Ateizam Je Drugo Ime Za Zivot Misel Onfre

Aleksej Kišjuhas
Ateizam je drugo ime za život Mišel Onfre
Bog još diše. U takvom dobu gde se razum sve više povlači pred opskurnim postmodernim relativizmima i pred trampom sekularnosti za toleranciju spram nerazumnog - sa vedre zemlje pojavljuje se Ateološka rasprava filozofa Mišela Onfrea (2005). Sasvim neočekivano za domaće izdavačke prakse, iste godine pojavljuje se i srpski prevod, u hvale vrednom Radovom izdanju. Valja biti ponosan što se engleski prevod pojavljuje tek 2007. - to jest dve godine nakon srpskog (pod bombastičnijim, ali ne manje istinitim naslovom Ateistički manifest).

Politički, Onfre je libertetski komunista i/ili indi-vidualistički anarhista, ali su racionalizam, ateizam i hedonizam one tri temeljne koordinate koje određuju njegovu filozofsku misao. Onfre je (na globalnoj sceni) i svojevrsna intelektualna super-zvezda, autor je famoznog intervjua sa Nikolasom Sarkozijem, a valja spomenuti i kako je nakon dvadesetodišnjeg insti¬tucionalnog akademskog rada, 2002. godine osnovao autonomni Narodni univerzitet u Kanu (u Normandiji) time čineći mogućim da hiljade siromašnih polaznika besplatno sluša kurseve eminentnih stručnjaka.
Doslovno (na)pisana kao filozofska rasprava (stilom koji stvara neodoljiv utisak izgovorenih, a ne napisanih reči), ova studija bez rukavica zadaje brutalne udarce temeljnim monoteističkim idejama i praksama. Međutim, ona je i više od kritike religije. Kao istinska ateistička filozofija - fizika metafizike i materijalistička ontologija - studija se obračunava sa samim načinom mišljenja koji (pretp)ostavlja mogućnost onostranog, natprirodnog i metafizičkog. Ponajpre zbog turobnih posledica koje ovakvo mišljenje donosi. Ateizam je stoga "zavereništvo protiv svake transcedentnosti, bez izuzetka". Liberter Onfre ostavlja mogućnost pojedincu da veruje u štagod želi, i zbog toga je strast njegovog argumenta usmerena ka organizovanoj religiji, privatnom verovanju kao javnoj stvari: "vernik još hajdede, ali onaj ko polaže pravo da mu bude pastir, e, to je previše".
Danas je (izvorno revolucionarna) prosvećenost zauzela jednu beskičmenu politički korektnu poziciju. Parafrazirajući Markiza de Sada, autor stoga poziva: "Još jedan napor, dakle, da bi jače zasijala svetlost Prosvećenosti" i veli "Ja sam za življu, oslobođeniju, otvoreno smeliju prosvećenost". Onfre napada mlitavost sekularnosti i laicitet koji se ne suprostavlja religijskom mišljenju, odnosno aktuelnost u kojoj pod ponjavom raznolikosti, pluralizma i tolerancije, deizam postaje tačka susreta svih - a ateista zajednički neprijatelj. Onfreova smelija prosvećenost insistira na razumu i pravilno vođenom razmišljanju nasuprot verovanju i pričama. Onfre nije naivan, već veoma svestan činjenice da u poređenju sa realnošću ljudi neretko radije odabiraju bajke, izmišljotine i mitove. Da će stvoriti iluziju rešavanja problema smrti tako što će problem jednostavno ukinuti. Pa ipak, on poziva na izlazak iz ove maloletnosti, na odvažnost upotrebe sopstvenog razuma, na zahtevanje dokaza, na istinsku kritičku volju i težnju da se hoda uspravno. "Hajdmo: postulirajmo radije nepostojanje boga, smrtnost duše i nepostojanje slobodne volje!"
