Avigdor Dagan Viktor Fisl Dentila

Avigdor Dagan /Viktor Fišl
Đentila

Moj italijanski kolega u Beogradu, sa kojim sam se sprijateljio i zbližio, Markantonio Buonaroti, imao je ne samo ime koje je predivno zvučalo, već i najzgodniju i najprivlačniju ženu u celom diplomatskom koru. Sa pravom krunom kose boje bakra, koju je nosila lako kao cvet na izduženoj stabljici belog vrata, sa velikim sivkastim očima kao u košute, sa čelom i licem koje kao da je izrezbario majstor-rezbar od mlečne slonovine, Đentila je - a to je bilo ime pod kojim smo je svi znali - bila odista očaravajuća. A pošto smo, kako sam upravo rekao, od samog početka moja supruga i ja bili u prijateljskim odnosima sa njenim suprugom, od samog početka smo bili i sa njom u dosta bliskim odnosima.
Počelo je sve to time, što smo znali - a to nije bila nikakva tajna - da ju je Markantonio „našao" u Poljskoj, a pošto sam ja, pre nego što sam stigao u Beograd službovao u Varšavi, mogao sam sa njom da govorim njenim maternjim jezikom, što, prema mome iskustvu, može da prelomi svaki led. Sprijateljili smo se sa njima i zbližili, sve dok jednog lepog dana nisam upitao Đentilu kako su je zvali u Poljskoj, jer mi je bilo jasno da u toj zemlji nije mogla da postoji žena koja bi se tako zvala.
Odjeknuo je triler njenog smeha, a kada se na kraju smirila, odgovorila mi je više nego što sam je u samoj stvari i pitao, a i mnogo više nego što sam očekivao.
«Trebalo je da vam sve to još odavno ispričam, -rekla je. - Kao da nisam znala da će jedan Jevrejin prepoznati drugoga čak i u mrkloj pomrčini.«
A onda mi je ispričala da su je roditelji - pre nego što su otišli u geto u Lođu, gde je njen otac imao tekstilnu fabričicu - poslali kod poznanika negde na selo, dobro im platili, i oni su se sve vreme rata brinuli o njoj, i samo zahvaljujući njihovoj snalažljivosti i pronalaženjem skrovišta trebalo bi da im bude zahvalna što je rat jedina iz cele porodice preživela. Bila im je odista do te mere zahvalna, da je ne iz ljubavi, već iz puke zahvalnosti bila spremna čak i da se uda za njihovog sina Boleka, koji nikako nije mogao da spusti pogled sa nje, i stavi joj pred noge i samo plavetnilo sa neba. Zdrava logika i rezonovanje su je vodili ka tome da odluku o tome stalno odlaže, a onda se, kratko vreme posle rata, pojavio Markan-tonio sa diplomatskom limuzinom. Zalihama kafe, čaja, cigareta «Lucky Strike«, najlon čarapama i svim onim što je inače običnom čoveku bilo nedostupno, a zahvaljujući i njegovim pseće-odanim pogledima, i ponudom života u novom svetu, ona nije mogla da odoli. Markantonio je ponudio svom ministarstvu u Rimu napuštanje službe u slučaju ako bi njegov zahtev za sklapanje braka sa stranom državljankom bio odbijen. Rim je udovoljio njegovom zahtevu, ali je insistirao da pređe sa službom u Beč, gde se upravo upraznilo mesto šefa italijanske diplomatske misije. I tako je Đentila stigla u Beč već kao sinjora Buonaroti. Od tog je doba prošlo već dvanaest godina, i posle nekoliko drugih, usputnih stanica, sada su se našli u Beogradu.
«I tako sada znate sve, ali mi morate obećati da ćete ćutati kao riba, kao grob. Markantonio bi mi pre oprostio kada bih mu bila neverna, nego kada bi saznao da sam bilo kome otkrila nešto o svojoj prošlosti.«
Digao sam ruku u znak zakletve, ali sam istovremeno progovorio:
«Ali mi vi na moje pitanje, kako su vas zvali u Poljskoj, ipak niste odgovorili.«
«U selu su me svi zvali Jenefefa, i na dan te svetice su slavili moj rođendan. Za Boleka sam pak bila Jenufka. Bože moj, kako me je on voleo! Kada sam otišla, oženio se ćerkom jednog seljaka iz susednog sela, ali je ubrzo počeo da pije, i za nekoliko godina se propio bukvalno, do smrti. Nosim ga na svojoj savesti… «
«A kod kuće? Kako su vas zvali kod kuće?« -prekinuo sam je.
