Bio Sam Prvi Strukturalista

Vitold Gombrovič

BIO SAM PRVI STRUKTURALISTA

Čini se, dragi Gombroviču, da sebe od tridesetih go-dina smatrate strukturalistom?

GOMBROVIČ - U najmanju ruku. Od Ferdidurke. Međutim, ne zaboravite da onaj koji se smatra umet-nikom istovremeno nije ni filozof, ni sociolog. Prema tome, gde naći zajednički teren, na kome se mogu upoređivati kapriciozna i meandrična istraživanja umetnosti s rezultatima disciplinovane misli? Da li za-jednički imenilac tu katkad neće biti način posmatranja čoveka? Betovenova muzika je nešto veoma različito u odnosu na Kantovu filozofiju, pa ipak postoji «beto-venovski čovek» i «kantovski čovek» koji su čak pri-lično bliski. Mogu se upoređivati Platonov čovek i Balzakov čovek, čovek Dostojevskog i čovek pozitivista ili Gojin čovek i Šopenhaurov čovek..
Današnji strukturalizam je takođe to: čovek.
Dopustio bih sebi izjavu da se taj strukturalistički čovek pojavio još pre rata; solidno sam se pozabavio njim u svojim romanima! A i posvetio sam mu par opaski u svom Dnevniku i predgovorima.

Ah…

G - Sumnjate? S pravom! Međutim, bacite pogled na ono što sam napisao u Dnevniku (1957): «Čovek je onakav kako ga vidim, postoji 1) stvaran pomoću forme, 2) tvorac je forme, njen neprekidni proizvođač». Zamenimo «formu» strukturom…
Kada sam prekjuče pročitao (kod Pinga) da je u strukturalizmu «čovek prestao da dela, da je samo predmet delanja, da je prestao da govori i samo je izražavan» to je zazvučalo kao u ustima protagoniste moje drame Venčanje (1947): «Mi ne izgovaramo reči već reči izgovaraju nas». To nije nikakava marginalna sličnost; celokupno moje delo od samih početaka izrasta iz te drame forme. Sukob između čoveka i njegove forme – to je moja osnovna tema.

Ma kakvi!

G - Znam, sigurno znam, učio sam to. «Struktura» strukturalista nije ono što ja podrazumevam pod «for-mom», uveravam vas, ponešto sam čitao od Grimasa, Burdijea, Jakobsona, Mašerea, Ermana, Barbita, Altisera, Bopa, Levi-Strosa, Sen-Ilera, Fukoa, Ženea, Godelijea, Birbakija, Marksa, Dubrovskog, Šukinga, Lakana i Pulea, a takođe kod Goldmana, Starobinskog, Barta, Morona i Barere.Vidite da stvari pratim, mada u ovom trenutku ne znam na kom sam mestu… previše je toga!
Međutim predlažem: ostavimo Fonetiku i Uporednu anatomiju na epistemološkom polju i tako blisku Formalizaciju artikulacije pomoću formalne ontologije, mada ne bez manjeg uticaja apofantike na polju filo-zofije. Ne, ne želim o tome da govorim. U suštini, ponavljam, radi se o određenom načinu viđenja čoveka i na toj osnovi moj «formalni» čovek može dati par izjava «strukturalističkom» čoveku… Na kraju krajeva, oni su rođaci! Zar sami ne kažete da se čovek ispoljava putem određenih struktura koje ne zavise od njega, kao što su jezičke strukture; da je ograničen nečim što ga prožima, a istovremeno određuje; da se njegov vis movens nalazi izvan njega? Upravo takav čovek nastanio se u mojim knjigama. Prema tome, obratimo malčice pažnju na to kako težnja ka Formalnom utire sebi put u naučnoj misli i u uskovitlanom iskustvu postojanja usmerenom uglav-nom prema umetničkim ciljevima. Da li želite da popričamo o toj temi?

Hm!

