Biblijski Motivi

Maša N. Vujnović

Biblijski motivi
u „Peščaniku“ Danila Kiša

„Kiš je porodični ciklus video kao romanesknu celinu, u kojoj je predstavljena razvojna biografija glavnog junaka i njegovog pisca“1 1 a taj glavni junak (Eduard Sam; Kišov otac) kroz trilogiju („Rani jadi“, „Bašta, pepeo'' i „Peščanik“) je sagledan kroz prizmu tri različite perspektive. Dok je u prvom delu prikazan očima dečaka (i to uplašenog), u drugom delu je iz različite tačke gledišta pisca i dečaka, da bi u trećem delu „porodičnog ciklusa“ taj pogled se pretvorio tj. posmatrao oca „objektivnim okom kamere“. Time Kiš pred nas stavlja metamorfozu očeve figure tj. njegov autoritet, „preko antijunaka do sinovljevog dvojnika“.2 2
Međutim, Danilo Kiš će i sam reći „taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.“3 3, zapravo, tražiti oca znači tragati za identitetom, za onim iskonskim autoritetom, tragati za Bogom. Takođe, kada bismo na ovu temu pogledali i povezali svete knjige, u „Talmudu“ se kaže: „Otac je čovekov kralj.“; dok „Jevanđelje po Mateju“ ostavlja poruku: „I niko ne zna sina do otac; niti oca ko zna do sina.“ (gl. 11, 27), zato će Kiš u ovom svom romanu krenuti u potragu za svojim ocem.
Slika simbola PEŠČANIKA je vrlo značajna. Ne samo da je sugerisanje na trošnost života i prolaznost (ona ima višestruko značenje: vrsta kamena od peska, vrsta tla, sat, ali i sve to označava panonsku peščaru, dine koje su promenljive, i iznad svega znači arheo-lošku iskopinu), već slika peščanik-anfas4 4 „upućuje i na arhetip susreta licem u lice oca i sina, Boga5 5 i čoveka, učitelja i učenika“6 6, takođe ukazuje na autorovo nametanje misli drugome, u želji da se te misli preklapaju i dopunjuju. Peščanik kao simbol se, takođe, temelji na simetričnosti, pa se time vidi i primenljiv je na primeru lika E. S-a koje se ogleda pre „potopa“ u liku E. S-a iz „Peščanika“; kao što se pismo-sadržaj ogleda u „Peščaniku“, i obratno; tako su i biblijski motivi na svojevrstan način kao odraz u ogledalu oslikani u ovoj ljudskoj tragediji.
Roman „Peščanik“ nastaje na osnovu pisma koje je na kraju ovog dela i ono je autentično, uz male Kišove modifikacije. Pismo je iz njegove porodične zao-stavštine (njegov otac ga je napisao 1942) i to je jedina sačuvana uspomena na oca, koji je stradao 1944. godine u Aušvicu. „Peščanik“ je „neka vrsta parabole o stvaranju sveta“, kako Danilo Kiš kaže u eseju „Gorki talog iskustva“, i „pokušaj da se kroz jedan jedini fragment, kroz jedno jedino svedo-čanstvo, da ono što bi se moglo nazvati: čovekova sudbina.“7 7
Kada je reč o ocu, ovde možemo njegovo stradanje izjednačiti sa Isusovim stradanjem, a to dalje nas navodu na tumače oca kao nadoca, nadčoveka, Boga, dok očevo pismo sestri Olgi možemo posmatrati kao sinegdohu „Biblije“(„Svetog pisma“). Kao što vidimo, ovo su dva pisma naizgled po formi različiti („Sveto pismo“ i očevo pismo), ali dubljim zagledanjem vidimo da oba pisma vezuje jedna ista ljudska tragična nit - ljudsko stradanje, žrtvovanje, bol i patnja. Kao što je biblijsko stradalje Isusovo, tako je u očevom pismu refleksija kao u ogledalu, ovde Aušvic. Pišući sestri Olgi pismo (kao svojevrni testament) E.S. (poput Boga) stvara jedan svet, jer i njegovo pisanje je bilo stvaranje iz mraka (te noći kada je nastajalo pismo, pa do svanuća).