«Kod kuće? Pa zar to niste još shvatili: Jentel. Kako bi pa i moglo drugačije? Jentel - Đentila, to mi se ipak činilo najbližim.«
Sada ja opet nisam mogao da zaustavim svoj smeh. Jentel. Zar je moglo uopšte da bude nešto jasnije od toga? To je nešto kao Kačenka. Iako to Đentili nikako nije odgovaralo - (tako je malo imena koja «padnu« na one koji ih nose kao izlivena po meri) - bilo je to ime, koje su davale jevrejske majke svojim ćerkama, i to sa velikom ljubavlju. Kasnije, kada bismo se našli negde nasamo, nisam joj se obraćao nikada drugačije nego sa Jentel. Uvek bi mi stavila dlan na usta. Morala je ipak da zna da je to bio samo poziv, kako bih se na to ime vraćao uvek i iznova.
Markantonio i Đentila su živeli u dobrom braku, barem je to tako izgledalo. Imali su sina, starog oko dvanaest godina, kome su na očevu izričitu želju dali, sam će ga Bog znati zašto, ime Mikelanđelo - slična dupla imena su prema svemu predstavljala porodičnu tradiciju - koji pak nije živeo sa roditeljima u Beogradu, već je najveći deo godine provodio u nekakvom internatu u blizini Milana, u varošici u kojoj je Markantonijev stariji brat imao porodično imanje, i odakle je, barem povremeno, mogao da baci pogled na sinovca. Roditelji su, uglavnom Đentila, često odlazili kod njega, što iz Beograda nije bilo tako naporno, a Mikelanđelo je opet, zgodan, pomalo bled, a po mom ukusu čak i previše sposoban momčić, dolazio kod roditelja na ferije i crkvene praznike.
Sve je to izgledalo u celosti jako dobro, iako njen sin nikada i ni iz čega ne bi mogao da zaključi da njegova majka nije oduvek bila Đentila, već Jentel, a strahovanja da bi to jednoga dana ipak mogao otkriti, svakako su mučila oba roditelja kao noćna mora. Ali
- ni to niko nije mogao da primeti, i trebalo je poznavati Đentilu onako dobro kao što sam je poznavao ja
- ne znam da li je još nekome dopustila da baci dublji pogled u svoje tajne do meni - da bi bilo jasno da to nisu bila ta strahovanja, već da je nešto sasvim drugo nagrizalo taj, na prvi pogled, srećan brak.
«Dosada, - rekla mi je jednom prilikom, kada smo se na nekakvom prijemu za časak našli sami. - Bože moj, kakva dosada! Kako neko može u ovoj profesiji da bude srećan? Kako se neko uopšte i može odlučiti za tako nešto?«
«Jentel! - podsetio sam je. - Pravite se da je to zabavno, i možda će vam poći za rukom da u to ubedite i samu sebe…«
U tom je času počela da govori i nije mogla ničim da se zaustavi.
