Ubijanja i zlostavljanja
Višegodišnja huškačka kampanja protiv Jevreja, spektakularni uspesi nacističke Nemačke na diplomatskom, a posebno na vojnom planu, mogućnost da se, faktički, prigrabi sva vlast i, što je veoma bitno, pravo na pljačku jevrejske imovine bez ikakve odgovornosti i za simboličnu naknadu, neosporno, doprinelo je u najvećoj meri da Jevreji u Banatu budu isporučeni na nemilost tamošnjeg nemačkog stanovništva. Činjenica da je u Banatu živela, srazmerno, brojna nemačka manjina, učinila je da sudbina banatskih Jevreja već prvih sati - ne dana, već sati - bude unekoliko različita od sudbine onih u Srbiji. Fanatizovane, nacistički nastrojene mase tih Nemaca, neznatne izuzetke zvali su "belim Čivutima", čim im se dolaskom nemačke vojske stvorila mogućnost, zverski su se bacile na jevrejski živalj. Posebno nemački omladinci i oni srednjih godina prosto su besneli i tražili da vide mučenje, krv, da pljačkaju, da nepoštedno proganjaju sve što je jevrejsko. To masovno učešće banatskih Nemaca u progonima Jevreja činilo je da su protivjevrejske mere u Banatu imale oštriji i svirepiji karakter, da je njima bio obuhvaćen mnogo veći broj žrtava i da su vremenski obavljene u mnogo kraćem roku nego u Srbiji. Nekoliko dana po ulasku nemačke vojske u Banat 25% Jevreja bilo je u zatvorima .
Po ulasku nemačke vojske u naselja, komandanti pojedinih mesta bili su nosioci celokupne vlasti i na čvorne pozicije postavljali su, gde je za to bilo mogućnosti, domaće Nemce, na primer, u Pančevu, Vršcu, Petrovgradu, Velikoj Kikindi itd. O ovim promenama stanovništvo Banata bilo je obavešteno posebnm plakatima i proglasima. Tako, mesni komandant u Petrovgradu objavio je već 15. aprila "Poziv", plakat na nemačkom, mađarskom i srpskom jeziku, saopštenjem stanovništvu o ustrojstvu nove vlasti i izdate su neke naredbe, pored ostalog da sve jevrejske radnje imaju ostati zatvorene i obeležene natpisom "Jevrejska radnja".
Na dan 20. aprila 1941. u Beogradu je formirano vojno-upravno telo za Srbiju, ustanova Vojnog zapovednika u Srbiji, kome je bio potčinjen i Banat. Svu vlast sprovodio je preko dva štaba, Komandnog štaba i Upravnog štaba koji je vršio nadzor nad civilnom upravom. Kasnije je formiran Štab generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Tada počinje prenošenje uprave s komandanata operativnih jedinica na poseban vojno-upravni aparat. Za Banat, s požarevačkim okrugom, bio je nadležan "Feldkommandatur 610" kome je pripadalo nekoliko "Kreiskommandatur" i "Ortskommandatur", a za Banat bio je nadležan "Kreiskommandatur I/823" sa sedištem u Petrovgradu. To je početak stvaranja jedinstvene vlasti u Banatu, koncentrisane u rukama tamošnjih Nemaca: s obzirom da su svi organi vlasti i ustanove bile neposredno podređene pomenutoj Okružnoj komandi, ona je stavljena pred složene zadatke i da bi mogla da ih obavi, na predlog vođstva banatskih Nemaca, imenovala je opunomoćenike za civilnu upravu za ceo Banat. Pored toga, odgovarajuće okupatorske službe bezbednosti i policije u Beogradu, nadležne za akciju uništenja Jevreja, imale su ispostavu i u Banatu i one su takođe angažovale domaće Nemce .
"List uredaba Vojnog zapovednika Srbije" od 16. maja 1941. donosi uredbu po kojoj se dozvola za obavljanje uredničkog poziva mogla izdati samo licu koje nije Jevrejin (ili Rom) niti je oženjen Jevrejkom. Isto takva Uredba odnosila se i na rad u oblasti pozorišta i filma.
Dve nedelje kasnije (31. maja) objavljena je Naredba ko se smatra Jevrejinom a propisi o tome sasvim odgovaraju tzv. Nirnberškim zakonima iz 1935. Istom Naredbom naređeno je da se popišu i registruju svi Jevreji i ustroji tzv. Jevrejska kartoteka. U Beogradu je formirana i posebna Jevrejska policija, u sklopu Gestapoa, kojom je rukovodio SS-Untersturmfuhrer (odgovara činu potporučnika u redovnoj vojsci) Fritz Stracke. Prema odredbama iste Naredbe morali su, kao znak raspoznavanja, oko leve ruke da nose žutu traku sa šestokrakom Davidovom zvezdom s natpisom "Jude" (Jevrejin). Nisu mogli biti javni službenici, bila je striktno zabranjena praksa advokatima, lekarima, zubnim lekarima (osim kada je reč o lečenju Jevreja), veterinarima, apotekarima. Uveden je prinudni rad za Jevreje oba pola od 14 do 60 godina (za žene od 14 do 40 ili, po drugom podatku, od 16 do 45 godina) i to "za popravku ratom nastalih šteta". Zabranjen im je pristup u javne lokale, bioskope, pozorišta, kafane, osim onih koji su posebno obeleženi da tu mogu doći i Jevreji. Policijski čas za Jevreje bio je od 20 do 6 časova. Naređeno im je da do 15. juna prijave svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu nadležnoj Okružnoj komandi. Praktično, hranu su mogli da kupuju samo nekoliko sati na dan, hodati su smeli samo kolovozom a ne trotoarom. Svi zaposleni Jevreji (i Jevrejke) u javnoj i privatnoj službi odmah su otpušteni bez otkaznog roka i ikakve naknade. Ova Naredba za Jevreje u Banatu nije donela ništa novo, jer su već od prvog dana okupacije na osnovu naredbi raznih organa vlasti, vojnih i građanskih, stavljeni u još teži položaj nego što je objavljena Naredba predviđala, tom Naredbom samo je kodificirano faktično stanje.
Zabeležiti sva ubijanja, pogotovo zlostavljanja, nije moguće. Zlostavljanja Nemci nisu smatrali vrednim beleženja, tako da o tome nisu ni ostavljali pisane tragove, a o ubijanjima samo se onda pisalo kada su ta ubijanja vršena za odmazdu i tada plakatirana da bi se stanovništvo zastrašilo. A lica koja bi o zlostavljanjima i neobjavljenim ubijanjima nešto i znala, ukoliko su živa dočekala kraj okupacije, mogla su tek onda da svedoče, međutim, to je bilo posle više od tri i po godine i za to vreme se što-šta već zaboravilo. Računa se da je prvih nedelja okupacije u Banatu bilo dvadesetak ubistava Jevreja.
Kako su ta ubijanja i zlostavljanja vršena, biće prikazane na primeru Pančeva, Petrovgrada i Velike Kikinde i manjih mesta u okolini tih gradova, jer je manje-više, tako bilo u svim ostalim mestima u Banatu, a intenzitet i karakter tih pojava zavisio je od toga da li u tom mestu ima, a ako ima, koliko ima Nemaca i od njihove maštovitosti da smišljaju načine zlostavljanja i mučenja.
U Pančevu 22. aprila streljan je Aleksandar Haker a Jakob Cadik obešen, u Kovačici ubijen Jene Vajs, učitelj, u Alibunaru dr Hinko Has. Glavnu reč pri određivanju lica za streljanje imao je dr Hans Leitn, advokat, istaknuti član Kulturbunda koji se pre rata stalno kretao u srpskom društvu i bio poznat pod imenom "čika Joca". Mrtve su dolazili da vide domaći Nemci, među njima bilo je i trudnica i žena s decom, na samom groblju priređivali su prave orgije, mrtvima čupali kosu, stavljali im cigarete u usta, cilindar na glavu.
Kakva su bila shvatanja ovdašnjih Nemaca vidi se iz izjave dra Simona Bartmana, advokata, date 30. oktobra 1944: "Na dan ulaska nemačke vojske u Banat pozvao me je novi gradonačelnik, Krištof Hild, i saopštio mi da ne mogu učestvovati u poslovima gde se može zaraditi, jer sam bio slobodni zidar i rekao mi i to da im je jedan kapetan nemačke vojske kazao, verovatno komandant mesta, da Nemci u Pančevu sada imaju priliku da zarade i da time budu nagrađeni". Ovo se dogodilo prvog dana okupacije, iz čega proizlazi da je lično bogaćenje Nemcima u Pančevu, na čelu sa svojim gradonačelnikom, bila prva misao.
U Vršcu glavnu reč u zlostavljanjima imali su istaknuti članovi Kulturbunda Kurt Kirchner i Eder Gerhard. Okrutni su bili i prema Srbima, šikanirali su ih na razne načine, a u Beloj Crkvi jedno vreme je i Srbima bilo zabranjeno da hodaju trotoarom i tamošnji Nemci gledali su na njih kao da su neka niža bića.
