Bez Vida U Berlinu

David Albahari
BEZ VIDA U BERLINU
Hodam Berlinom zatvorenih očiju. Moja prijateljica, Nemica, drži me za ruku, tiho mu govori kojim putem da krenem ili me jednostavno cima ulevo i gura udesno. Njeni pokreti postaju sve napetiji i mogu da osetim njenu ljutnju. U stvari, pomišljam da mogu da osetim miris njene ljutnje, ali ispostavlja se da se nalazimo ispred nekog bliskoistočnog restorana. Ono za šta sam pomislio da je miris njene ljutnje zapravo je miris humusa i falafa. Iznenada osećam glad, premda se bojim to da priznam. Počinjem ponovo da hodam i kažem joj da ću brzo biti gotov. Ona treba da uradi još samo jednu stvar – da me vrati tamo gde boravim, u Literarisches Colloquium na obali jezera Vanze. Ona gunđa, ali me ipak poslušno vodi niz stepenice da bismo seli u voz. Na Aleksanderplacu prelazimo u drugi voz. Dvadesetak minuta kasnije, kaže mi da smo stigli i ja otvaram oči.
«Čemu sve to», pita me ona kada uđemo u moju sobu, «zašto si hteo da budeš slep u Berlinu?»
«Nisam hteo da budem slep», odgovaram. «Hteo sam samo da budem siguran da mi se ništa čudno neće desiti. »Nemačka na neki način deluje na moje telo: svaka od moje tri poslednje posete obeležena je iznenadnim promenama mog zdravlja. Pre tri godine, kada sam došao na promotivnu turneju, probudio sam se bez glasa i tri dana nisam mogao da govorim i čitam. Pre dve godine, na putu za književni festival u Frankfurtu, pukao mi je mali krvni sud u donjem levom kapku koji je ubrzo bio pokriven velikom tamnom mrljom. A prošle godine, kada sam otišao u Bon na neki književni simpozijum, doživeo sam tako strašan napad migrene da sam morao da ostanem u zamračenoj hotelskoj sobi tokom celog simpozijuma. Napad migrene se okončao kada je simpozijum stigao do svog kraja. I tako sam, rekao sam joj, odlučio da hodam Berlinom zatvorenih očiju, jer sam se plašio da ću videti svoj odraz na nekoj uglačanoj površini i možda otkriti neku novu boljku. «Čak bi mi obična bubuljica na nosu definitivno slomila srce», kažem joj.
Ona mi kaže da je sa mnom sve u redu.
«Ali, možeš da vidiš samo moje lice i šake.»
Ona prihvata da proveri celo moje telo. Skinem se, ležem na krevet i dopuštam joj da me pregleda. Ona pažljivo zagleda svaki moj deo i kaže da ništa loše ne može da nađe. Takođe kaže da je spremna da se i ona svuče, te da proveri da li su moje seksualne funkcije u redu. Međutim, odbijam to da uradim. «Ne mogu Nemačku da optužim baš za sve», kažem joj i ponovo se oblačim.
Kasnije tog dana shvatam da je Vanze mesto gde je u januaru 1942. godine održana čuvena konferencija o konačnom rešenju jevrejskog pitanja. Gledam kroz prozor, znatiželjan da vidim vilu u kojoj su nacističke glavešine pripremile dokument za uništenje svih Jevreja u Evropi. Imajući u vidu sve moje porodične priče, iznenađen sam da moje telo nije još reagovalo na moj uvid. Saleće me vizija moje kože prekrivene stotinama gadnih rana i donosim odluku da ipak ne idem u tu vilu. Odlazim do obližnjeg malog trga, nalazim pekaru i naručujem veliko parče kolača od slatkog sira. Žena u pekari ne govori engleski: samo klima glavom i smeška se na sve što kažem. Kolač je izvrstan i naručujem još jedno parče. Žena se srećno smeši dok odseca naručeno parče. Izgleda kao da ima šezdesetak godina, možda i sedamdeset. Da li je bila ovde kada je održana konferencija? Tada je bila mala devojčica, ali bi sigurno upamtila dugu kolonu automobila koji su dovozili sve te velike nacitičke vođe u vilu. Neko vreme igram se idejom da naručim treće parče kako bih je naveo da govori, ali onda ipak odustajem. U pitanju su dva razloga. Pre svega, bio bi mi potreban prevodilac. Osim toga, nisam mogao da pojedem celo drugo parče. I tako odustajem i vraćam se u svoju sobu. Noć je.