G - U epohi mojih početaka – oko 1930. godine – zahtevalo se da čovek pre svega bude autentičan. Dobijao je istine i ideale sa kojima se morao u pot-punosti identifikovati, čak im posvetiti život… Sećam se da sam još kao mladić znao – a bilo je to instinktivno znanje – da se ne može biti ni «autentičan», ni «odre-đen». To uverenje je sadržano u Ferdidurke (1937). Kakav je, onda, junak Ferdidurke? Iznutra sav je ferment, haos, nezrelost. Da bi se ispoljio, posebno prema drugim ljudima, potrebna mu je forma (pod «formom» podrazumevam sve naše načine ispoljavanja: reči, ideje, gestove, odluke, dela itd.). Dakle, ta forma ga ograničava, vrši nasilje nad njim, deformiše ga. Primoran je da se izražava pomoću utvrđenog sistema stavova, načina postojanja, odnosno neprestano je neautentičan, oseća se glumcem. Forma je kostim koji oblačimo da bi prikrili našu postiđujuću nagost… posebno, da bi pred drugima izgledali «zreliji» nego što jesmo.
Dakle, naša forma nastaje uglavnom u međuljudskoj sferi… Na taj način dolazimo do određene relativizacije čoveka. S jednom osobom sam plemenit, s drugom pod-lac, s trećom mudar, s četvrtom glupak (nadam se, dragi gospodine, da u našem slučaju do toga neće doći). Prema tome može se reći da sam u svakom trenutku u odnosu na druge «stvaran».
Kod strukturalista je drugačije: oni svoje strukture traže u kulturi, a ja u neposrednoj stvarnosti. Moj način gledanja bio je neposredno povezan sa tadašnjim doga-đajima: hitlerizmom, staljinizmom, fašizmom… Bio sam fasciniran grotesknim i užasavajućim formama koje su nastale u međuljudskoj sferi, uništavajući sve što je dotle poštovano. Izgledalo je kao da je čovečanstvo završilo jedan stadijum i ulazi u novi: u stadijum svesnog stvaranja svoje forme. Otad je čovek mogao «sebe da stvara», da fabrikuje proizvoljne istine, ideale, fana-tizme, čak najintimnija osećanja… Čovek mi se činio nalik na pčelu koja umesto meda neprestano stvara formu. Odnosno, formirao je sebe u praznini.

Pam.

G - Kakve strukture! Ja, anonimni i užasnuti struk-turalista više sam voleo tog novog čoveka, oslobođenog puta: Oprezno! Distanca! Distanca prema formi! Budi budan, budi oprezan, nikada se potpuno ne poistovećuj s onim što praviš od sebe! Nažalost! Čak posle rata čovečanstvo nije nameravalo da se pridržava tih saveta. U Francuskoj marksizam s jedne strane, egzisten-cijalizam s druge, latili su se organizovanja čoveka pomoću sveta i sveta pomoću čoveka. Jedina korist koju sam stekao na osnovu moga stava bila je lične i umetničke prirode. Moja «distanca prema formi» omo-gućila mi je da u svojim delima postignem malčice pompezno rečeno, takozvanu «stvaralačku slobodu», ali koja je bila istinski ošamućujuća.

Pam.

G - Još bih dodao da pojam forme primenjen nepo-sredno na ljudsku stvarnost otvara zanimljive perspek-tive. Ne radi se samo o tome da X nije isto što i Y, ili da u jednoj ljudskoj strukturi (vojska) uspevam lakše da ubijem čoveka nego u drugoj (porodica) muvu. Ne, to sadrži znatno više: upućenost u tajnu, nadahnuća, ot-krića, nove kombinacije i igre, koje nas čekaju na tom putu, čine mi se uzbudljivim i poučnim.
Prema tome smatram da ne bi bilo dobro kada bi taj obimniji, neposredniji, spontaniji pojam ljudske forme neki naučni strukturalizam ograničavao. Posebno bi bilo tužno rasplinuti se u objektivizmu.
Oh! Fuko je sa svoje tačke gledišta u pravu, kada nagoveštava sumrak čoveka, njegovu postepenu likvi-daciju. Da, čovek nestaje, ali nestaje isključivo za njega, Fukoa, u precizno određenom polju njegove teorije. Prema tome šta je formulica, ako nije samo formulica? Pa ipak, gospodo, budite obazrivi, da neka rupa koja se pojavi u vašim razmatranjima na kraju ne proguta i vas. U egzaktnim naukama možeš razmišljati uprkos svakodnevnoj, ličnoj, najočiglednijoj stvarnosti; u huma-nistici to ne uspeva. Ovde će vas, bojim se, ta metoda dovesti istovremeno do kompromitujuće i lažne situacije, i bićete primorani da od jutra do sutra vašom praksom zavaravate vašu teoriju. Evo primera: Fuko namerava da uništi čoveka u épistème. Zbog čega? Da bi se utemeljio u svojoj ličnosti, dobio bitku s drugim filozofima, postao poznat. I, ponovo ateriramo u «jednostavnu» stvarnost.
Divim se nauci, divim se utoliko pre što sam ignorant (kao i vi, gospodo, kao i Sokrat), ali se i pribojavam da se rečca «ja» ne može eleminisati, da je odviše srasla sa nama.