Jevrejima nije bilo bezopasno ići ulicom, jer su ih već i mala deca, indoktrinirana antisemitizmom, pljuvala i psovala. Tako su dr Lilu Stejić napali vičući "ti prljava jevrejska krmačo". Ako su Jevreji slučajno pogrešili i išli trotoarom, a ne kolovozom, bili su premlaćeni od dotadašnjih svojih nemačkih sugrađana, kako se to dogodilo u Vršcu i Beloj Crkvi. Raniji prijateljski odnosi nisu bili nikakva smetnja domaćim Nemcima da ne samo izbegavaju svaki susret s Jevrejima, nego i da podnose prijave protiv njih. I najmanji razlog bio je dovoljan da tako postupe, na primer, već neznatno duže korišćenje vremena, kada su smeli da se kreću po gradu radi kupovine, bio je povod za prijave. Svaki čas se dešavalo da je nemačko stanovništvo upadalo u stanove Jevreja radi pljačke ne samo u Pančevu nego i u drugim mestima južnog Banata, u Vršcu, Beloj Crkvi, Alibunaru. Naročitu mržnju pokazivali su prilikom odvođenja Jevreja na prinudni rad kada se svuda orilo "dobro je, dobro, samo na rad s tim gadovima". Jevrejska groblja su demolirana, nadgrobni spomenici rušeni, nadgrobne ploče lomljene, groblje u Pančevu pretvoreno u nužnik. Za etabliranje javne kuće u Pančevu, namenjene vojsci, naređeno im je da lično kroz grad, usred bela dana, prenesu u roku od nekoliko sati sve šta je potrebno za tu "ustanovu", tako da su Jevreji prenosili lavore, vedra, irigatore, otomane, jastuke, ogledala itd, i za sve to vreme su ismejavani od tamošnjih Nemaca.
Za razliku od postupaka u Beogradu i u unutrašnjosti Srbije neposredno po ulasku Nemaca gde su Jevreje hapsili pojedinačno i u relativnom malom broju, hapšenja u Banatu bila su veća, a u Pančevu je prvih dana uhapšeno dvadesetak lica. Hapsili su u prvom redu imućne, viđene osobe. Posle šikaniranja i ponižavanja, puštali ih i ponovo hapsili. Rabina su naterali da prilikom čišćenja i pranja automobila peva molitve na hebrejskom, a dok je pevao bio je tučen. Posle su naročito hapsili lica protiv kojih je postojala kakva dostava od strane članova Kulturbunda. Hapšenja su bila svakodnevna. Uhapšeni su zatvarani u bivšu fabriku svile, otuda se zatvor zvao "Svilara". Preko dana poni-žavanja i zlostavljanja vršena su prinudnim radom. Pri tome redovna pojava bila su psovanje, pljuvanje, grdnje. Nisu bili izuzeci ni šamaranje i batinjanje. Naterani su, a za to su osobito rado koristili intelektualce, trgovce, rabine, da golim rukama čiste nužnike i zagađene prostorije (potpisani ovih stranica u jednom drugom mestu Banata morao je na isti takav način da čisti nužnike), da peru prozore, sobe, hodnike svojim rubljem i odelom, pa čak i bradom. Uprezali su ih u kola i fijakere umesto konja i terali ih bičem da prevoze drva i druge stvari pojedinim Nemcima ili nemačkim ustanovama u gradu ili ih tako terali u dvorištu zatvora. Gonili su ih da potpuno tupim testerama režu drva, zatim ih prebijali zbog "lenjosti" i sl. Rabinima je bilo zabranjeno da drže bogosluženja, sinagoge su pretvorene u zatvore ili magacine .
Uveče su stražari u zatvoru često priređivali razne "priredbe" na koje su imali slobodan pristup i članovi Kulturbunda, njihove žene i deca. Glavne tačke "programa" izvodili su zatvorenici Jevreji. Priredbe su počinjale obično raznim antisemitskim pesmama, u kojima im se preti progonom, batinama, klanjem, a veliča nemački narod i njegovo junaštvo. Posle pesama ređale su se druge "zabavne" tačke. Stariji Jevreji morali su da idu četvoronoške, da se prevrću preko glave, da jedan drugog jašu i sl. Jedna od omiljenih tačaka bio je "duet Dajč-Đarfaš", po imenima izvođača, dvojice istaknutih Jevreja iz Pančeva: izvodila se na taj način što su se ova dvojica morala četvoronoške brzim pokretima kretati po podu dvorane, a Đarfaš je povremeno u puze-ćem stavu morao da se provlači ispod trbuha svog partnera što je bilo teško i naporno pa je često dolazilo do obostranog padanja i prevrtanja. U tom bi slučaju prisutni "režiser", Franz Keller, zloglasni Žoli, komandovao "odmor", što se sastojalo u tome da je Đarfaš morao sesti na trbuh svog partnera. "Priredbe" su se završavale "igrankom" u kojoj su pored Jevreja učestvovali i nemački stražari. Josifu Dajču, pančevač-kom brodovlasniku, ali i drugim Jevrejima, naređeno je da se skinu goli i nasred dvorane, u prisustvu vojnika i domaćih Nemaca, plešu valcer, polku i fokstrot i to sa stražarima koji su im za vreme plesanja teškim cokulama punim eksera gazili gole noge tako da su bile oblivene krvlju. Ta tačka izazivala je veliko veselje prisutnih, jer se žrtva za vreme igranja zbog jakih bolova savijala, grčila i na sav glas jaukala. Dr Ernest Darvaš, advokat iz Pančeva, morao je izmučen i izmrcvaren da peva nepristojne pesme .
Po svim zatvorima bile su uobičajene "šale" s izvođenjem zatvorenika na streljanje ili vešanje: usred noći upadali bi u zatvor, sa spiska je prozvano nekoliko zatvorenika, koje bi izveli u dvorište zatvora, vezivali, postavljali uza zid, izdavali komande kao da vrše sve pripreme za streljanje, zatim sve prekidali, premeštali uz drugi zid, ponovo postrojavali vojnike itd, da bi ih na kraju uz ismevanje vratili u ćeliju. (U drugom jednom mestu tako su postupili i sa mnom, međutim, toliko iscrpljen od svakodnevnog rada i šikaniranja, probuđen, nisam ni bio svestan šta se događa i tek kada sam vraćen u ćeliju osvestio bih se i shvatio kakvu su nečovečnu igru igrali sa mnom).
Sva nemačka deca u Pančevu i okolini bila su učlanjena u "Hitlerjugend", a žene u "Frauenverein" (Žensko društvo) u čijem su okviru obavljale dužnosti koje su poverene ženama (rad u bolnici, prihvatanje nemačkih trupa u prolazu, nadzor nad zarobljenicama itd).
U svim jevrejskim radnjama, firmama, fabrikama, postavljeni su komesari, skoro isključivo domaći Nemci. Koristeći se mogućnostima koje su im stajale na raspolaganju, za kratko vreme obogatili su se pljačkom robe i novca, nađenim u prisvojenim objektima. Na primer, u Pančevu, u Flajsigovoj elektrotehničkoj radnji postavljen je za komesara tamošnji Nemac Lenc, a u Dajčovoj kožarskoj radnji takođe Nemac, Bruno Rudolf, obojica bivši nameštenici u tim radnjama; posle nekoliko meseci otvorili su nove radnje popunjene robom, opljačkanom iz Flajsigove, odnosno Dajčove radnje. Tako je bilo i s radnjom Oskara Fišgrunda, gde su u radnji i na njegovom imanju postavljeni za komesara Franz Wild, knjigovođa te radnje, Nemac iz Pančeva, a na imanjima Ludwig Jaraus i Michael Reiser, Nemci iz obližnjeg Kraljevićeva.
Stalno zlostavljani, u neizvesnosti, ohrabrivani ili, naprotiv, plašeni raznim glasinama o budućnosti koja ih očekuje, živeli su od danas do sutra sve vreme dok nisu deportovani. U južnobanatskim srezovima Pančevo, Vršac, Bela Crkva, Kovin, Kovačica, Alibunar, uspelo je da preživi svega 9% Jevreja.
U Petrovgradu, najvećem gradu Banata, živelo je i najviše Jevreja u toj regiji, oko jedne trećine svih banatskih Jevreja.
S progonima i pljačkom jevrejske imovine, domaći Nemci otpočeli su još pre ulaska nemačke vojske. To potvrđuje i izveštaj mesne komande od 25. aprila 1941. kojim se razni predmeti od zlata, srebra, nakit, dolari i dr. prosleđuju SS-diviziji "Das Rajh"; u izveštaju se konstatuje da je ove predmete domaća nemačka pomoćna policija zaplenila od Jevreja još pre ulaska nemačkih trupa.
Posle podne između 3 i 4 sata 14. aprila 1941. ušao je u grad automobilom SS-Obersturmbannfuhrer (odgovara činu poručnika u redovnoj vojsci), Jurgen Wagner, sa 23 SS-ovca, a nekoliko minuta kasnije i jedna grupa naoružanih biciklista u crnim uniformama, organizovani posle odlaska jugoslovenske vojske i policije iz grada. To su bili omladinci iz grada i okolnih nemačkih sela.
Valja navesti da su takve, crne uniforme nosili pripadnici organizacije "Deutsche Mannschaft", koje je vršilo policijsku službu u Banatu; kasnije, većina njih uključena je u SS-diviziju "Princ Eugen" (u SS-jednicama služili su velikim delom Nemci van Nemačke). Oni su ilegalno počeli da se organizuju u svim mestima u Vojvodini, gde je bilo Nemaca u većem broju još 1939. godine, pa i ranije, u sportska i slična društva.