«Svaki pekar, kada ubacuje vekne hleba u peć, svaki seljak za plugom, kao i krojač koji kroji nekakav štof i sada šije odelo, deo po deo, šav za šavom, poštar koji raznosi poštu po mestu, svako od njih živi prirodnije. Zna šta radi, šta mu raste pod rukama, ili kome time šta upravo radi, pomaže. Ali, možete li da zamislite nešto nestvarnije, nešto neprirodnije, izveš-tačenije, a ukoliko moj razum može da shvati i nepo-trebnije od onoga, što se naziva život diplomate, a na čemu nam svi, koji nas posmatraju iz daljine, toliko zavide? Ja - ne mogu.«
Bila je to tirada mnogo duža, i ništa nije izmaklo njenom jeziku, za koji sam joj jednom u šali rekao da bi u stvari morala da ima dozvolu za nošenje oružja, jer ništa opasnije od njega nije postojalo. Sve te trke sa jednog koktela na drugi, utrkivanje u gostoljubivosti na zvaničnim večerama, presvlačenje iz jedne neudobne hajline u drugu još neudobniju, a uz sve to večita trka da li će večernja toaleta biti od čuvenog majstora, da li će imati hrabriji dekolte i da li će biti očigledno skuplja od drugih. To, i hiljade drugih stvari joj je služilo kao meta za podsmeh, i uzalud sam se trudio da joj objasnim da je diplomatija nešto drugo do ono što je tako živo opisala, iako je bilo poznato da Markantonio mora svakodnevno teško da radi, da bi ubedio vladu, kod koje je bio akreditovan, da li je ovo ili nešto drugo istina ili ne, i da se pravo nalazi na strani Italije, a ako mu to ne pođe za rukom, da će onda morati da se vrati sutra i prekosutra ponovo, i ponovo i iznova traži druge puteve i nove argumente, jer je politika strpljivo, neprekidno delanje i brušenje tvrdog drveta, diplomatija služi tom radu bez kraja i konca, a rezultati tog rada se čekaju ponekad jako, jako dugo.
Đentila me je dugo slušala, pre nego što je sa svojim ironičnim osmehom rekla: «Ne vežbajte na meni svoje skale. Možda ste svi vi virtuozi, ali je meni sve to ipak užasno dosadno.« I, odmahnula rukom: «Dosada. Ništa više, i ništa drugo do ogromna dosada.«
Đentila, međutim, nije bila jedina osoba koja se dosađivala. U svakom diplomatskom koru je među damama uvek bilo onih koje su popunjavale svoje dugo vreme time što su svakodnevno igrale bridž, odlazile jedna kod druge na čajanke, organizovale bazare u dobrotvorne svrhe i igranke sa tombolom, satima sedele kod krojačica i frizera i, iako ih to uopšte nije interesovalo, učile su u Tokiju ikebanu, a u Beču se ispovedale svaka svome psihoanalitičaru. Đentila, znači, nije bila jedina žena što se dosađivala, ali nijedna od onih, koje sam poznavao, nije tako jasno videla razloge za tu svoju dosadu.
Iz mojih privatnih saslušanja i istraga, koje sam sebi dopuštao da vršim ne samo zbog toga što su to naši odnosi dopuštali, već i zbog toga, a što je i najvažnije, što me je Đentilin slučaj interesovao jednostavno onako, a svakako više od drugih dosadnih i dosadom potištenih dama iz diplomatskog kora, sasvim je jasno proizilazilo, i bilo više nego jasno, da je razloga, o kojima je sama govorila prilikom našeg prvog razgovora o dosadi, bivalo postupno sve više i više, od kojih ni jedan nije mogao da se označi za nevažan i sporedan.
Kao, recimo, da nije mogla stalno da bude sa svojim sinom i da je, kako je to govorila, njeno materinstvo bilo nešto nalik na upravljanje nekakvom igračkom na daljinu. Isto tako i to, da je Markantonio već odavno izgubio izgled junačkog tenora, da mu je i pored svih fizičkih vežbi malo porastao stomačić i da je i pored svih pomada, koje je upotrebljavao, morao početi da pažljivo prekriva svoju ćelu preostalom kosom. A i to, kako mi je takođe priznala, da je povremeno počinjala da razmišlja o svojoj prošlosti, kada je bila još uvek Jentel, a ne Đentila, a i to samo zahvaljujući tome, što je, kako je to opet sama govorila, smakla sa sebe kožu kao gušter. A takvih je razloga bilo mnogo, mnogo više.
Nije bilo potrebno posedovati ni posebno jaku maštu da neko, ko ju je posmatrao sa tolikim interesovanjem, i tako izbliza, ko je imao prilike da stvari vidi iz neposredne blizine kao ja, mogao da proračuna da će je dosada, na kraju, odvesti u naručje nekog od iskusnih donžuana, kakvih je u svakom diplomatskom koru - a i to ne među starijim šefovima misija, već među mlađim savetnicima i prvim sekretarima - uvek dovoljan broj. Ni u tome, pak, Đentila ne bi bila prva. U većini slučajeva se za takve odnose ubrzo sve znalo, ali čim bi ostali postali svesni toga šta se u stvari dešava, već bi ponovo, posle trenutka mira i privremenog bežanja iz dosade, sve bi se vraćalo u stare, uhodane kolotečine, i ogovaranja bi prestajala kao zastareli vic.