Oprostite, Maestro, ali sami ste rekli da je čovek neautentičan i da nikada ne može da bude ono što jeste. Kako onda to?

G - Pa rekao sam tako. Istovremeno uvek sam bio primoravan da krajnje odlučno potvrđujem svoje «ja» u književnosti. Svaki put kada sam pokušavao da ga odba-cim, vraćalo mi se poput bumeranga. Ne može drugačije! Isključeno je! Ne mogu da mrdnem bez «ja». Pa ipak, šta je to «ja» koga nema, a koje čoveka hvata u zamku? Došao sam do zaključka da se moje «ja» zasniva isključivo na mojoj volji da budem ono što sam. Ne znam ko sam, ali patim kada sam izobličavan, eto to je to.
A sada, ako dopustite, želeo bih da vam nešto šapnem na uvo – uvek kao osoba s «druge obale», ne s obale teorije, već prakse; umetnost je nešto – da vam šapnem, kažem, nešto… užasavajuće. Ona je, vidite, element, je-dini u celokupnom Postojanju… antiljudski… nemoguć… izuzetan… nečuven… i realan, da realan… Pobledeli ste, dragi prijatelju, odgonetnuli ste. Da, to je to: Bol. Nije isključeno da je Ahilova peta humanistike (a takođe i Sartrovog egzistencijalizma) odviše flegmatičan, rekao bih, odviše olimpijski odnos prema Bolu. Ovde se suviše mirno razmatra tema čoveka. Radite sa njim šta hoćete. Onoga dana kada Bol uđe u vaše umove, vaše strukture postaće… teže… bolnije…
Formi se treba bojati!

Pam.

G - Zbog toga ućutimo. Ostalo je još nekoliko izjava koje bih preneo strukturalistima u svojoj ulozi outsidera. Oni koji su čitali moje romane i Dnevnik možda se sećaju Nezrelosti koja se u čoveku suprotstavlja formi. Šta zapravo znači biti «nezreo»? Znači biti nerazvijen, nalaziti se ispod svojih mogućnosti, svog maksimuma, «ne biti potpun». Samo ono što je zrelo može se ispoljiti; u našoj unutrašnjoj, privatnoj stvarnosti mi smo ne-zrelost. Ah! Ideje u umetnosti! To je glupost, skela i ništa više… Ako se ipak usudim da skrenem vašu pažnju na tu ideju nezrelosti, to je zbog toga što pogađa u određenu antinomiju koja za sve nas, zadivljene gledaoce na velikoj utakmici savremene misli postaje sve ženirajućija… čak skandalozna… Mogla bi se na sledeći način formulisati:
Što je mudrije, to je gluplje.
Izvinite, molim vas! Ni za šta na svetu ne želim bilo koga da vređam! Međutim moram da se neposredno ispovedam, nesumnjivo naivno, jer je tako nužno… «Mudro i glupo» - eto šta osećam, šta svi osećamo u vidu te tako učene, tako ozbiljne debate koja se vodi pred nama. I ta «glupost» koja je druga strana naše «mu-drosti», po meni, predstavlja jedan od velikih problema našeg vremena. Kako se to događa da je sam Kant (da ne pominjem strukturalizam) za nas istovremeno mudrost i glupost? Jer je njegova Kritika nadljudski napor po-stizanja mudrosti koja je cilj, a ne polazna tačka. Kant je bio «nezreo» i poželeo da postane zreo. Kao što svaki pojedinac krije svoje nesavršenstvo i pokazuje samo najbolje, tako se celokupna naša kultura neprestano uzdiže, dok mi, premda podignutih glava, ostajemo dole. A kako je ona iznad nas, mi se nalazimo ispod…
Izražavamo se «višim», a ne našim jezikom… Zapravo, da li je nužno pokazivanje tragizma te situacije svima koji se u znoju lica svog trude da pišu ili čitaju našu književnost… koji s očajanjem u srcu posećuju koncerte i izložbe? Da li i u srcima onih koji učestvuju u diskusiji koja se trenutno vodi o «novoj kritici» ili «novom romanu»? Odlučno tvrdim: shvata se malo, usvaja premalo, sve to svakoga dana postaje herme-tičnije, nerealnije. Ponavljam: situacija je neobično ozbiljna. Alarmiranje, čak tako prostačko kao što je moje, bolje je od zavere ćutanja. Taj nesporazum ne može trajati beskonačno, ako ne želimo da ostanemo posebno nezreo, sporedni proizvod preterane, nesvarljive intelektualne rafiniranosti.