Narednog jutra, na doručku, srećem ostale pisce koji tu borave: romanopisca iz Rumunije, pesnika iz Mađarske, urednika iz Poljske, pesnikinju iz Bjelorusije, proznog pisca iz Ukrajine. Pozdravljaju me kao odavno izgubljenog prijatelja iz bivše Istočne Evrope. Neko vreme razgovaramo o našim istorijskim sličnostima i razlikama, ali moja pažnja je usredsređena na pesnikinju iz Bjelorusije. Njene oči su plave, a koža joj je gotovo providna. Budući da sada živim u Kanadi, odmah pomišljam na Apdajkovu priču «Bugarska pesnikinja». Međutim, ta priča pripada drugoj stvarnosti, stvarnosti «hladnog rata» i dva odvojena sveta. Bjeloruska pesnikinja i ja živimo na dva različita kontinenta, ali ti bivši Istočnoevropljani sada srećno žive u ujedinjenoj Evropi, dok ja stižem sa svim mogućim obeležjima izgnanstva.
Ja nisam izgnanik, uzaludno ponavljam tokom kolokvijuma o izgnanstvu koji se održava tog popodneva. Niko ne obraća pažnju na moje reči. Ostali učesnici, pisci koji, kao i ja, potiču iz bivše Jugoslavije, srećni su sa svojim statusom izgnanih pisaca. Izgnanstvo je popularno u Nemačkoj, napokon sam uspeo da shvatim. Desetine izgnanih pisaca iz celog sveta žive u Berlinu i drugim nemačkim gradovima zahvaljujući raznim stipendijama. Možda Nemci na taj način rešavaju svoju prošlost. Tokom tridesetih i četrdesetih godina, milioni ljudi su postali izgnanici zbog Hitlera i nemačke vojske, i red je da sada Nemačka otvori svoja vrata piscima i svim drugim izbeglicama.
Raspitujem se među piscima o tim stipendijama i neko vreme poigravam se idejom da provedem nekoliko meseci u Berlinu. Tada dodirnem vrat i na levoj strani napipam malo ispupčenje. Odlazim trkom u moju sobu i gledam se u ogledalu. Ništa se ne vidi na vratu, ali kada stavim prst na određeno mesto i pritisnem, mogu da osetim kvržicu. Ne boli me, ne još, ali to je očigledno neka vrsta upozorenja.
«Moje telo ne želi da budem u Berlinu», kažem mojoj prijateljici.
Njene oči su takođe plave, ali koža joj nije toliko bela. Ona se tužno nasmeši. «Tvoje telo greši», kaže ona. «Berlin te želi. I ja te želim.»
Bol u mom vratu odmah postaje jači. Zatvaram oči i osećam moćno pulsiranje ispod kapaka. Potrebno je neko vreme da bol prestane. Zamolim prijateljicu da me ponovo drži za ruku. Ona pita kuda ćemo, da li hoću da posetim neko posebno mesto, šta bih voleo da jedem, koja je moja omiljena rok grupa? Priča kao navijena, a ja jedino mislim na mladog Ajhmana koji hvata beleške tokom Konferencije i onda priprema zapisnik za sve učesnike. Po običaju, on to dobro radi. Savršeno. Svi su impresionirani. Čestitaju mu i on crveni, oseća kapljice znoja iznad gornje usne. Dobro je, misli on, što je tog jutra stavio čistu maramicu u džep. Život je tako jednostavan kada je dobro organizovan.
Moja prijateljica postaje nestrpljiva. Cima me za ruku i tera me da ustanem. «Idemo», kaže. Vodi me niz stepenice, izlazimo iz zgrade. Spuštamo se niz padinu prema jezeru. Osećam miris vode. «Ne mrdaj», kaže moja prijateljica i odlazi. Čujem razne šumove: glasove, voz, automobile, motore čamaca. Onda počinje da pada kiša. Kapi se slivaju niz moje lice i vrat. Odeća mi je ubrzo mokra i počinjem da drhtim. Međutim, oči su mi i dalje zatvorene. Polako se okrećem, koraknem, koraknem još jednom. Ako tako nastavim, pomišljam, možda ću se naći ispred te vile. Stoga se zaustavljam i stojim sve dok ne čujem ništa drugo osim zvuka mog straha.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License