Sa Đentilom je sve bilo drugačije. Bila je za sve njih i previše mudra. Oko nje se istini za volju uvek muvalo dosta ljudi, koji su se trudili da zadobiju njenu naklonost, ali se ona prema svima ophodila sa takvom distancom, da se ni u jednog od njih nije moglo posumnjati da bi mogao da joj se približi više, do što je to bilo društveno prihvatljivo.
Pomirio sam se sa mišlju da sam očigledno pogrešio u svojim procenama. Nisam istina znao gde bi je inače dosada mogla odvesti, ali nije bilo sumnje da je tamo, gde sam se pribojavao da je odvela mnoge žene pre nje, Đentilu nije odvela. Malo sam se pribojavao njenih nepoznatih mogućnosti, a pomalo me je čudilo i to, da više nikada nije govorila sa mnom o dosadi. Kada sam je, pak, jednom potpuno otvoreno upitao za razloge tako iznenande promene, nasmešila se isto onako tajnovito kao Mona Liza - (ako to nije podsmeh, rekao bih da je njen osmejak bilo mogo lepši) - i prešla na drugu temu.
Bilo bi navodno bolje ako bih joj ispričao nešto o našem šestodnevnom ratu, ali kada bih joj rekao nešto o čemu se u novinama nije pisalo, jer ih je sve bukvalno gutala do poslednjeg retka, ona se pretvarala bukvalno u uvo….
I, kako da vam kažem, bila je i suviše mudra za sve nas i, kao i uvek, činilo se da je smirila, kako mene, tako i ostale. Između ostalog takođe i zbog toga, što nam se posle, kada se kasnije zbilo sve što ću vam ispričati, činilo kao da nam se nebo sručilo na glavu. Bio sam pre razočaran nego zapanjen.
U samoj stvari sam bio još uvek napola u oblacima, kada mi se najavio španski ambasador, sa kojim sam bio u dobrim odnosima, iako u to doba između naših država još nisu postojali diplomatski odnosi.
Ono što se desilo i zbilo, i što me je toliko izvelo iz takta - a sa mnom i još mnoge druge - moglo bi se ukratko ispri čati otprilike ovako:
Markantonio je bio, kao i nekoliko drugih šefova diplomatskih misija u Beogradu, akreditovan takođe i u Albaniji, tako da je morao tri do četiri puta godišnje da odlazi - sa oduševljenjem koje je opadalo od posete do posete - na nekoliko ne baš prijatnih dana u Tiranu. Đentila se ovoga puta odlučila - a potrudila se da to svako u diplomatskom koru sazna - da iskoristi vreme, kada je u Beogradu trebalo da ostane sama, i ode po sina, odvede ga iz škole nedelju dana pre početka uskršnjeg školskog raspusta i dovede ga sa sobom u Beograd. Insistirala je na tome da će ovoga puta otići kolima, kako bi momčiću mogla usput da pokaže nešto interesantno, i Markantonio je pristao na to, pod uslovom da neće, iako je njegova «lanćia« bila brz auto, pokušavati da u Milano stigne istoga dana, već da će vožnju prekinuti u Zagrebu, gde joj je, još pre nego što je krenuo na put u Tiranu, rezervisao sobu u najboljem tamošnjem hotelu.
Na taj je način sve bilo dogovoreno, i svi su sa tim bili upoznati. Nije, međutim, dogovoreno niti poznato, da će još dugo pre dolaska u Zagreb, u samoj stvari neposredno po izlasku iz Beograda, Đ entila skrenuti sa glavnog puta, gde će uz nju, na unapred dogovorenom mestu, u kola sesti vitak četrdesetogodišnjak, i da će kola istina krenuti, ali da Đentila nikada neće stići u hotel u kome je njen brižni muž unapred rezervisao sobu za nju.
