Arthur Koestler
SA MASLINOVE GORE
DO MONPARNASA
Izgleda kao da se moje obrazovanje nije moglo odvijati bez stalnih preloma i potresa. Jedan od takvih prelomnih događaja, koji će mi doneti nemalo uzbuđenja, bio je i iznenadni prelazak iz jednog pod-neblja u drugo, gde sam prevalio put od Judejske pustinje do Luksemburškog vrta, iz Svetog grada otputovao pravcem za Sodomu na Seni, sa levan-tinskog ogranka civilizacije dospeo pravo u njen bleštavi centar. Nakon tri godine boravka izvan kul-turnih zbivanja i prinudnog gladovanja svih čula, moj prvi susret sa Parizom, u dvadeset i četvrtoj godini, imaće intenzitet burne hemijske reakcije.
U Pariz sam stigao po dvojakom zaduženju: u prvom redu, kao dopisnik za umetnost i kulturu, ali sam isto tako imao nameru da obavljam i posao običnog novinara u Ulštajnovoj pres-agenciji. U Jerusalimu sam bio svoj sopstveni gospodar; ovde u Parizu čekao me je težak kancelarijski rad. Tokom prvih meseci po dolasku, zbog nedovoljnog broja osoblja, bio sam primoran da radim isključivo noću, i to od devet do jedanaest i od četiri do osam. Ovaj utvrđeni noćni raspored stavio me je pred nerešivu dilemu - da li je pametnije da legnem u postelju oko ponoći i da čekam zvrjanje budilnika u tri i petnaest, ili čak da uopšte i ne odlazim na spavanje. No time mi se makar pružila prilika da pobliže upoznam onu stranu pariskog života koja na sebi nosi pečat jedne isčezle epohe - što je već tema idućeg teksta, koji nosi naslov "Elegija o bordelima".
Poraniti svakog dana u četiri sata ujutro i zatim poći na posao nije nimalo lako - čak ni kada je pozornica Pariz, čak ni kada je u pitanju dvadeset četvorogodišnji mladić. Moje bi se društvo lagano razilazilo i na kraju, kad bih ostao sam, ne bi mi preostalo ništa drugo do da lutam Monparnasom, sve dotle dok ne nastupi onaj čas kada kelneri počinju da slažu stolice naopačke na sto i da piljevinom posipaju pod. Tad bih se pokupio i otišao u brasserie, neki od onih noćnih lokala na Bulevaru Edgara Kinea gde skoro isključivo zalaze umorne ulične devojke, ili u "Šop di Negr" u ulici Fobur-Monmartr, omiljeno sastajalište pariskih prijateljica noći i njihovih zaštitnika – makroa i podvodača svih godina starosti, koji tu igraju belotu kako bi na oku držali dame i klijentelu. Ili bih se, pak, jednostavno šetao glavnim pariskim pijacom, poznatijim kao Halles, posmatrajući kako čitava brda istovarenog voća i povrća, ribe, mesa, kokoši i jaja nestaje u golemom trbuhu Pariza - zavideći pri tom Zoli što je napisao roman o Halles-u a da nijednom noću hije posetio ovo mesto (umesto toga, radije se pouzdao u pisano svedočanstvo braće Gonkur).