Nemci iz Banata još pre nego što je 1942. oformljena "Princ Eugen" divizija, sastavljena skoro isključivo od banatskih Nemaca, zajedno sa nemačkom vojskom učestvovala je, bilo ih je preko 1000, u "akcijama čišćenja" 1941. u zapadnoj Srbiji, na planini Cer i u Šapcu. U okviru nemačkih oružanih snaga bili su i na Istočnom frontu, gde su, po izjavama preživelih pripadnika jedinica prinudnih radnika iz Bačke, prema jevrejskim radnicima bili tako okrutni da su im takvo postupanje zamerali i nemački oficiri.
Nije prošlo ni tri sata da je Vagner ušao u grad, pripadnici "Manšafta" počeli su s odvođenjem odraslih jevrejskih muškaraca u logor, tj. u podrum Centralne osnovne škole i u zgradu bivše županije i to uglavnom onih imućnijih, od kojih se naslućivao bogat ćar. Odvođenje je trajalo celu noć. Odvedeno je petsto osoba, od toga dvadesetak žena. I ovi zatvorenici, kao i u drugim mestima, morali su idućih dana, da peruautomobile i kamione, ulice i nužnike, a kada su stražari primetili da koriste krpe i četke koje su našli u hodniku nužnika, naredili su da taj posao obavljaju golim rukama.
Hapšenja su vršena i u drugim mestima srednjeg Banata, u Novoj Crnji. Hapšena je i odojčad. Prilikom kontaktiranja s vlastima bili su izloženi svakovrsnom zlostavljanju, ponižavanju, šikaniranju, bez obzira na pol i starost.
Posle interniranja Nemci su ih uveravali da će ih pustiti na slobodu ako u roku od dva-tri dana polože svotu od 20 miliona dinara, u gotovom, nakitu ili u drugim vrednostima. Zbog toga im se dozvolilo da u pratnji vojnika ili pripadnika "Manšafta" mogu u gradu ili van grada da prikupljaju svotu koja se od njih traži. Kada su u traženom roku skupili novac u gotovom, u nakitu i drugim vrednostima, pozajmivši od prijatelja i poznanika zamašne svote, nadali su se da će biti pušteni svojim kućama, jer je procenu nakita i dragocenosti vršio isti zlatar koji je vršio procene i u sudu. Međutim, Nemci su osporavali procenjenu vrednost i smanjili je za 50-60%. Na taj način nedostajalo je nekoliko miliona dinara, pa internirane nisu pustili. Dobijenu svotu, razume se, vlast je zadržala.
Na dan 24. aprila obešen je Viktor Elek, direktor Fabrike šećera, a da nikakva ozbiljna tužba protiv njega nije postojala. Obesili su ga Peter Luc i Bela Sekereš.
-Obešen je, možda, zbog toga što je smatran najimućnijim Jevrejinom u gradu, iako su i tamošnji Nemci dobro znali da je Elek bio jedan od najvećih dobrotvora, ne samo u jevrejskoj zajednici nego i mnogim kulturnim društvima. Milionskim sumama pomagao je gradsku upravu mada je Fabrika bila oslobođena gradskog poreza. Na istom mestu, zvanom Bagljaš, 31. jula, među 90 streljanih, bila su braća Šlezinger, Tibor i Ladislav iz Novog Kneževca, a navodno iz tog mesta bio je i streljani Herman Bergl.
Početkom maja svi Jevreji internirani su u kasarnu na kraju ulice Kraljice Marije. I tu su se nalazili, kao i do tada, pod stražom SS-ovaca i pripadnika "Manšafta". Jedan od glavnih zadataka tamošnjih Nemaca bio je i taj da se od Jevreja, dok su u logoru, oduzme imovina. Jedne noći pozvani su da se svojevoljno odreknu svojih kuća i drugih nekretnina. Onima koji su se kolebali da to učine stavljeno je do znanja da će biti izloženi teškim represalijama. Mučenja na svirep način bilo je svakodnevno noću, u dva-tri slučaja kao osveta pojedinaca zbog sukoba u ranijim godinama. Tako je neki vojnik po želji jednog nemačkog mladića tukao bičem po polnim organima Mikloša Franka, maturanta, dok nije pao u nesvest. Žiga Piliš masiran je vrelom peglom samo zbog toga što svojevremeno jednom Nemcu nije pozajmio kofer. Hotelijer Hari Kon pokušao je da pobegne, uspeo je da se krije jedno vreme, a kada je uhvaćen, jedan SS-ovski podoficir peglao mu je vrelom peglom gola leđa, vršio je "plastičnu operaciju", da mu ispravi grbu, a zamerio im se zbog toga što se 27. marta u svojoj kafani priključio Srbima koji su se veselili. Arminu Armu, prodavcu građevinskog drveta, naređeno je da u dvorištu logora podigne 2-3 vešala. I to je bio akt zastrašivanja, jer su u logor pustili vest da će sva jevrejska deca ispod 15 godina biti vešana. Internirani su stalno bili izloženi teškim psihičkim i fizičkim mučenjima i radovima, noću često buđeni snažnim reflektorskim lampama i ispitivani. Njihov rad nije bio potreban niti od koristi, vršio se samo zato da se ponize. Naročito su se svetili ovdašnji Nemci svojim bivšim šefovima.
Internircima je bilo dozvoljeno da se sami hrane, od svojih sredstava, a dozvoljeno im je da se oformi kantina, poslovođa je bio internirac Mano Klajn. Zapovednik logora, Hans Gosmann, nesvršeni učitelj iz obližnjeg Kleka, više puta je noću naređivao da se kantina otvori i onda su on i stražari uzimali šta su hteli a da ništa ne plate. Mlađi Jevreji bili su primorani da kopaju rake za one koje je okupator streljao. Među onima koji su upotrebljavani kao zaprega bilo je i ljudi starijih od 70 godina. Dokle je išao bes ovih Nemaca može se videti i po tome što su nekoliko dana posle prvih odvođenja Jevreja u logor, do temelja srušili sinagogu, jednu od najlepših građevina u gradu.
Dok su bili u logoru dugo nisu imali slamarice, pokrivače, a te godine proleće je bilo hladno. Kada su zatvoreni, izvršena je premetačina u stanovima odvedenih, mnogo pokućstva je odneto i smešteno u magacine Fabrike čarapa i Fabrike tepiha. Te stvari su prodavane, prvenstveno Nemcima, po bagatelnim cenama. Jevrejima je dozvoljeno da u logor unesu krevete i ormane, jer su im govorili da će tu ostati do kraja rata (što sam i sam čuo kada sam, kasnije, bio u toj kasarni). Nemci su računali da će taj nameštaj tu ostati.
Postupak prema Jevrejima i u Velikoj Kikindi, bio je, u suštini, isti kao i u drugim mestima Banata. Kikindskog rabina, dra Vilima Štajnera, upregli su u seljačka kola natovarena ciglama, na pleća su mu stavili okovani am i tako ga terali da vuče kola oko kasarne. Mučitelji su se grohotom smejali toj "igri" a rabina je oblivao znoj dok nije pao od iznemoglosti. Onda su se bacili na njega, udarajući ga sve dok se nije onesvestio. Svesti je došao tek uveče, a kada se svega setio, iščekujući da će se narednih dana ponoviti ono što se desilo, izvršio je samoubistvo. Nije bio jedini.
Za prvo streljanje, 23. aprila, određena je grupa Jevreja i jedan Srbin, Dragomir Gašić, oženjen Jevrej-kom, da iskopaju poveću raku. Nemci nisu bili zadovoljni brzinom kojom rade, pa je njihov komandant batinom udarao kopače da rade brže.
I u Velikoj Kikindi su razrezali namet Jevrejima odmah po ulasku nemačke vojske. Naređeno im je da uplate 2.500.000 dinara "na ime otkupa ličnog rada", od toga je uplaćeno preko 1.500.000 u gotovom i blizu milion i po dinara u uložnim knjižicama, što im je pomoglo da se vrate svojim kućama. Pljačkali su šta su hteli. Na primer, jedan nemački vojni lekar opljačkao je ordinaciju dra Ladislava Semzea i apoteku Karla Gotfrida, ceo inventar i lekove, dao je da se natovari na kamion i odneo.
U Mokrinu, velikom selu nedaleko od Kikinde, Peter Unterwiener, šef tamošnje policije, pokupio je Jevreje i Rome u zgradu Kuturbunda. Čim su stigli naredio je da poležu potrbuške i onda su on i njegovi saradnici počeli da ih tuku kundacima, koljem, bičevima, bilo je štapovaod bagrema s trnjem, svaki je udarac izazivao užasne bolove. Kada su Jevreji pali, onesvešćeni od batina, Romi su morali da ih u dvorištu postave pored stolova i sa stolova skakali na njih. Onesvešćenog Jenea Brunera Romi su držali uspravnog i prisutni su revolverom pucali pored njega da vide da li je živ, govoreći "pravi se". Kada nije pokazivao znake života, bacili su vedro vode na njega. Onda su uzeli jednu gvozdenu šipku i njom ga boli u otvorena usta i grlo i na taj način klali kroz otvorena usta. Posle toga Romima je naređeno da ga odnesu na groblje i da ga tamo zakopaju. Dok su kopali raku, naišao je policajac Petrus Klemm, žrtvi povadio zlatne zube i s prsta skinuo zlatni prsten s dragim kamenom. Kad su ga u raku zakopali, krenuvši put sela, naišli su batinaši iz zgrade Kulturbunda, naredili da se žrtva otkopa i ispalili tri metka u glavu i naredili da se ponovo zakopa .