Kiš „Peščanik“ naziva „antropološki roman“, jer je pismo ovde kao arheološka iskopina, na osnovu koje se rekonstruiše jedna ljudska sudbina, jedna kata-strofa, u ovom slučaju, Holokaust Drugog svetskog rata. Timo on hoće da nam kaže da je svoje pisanje udaljio od mašte i tradicije. „Na osnovu jedne kosti“, objektivno, naučno, istinito, precizno, kao i naučno istraživanje (pa je samim tim i udaljeno od fantazije), Kiš poredi svoje delo sa naučnom rekonstrukcijom, čije su osnovne odlike istinitost. Od tog sveta, o kome nam autor govori, nije ostalo gotovo ništa. Kao da je sve nestalo u kataklizmi, a od svega toga je ostalo samo jedno jedino pismo. Kako je odlika Kišove poetike dokumentarnost, on se nije zadovoljavao time da njegovi imaginarni svetovi budu verovatni, već je imao želju za ostvarivanjem efekta njegove istinitosti, a što se čini primenjivanjem dokumenata (ovde pismom), jer se rekonstrukcijom udaljava od fikcije (mašte) i tako on pismom isključuje svaku sumnju, proizvoljnost i slučajnost. Zato je roman ovim po-stupkom rekonstrukcija vremena u kome je pismo nastalo (1942. godina), kada su se dogodile ogromne razmere te kataklizme o kojoj svedoči pismo (Holo-kaust i milioni mrtvih).
U ovom Kišovom delu, pismo je „glosirano“ za nastanak romana (a glosiranje je kada forma sugeriše smisao). Međutim, Kiš ne glosira roman iz uvoda, već iz „poslednje strofe“ tj. poslednjeg dokumenta (u ovom slučaju pisma). Dakle, pismo za autora ima ambivalentnu poziciju. Ono je alfa i omega romana (iz njega se roman priča, njime se završava i tako nak-nadno osvetljava).8 8
Međutim, kada roman „Peščanik“ osmotrimo, na prvi pogled uočavamo elementarne odlike drame tj. vaskrsnute antičke tragedije, da bi se dotakla sama srž patnje i doživelo pročišćenje. U romanu se susrećemo sa prologom i epilogom (ovde: pismo), ali i kad pogledamo nosioca dramske radnje, vidimo njegovo sudbonosno pitanje tj. njegov sukob sa situacijom. Tragedija iznosi ljudsku sudbinu, a tako i junak tragedije redovno strada (kao i u ovom slučaju). Takođe, E.S. u toku pisanja pisma preživljava sve ponovo, što upućuje na jednu vrstu katarze junaka, a što je i osobenost tragedije.
Moto romana odmah nas navodi na „Bibliju“, jer je o Noju (međutim, ovde je moto napisan na engleskom jeziku). Preuzet je iz anonimnog teksta iz 17. veka i u prevodu glasi „Da li je bilo ovako u doba Noja? Ah, ne.“
Takođe, ovo nije jedini put da se Noje pominje, već se odmah u Prologu susrećemo sa asocijacijom na Potop, pa se tako odmah na početku romana su-srećemo sa biblijskim (starozavetnim) predtekstom, pratekstom („Legenda o potopu“). Pominje se Noje, a soba u kojoj Eduard Sam piše pismo se izjednačava sa „barkom“. U ovom slučaju svetlost (Bog je uneo i malo svetlosti (epistolarni postupak) čini da se soba ljulja kao barka, kao da se nalazi na nemirnom, uzburkanom moru, jer je napolju vetar, mećava, sneg9 9, opšte nevreme, a sve ovo upućuje na Drugi svetski rat. Cela scena upućuje na čoveka u Nojevoj barci (ovde: barku-sobu), a napolju je opšta kataklizma; pa tako autor oneobičava priču o tome da je u toku Drugi svetski rat i donosi ne informaciju i saznanje o progonima, već osećaj progona. Ovde imamo simbo-ličku scenu koja sugeriše na Potop, a činjenica je da se moderna književnost često naslanja na mit (što i vidimo u ovom Kišovom romanu). Mit se uvek javlja modifikovan, reinterpretiran, donekle preobražen: Kišov otac, Eduard Sam10 10, nije preživeo „potop“ (što će ukazati na suprotno od mita, jer Noje u barci preživljava potop), čime se naglašava snaga Potopa; a to je ovo što je moderna književnost. Međutim, nešto jeste preživelo, a to je pismo. Roman „Peščanik“ tipološki je vezan za „Toru“ i priču o potopu, ali i priču o postanku sveta, dok otac u toku jedne noći piše pismo sestri Olgi, kao testament. Mesto događaja romana geografski je Panonija, iz koga se izjedna-čava, pa se tako poklapa sa onim nekadašnjim Panon-skim morem. Zato sve podseća kao da se događa na morskom dnu, jer ceo svet, predmeti, stvari kao da su iskopane sa peščanog dna Panonskog mora (kao unikatna, drevne iskopina).