Ponekad bih, iz čiste dosade ili očaja, svratio kod "Psa koji puši" i naručio porciju od dva-tri tuceta ostriga i čorbu od crnog luka, da bih sve to zalio alzaškim vinom – uobičajeni obed mamurnih gostiju Halles-a što ovde drežde preko cele noći. Pogled na to podnapito društvo u zgužvanim večernjim ode-lima izazivao je u meni isto onakav prezir kakav su valjda osećali mlekari, đubretari i ulični čistači, ljudi čiji je posao započinjao rano u zoru. Kao što je to čest slučaj sa profesionalnim noćobdijama, i ja sam ubrzo stekao odvratnost prema pijancima, ali sam zato, s druge strane, razvio u sebi neko prirodno osećanje camaraderie prema parijama zabavljačke industrije - to jest prema konobarima, kafe-zabavljačima, vratarima i prostitutkama. U to vreme izgledao sam još uvek poput kakvog gimnazijalca i pošto su me ljudi najčešće viđali kako se, s izrazom neke tuge i razočaranja na licu, vučem s jednog mesta na drugo, skoro večito trezan, sa svežnjem knjiga pod pazuhom, to sam među prostitutkama i njihovim prijateljima ubrzo postao poznatiji pod nadimkom le petit journaliste. Dobro su znali da nikad ne odbijam café-creme i zemičke s puterom ili a cremé de menthe au cassis, piće koje je iz tajanstvenih razloga bilo najomiljenije među uličnim devojkama. Kada je reč o njima, to su većinom bile bludnice po prirodi, lišene svakog osećanja moralne odgovornosti, s niskim kvocijumom inteligencije, sklone alkoholu i neretko zavisne od droge ili, što je još češći slučaj, patološki vezane za kakvog upad-ljivo ružnog, ispijenog, izmoždenog, olinjalog i baha-tog svodnika. Gotovo svi svodnici bez izuzetka bili su, kao muškarci, lišeni svake seksualne privlač-nosti. Vladali su se poput okorelih grubijana iako nisu bili ni najmanje nalik na njih; za tip koji je preovladavao bile su karakteristične kokošije grudi, nezdravo bledilo lica, spuštena ramena pojastučena vatom i kratke, krive noge. Kako im je nedostajala petlja za ma kakav fizički obračun, to su, kad god bi se ukazala potreba, najradije posezali za britvom, patent-nožem i ponekad, istina retko, za revo-lverom. Nedostajala im je isto tako i seksualna petlja. Većinom su bili sasvim impotentni ili na samom pragu impotencije; neretko su patili od hronične gonoreje. No uprkos tome, čuo sam ne jednom od pomenutih cura: "Znam da to tebi neće nikad ući u glavu. Ali shvati da meni više znači da me on pomiluje rukom, nego da me obljubi neki muškarac snažan kao deset konja". (Ovo ne zvuči baš sasvim idiomatski, ali nećemo sad o tome.)
Ključ za razumevanje ovih patoloških veza po svoj prilici leži u brutalnom ponašanju svodnika prema devojci. Reč je o proračunatoj i prostačkoj vrsti brutalnosti koja se odvija po utvrđenom ritualu i uz upotrebu klišetiziranih fraza. Naravno, nemi-novne su razlike u pojedinim slučajevima, ali brutalnost ipak ostaje kao njihov zajednički imenitelj i ona, kao takva, ima na prvom mestu funkciju da ispuni prostitutkinu želju za kaznom - želju utoliko izraženiju što se nalazi dublje u nesvesnom. "Kazniću te" je omiljeni izraz u rečniku makroa i ta rečenica već po sebi, izgleda, dovoljna je da se postigne željeni efekat. "Kazna" se uglavnom sastoji od udaraca nogom, šamaranja i verbalnog poni-žavanja; vrlo retko dolazi do sadističkog ponašanja u pravom smislu reči. Jer time bi se neminovno doveli u pitanje svrha i cilj same veze, koja se ruko-vodi nepisanim pravilom da je kazna u suštini pra-vedna zato što sledi jedino u slučaju kad "devojka nije dobra". Jednom rečju, svaka prostitutka pod-ređuje se sopstvenom ritualu okajanja greha; udarci i šamari koje prima spadaju u program pokore; brutalnost i oduran izgled njihovih spasitelja i zaš-titnika služe tome da upotpune opštu sliku.
Prostitutke koje su radile u maisons clos, što je samo drugo, pristojnije ime za bordele, pripadale su jednoj drugačijoj feli. U poređenju sa običnim uličar-kama, to je bilo nešto kao elitna garda prema društvu sitnih plaćenica. Za razliku od ovih posle-dnjih, one nisu imale souteneurs, već bi, ukoliko upadnu u kakvu nevolju, same unajmljivale telo-hranitelja za sebe, i to izričito na poslovnoj osnovi.