Pst!

G - Da li sam vas uplašio? Vidite, i ta sklonost ka nezrelosti, inferiornosti ima oslonac u određenoj «struk-turi», koju, čini mi se, ne treba omalovažavati: među-sobnu zavisnost godina, pola i stepena razvoja ljudi. Čovek? Kakav čovek? Odrastao, star, mlad, žena, dete? Ne postoji «čovek» sam po sebi. S obzirom da među-sobno stvaramo jedni druge pomoću forme, treba prihvatiti da odrastao formirajući mladog i sam biva formiran od njegove strane. Na koji način? Svi bismo, milostivi gospodine, hteli da budemo mladi, zar ne? Mladost je u životu uzlazna, cvetajuća faza, dok je zrelo doba početak smrti. Prema tome, svi smo na poseban način opsednuti dvema željama. Težimo zrelosti, moći i mudrosti zrelog doba, a istovremeno neodoljivo nas privlači mladost. Međutim mladost je inferiornost. Biti mlad znači biti manje snažan, manje zreo, manje mudar. I to je začuđujuća suprotnost. S jedne strane čovek želi da bude savršen, da bude Bog, a s druge da bude mlad, nesavršen.
Odrastao ćovek nalazi se, dakle, između Boga i Mladića. Odrastao dominira nad mladićem, ali mladić očarava odraslog. Lepo, čari, šarm su na strani mladosti, premda su neraskidivo povezani s inferiornošću.
O tome bi se moglo razgovarati dugo, ta tajna ljubav degradacije neiscrpna je tema, puna brutalne poezije. Nas ipak ovde zanima to što čovek ne podleže samo nezrelosti već je i želi… Na taj način volimo… I krajnje je vreme da unesemo malo reda u ove ispovesti…
Kao umetnik, odnosno diletant, ne nameravam silom da ulazim u prostor nauke i filozofije. Međutim, težnje epohe, njene skrivene tendencije mogu se ostvarivati na različite načine: podjednako putem razmišljanja i umet-ničke vizije. Smatram da smo se mi, odnosno struktu-ralizam i ja, našli u istoj matici… moj «čovek» je rođak njegovog «čoveka»… prema tome, dopustio sam sebi da ga predstavljam. To je on. Da li govori drugim jezikom nego vi, gospodo profesori? Tačno je da govori. Zar nema nešto da vam kaže: 1) Tražite svoje antinomije; raspravljajući o Univerzalnom, Apstraktnom, o Huma-nosti i Kulturi ne gubite iz vida ljudsku Formu u nje-nom konkretnom, neposrednom vidu, u kome se ispo-ljava, stvarana od strane pojedinačnog čoveka. 2) «Ja» ima težak život. 3) Čuvajte se Bola, to je tigar koji vas vreba. 4) Čuvajte se nezrelosti, pritajene u srcu vaše zrelosti.
La Quinzaine Littéraire, 1.V.1967.
S poljskog prevela Biserka Rajčić
BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License