Umesto toga je predveče, u sumrak, negde kod Osijeka, kada je htela i pored signala upozorenja da projuri preko pruge, na njena kola naleteti železnička kompozicija i smrskati ih pre nego što su ostaci kola buknuli, tako da je od kola ostao samo pepeo, a u njemu su pronađeni prsten, par naušnica i muška dugmad za košulju iz Toleda, predmeti koji su pomogli da se identifikuju obe žrtve.
Ubrzo se ispostavilo takođe i to, da je u istom zagrebačkom hotelu bila rezervisana još jedna soba, čija je postelja te noći ostala prazna i netaknuta.
Sobu je rezervisala španska ambasada, na ime svog drugog sekretara.
Manuel Miguez Delgando je bio elegantan, uvek dobro i lepo obučen čovek crne kose, uskog izduženog lica i tužnih očiju. Stari momak, koji se u svojoj četrdesetoj godini već odrekao i same pomisli na ženidbu, moglo bi se čak reći pravi tip monaha, a to znači da je bio čovek zatvoren u sebe, sa kojim je bilo uživanje razgovarati o muzici, El Greku i Goji, ali ne i o mnogim drugim ovozemaljskim stvarima, za koje su se interesovale njegove kolege. U društvu je uvek bio nekako kao po strani, poslednji na koga bih mogao i da posumnjam i pomislim, kada sam nagađao ko bi od onih, koji su se borili za naklonost Đentile - a Manuel nije bio među onima koji su se vrzmali oko nje - imao uopšte bilo kakve šanse na uspeh. Bio sam tada zapanjen ništa manje od ostalih, i u glavi mi je bila prava zbrka, još pre nego što je kod mene došao moj španski kolega.
Salvador de Montaplana je već bio čovek u godinama, Beograd je bio poslednja stranica njegove duge karijere, nije mu preostajalo više od godinu dana službovanja do odlaska u penziju, ali mi se u tom času činilo da je još bliži kraju svoga puta. Ruke su mu drhtale, mada sam ga smestio u udobnu fotelju, a i pored sveg svog iskustva dugo se ska-njirao, i nije znao kako da počne da govori. A kada se na kraju odlučio, bilo je ono, što mi je ispričao, pomalo ipak zapanjujuće kao početak razgovora.
«Morate znati, - počeo je, - da mi je Manuel bio kao sin. Ako baš hoćete - mlađi brat«.
Kako sam već rekao, taj me je čovek malo začudio, ali ga nisam prekidao.
Počeo je da priča o tome kako je Manuela upoznao još kao studenta, koji se sprijateljio sa njegovim godinu dana mlađim sinom, koji je umro, pre nego što je dovršio studije od u to doba neizlečive vrste leukemije. Pričao je kako je potom prihvatio Manuela takoreći kao sopstvenog sina, da je uspeo da se izbori da bude primljen u diplomatsku službu, kako je pratio njegov razvoj i, kada je na kraju bio upućen u Beograd, kao poslednje mesto svoga službovanja, zatražio je Manuela za svog zamenika. Uveravao me je da bolji izbor nije mogao načiniti.
Slušao sam ga sve vreme bez reči, ali nisam u stvari još znao kuda i gde smera, i čemu treba da budem zahvalan za njegovu posetu. A onda je rekao:
«Mislim da je Manuel, koji je ostao bez roditelja još kao dete, u meni video nešto nalik na drugog oca. U svakom slučaju nije imao preda mnom nikakve tajne.«
«Vi ste to, znači, znali?« - nisam mogao da se uzdržim.
Zaustavio me je pokretom ruke, i umesto odgovora rekao:
«Govorim sada o jednoj drugoj tajni.«
Ućutao je, i jedno vreme se čulo samo umorno kucanje staroga sata, u kojem kao da je nešto uvek zakrčalo kada bi počeo da otkucava pune sate. Kao da je to bilo vreme koje mu je bilo potrebno da bi poravnao karte koje su mu bile izmešane, i Monta-plana je počeo da govori tek sada, kada je odzvonio puni sat. I odmah, već posle prvih njegovih reči sam naćuljio uši kao lovački pas.
