hrišćanina kao i za muslimana ili Jevrejina, pobornike glavnih jednobožačkih relig-ija, nije svejedno kako se odnosimo prema Bogu. To kako se odnosimo znači kakvim ga smatramo. Pre svega da li je Bog u odnosu na čoveka dobar ili loš. Jer, većina razmatranja Kolakovskog su religijsko-moralnog karaktera. Kako već reko-smo, napisanih najčešće u vidu eseja i feljtona. Razmatraju nekoliko osnovnih pitanja hrišćan-stva, od kojih je najvažnija ljubav. Ljubav prema Bogu i bližnjima. Da bi o ljubavi pisao pisac mora balansirati između „uverenja“ i „dužnosti“, kao i vernici. Jer, kvalitet života zasniva se na činu vere i „zapovesti“ koja proističe iz vere. U biti, hrišćanstvo nije religija prinude, već rezultat „slobodnog izbora“. Zbog toga u njemu načelno nema mesta za moralizatorstvo, didaktizam. Na šta je svojim životom i učenjem ukazao Isus Hrist. Međutim Crkva kao institucija primenjuje i moralizatorstvo i didaktizam kao metode prido-bijanja i vladanja vernicima, odnosno ne ostavlja im slobodu izbora koja je sadržana u Jevan-đeljima. Kolakovski posebno ustaje protiv sada-šnjih „učenja“ Crkve koja neprestano koristi ter-mine poput „dijalog“ i „susret“. Jer, oni se odnose na nov savez s Bogom, a ne na osnove hrišćan-stva, na ljubav i milosrđe, odnosno da put ka Tvorcu vodi preko „bližnjeg“. On se ne postiže „programima“, „usmeravanjima“, već spontano ili slobodnim izborom, pre svega verovanjem u Boga i ljubavlju prema Njemu, tj. bližnjem. Bog nas je stvorio da se radujemo svom postojanju, da u svemu vidimo smisao i dobro. Ovaj, nazovimo „programski predlog“ razlikuje se od brojnih današnjih „savetnika“, „priručnika“ koji se odno-se na život savremenog čoveka, posebno na njegovu potrebu za srećom i postizanje uspeha, kome često sve ostalo u životu teži. U njima se izostavlja veoma važna komponenta, činjenica da je čovek duhovno-telesno i društveno biće, da je determinisan tradicijom, odnosno trajnim i besko-načnim, što pridaje smisao njegovom životu. Dok su današnji „recepti za sreću“ često u suprotnosti s pomenutom činjenicom, izostavljaju duhovnost i društvenost čovekove ličnosti, gurajući ga u postizanje „uspeha“, u sebičnost, čak i u zločin. U prilično stari slogan: Uspeh ne bira sredstva. Odnosno, to vodi „kultu ličnosti“. U mnogo širem smislu nego što je postojao u vreme totalitarnih sistema. Teško je odgovoriti na pitanje kako se takav život dopada Bogu i do koje mere ga može tolerisati. Ili, kako Kolakovski kaže u vidu pitanja: Da li je Gospod Bog srećan? Taj pole-mički karakter poslednje njegove knjige pred-stavlja njenu veliku vrednost. Veliku, navodeći i niz činjenica iz života druge polovine XX veka i početka XXI koje su i sa teološkog i sa filo-zofskog aspekta u suprotnosti s osnovnim nače-lima morala uopšte, verom, ljubavlju i nadom. Jer, ma šta čovek postigao na planu tehnike i tehnologije, ne sme zaboraviti da je pozvan da vodi plemenit život. „Opšte dobro“ i dalje ostaje osnovna vrednost. Njegov početak je i dalje metanoia ili ljubav, onako kako ju je definisao sveti apostol Pavle, odnosno želja za nečinjenjem i ispravljanjem zla. Želja koja se ne sme svoditi na utopiju.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License