Među javnim kućama bilo je onih sérieuse i onih manje sérieuse. Ozbiljne kuće vodile su računa o svom ugledu; u njima se nije tolerisalo pijančenje, nepristojno ponašanje i tu se nije moglo dogoditi da klijent ode kući opelješen; sve devojke, naravno, morale su da strogo vode računa o ponašanju. Bilo je nemalo luksuznih kuća, kao naprimer "Šabane", "Sfinks" ili dućana u ulici Tiktori, specijalizovanih za tableaux vivants - gde se viđaju opatice, kaluđerice, princeze i pastirice u rableovskim pozama. Na kuće ove vrste, međutim, kao i na sve što je vezano za potrebe industrije turizma, članovi pomenute branše gledali su s neskrivenim prezirom. Ozbiljne kuće bile su namenjene potrebama ljudi iz kvarta, njihova klijentela bila je manje-više stalna, cene umerene i u njima je vladala ugodna atmosfera u kojoj čovek može da pijucka kriglu piva ili čašicu konjaka dobar sat i više, plati i iziđe, a da za to vreme ne doživi nikakvu neprijatnost - što je posetiocima najčešće i bio cilj. Nije bio redak slučaj da muškarac sa sobom povede ženu ili ljubavnicu, koje bi svratile na ovo mesto samo da zadovolje svoju radoznalost i pogledaju "kuću" iznutra; jedino su jeftiniji bordeli iz straha od konkurencije zabranjivali pristup ženskim gostima.
Svaka ozbiljna kuća koja drži do sebe ima obično jednu poveću gostinsku sobu u prizemlju, uređenu poput caféa, sa tapaciranim klupama razmeštenim duž zidova, sa stolovima i stolicama. Između "kuće" i caféa razlika je samo u tome što žene na sebi ovde imaju vrlo malo ili uopšte ništa od odeće (izuzetak su, naravno, žene koje su se tu zatekle kao slučajni gosti); no, čovek se na to brzo navikne, isto kao i na razgolićena telesa na nudistickoj plaži. Raskalašnost je svedena na najmanju mogućnu meru, pijančenja gotovo da i nema, kao ni nereda i ljubomornih scena. Kad bi neki klijent rešio da se povuče udvoje sa gospođicom na sprat, iz salona bi po pravilu odlazili odvojeno i više se ne bi vraćali. Iako se u ovim odlascima krije nesumnjivi raison d'être pome-nutih kuća, oni su samo jedan od manje važnih detalja u opštoj slici - kao, recimo, kad bi neki gost satima sedeo na terasi caféa, sa šoljicom kafe pred sobom koju će srknuti jednom-dvaput ili je možda ostaviti netaknutu. Iz preobilja mogućnosti auto-matski se rađa neki neutralizirajući efekat. U ado-lescentskim maštanjima bračna postelja zamišlja se kao večito poprište puti; predstava koju Anglo-saksonci gaje o pariskim bordelima podjednako je tačna kao gorepomenuta.
Antropološka studija, koja međutim do dana današnjeg još nije napravljena, zacelo bi pokazala kako "tipična" devojka iz nekog ozbiljnijeg pariskog bordela obično ima dvadeset i pet godina; ne boluje ni od kakve bolesti zahvaljujući redovnim lekarskim pregledima i preventivnim merama; dete je poverila na staranje nekoj porodici u unutrašnjosti; računa da će se baviti prostitucijom najduže još pet godina; sa ušteđenim novcem planira da otvori radnju ili café, a posle toga će se udati, po mogućstvu za nekog imućnog udovca, da bi ostatak veka proživela kao srećna i poštovanja dostojna dama. Jednom nedeljno stoji joj na raspolaganju slobodan dan; tada oblači kakav prigodan komplet naručen kod krojača, stavlja na glavu malko demodirani šeširić, neupadljivo se šminka, prebacuje jeftini lisičji pelc preko ramena i odlazi da provede taj dan kod rođaka u unutrašnjosti ili u krugu porodice kojoj je poverila staranje o svom detetu. Ni rođaci ni staratelji nje-zinog deteta najčešće nemaju pojma kakvim se zanatom zbilja bavi, jer ništa u njenom ponašanju i izgledu ne odvaja je od kakve prodavačice u robnoj kući ili švalje u maison de coture, za šta se, u stvari, i izdavala. U slučaju da i ostvari svoje skrivene snove, nije bilo mogućno napraviti i najmanju razliku između nje i ostalih vlasnica galanterijskih radnji i caféa u tom mestu, udatih isto tako za imućne udovce. Izuzev možda što je u odnosu na te žene imala više razumevanja za hirove i nastrane prohteve svoga muža, kao i dublji uvid u ljudsku prirodu uopšte. Među onim energičnim, u crno odevenim, prijatnim damama bujnih grudi što sede za kasom širom Francuske, na hiljade njih regru-tovano je iz redova bivših prostitutki, no zemlja zbog toga nije nimalo bolja ni gora. Mnoge od njih, verujem, ponele su se kao prave heroine u Pokretu otpora.