Da su ta, u ovim krajevima nezamisliva zlostavljanja i ponižavanja bila uglavnom samo u mestima gde su domaći Nemci imali svu vlast u rukama, pokazuje primer jednog mesta u severnom Banatu gde, kako je navedeno, domaćih Nemaca nije bilo: jednom Jevreju mesna vlast dozvolila je da pređe u Bačku radi lečenja, tamo se zadržao nekoliko nedelja i, na svoju nesreću, vratio svojoj kući.
I onda, za Jevreje iznenada, došla je internacija i deportacija.
Svi Jevreji Banata koji još nisu bili u logorima ili zatvorima, uhapšeni su između 14. i 15. avgusta 1941. Negde su hapšenja počela posle podne, negde noću.
Jevreji iz južnog Banata, Pančeva i okoline, sprovedeni su u zgradu policije. Prilikom hapšenja bili su podvrgnuti strogom i detaljnom pregledu, oduzet im je sav nakit, stvari od vrednosti i novac preko 3.000 dinara (toliko su, uglavnom, dozvoljavali da uhapšeni zadrže i u drugim krajevima Banata). Pregled i oduzimanje vršili su pančevački policajci na čelu s Hansom Petersom-Petrovićem, referentom za jevrejska pitanja u gradu. Istog dana špediterskim kolima sprovedeni su do Dunava a zatim skelom do Beograda. Tamo su otpušteni da se sami snađu, grad nisu smeli da napuštaju. U ostalim mestima južnog Banata, u Vršcu, Beloj Crkvi, Alibunaru, Debeljači, hapšenja su vršena na isti način kao i u drugim mestima, osim u Alibunaru, gde je policija prethodno javila Jevrejima da budu spremni za put u Pančevo. Belocrkvanske Jevreje uhapsili su između 22 i 23 sata i smestili ih u zatvor Okružnog suda gde su im oduzimane "suvišne" stvari, a sutradan kamionima sprovedeni su u pančevačku tzv. Malu kasarnu. U isto vreme u tu kasarnu dovedeni su Jevreji iz drugih mesta i iste noći transportovani lađom za Beograd, gde je jedan, manji deo, raspoređen po jevrejskim stanovima a drugi, veći, po sinagogama, gde se spavalo na golom betonu. Hranili su se u kuhinjama koje je za njih organizovala beogradska Jevrejska opština. Muškarci, stariji od 14 godina, posle nedelju dana su uhapšeni i odvedeni u logor Topovske Šupe.
Uhapšeni iz srezova Crnja i Jaša Tomić sprovedeni su u Petrovgrad i zatvoreni zajedno s tamošnjm Jevrejima u postojeći logor, gde su bili do 18. avgusta.
Tog dana transportovani su za Beograd u dve grupe. Prva grupa, u njoj su, većinom, bila starija lica, krenula je oko 8, a druga oko 12 časova. Transportovani su prenatrpanim šlepovima, tako da je u njima bilo nesnosno, naročito za stare i bolesne, a, osim toga, šlepovi su bili tako pregrejani da su mnoge osobe gubile svest, neki i umrli. Za vreme sprovođenja od logora do Begeja jaka straža pratila je povorku, pored svakog SS-ovca nalazio se po jedan dobro dresiran vučjak. Onaj kome je pao prtljag nije mogao da stane, da digne što mu je palo, jer bi ga napao pas. Neki su iznemogli, pa su usput bacali svoj prtljag. Ni u takvom slučaju nije bilo dozvoljeno drugom, jačem iz kolone, da pomogne svom sapatniku. Kolovoz bio je pun logoraša, a na prozorima i trotoarima bilo je mnogo ljudi. Nemci su davali oduška svom zadovoljstvu, a prijatelji i poznanici oči punih suza opraštali su se od svojih sugrađana. Najdirljivije bilo je kada su deca koja su ostala za drugi transport ispraćala svoje roditelje, dozivala ih i plakala. Dr Arpad Kartal, advokat, čovek pedesetih godina, skočio je sa šlepa u Begej i udavio se.
Nešto pre sumraka drugi transport stigao je u Titel. Tu ga je zadržao mađarski oficir, jer je sumnjao da će dotrajali šlep moći da izdrži ovakav teret do Beograda, a katastrofa bi nastupila noću kada je spasavanje na Dunavu skoro nemoguće. Posle dva sata dojurio je SS-Untersurmfuhrer (odgovara činu potporučnika), Ernst Zoller, rukovodilac Službe bezbednosti za Banat iz Petrovgrada i naredio da šlep nastavi put za Beograd. Mađarski oficir se pokorio toj naredbi.
Dana 14. avgusta uhapšeni su Jevreji iz veliko-kikindskog, novobečejskog i novokneževačkog sreza. Kao i drugde, policija je i u Kikindi primila telegrafsko naređenje Franza Reitha, pravnika, načelnika Upravnog odeljenja Nadleštva podbana za Banat (sudskom presudom u Zrenjaninu 1947. osuđen na smrt streljanjem, presuda je izvršena), da se odmah uhapse svi Jevreji i drže pod najstrožom stražom, a pri tome naročito paze da ne sklone novac i dragocenosti, da se uhapse i Jevrejke, udate za hrišćane i sve njih s najnužnijim stvarima otpreme u Novi Bečej. U Kikindi su ih zatvorili u sinagogu, gde su ih SS-ovci i pripadnici "Manšafta" tukli da bi rekli gde su sakrili novac i dragocenosti, a ako su bili nezadovoljni odgovorom, prebijali ih i onesvešćene izvodili u dvorište da bi došli k sebi, onda vraćali i ponovo prebijali. Oduzimali su novac i sve dragocenosti, a često i odeću.
Hapšenja u druga dva sreza sprovodili su sreski načelnici, u Novom Bečeju, Cornelius Lallier, a u Novom Kneževcu, Hans Kraus. Noć po hapšenju sprovedeni su u Novi Bečej i tamo smešteni u jedan magacin koji je služio kao logor za Jevreje sva tri sreza. Komandant logora bio je Josef Klapcka, činovnik iz Vranjeva (danas deo Novog Bečeja). Logor su mogli napustiti samo uz stražu, a svaki kontakt sa spoljnjim svetom bio je zabranjen. Svakodnevno je kontrolisano brojno stanje. Iz dokumentacije se vidi da je u logoru 2. septembra bilo 696 lica. Sve molbe zatvorenika, bez obzira što su im rođaci pribavili dokumenta iz Mađarske da se mogu tamo useliti, odbijene su i svaki takavpokušaj bio je bezvredan što se vidi iz akta Odseka javne bezbednosti za Banat, gde stoji "Pribavljanje dokumenata i podnošenje molbi valja sprečiti pošto je svaka predstavka besciljna".
Jevreji iz severnog, za razliku od onih iz srednjeg i južnog Banata, odvedeni su u Beograd tek posle šest nedelja, u više grupa, 20. septembra. Da li je tom kasnom odvođenju uzrok bio nedostatak mesta u logoru za muškarce i žene u Beogradu ili je tome uzrok nešto drugo, nije poznato.
Ovim kasnijim dovođenjem u Beograd, sigurno je jednom broju žena uskraćena mogućnost za spas. U to vreme, kada su samo muškarci bili u logoru (ili već ubijeni), žene su bile u Beogradu, s onim svim ograničenjima i zabranama koje su važile i za Jevreje Beograda, ali su se ipak mogle kretati po gradu. Tih nedelja i meseci naveliko je cvetalo krijumčarenje žena u Bačku, u Novi Sad pre svega. Krijumčarili su lađari, željezničari, nemački vojnici i svi drugi koji su to mogli. Naravno, za to je trebalo platiti pozamašnu sumu novca. One koje su imale rođake u Bačkoj ili negde drugde u Mađarskoj, rođake koji su mogli da plate ili su same imale novac obezbeđen u Beogradu mogle su da koriste taj put spasa i dosta njih to je i iskoristilo. Žene iz severnog Banata izgubile su tih šest nedelja. Uspostaviti vezu s pouzdanim krijumčarima nije bilo lako, ponekad je trajalo nedeljama dok se takva osoba pronašla ili je mogla da prokrijumčari neku ženu. A toliko nedelja u to vreme moglo je značiti pitanje života ili smrti.
Iz logora u Novom Bečeju sprovedeno je u Beograd više grupa. Jedna grupa u Beograd stigla je posle policijskog časa i u tom pretrpanom šlepu morala je sačekati jutro. Bilo ih je 170, potpuno zatvoreni, bez dovoljno vazduha i u potpunom mraku. Muškarci su odvedeni u logor Topovske Šupe, a žene su smeštene u gradu, kao i ostale žene koje su iz Banata došle ranije. Jevreji, muškraci, iz Beograda uhapšeni su tek nedelju dana kasnije.