Ipak, nameće se pitanje: Kako pripovedati o toj kataklizmi, a da se ne bude patetičan?, jer sve što pisac kaže, može biti trivijalizovano i pristrasno, a to je početni problem (da bude u skladu sa poetikom moderne književnosti). Stremljenje uvek ka nečem novom. Književna forma uvek mora biti sveža, uvek se iznova osmišljavati, a svet modernog čovek, kao da više nije proizvod iskustva, kao da čovek drugačije (automatski) percipira svet. Može se pripovedati samo nagoveštajima, slutnjom; nadajući se da će čitalac osetiti ono što nije izrečeno, jer je i neizrecivo. Sudbina njegovog oca je sinegdoha sveopšte propasti naroda kome pripada; on je reprezentativna sudbina za kataklizmu jevrejskog naroda, pa zato ovde nema priče u tradicionalnom smislu, jer je taj svet koji se rekonstruiše nehuman, zbog čega je i ova priča rastrzana. Kiš, u eseju „Svi geni mojih lektira“, reći će za „Peščanik“ da je to „bildings roman“ (Bildungs-roman) jedne literarne biografije, rekonstrukcija jedne epohe i pokušaj da se ne bude pristrasan tj. da se objektivno dokumentuje.
Danilo Kiš u „Peščaniku“ primenjuje umetnički postupak, koji je uveo ruski formalista Viktor Šklovski. Šklovski uvodi u umetnost postupak oneobičavanja stvari („ostranjenije“ 11 11), jer ako ljudi prožive život nesvesno, onda život kao da nije ni postojao. Vremenom ništa ne ostavlja tragove u duši, život se automatizuje, više ništa ne može biti doživljeno, sve je već potrošeno, rutina, navika, nesvesno, nema stvarnog dodira sa svetom i tako sve ulazi u „horizont očekivanja“12 12; a u toj automatizaciji stvari se postiže minimum snage za opažanje. Da bismo vratili pravo osećanje života, postoji umetnost (u ovom slučaju književnost), jer ona ne prepoznaje (nesvesno, rutinski) stvari, već ih vidi (pa je tako funkcija umetnosti zasnovana na ideji dezauto-matizacije). Umetnost stvari oneobičava, a umetničko delo poseduje otežalu formu. Ona otežava i odužava percepciju stvari koje onda postajemo svesniji. U „Peščaniku“ formalno oneobičavanje zahteva pojačani napor čitaoca. Nema linearnog čitanja, isprekidano je, jer imamo niz fragmenata13 13 koji se ne ređaju hronološki, već asocijativno, opisi su specifični, jer odgovaraju objektivu kamere; nema selekcije onog zapisanog (a to je pripovedna tehnika francuskog novog romana). Međutim, ako nema selekcije, znači da nema više vrednosti u odnosu na koju se on uspostavlja, a to je dehumanizacija nelinearnog či-tanja. Moderna književnost je nehumana u tom smislu što ljudima ne priča priču na najlakši mogući način; no to nam govori i o tome da je svet o kome se pripoveda takođe nehuman. Haos, kao da je nastupio potop, istrošene stvari, sve viđeno iz ugla kamere, upućuje na objektivnost pripovedača (što je odlika i naučnosti). Pripovedač se u „Peščaniku“ vidi kao naučnik koji će nešto rekonstruisati. Ali, kod Kiša stvari su malo drugačije, jer je tehnika francuskog novog romana modifikovana. Ako nema selekcije, znači da nema više vrednosti u odnosu na koju se ona uspostavlja; nema hijerarhije.