Od kako su pariski burdelji zatvoreni 1946. godine, o njima su počele da se ispredaju čitave legende. Ako se nekom pažljivijem čitaocu možda i učini da ovi redovi nisu napisani bez izvesne nos-talgije za tim kućama, ja ću mu mirna srca dati za pravo. Jer te su kuće bile sastavni deo šire pariske slike, francuskog života i literature. Ako bi se povela, pak, reč o moralu, svi oni otrcani no ništa manje uverljivi argumenti govore njima u prilog: prosti-tucija je stara koliko i čovečanstvo; zakon koji bi zabranjivao legalan rad bordelima – slično kao što je to bio slučaj sa prohibicijom alkoholnih pića - ima za posledicu u prvom redu to da se prostitucija povlači u podzemlje, pri čemu nužno dolaze do izražaja sve one pojave što prate zločin, nemoral i korupciju. Pariske kuće iz dana legalnosti ne predstavljaju ni jazbine Sodome ni idilična mesta kakva su opisana u pojedinim romanima; u pitanju je jedna propisna trgovinska organizacija gde se seks, lišen svih tajni, nudi kao roba. Apsurdno je u okvirima merkantilnog društva očekivati da bi jedan od najpotentnijih ljudskih nagona mogao izbeći sudbinu opšte komer-cijalizacije. Ako već priznajemo sebi činjenicu da je seks kao predmet kupovine i prodaje neiskorenjiva pojava, onda valja priznati i to da je slobodna trgovina neuporedivo bolja od crne berze i svih ostalih prljavin rabota vezanih za nju.
Jedan od najjeftinijih pariskih burdelja nalazio se u ulici Fursi, u kvartu Sen Pol - siromašnom predgrađu između Otel de Vija i Bastilje. Oko ovog mesta vrteli su se uglavnom fabrički radnici, mehaničari, alžirski ćilimari, poštanski službenici i mornari. Petkom uveče, kad bi primili nedeljnu platu, ti ljudi bi formirali dugačku kolonu na uskom pločniku uličice. Na prvi pogled naličili su na svet što mirno čeka u redu pred nekim bioskopom, s tom razlikom što su ovde sve sami muškarci. Mirno ćaskaju među sobom, puše, neki čitaju sportsku stranu "Paris Soara", mnogi grickaju cacahouettes ili semenke suncokreta. S vremena na vreme, gérante promoli glavu kroz vrata i okupljenima se obrati sa pitanjem ima li klijenata za gospođicu Žizetu; na to bi neki muškarac istupio bez žurbe iz reda i ušao u kuću. Tarifa ovih kuća godine 1929. iznosila je četiri i po franka (serviette comprise) ili upravo onoliko koliko košta jedan jeftiniji prix fixe ručak. Seks je ovde bio sveden na vrednost tanjira supe u Vojsci spasa. Izgovaram te reči ne s revoltom kao što u prvi mah možda izgleda, već sa patetikom: u ovom prizoru bilo je bez sumnje više dostajanstva nego u bilo kom američkom striptiz-šou. Ljudi su u najmanju ruku bili sigurni da ih na ovom mestu ne čeka nikakva prevara, da će ono za čim žude zbilja i dobiti; u njihovim očima kuća u ulici Fursi, sa svojim jeftinim sjajem, nije čak bila lišena izvesnog oreola romantike. Ta im je kuća dolazila kao svojevrsna zamena za neki otmeni noćni klub; u ime kojih moralnih principa je ovim ćilimarima i beskućnicima uskraćen njihov prix fixe raj?