Jedan svedok, Moric Abinun, opisuje dolazak banatskih Jevreja: "Radio sam na Savi kada su dereglije u kojima su bili ukrcani Jevreji stigli u bednom stanju, strahovito iscrpljeni u prepunjenim zagušljivim prostorijama broda. Na mnogima su se još videli tragovi zlostavljanja. Pri izlasku iz dereglije, Nemci su ponovo vršili pretres prtljaga i lični pretres. Našao sam među internircima svoje poznanike, drugove sa univerziteta, koji su mi pričali da je ovo već četvrti ili peti pretres od hapšenja. Povorka je činila težak utisak. Žene, deca, starci, bolesnici jedva su se vukli. Mlađi ljudi iz transporta pomagali su im koliko su mogli. Mnoge bolesnike su nosili ili ih gurali kolicima, pa je tako cela povorka išla beogradskim ulicama do Saveza jevrejskih opština".
Posle odvođenja uhapšenika iz severnog Banata, u Banatu više nije bilo Jevreja, osim onih koji su se negde krili ili živeli s lažnim dokumentima. Na primer, Jovana Sekelja, tada maturanta, krio je jedan nemački oficir na tavanu Sekeljove roditeljske kuće nekoliko meseci dok nije uspeo da prebegne u Bačku, Maksima Fajna, bašto-vana, izbeglicu iz Rusije u Prvom svetskom ratu, ože-njenog Nemicom, žena je krila u podrumu sve vreme rata. Jevrejkama, udatim za hrišćane, u Banatu bilo ih je 43, tek je kasnije odobren povratak. Odobrenja su izdavana sporo, za neke tek januara 1942. Bolesnike iz Duševne bolnice u Kovinu, njih 11, odveli su iz Bolnice 2. oktobra i streljali u Deliblatskoj peščari.
Posle više vekova, Banat, na radost tamošnjih Nemaca, postao je "očišćen od Jevreja" ("Judenrein").
Posle deportacije, sudbina banatskih Jevreja postala je ista kao i sudbina Jevreja u Beogradu.
Pa ipak, i pored deportacije avgusta i septembra, Jevreja je u Banatu bilo, osim onih u ilegalnosti i pomenutih žena, još sedam meseci. Bilo ih je malo i nisu bili na slobodi. O njima postoji samo jedan izveštaj, naveden u iscrpnoj i dokumentovanoj studiji o banatskim Jevrejima.
Ti Jevreji bili su u zatvoru zgrade suda u Petrov-gradu. Moglo je biti tridesetak žena i dece i dvadesetak muškaraca pre nego što su početkom 1942. ubijeni ili predati mađarskim vlastima. To su bili Jevreji koji su se do hapšenja krili u Beogradu ili u unutrašnjosti Srbije i uhapšeni prilikom pokušaja bekstva ili su se krili u Banatu ili su ih domaći Nemci kidnapovali iz Bačke, ili su ih mađarske vlasti predale banatskim Nemcima.
Život u zatvoru bio je težak ali nije bio nepodnošljiv. Bilo je fizičkih maltretiranja, mada time nikom život nije bio ugrožen. Hrana je bila zatvorska, čuvari su bili, delom, predratni zatvorski čuvari a, delom, Nemci. U zlostavljanju posebno se isticao novopostali Nemac, Laslo Jalgoci, Mađar poreklom, nije čestito ni znao nemački. Muškarci su s jeseni radili na seči drva kraj Begeja ili na transportnim ili drugim sličnim poslovima, a žene su radile lakše poslove. Kada se posao, negde u drugoj polovini novembra, sveo na sređivanje pokretnina u bivšim jevrejskim stanovima u gradu, gde je još takvih pokretnina bilo a, kasnije, u logoru, gde su Jevreji iz grada i srednjeg Banata bili pre deportacije, na posao su izlazile i žene. Tada je položaj zatvorenika postao lakši, jer su do tada sve teže (i vrednije) komade nameštaja Nemci već odneli, a osim toga stražari su blažim nastupom prema zatvorenicima hteli da obezbede njihovu naklonost, da bi im od preostalog odabirali najkvalitetnije stvari. U prostorijama ranijeg logora, nekadašnje kasarne, bili su bez stalnog neposrednog nadzora, a jedan stražar je ponudio da će zviždati kadgod bude obilazio deo kasarne gde su zatvorenici radili, kako bi znali da on dolazi pa u tom slučaju ne moraju da žure s poslom. S obzirom da se zbog glasina koje su se pronosile među ranije interniranim Jevrejima da će u tom logoru boraviti dugo, u kasarnu su doneli kvalitetnije predmete pokućstva i dosta namirnica koje nisu mogli da ponesu prilikom deportacije. Oskudica se osećala jedino u obući, sva iole upotrebljiva bila je razneta. Takav se, manje-više, jednoličan rad odvijao iz dana u dan, čak i na pravoslavni Božić 1942. kada je u Banatu streljano 150, a u gradu 30 komunista i njihovih simpatizera.To je, verovatno, do tada bilo jedino streljanje u Srbiji i u Banatu, kada među streljanima nije bilo Jevreja, a "potreban" broj dopunjen Romima. Prvih dana februara jedno veče iznenada došli su u ćeliju gde su bili muškarci, pomenuti Rajt i dr Georg Spiller (sudskom presudom 1948. u Zrenjaninu osuđen na smrt strelja-njem. Objavljeno je da je presuda izvršena ali, navodno, posle toga je viđen).
Među zatvorenicima bio je i zrenjaninski apotekar i hemičar Aleksandar Hercfeld, nemački vojni invalid iz Prvog svetskog rata, oženjen udovicom u tom ratu poginulog nemačkog oficira, koja mu je dovela ćerku iz svog braka, a i njemu rodila ćerku. Prvi muž njegove žene bio je klasni drug jednog od vodećih oficira okupatorske vlasti u Beogradu i ona je isposlovala od njega da joj se muž izuzme od svih diskriminatorskih mera protiv Jevreja, ali kada je taj oficir premešten iz Beograda, ranije pomenuti Celer ga je zatvorio. U zatvoru je ipak imao povlašćeni položaj, nije išao na posao, žena ga je mogla svakodnevno posećivati, imao je svoju krevetninu, donosila mu je hranu, veš, mogla je s njim nasamo da razgovara. Negde u drugoj polovini januara saopštio je zatvorenicima da mu je žena ispričala kako će tih dana zatvorenike pozvati na saslušanje (do tada ih niko nije saslušao) radi izjašnjavanja da li su oni zaista iz Bačke, kako su svi uporno tvrdili u nastojanju da se prikažu kao mađarski građani i kao takvi stignu na mađarsku teritoriju i time izbegnu naslućenu smrt. Rekao je da na saslušanju svim silama treba nastojati da se Nemci ubede kako su od vajkada živeli u Mađarskoj i samo su pukom slučajnošću dospeli u Banat. Posle par dana, upravnik zatvora, Bauer, navodno predratni kolar, zaista ih je ovlaš saslušao, a posle su stražari govorili da se sprema prebacivanje Jevreja u Bačku. Po Hercfeldovom pričanju do takve odluke došlo je zbog toga što je jedan od rukovodilaca službe bezbednosti Banata tražio odobrenje od svojh pretpostavljenih da doček Nove 1942. godine proslavi u Beogradu. Uprkos tome što mu je molba odbijena, otišao je u Beograd. Na Novu godinu krenuo je led Dunavom, prestala je da saobraća skela između Beograda i Pančeva, a kako se zbog srušenih mostova u Banat mogao vratiti samo preko Zemuna, Novog Sada, Segedina, što je trajalo 2-3 dana, da bi se opravdao što je odsustvovao, naveo je kao razlog da je išao u Mađarsku da pregovara s tamošnjim vlastima da bi im predao "njihove" Jevreje. Reč je o onima koji su prebegli iz Banata, pred deportacijom, u Mađarsku. Da dokaže istinu svojih tvrdnji, on će "dogovor" ispoštovati i nije kriv što taj izmišljeni "fer plej" druga strana ne poštuje. Zbog toga, zatvorenici nisu bili iznenađeni što je 10. februara 1942. osam zatvorenika vraćeno s posla, 5 muškaraca i 3 žene, a iste večeri vozom su sprovedeni u Novi Bečej i predati mesnoj komandi "Manšafta". 12. februara preko zaleđene Tise prevedeni su na bačku stranu, gde su ih čekali mađarski žandarmi. To je prva grupa, druge će doći uskoro, govorili su stražari, ali ta prva bila je i jedina koja je vraćena u Mađarsku. Za odmazdu, 14. marta te godine, zbog atentata na pripadnika policije, Aloisa Krala, u Pančevu je streljano 50 osoba, među njima i zatvorenici iz Petrovgradu - Jene Boškovic, Tibor Haker, Andro i Maks Rajcer, Zoltan Šternhajm i Herman Vajnert. Šta je bilo sa ostalima, ne zna se. Nije poznato kako su ubijeni i gde su sahranjeni.
Jesu li informacije Hercfeldove supruge bile tačne? Da li je izbor lica predatih mađarskim vlastima vršen nekim žrebom ili na osnovu samo nemačkim vlastima poznatog kriterijuma? Da li je puka slučajnost ili sastavni deo neke politike što je prilikom masovnog streljanja na pravoslavni Božić 1942, za razliku od dotadašnje nemačke prakse, broj ubijenih dopunjen Romima umesto Jevrejima koji su Nemcima, bukvalno, bili pri ruci? Streljanja u Petrovgradu vršena su pod prozorom ćelije gde su Jevreji noćivali. U novobečejskom logoru bilo je onih koji su dobili dokumenta mađarskih vlasti da se mogu useliti u Mađarsku, što im nije dozvoljeno, a sada vraćaju njih osmoro koji nisu raspolagali nikakvim dokumentima.