«Manuel je bio merano«, - rekao je, a ja još uvek nisam znao zašto je odlučio da mi poveri i otkrije tu tajnu, za koju je tvrdio da je on verovatno jedini ko zna za nju, i tada je počelo da mi sviće. Pre svega mi je postalo jasno zašto je upravo on privlačio Đentilu, a postalo mi je jasno i to, šta je opet Manuela privlačilo njoj. Iako u raznim oblicima, živeli su oboje sa istom tajnom.
Moj španski kolega, koji je sada izgledao još deset godina stariji, smatrao je za neophodno da mi izlaže stvari o meranima, koje sam istina i znao, ali ga ni sada nisam prekidao.
«Ne mogu da vam opišem, - rekao je na kraju, -šta je za Manuela značila činjenica - koju osim meni nikome nije rekao - da je poticao od jevrejskih predaka, koji su pre skoro pet stoleća bili pokršteni, da bi sačuvali goli život.«
A dok sam ja u glavi prelistavao svoje sumnje u to, da li možda nije postojao još neko kome je Manuel poverio svoju tajnu, stari gospodin je počeo da se približava cilju svoje posete.
«Jednom mi je prilikom rekao: 'Da živim kao ne-Jevrejin više ne mogu. A pet stoleća je ipak pet stotina godina. Sve češće kažem sam sebi da bih morao da umrem kao Jevrejin'. Ne znam istina dobro šta to tačno znači, umreti kao Jevrejin. Ne znam takođe šta je u tom slučaju uopšte moguće. Odavno se već sigurno pitate zašto sam uopšte došao kod Vas. To je upravo ono. Hteo sam da Vas zamolim da mi pomognete da izvršim nešto od Manuelove poslednje želje. Molim vas uz sve to, i preklinjem onim što vam je najdraže, da razmišljate o tome, i da ne odbacite moju molbu.«
Objasnio sam mu, prirodno, koliko su mi samoj stvari nepoznati propisi što se toga tiče, da ne znam skoro ništa o propisima kojima se moraju rukovoditi pogrebna bratstva jevrejskih opština, a da uopšte ništa ne znam o tome kako se u takvim slučajevima, kada je bio ovaj naš, takva bratstva ponašaju, kada se umesto leša u kovčegu pred njima nalazi samo gomilica pepela, pomešanog, uz sve to još i sa pepelom druge osobe. Naveo sam mu još desetak razloga zbog kojih sam mislio da se obraća na pogrešnu adresu, ali je on, izgleda bio spreman na sve.
«Kadiš - rekao je, i na moje zaprepašćenje počeo da citira Hajnea: 'Sve što molim je kadiš, molitvu za mrtve nad gomilicom pepela…' A Vi ste jedini koga za tako nešto mogu da zamolim.«
Bio je ne samo pripremljen za sve moje moguće izgovore, već je smislio i sve ostalo. Pepeo je bio smešten u dve urne, i niko nije mogao da kaže u kojoj se nalazilo više od Manuela, a više od Đentile. Neće biti, istina, sahranjeni na istom mestu - («A to mi je krivo« - primetio je Metaplana) - jer je Markan-tonio hteo da pepeo svoje žene odnese sa sobom u Italiju. Pre toga su obe urne bile donete u kapelu italijanske ambasade, koju mi je Markantonio svojevremeno sa ponosom pokazao. Sagradio je jedan od njegovih prethodnika, navodno mason, a njen najveći dragulj su predstavljali vitraži, na kojima su se videli znakovi i simboli krsta, Davidove zvezde i muslimanskog srpa i meseca. Neće biti teško, uveravao me je Montaplana, pronaći trenutak kada se u kapeli ne bude nalazio niko drugi do nas dvojica.
Markantonio je uostalom, a sa kojim je već o svemu razgovarao, bio i suviše satrven bolom zbog svega što se zbilo, da bi pružao bilo čemu bilo kakav otpor.
Kako bih pa i mogao da u tom času bilo šta odbijem? U času kada sam dao pristanak za čitanje molitve za mrtve nad pepelom Manuela i Đentile, lice starog gospodina, dotle bez i jedne kapi krvi, najednom kao da se podmladilo.
«Kadiš! Biće Kadiš!« - ponavljao je radosno.
Sve se potom odigravalo upravo onako kako je to on i želeo.