Kiš se bavio odnosom likova i predmeta, i upravo se to uviđa na primeru Eduarda Sama i njegovih stvari (on je iščezao, a o njemu govore stvari). Niz predmeta koji mu pripadaju (šešir, držalo, novine), uništeni su. Veza čoveka i predmeta koja se uspostavlja, govori o nestanku čoveka kome su pripadali.14 14 Simbolizuju dešavanje smrti junaka („razvaljen slamni šešir“15 15 ), i upravo to je odgovor na pitanje: Kako u duhu ovakve spoznaje uopšte progovoriti o smrti jednog čoveka? Sam način pripovedanja koji bi govorio o odvođenju njegovog oca u smrt npr. kada bi policija došla po njega, bilo bi humano, jer bi čovek tu bio glavni lik. Da bi pripovedanje odgovaralo ovakvoj spoznaji u kojoj je čoveku izbrisana svaka vrednost i indi-vidualnost, to se ne može u toj formi učiniti. Ovde je pokazano kako lako humanizam klizi u antihu-manizam. Potreban je poredak, hijerarhija, a zato je nužan neki sistem vrednosti na osnovu kojeg se to uspostavlja. To nam, upravo, govori nešto o svetu u kome se priča nalazi, jer nju je nemoguće ispričati tradicionalno u takvom apokaliptičnom, haotičnom vremenu. Takođe, jedna scena nam posebno govori o vremenu u kojem je pismo nastalo. To je scena izgona iz kupea prvog razreda, pa se to može protumačiti (u biblijskom kontekstu) kao izgon iz Raja, jer scena prikazuje antisemitski duh tog vremena. Isto tako, scena saslušavanja svedoka pokazuje opštu nehuma-nost tog vremena, jer svedok postaje osumnjičeni, tj. žrtva.
Postupak katalogizacije (nabrajanja)16 16 je veliki u „Peščaniku“, a najveći je onaj o smrt. Kiš je stvarajući „Peščanik“, morao da se obračuna sa svim ustaljenim načinima pripovedanja, pa i tradicionalnom karakte-rizaciojom lika; npr. imamo elemente psihološke karakterizacije lika preko horoskopa, gde Kiš pa-rodira17 17 postupak tradicionalne karakterizacije junaka. Zatim imamo fiziološku karakterizaciju čoveka; pa se dakle, smenjuju različiti vidovi karakterizacije lika. U trećem slučaju katalogizacije (nabrajanja) imamo glagolski niz dešavanja, mesta, predmeta, što je odlika realističkog romana. Junaci nešto čine, u nekom prostoru, a karakterišu ih i opskrbljuju neki predmeti; takva priča se ovde rastapa na delove. Najkraći i najefikasniji način da se kaže da je priča propala.
„Veština prozne deskripcije predmeta, njihovo gotovo kinematografski preciznog kadriranja iz različitih uglova, rađa punoću lika i prizora ili, kako kaže Pjotr Ravič: „To nije, dakle, samo fotografija podignuta do nivoa vrlo velike umetnosti nego je to i nepoznata mešavina fotografije i rengenskog snimka u službi jedne znalačke i rafinovane kompozicije, koja dovodi do izvanrednog rezultata.“18 18 U „Bibliji“, predmeti svoju važnost dobijaju u simboličkoj mreži koja je utemeljena u smislu da su ti predmeti vezani za onostrano, u kontekstu Bog-hleb i vino-krv Hrista (dok npr. u „Ilijadi“ i „Odiseji“ predmeti su u blizini likova i karakterišu ih; Odisejev luk je samo za njega luk, jer ga samo on može potegnuti, i tako ga karak-teriše kao junaka, ali i upućuje na njegovu vezu s bogovima). Karakterizacija epskog junaka javlja se i danas u popularnoj kulturi. U realizmu, na primer, predmeti govore nešto o liku i ideja je da pripovedač raspolaže apsolutnim znanjem i tako ono što je nevidljivo (karakter junaka) postaje vidljivo kroz predmete. U modernoj književnosti, npr. kod Andrića predmeti govore o junaku (Ćamilovi predmeti govore o njemu: knjiga, kovčežić, putnička torba od obrađene kože, sjajno ćebe), pa je time taj opis motivisan.
U „Peščaniku“ pismo je nadživelo smrt i to je „jedna mala ništavna pobeda na večnošću ništavila“.19 19 Rečenica iz „Talmuda“ se nalazi na kraju romana tj. pisma: „Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.“, a na takvu rečenicu „Jevanđelje po Mateju“ bi imalo odgovor: „Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo ne-besko.“(„Beseda na gori“, gl.5,10).
„Peščanik je kontraknjiga povesti o Potopu koju piše savremeni Noje, bacajući pogled iz barke na opustošeni svet. Reinterpretacija mitova o stvaranju, potopu i apokalipsi ilustrativna je u piščevoj porodičnoj trilogiji, čiji je dramski čvor sudbina Jevreja u ratu, koja ih obnavlja.“20 20
Ovaj roman je reinkarnacija biblijkih legendi, a E.S. je ovde kao prvi i poslednji čovek, koji se našao u određenom istorijkom trenutku i koji je predodređen na patnju i smrt, pa tako „Peščanik“ postaje i ostaje „savršena pukotina“21 21 jedne ljudske istorije i slika jednog tragičnog („napuklog“) vremena.