Posle toga, sem već pomenute 43 žene i možda još ponekog u ilegalnosti, Jevreja u Banatu do oslobođenja više nije bilo ni u zatvorima, niti na slobodi.
Nema jasnog odgovora zbog čega su Jevreji Banata deportovani u vreme kada se to nije dogodilo još ni u jednoj administrativnoj celini u Evropi, niti u Srbiji. Partizanska aktivnost avgusta u Banatu, što bi mogao biti argument za taj postupak, bila je tek u začetku i među onima koji su s puškom u ruci ustali protiv okupacije jedva da ih je i moglo biti, jer je ubrzo po ulasku nemačke vojske veliki broj Jevreja bio uhapšen. U prvom partizanskom odredu u Banatu jedini Jevrejin bio je student medicine Franjo Hercog iz Petrovgrada, međutim, taj odred je već posle nekoliko nedelja rasformiran, a Hercog je uspeo da se prebaci u Bačku. Navedeno je da je Samuel Frank streljan, "zbog sabotaže". U narodno-oslobodilački pokret uključilo se ukupno 9 Jevreja iz Banata, što je manje od tri promila banatskih Jevreja. Očigledno, njihovo učešće u otporu protiv okupatora nije mogao biti razlog deportaciji, jer Jevreji nisu bili, niti su mogli biti faktor koji ugrožava okupatorsku vlast.
Nije razjašnjeno kada je vojni zapovednik Srbije doneo odluku da hapšenje i deportacija svih Jevreja Banata bude upravo 14. avgusta, a ne pre ili posle toga dana, još pre nego što je ta odluka donesena za ostale krajeve Srbije i za Beograd. Teško da se to može objasniti samo nedostatkom prostora, gde da se ostali Jevreji smeste. Ima elemenata koji ukazuju da je u donošenju odluke za što bržom deportacijom, zahtev banatskih Nemaca imao bitnu ulogu.
Pitanje "rešenja" jevrejskog pitanja, što, u stvari, znači uklanjanje Jevreja s teritorije okupirane Srbije i Banata, bio je predmet spora oko kojeg su policija, Gestapo, Ministarstvo spoljnih poslova u Berlinu i njihovi predstavnici u Beogradu, imali različito mišljenje i predlagali različita rešenja. Dugo se nisu mogli složiti gde smestiti deportovane ili kako ih likvidirati. Edmund Veesen-mayer i dr Felix Benzler, opunomoćenici nemačkog Ministarstva spoljnih poslova pri Komandi vojnog zapovednika u Srbiji, tražili su interniranje Jevreja s okupirane teritorije Srbije što je moguće pre. Predlagali su da se interniraju na ostrvo u delti Dunava. Ministarstvo nije odobrilo taj predlog nego je Martin Luther, podsekretar u Ministarstvu, predložio da se Jevreji stave u radne logore i iskoriste za javne radove. Odgovorni za rešenje tog pitanja u Beogradu smatrali su da u postojećim uslovima razbuktavanja ustaničkog pokreta u Srbiji, nije moguće Jevreje staviti u radne logore i podneli su nov predlog da se deportuju na neku teritoriju pod nemačkom okupacijom, "na Istok" ili u Rusiju. Na ovaj predlog odgovorio je Franz Rademacher, šef jevrejskog referata (D/III), savetnik tog Ministarstva, ukazujući na činjenicu da se u Rusiji vode ratne operacije, tako da taj predlog ne dolazi u obzir, a ostala teritorija pod direktnom okupacijom Rajha već je prezasićena Jevrejima.
Zbog odbijanja svih dotadašnjih predloga o deportaciji Jevreja iz Srbije, Bencler se krajem septembra direktno obratio Ribentropu skrenuvši mu pažnju da je rešenje jevrejskog pitanja u Srbiji, po njemu, najvažniji (!) politički zadatak. Na Ribentropovu intervenciju, 18. oktobra došlo je do savetovanja u Beogradu, kome su prisustvovali Rademaher i dvojica službenika iz Glavnog ureda Službe bezbednosti Rajha s vodećim predstavnicima okupatorske vlasti i na tom sastanku zaključeno je da se Jevreji muškarci streljaju krajem te nedelje i na taj način problem reši, a žene, deca, starci i Romi smeste u tzv. Cigansku četvrt Beograda. Predlog da se Jevreji i Romi transportuju u Sremsku Mitrovicu gde bi se formirali logori za njih, odbačen je. Do konačnog rešenja dolazi kada je Pavelićeva vlada početkom decembra izrazila spremnost da primi Jevreje iz Srbije u privremeni koncentracioni logor na Sajmištu u Zemunu.
Još pre dogovora o streljanju svih Jevreja muškaraca, izgovarajući se da vrše odmazdu nad komunistima zbog svojih vojnika, palih u borbi s partizanima, Nemci su pristupili masovnom ubijanju Jevreja u Topovskim Šupama, među kojima su bili i banatski Jevreji. Harald Turner, SS-Gruppenfuhrer (odgovara činu general-majora u redovnoj vojsci) i državni savetnik, šef Vojne uprave u Srbiji, uputio je 28. oktobra zahtev okružnim i sreskim komandama, o postupku prema Jevrejima: "Načelno se utvrđuje da Jevreji i Cigani predstavljaju element nereda i kao takvi ugrožavaju javni mir i poredak. Jevrejski intelekt izazvao je ovaj rat i on mora biti uništen… Utvrđeno je daje jevrejski element u znatnoj meri uzeo učešće u vođenju bandi… Stoga se, načelno, u svakom slučaju (odmazde) svi Jevreji i Cigani imaju staviti trupama na raspolaganje kao taoci. Pored toga postoji namera da se žene i deca Jevreja i Cigana prvo zatvore u sabirni logor i da se zatim deportacijom uklone iz srpskog prostora". Bencler, pored ostalog, zalaže se za nastavak sprovođenja dosadašnje politike s "obrazloženjem" da ".otkako su Jevreji odstranjeni iz Banata, ovde u Srbiji je prestalo širenje štetnih glasina." a Jevrejima u Banatu jedva je dozvoljeno da se kreću unutar mesta stanovanja, telefoni oduzeti, pa i da su hteli jedva su mogli da kontaktiraju s drugim Jevrejima i da "šire štetne glasine". Međutim, streljanja su počela dok još nisu svi banatski Jevreji stigli u Beograd. Tako je 2. septembra odvedena jedna grupa od 60 lica, dan kasnije streljana je grupa od 85, 4. septembra od 25, 5-og od 50, a 29-og (tada su svi muškarci iz banatskih logora već bili sprovedeni u logor Topovske Šupe). Zanimljivo je svedočenje Kalmana Alta: ". Prva partija odvedenih bili su, većinom, stariji ljudi. Rekli su im da ih vode na rad u Austriju. Nisu im dozvolili da ponesu ništa od stvari, imali su na sebi samo košulju, pantalone i cipele, rekli su im da će sve potrebne stvari dobiti u logoru u koji će ih odvesti, da će im se dati uniforma. Obećali su im da će raditi kod seljaka i da će ih oni dobro hraniti. Bilo je slučajeva da su se pojedinci dobrovoljno javili da bi sin bio s ocem, brat s bratom.". Do 18. oktobra, kada je izvršeno poslednje masovno streljanje interniraca iz logora Topovske Šupe, od ranije interniranih nije ostalo više od stotinu lica. Streljanje je vršeno na putu Pančevo-Jabuka, u Jajincima, Deliblatskoj peščari, Kumodražu, kod Bežanije. Cinizam formalizma kojim su se služili prilikom tih streljanja, pokazuje izjava poručnika W. (naveden je samo inicijal): ".Kada su određeni za streljanje dovedeni do jame, gde su posle streljanja ubačeni, prema uputstvu koje sam dobio, saopštio sam im da su po naređenju firera Adolfa Hitlera zbog partizanske aktivnosti osuđeni na smrt. Tom prilikom koristio sam nemački jezik. Da li su zatvorenici to razumeli, izmiče mom saznanju.".