A verovatno i onako, kako je to želeo i Manuel, koji ni posle pola milenijuma nije zaboravio svoje korene. Možda i onako kako je to želela prekrasna Đentila, koja je, iako je svoju tajnu krila pred drugima, znala da je nekada davno bila mala Jentel.
Nisam posebno pobožan čovek. Kada sam pak tada počeo da zapevam reči stare molitve za mrtve, poverovao sam da nije bio slučaj taj koji je spojio njih dvoje, koji su se, na putu ka sreći, vratili zajedničkim korenima.
Mislio sam ponovo na to - a to mi nije izlazilo iz misli čak ni dugo posle toga - kada smo spuštali urnu sa Manuelovim pepelom (za koji niko nije mogao sa odgovornošću da kaže u kojoj je meri bio izmešan sa pepelom predivne Đentile) u raku na beogradskom groblju. Na tome su se groblju nalazili i grobovi označeni krstom, ali isto tako i grobovi označeni Davidovom zvezdom, a takođe i grobovi koji nisu bili označeni ni ovako ni onako, i možete tamo sresti Jevreje sa nepokrivenim glavama, kao i opet neke druge, koji posebno za vreme zime, na glavama nose šubare.
Većini njih, koji dolaze ovamo - govorio sam sam sebi - sve to i ne izgleda tako važno. A ipak, i to nije mogao da bude samo slučaj, dešavale su se i stvari slične ovom događaju.
Pre nego što sam otišao sa groblja, stavio sam, po jevrejskim običajima, na svež grob dva kamička. Jedan za Manuela, drugi za - Jentel.
Dagan Avigdor/Fišl Viktor je čovek sa dva imena i dve profesije. Rođen u gradu Hradec Kralove 30.VI 1912. godine kao Viktor Fišl, doktorirao je prava sredinom tridesetih godina prošlog stoleća. Radio je kao novinar, advokatski pripravnik i sekretar manjinske Jevrejske partije u parlamentu. Godine 1933. je objavio prvu zbirku stihova „Pro-leće", a 1936. još dve pesničke zbirke - „Hebrejske melodije" i „Knjiga noći". Kada je nacistička Ne-mačka okupirala 1938. Čehoslovačku, godine 1939. emigrira u London, gde počinje da radi kao sekretar Jana Masarika, tadašnjeg ministra inostranih poslova Čehoslovačke vlade u emigraciji. Po završetku Drugog svetskog rata vraća se u Prag, gde nastavlja da radi u Ministarstvu inostranih poslova. Posle komunističkog puča 1948. godine po drugi put emigrira - početkom 1949. godine se seli u Izrael, menja ime u Avigdor Dagan (što je u stvari bukvalan prevod njegovog „pravog" imena i prezimena na hebrejski) i stupa u diplomatsku službu svoje nove domovine, Izraela. Delao je kao diplomatski predstavnik Izraela u Japanu, Burmi, Austriji, Poljskoj, Jugoslaviji, Norveškoj i u UN. Godine 1967. je bio proglašen za personu „non gratae" u Beogradu, kada je Jugoslavija posle „šestodnevnog rata" jednostrano prekinula diplomatske odnose sa Izraelom. Kao literata ćuti sve do 1987. godine, kada objavljuje svoj prvi roman „Kukurekanje" (roman je počeo da piše kao ambasador u Norveškoj jer, kako je to sam rekao: „… noći su tamo preduge i čovek ima mnogo vremena… " Kao diplomata Izraela je bio izuzetno aktivan sve do godine 1977. kada je penzionisan i od tada se u potpunosti posvećuje literaturi. Piše isključivo na češkom jeziku, i do smrti (umro je 26.V 2006. godine u Jerusalimu, gde je i sahranjen) objavio je dvadeset knjiga - što romana, što novela, pripovedaka (u stvari uspomena), ali isto tako i prevoda - preveo je sa originala, koji se čuva u jerusalimskom Muzeju Israel, delove Biblije. Najznačajnija dela pisca Fišla/Dagana su: roman „Kukuri-kanje", „Pesma o sažaljenju", „Sat koji svira", novele „Peta četvrt" i „Maškare u Veneciji", „Jerusalimske priče" i „Priče iz starog cilindra".
Preveo sa češkog Milan Čolić

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License