Zagovarajući nastavu ateizma, Onfre ukazuje na temeljni problem sa bogom i onostranim uopšte. Naime, izvrtanjem Dostojevskog naglavačke, on ističe: zato što bog postoji, sve je dopušteno. Tvrdnja o jednom bogu i, još više, tvrdnja o postojanju nadgrobnog života se - od prvobitnog ontološkog straha od smrti - lako, opipljivo i istorijski dokum-entovano pretvara u oružje smrti na zemlji. Dok god ljudi budu morali da umiru, jedan deo među njima neće moći podneti tu misao i smišljaće izgovore, veli Onfre. Problem je što ovi izgovori imaju krvave posledice. Konsekvence prihvatanja onostranog su mržnja i omalovažavanje ovog sveta, potom mržnja prema telu i telesnom i konačno mržnja prema razumu i skepticizmu.
Stoga je de(kon)strukcija monoteizma i teokratije zadatak Onfreovog programa ateologije. Za njega, poricanje boga nije svrha, već sredstvo pristupanja posthrišćanskom moralu, gde "telo prestaje da bude kazna, zemlja dolina suza, život katastrofa, uživanje greh, žene zla kob, inteligencija osnov podozrenja, a čulno uživanje večno prokletstvo". Razborito se raskrinkava popularna i ugodna zamisao da su sva nesumnjiva zla počinjena u ime religije zapravo zloupotreba religije. Kako u čitavom četvrtom delu briljantno ilustruje Onfre, Jevrejin, hrišćanin i musli¬man u svojim svetim knjigama mogu pronaći pasuse i stihove koji opravdavaju doslovce bilo šta: i pacifizam i rat, i oprost i genocid. Demonstrirana heterogenost, protivrečnost i nedoslednost ovih knjiga svedoče o opasnoj mogućnosti da budu upotrebljene kao legitimacija ratova, pokolja, pljački, istrebljenja, homofobije, mizoginije, genocida. Reč je o upotrebi, a ne zloupotrebi. Ovo postaje posebno očigledno u poglavljima posvećenim istorijskoj vezi između hrišćanstva i fašizma u 20. veku (i uspešnom obaranju popularne teze o paganskom karakteru nacističkog režima.
Potom je napisao studiju o ishrani najvećih filozofa. "Radije ću umreti jedući maslac, nego uz margarin štedeti na svojoj egzistenciji". Ova hedonistička opaska predstavlja poentu njegovog čitavog opusa i filozofskog pogleda. Naime, osnovni Onfreov prigovor religiji jeste njena imanentna mržnja prema životu na zemlji. Religija, navodno, odgovara na paradoks i prazninu saznanja prema kojem će svako od nas umreti, prema kojem je život tek kratak proces između dva ništavila, nad kojim posle smrti ne možemo imati nikakvu refleksiju. Izvrsna Onfreova teza glasi: da, ali religija je ta koja ubrzava ovaj proces. Zbog fiktivne večnosti na nebu, religija smešta smrt na zemlju: danak smrti plaća se dvaput, a dovoljno je dati ga jednom. Ostavljajući utisak da zaustavlja kretanje ka smrti - religija ga ubrzava. Nagovor na odricanje od prasetine, baklava, predbračnog seksa, masturbacije i rokenrola ili nagovor na intenzifikovanije mučeništvo u vidu bombaškog (samo)ubistva, neguje istu tragičnu logiku: ona svet pretvara u dolinu suza zarad sveta koji nikad neće doći. "Stvaranje onostranog ne bi bilo tako opasno da se ne plaća skupom cenom: zaboravljanjem stvarnosti, znači kažnjivim zane¬marivanjem jedinog sveta što postoji", napisaće Onfre.
Sagradivši svet anti-materije, religija doktrinarno negira i/ili ponižava ono materijalno, fizičko, ono jedino realno. Konsekventno, reč je o mržnji prema telu, željama, nagonima, seksualnosti, te sklonost prema smrti, mučeništvu, odricanju, poniznosti i pokornosti. "Ciljajući Raj, promašuje se zemlja". Onfre napada religijsku trgovinu onostranim svetovima zato što je moneta naš sadašnji život, jedini koji imamo. Iz ovih razloga, i nasuprot popularnim uverenjima, ateistička pozicija je ta koja je radosna, životna, neustrašiva, seksi i racionalno hedonistička.
Ateizam je drugo ime za život.
Danas

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License