Streljanje su vršili vojnici redovne vojske Vermahta. Vredi navesti, već na više mesta citiran izveštaj koji je podneo poručnik Walter: ".Streljanje isprva nije ostavilo utisak na moje vojnike. Ali drugog dana već se moglo primetiti da pojedinci nemaju nerava da vrše streljanja duže vreme. Moj lični utisak je da se za vreme streljanja ne javlja nikakav duševni otpor, ali se to javlja kasnije kada čovek uveče na miru o tome razmišlja". Zanimljiv je iskaz dat u intervjuu, navođenjem samo inicijala intervjuisanog iz jedinice koja je davala vojnike za streljanje: on, doduše, nije učestvovao (!) u streljanju nego je stražario oko mesta gde su streljanja vršena. Na pitanje šta je uradio kada je video da se radi o mnogim starijim civilima koji, očigledno, nisu ni mogli da učestvuju u borbi protiv nemačke vojske, odgovorio je, ležerno, da se protiv toga nije bunio, jer je ovde u Srbiji bilo sigurnije nego ići u Rusiju, pa i po cenu stradanja nevinih ljudi, a onima koji prilikom streljanja nisu odmah ubijeni, da se ne bi mučili (!), metkom u glavu skraćene su muke. Jedan major, govoreći 1962. o tim streljanjima rekao je: ". Nisam shvatio izvršavanje tih naređenja" - misli na streljanja - "nečim nečovečnim ili nepravednim. Vaspitan sam da naređenja izvršavam i prema tadašnjem shvatanju nisam imao prava da odbijem naređenja", što nije tačno. Poznati su (ne pojedinačni!) slučajevi da su naređenja takvog karaktera odbijena bez posledica po te osobe, a poznata priča o "vojniku Šulcu", koga su zajedno sa zarobljenim partizanima streljali Nemci, jer je odbio da učetsvuje u streljanju, nije istinita. Taj Šulc umro je dan kasnije od povreda zadobijenih u borbi s partizanima. Kakvo je bilo shvatanje onih koji su odlučivali o životu i smrti Jevreja, da se navede samo jedno svedočenje koje je dao Wilhelm Fuchs, SS-Oberststurbannfiihrer (odgovara činu potpukovnika u redovnoj vojsci:"Često sam naređivao da se streljaju Jevreji da bih sačuvao Srbe.".
Tokom jesenjih meseci logor Topovske Šupe bio je ispražnjen, malobrojni preostali muškarci odvedeni su u druge logore, kasnije, najviše u logor na Sajmištu.
Početkom decembra 1941. Jevrejima u Beogradu (drugde ih na teritorije Srbije i Banata nije više ni bilo) naređeno je javnim pozivima da svi, bez razlike, 8. decembra dođu u Jevrejsku policiju, da ponesu sa sobom najpotrebnije stvari i hranu za nekoliko dana, stan zaključaju, a ključeve od stana i podruma, na kojima mora biti privezan karton s imenom i tačnom adresom, predaju Policiji. Ujedno su upozoreni da ništa ne smeju sakriti ili otuđiti, a za prekršaj ove naredbe propisana je smrtna kazna. U stvari, ova naredba odnosila se samo na žene i decu do 14 godina, muškaraca i starije dece više jedva da je i bilo. Između 8. i 12. decembra sve žene i deca zatvoreni su u logor Sajmište, po zvaničnim nemačkim dokumentima, zvan "Judenlager Semlin". Tih dana u logor je smešteno preko 6.000 Jevrejki iz Srbije i Banata.
Kao i drugim koncentracionim logorima ovim logorom je upravljao Gestapo. Komandant je bio SS-Untersturmfurer (odgovara činu potporučnika u redovnoj vojsci), Herbert Andorfer. Stražari su bili pripadnici SS-jedinica i pripadnici "Feldgendarmerie", poljske vojne žandarmerije. U ovom kao i u drugim koncentracionim logorima, unutrašnja uprava bila je u rukama zatvorenika. Najveći broj žena s decom iz Banata bio je u paviljonu broj 3. Mada je taj paviljon bio jedan od najvećih, bio je strahovito pretrpan, za ležaj dolazilo je pola metra po osobi. Zbog bombardovanja u Aprilskom ratu, zgrada je bila oštećena, duvalo je sa svih strana i bilo je strahovito hladno, jer je to bila jedna od najhladnijih zima XX veka i retko je ko bio bez promrzlina. Negde sredinom marta, iz Berlina je poslat veliki kamion-dušegupka i do 9. maja sve zatvorenice bile su u tom kamionu ugušene i pokopane u zajedničkim jamama na strelištu u Jajincima. Te jame okupator je 1943-44. dao da se otkopaju, a ostaci žrtava spale da ne bi ostali tragovi o izvršenom zločinu. Iz logora Sajmište otpušteno je desetak žena udatih za hrišćane ili su bile strane državljanke, drugih spasenih iz tog logora nije bilo.
Jevreja iz Banata posle toga više nije bilo. Ubijeno je 92,8% banatskih Jevreja, a ostali se spasli tako što su u vreme interniranja i deportacije bili van Banata. Ni u jednoj oblasti Jugoslavije procenat stradalih Jevreja nije bio tako veliki kao u Banatu (osim u Crnoj Gori, ali tamo je pre rata bilo svega 30 Jevreja.
Sudbina Jevreja u Banatu predstavlja svakako fenomen svoje vrste. Dok su uništenje Jevreja u drugim krajevima Jugoslavije, gde nije bilo domaćih Nemaca, kao i drugde u Evropi, sprovodili specijalni odredi Gestapoa, službi bezbednosti ili redovnih oružanih snaga, u Banatu su ih znatnim delom pohapsili, mučili, opljačkali i uputili na gubilišta njihovi sugrađani, poznanici, susedi. Ovdašnji Nemci su s ponosom isticali da je Banat prva oblast u Evropi "oslobođena" od Jevreja.
Da je pljačka jevrejske imovine postala svakodnevna praksa u svim mestima Banata, gde su živeli Nemci, već je navedeno, kao i da su ih pljačkali domaći Nemci i pripadnici vojnih i civilnih vlasti.
Prema raspoloživim podacima banatski Nemci raspolagali su sa 31% zemljišta, 29,8% trgovine, 38,9% zanatstva i 49% industrije itd.
U Beogradu je bilo 837 jevrejskih radnji. Već prvih dana po ulasku nemačke vojske, Švabe su te radnje opljačkali nakon toga što su to činili vojnici koje su oni vodili, upućujući ih u imovno stanje vlasnika. Isto tako su postupali i sa jevrejskim stanovima. Mnoge su potpuno i ispraznili. Jedan očevidac izjavio je: "…Posle odlaska vojske ulazili su - misli se na stanove, radnje -ovdašnji Nemci i njihove žene i deca, preturali po razbacanim stvarima i kao lešinari grabili ono što je ostalo, kolima su odvlačili opljačkane stvari do obale, a odande ih prebacivali motornim lađicama i čamcima preko. Izgledalo je kao da se ceo Beograd seli negde preko Dunava i Save".
Početkom okupacije vođstvo domaćih Nemaca nije imalo uvida u pravo stanje jevrejske imovine. Da bi tu pljačku sproveli sistematski i sveobuhvatno, izdavane su razne uredbe. Tako, bilo je zabranjeno raspolagati štednim ulozima predatim pre 18. aprila 1941, svim depozitima, kao i otvaranje trezora bez prisustva organa nemačke devizne zaštite u Srbiji, ali ova mera za one koji nisu bili Jevreji ubrzo je ukinuta. Plakatiranom naredbom br. 8 od 7. juna, svi Jevreji morali su u roku od deset dana da prijave svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, iako je ona velikim delom već bila opljačkana ili otuđena na drugi neki način. Važno je bilo da je pljačka dobila pravnu formu. Uredbom od 22. jula 1941. izvršena je dopuna ranije Uredbe. Ovom dopunom imovina se ne stavlja samo pod sekvestar nego se konfiskuje, a komesar, pored upravljanja, dobija pravo i otuđenja te imovine, uz prethodno odobrenje koje daje generalni opunomoćenik za privredu u Srbiji, Franz Neuhausen.
Prvi komesari za jevrejske firme postavljeni su ubrzo nakon ulaska nemačkih trupa u Banat, približno, u isto vreme kada i u Srbiji, samo što se u Banatu postupalo drastičnije i brutalnije, jer su tamo komesari bili domaći Nemci osim u mestima gde tih Nemaca nije bilo ili ih nije bilo dovoljno (Debeljača, Novi Kneževac), kada su za komesare postavljeni Mađari, Rumuni, u izuzetnim slučajevima, Srbi. Kupci su u apsolutnoj većini bili Nemci. Komesare, formalno, postavljao je Feldkomman-datur (Zemaljska komanda) 610, a od kraja 1941. Kreiskommandatur (Okružna komanda I/823, koja je izdavala i zvanične dekrete o postavljanju; izuzetno, je ovo činilo i Okružno načelstvo za Banat u Petrovgradu. Postavljenim komesarima ostalo je uglavnom samo da naplate zakupnine, ranija potraživanja vlasnika i slično. Time su podmirivali režiju i svoje nesrazmerno visoke plate i honorare.
Pokućstvo i ostale pokretne stvari posle "stihijskih" pljački, prvo su odneli sami policajci i njihove porodice. Nakon toga što su stanovi zaključani prilikom interniranja otvoreni, izvršen je popis i procena stvari. Tek tada je prodaja vršena putem organa kojima je likvidacija jevrejske pokretne imovine stavljena u zadatak. U lokal, gde su ti predmeti bili izloženi, prvo je dozvoljeno Nemcima da uđu. Oni su kupovali šta su hteli, pa je tek posle njih ulazilo ostalo stanovnišvo. Ponegde je umesto takvog načina prodaje dolazilo do javne licitacije, ali tek onda kada su rodbina i prijatelji organa koji je vršio prodaju prethodno otkupili predmete po procenjenoj vrednosti, a ona je uvek bila znatno niža nego što je predmet vredeo. Za predmete veće vrednosti, kao što su nakit, skupoceni satovi itd, postupak je bio drugačiji.Ti predmeti slati su Pučkoj banci u Pančevo, a ova ih je s procenom dostavljala Bankarskom društvu AD u Beograd. Jedan deo odnesen je u Nemačku, a manje vrednosti prodavali su pod pokroviteljstvom generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji pripadnicima oružanih snaga Rajha i svaki od njih, u predviđene dane, mogao je da kupi do određene sume šta je hteo. Tako je vojnik mogao da kupi vrednosti za 1 rajhsmarku, podoficir za 2-3 itd, a maksimum je bio 200 rajhsmaraka za visoke funkcionere. Pre rata jedna rajhsmarka nije vredela više od 30-40 dinara ili i manje. Bivši činovnik nekadašnje pančevačke Pučke banke, Jovan Klijević, naveo je u svojoj posleratnoj izjavi, da je kupio džepni sat od jednog vojnika za 3.000 dinara i tom prilikom vojnik mu se pohvalio da je taj sat kupio za 1 rajhsmarku, a hvalio se da ih još ima za prodaju i pokazao satove s ugraviranm jevrejskim imenima.