I na kraju, može se sa punim pravom reći i zaključiti da je ovaj roman novo, osavremenjeno „Sveto pismo“, oslikan modernističkom „kičicom“.

1 1 Olivera Radulović, Nove naučne metodologije u nastavi književnosti, Novi Sad, Orfeus, 2011, str. 260.
2 2 Isto, str. 262.
3 3 Danilo Kiš, Homo poeticus, Beograd, Prosveta, 2006, str. 190.
4 4 (preuzeto iz knjige „Podeljeno ja“ Rolanda D. Lainga (videti u: „Narcis bez lica“ Dragan M. Jeremića, Nolit, Beograd, 1981, str.120-121)
5 5 U poslanici apostola Pavla se govori o susretu apostola Pavla sa anđelom Gospodnjim tj. Bogom („licem u lice“).
6 6 Olivera Radulović, Nove naučne metodologije u nastavi književnosti, Novi Sad, Orfeus, 2011, str. 263
7 7 7Danilo Kiš, Homo poeticus, Beograd, Prosveta, 2006, str. 191.
8 8 Međutim, kada bismo komentarisali „glosiranje“ u slučaju „Biblije“, može se reći da je „Biblija“ glosa života ljudske civilizacije.
9 9 „U jevrejskim i hrišćanskim predanjima voda ponajpre simbolizije ishodište stvaranja. … Međutim, voda se, kao uostalom svi simboli, može posmatrati na dva strogo suprotna, ali nipošto nesvodiva plana, a ta se podvojenost nalazi na svim nivoima. Voda je izvor života i smrti, ona stvara i razara. … Ben Sira upoređuje Toru s mudrošću, jer Tora prosipa vodu mudrosti. … Voda je u Starom zavetu, pre svega, simbol života, a u Novom zavetu postaje simbol Duha (Otkrovenje, 21, 6). “, pa tako voda uvodi u večnost. (Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola: mitovi, snovi, običaji, postupci, oblici, likovi, boje, brojevi, Novi Sad, Stilos Art: Kiša, 2004, str.1050)
10 10 Kao što se završava „Petoknižje“, tako i ovo delo; Mojsijevom (tj. u ovom delu, očevom) smrću.
11 11 Glavnu definiciju sadržaja pojma postupka „ostranjenije“ dao je Viktor Šklovski u tekstu „Umetnost kao postupak“ (1917).
12 12 Kao što i Ivo Tartalja govori o teoriji recepcije gde tumači tezu Hansa Roberta Jausa o horizontu očekivanja, jer kada čitalac krene da čita novo delo, „ono budi uspomene na već pročitano … (H.R.Jaus)“.
13 13 Ovde se vidi uticaj Džemsa Džojsa, jer karakteristika Džojsovih dela je razbijenost forme, višeslojnost i menjanje ugla gledanja, čak i postupak nabrajanja (a Džojs je, inače, Kišu bio jedan od najomiljenijih pisaca).
14 14 Objektivni stil promoviše francuski novi roman - kao da je isključena svaka trunka humanističke svesti koja bi uticala na to što se opisuje, jer bi čovek onda bio centralna tačka; to vidimo u ovom odlomku - nemamo lik, junaka, već samo predmete.
15 15 Danilo Kiš, Peščanik, Beograd, Prosveta, 2006, str. 28.
16 16 Katalogizacija, nabrajanje, gomilanje je književno nasleđe svetske književnosti; koje imamo i kod Homera, Ovidija, Hesioda, Servantesa, Rablea, Andrića (npr. on je napravio u obliku popisa fra-Petrove zaostavštine. Međutim, kada pričamo o katalogizaciji, možemo je naći i u „Bibliji“, a naročito u „Legendi o potopu“.
17 17 Postmoderni pisci često koriste parodiju da bi imali otklon od svoje tragike.
18 18 Mihajlo Pantić, Kiš, Novi Sad/Beograd, Svetovi/Knjiga komerc, 1998, str. 47.
19 19 Danilo Kiš, Homo poeticus, Beograd, Prosveta, 2006, str. 251.
20 20 Olivera Radulović, Nove naučne metodologije u nastavi književnosti. Novi Sad, Orfeus, 2011, str. 32.
21 21 Danilo Kiš, Homo poeticus, Beograd, Prosveta, 2006, str. 216.
Ovaj tekst je preuzet iz kragujevačkog časopisa Koraci, sveska 1-3, 2014

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License