Postupak likvidacije jevrejske imovine u Banatu razlikovao se od postupka u Srbiji. U Banatu počinje još tokom leta, odmah posle hapšenja i deportacije, dok je u Srbiji počeo tek u zimu. Osim toga, u Srbiji nepokretna imovina "poklonjena" je Nedićevoj vladi, a u Banatu je bila vlasništvo "Rajha".
Prema uputstvima vojne uprave, formirana su posebna nadleštva ("Judenamt" - Jevrejski ured, "Wirtschaftsamt" - Privredni ured) putem kojih je vršena rasprodaja jevrejske imovine i obavljani svi oni poslovi koji su bili u vezi s otuđenjem.
Prema raspoloživim podacima u Pančevu i pančevačkom srezu prodata je 91 stambena zgrada s dvorištem, ukupno, preko 11 jutara, vrtova, ukupno, preko 3 jutra, više parcela vinograda - preko 4 jutra, više parcela oranica, preko 233 jutra, 3 stovarišta ogreva sa zgradama, sinagoga i groblje, sve to u iznosi od 36.500.000 dinara. Od 62 individualna kupca, 54 bili su banatski Nemci. Među kupcima je 21 firma i akcionarsko društvo iz Banata i 34 iz Nemačke.
U Vršcu i okolini prodato je 47 kuća s baštama, 4 vinograda, ukupno, blizu 2 hvata, oranica 1 jutro i šuma od 348 jutara i oranica od 403 hvata, sve u ukupnoj vrednosti od preko 9.000.000 dinara. Kupci su, pored ostalih, firma "Trojhand a.d.", iz Petrovgrada, Vršačka novčana zadruga, sve u vlasništvu domaćih Nemaca.
U Beloj Crkvi prodato je 14 kuća. Kupci su bili Nemci, kao i nemačka akcionarska društva, "Oleum, banatsko a.d. za gajenje uljanih biljaka", iz Pančeva i dr.
Organizacija Mađara ("DMKSz") u Debeljači, u dopisu 4. juna 1942. obraća se svojoj upravi u Petrov-gradu i moli da se isposluje prodaja jevrejskih nekretnina i njihovim članovima.
U srezu Kovačica, kao i u drugim manjim mestima bilo je malo Jevreja, prodato je 6 kuća, 6 bašti, 1 bogomolja i četiri oranice, ukupno 9 jutara; oranica od 20 jutara ostala je neprodata i izdavana je u zakup.
U Kovinu je prodato 7 stambenih zgrada, 2 pašnjaka, 4 oranice, 1 bašta, 2 vrta, 1 vinograd, u ukupnom iznosu od blizu milion i po dinara, a kupci su bili "Donau Cereal a.d", iz Beograda, takođe u nemačkim rukama i pomenuti "Trojhnad a.d".
U Alibunaru, prema nepotpunim podacima, prodato je 5 kuća, 2 oranice, 1 bašta, u ukupnom iznosu preko 371.000 dinara.
U Petrovgradu i srezu petrovgradskom prodato je 175 stambenih i privrednih zgrada, 2 dvorišna placa, 2 oranice i 1 fabrika, u ukupnoj vrednosti od 67.000.000 dinara. Kupci su bili, pored privatnih lica nemačke narodnosti, već pomenuti "Trojhand a.d", "Agraria", "Agrarprodukt", iz Petrovgrada i dr.
U Novom Bečeju i srezu novobečejskom prodato je 38 kuća, 13 vrtova, 2 pašnjaka, 2 magacina za smeštaj poljoprivrednih proizvoda, 2 vinograda, 2 placa i 1 mlin, sve ukupnoj vrednosti od preko 6.000.000 dinara. Kupci su bili pored Nemaca i Mađari, ali i firma "Herba" iz Velike Kikinde, već pomenuti "Agrarprodukt" i dr.
U gradu i srezu Velika Kikinda prodato je 80 kuća, 2 mlina, sinagoga, oko 50 oranica, od kojih 5 imaju površinu od preko 100 jutara, sve u ukupnoj vrednosti od preko 26.750.000 dinara. Najveći kupac bio je već više puta pomenuti "Trojhand", sam je kupio 42 zgrade. Posed Lajoša Šulhofa, od 569 jutara zemlje, kupilo je Francusko društvo borskih rudnika, u nemačkom vlasništvu, a kao radnu snagu okupator je koristio zatvorenike iz petrovgradskog zatvora. Imanje je prodato za nepuna 4.500.000 dinara; predsednik Upravnog odbora bio je, već ranije pomenuti, Franz Neuhausen.
U Novom Kneževcu i srezu novokneževačkom prodato je 50 kuća, 1 sinagoga, oko 30 placeva, pet magacina za smeštaj poljoprivrednih proizvoda, pašnjaka od 750 jutara, jedan vrt, više vinograda, ukupno je prodato za blizu 34.000.000 dinara. Pored Nemaca u kupovini su učestovala i lica mađarske narodnosti, Rimokatolička crkva u Novom Kneževcu i Đali, Vatrogasno društvo iz Čoke, "Trojhand", "Agroprodukt", "Cerealexport", iz Petrovgrada i dr.
U Čoki se nalazilo uzorno poljoprivredno dobro u vlasništvu, davno pokrštene, jevrejske porodice Lederer. Služilo je kao ogledno dobro i studentima Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. Imalo je površinu od preko 2.500 jutara obradive zemlje, pašnjaka 750 jutara, vinograda 331 jutro itd, posedovala je i 2 fabrike špiritusa, 2 klanice s fabrikom suhomesnatih proizvoda i konzervi. Celo imanje prodato je koncernu "Hermann Goring" za 20 miliona dinara (samo obradiva zemlja vredela je višestruko više). Uprava koncentracionog logora u Petrovgradu je osnovala radni logor u proleće 1943. koji je tu bio sve dok partizani avgusta 1944. nisu oslobodili zatvorenike. U celom Banatu, osim pomenu-tog Ledererovog imanja, bila su još samo dva jevrejska velika dobra, jedno u Padeju i jedno u Crnji.
Ni najviši funkcioneri među domaćim Nemcima nisu hteli da ostanu kratkih rukava. Ranije pomenuti dr Jakob Avender, tokom okupacije u funkciji predsednika Nemačkog zadružnog saveza za Banat, uzeo je 1.970 akcija, dr Janko, za vreme okupacije vođa nemačke narodne grupe u Banatu i Srbiji, uzeo je 1.830 akcija u jevrejskom posedu. Najveći broj tih akcija kasnije je od njih i drugih koji su ih uzeli, otkupila firma "Verfikon", iz Berlina.
Ukupna vrednost prodate jevrejske imovine u Banatu iznosila je između 200 i 355 miliona dinara, u zavisnosti od izvora podataka.
Pored likvidacije jevrejske imovine, odmah se pristupilo i uništavanju jevrejskih kulturnih i verskih objekata i dobara. Spaljene su i raznete biblioteke kulturnih i verskih organizacija. Potpuno su opljačkane sinagoge u svim većim mestima, a mnoge su odmah po ulasku nemačkih trupa domaći Nemci porušili do temelja ili pretvorili ih u magacin, kao, na primer, u Pančevu, gde su smeštene opljačkane jevrejske stvari. Sinagoge u Novom Bečeju i Velikoj Kikindi bile su privremeni logori za internirane Jevreje, a u Vršcu je služila u početku kao zatvor. Posle deportacije, sinagoga u Velikoj Kikindi pretvorena je u praonicu rublja. Tokom okupacije bezmalo sve preostale sinagoge prodate su privatnim licima koja su ih koristila za poslovne i stambene potrebe ili ih rušila i koristila materijal za zidanje drugih zgrada. Mnoga groblja su porušena, a, pogotovo u manjim mestima, potpuno uništena, zemljište preorano i obrađivano.
Ovako detaljno nabrajanje prodate jevrejske imovine učinjeno je iz dva razloga: prvo, da bi se videlo da, sem retkih izuzetaka, banatski Jevreji nisu bili bogati jer, ako se i uzme u obzir da im je nekretnina prodavana za više puta manju cenu od realne vrednosti, ni onda te nekretnine nisu imale neku izuzetnu vrednost i, drugo, uz svo isticanje prava na vlast u Banatu, banatski Nemci nikako nisu propuštali da se obogate na račun Jevreja.
Odlomak iz rada doktora Teodora Kovača "Banatski Nemci i Jevreji", objavljen u Zborniku broj 9 Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu 2009. Godine