Jedna od devojaka iz ulice Fursi zvala se zbilja Žizet. Bila je mlada, lepuškasta crnka rodom iz Marseja, a od roditelja Talijana. Računa da će najdalje za dve godine raskrstiti sa svojim zanatom i da će se udati za svog mladića - koji upravo služi vojsku, a kome rok službe ističe za dve godine. Sa ušteđenim novcem planira da otvori benzinsku pumpu negde u Provansi; svom zaručniku, razume se, i ne pomišlja da otkrije tajnu na koji je način stekla miraz. Njen radni dan završavao se u četiri sata ujutro; nakon toga obukla bi neku pristojnu, modernu haljinu, nazula sandale sa niskom pot-peticom i pešice krenula ka Lijonskoj stanici gde je živela. Dok bi se vraćala kući, često se dešavalo da joj priđe neki kasni prolaznik, ali ne kao uličnoj devojci već kao svakoj pristojnoj dami. Takve pozive najčesće je odbijala, iako bi joj ponekad bila ponuđena suma bar deset do dvadeset puta veća od one koju je dobijala u bordelu gde je radila. Objašnjavala je to s jedne strane svojim umorom, a s druge, time da joj se gadi i sama pomisao da treba da se pretvara pred tim ljudima.
"Nisam rođena za takve stvari", glasilo je njeno objašnjenje, "Prevrće mi se utroba kad pomislim da moram da se prenemažem, glumatam ili natežem s nekim. Ovde je sve prosto kao bob i jednostavno. Dovoljno je da stavim na sebe bluzu i da haljinom zaklonim zadnjicu od radoznalih pogleda, pa da moja cena skoči deset puta i postanem femme fatale. A znaš li zašto? Samo zato što u času kad navučem bluzu na sebe, ovo ovde (tu se ona pljesnu po svojim lepim, obnaženim grudima), ovo ovde prerasta u misteriju. Ljudi su spremni da plate i stotinu franaka samo da bi bacili jedan pogled ispod te bluze, dok ovde mogu sve dobiti za pet franaka, serviette comprise. Pri tom mi bez prestanka melju o tome kako sam jako pametna, puna duha, žena o kojoj su celog života sanjali. Naročito Englezi i Amerikanci što se vraćaju kući iz Bal Mizeta u ulicu Lap. Ti momci su tako fini, tako plavi i tako glupi da hoćeš-nećes moraš da ih sažaljevaš. Da kojim slučajem i kod njih ima kuća poput ove, ne bi im trebalo mnogo da shvate da se iza njihovih uspa-ljenih nada ne krije uglavnom ništa - osim mnogo buke oko jednog omleta. Čujem da je svaki drugi Englez impotentan, pederast ili des mélancoliques. To je samo stoga što nalaze tajnu tamo gde je reč jedino o korzetu sa elastičnim žicama. O les pauvres malheureux…"
U slobodnom vremenu između kancelarijskog rada i noćnih smena prionuo bih na pisanje uvodnih članaka - u proseku dva mesečno - za Vossische Zeitung, najpoznatiji u to vreme Ulštajnov liberalni časopis, koji je imao najviše sličnosti sa engleskim Manchester Guardian-om. Pisao sam o nadrea-lističkim filmovima (Bunjuelov danas već klasični film "Andaluzijski pas" upravo je bio stigao u bioskopske dvorane), o Petefijevom pozorištu, o nečuvenom skandalu koji je izbio povodom Gazette Franc, o neverovatnom nestanku belogardejakog generala Kutipova (koga je kidnapovao GPU – u što sam tada, poput svih dobrih liberala, odbijao da poverujem). Pisao sam isto tako o čuvenom Pikolijevom lutkarskom teatru na čije sam predstave jedno vreme pasionirano odlazio, o proleću u Parizu, o francuskom zvučnom filmu, o Meterlinkovoj naj-novijoj knjizi i Luj de Broljijevoj teoriji, koja će svom tvorcu doneti Nobelovu nagradu za fiziku 1929. godine.
Poslednji članak imaće presudni uticaj na moju karijeru. Pozvao sam telefonom de Broljija nepun sat pošto je senzacionalna vest iz Stokholma stigla u naše kancelarije, još pre nego što je i njemu samom stiglo zvanično saopštenje o nagradi. Bio je radostan poput kakvog gimnaziste, nije čak ni pokušavao da prikrije svoju radost i dvaput me je upitao: "Jeste li zbilja sigurni da nije u pitanju šala?" Jedan ili dvojica novinara već su ga bili pazvali pre mene da bi ga pitali nekakve gluposti o sunčevim pegama i zracima smrti; stoga mu je ne malo odlaknulo kad je čuo da sam bivši student politehnike i da su moja interesovanja još uvek vezana za fiziku. Razgovarali smo nekih tri-četiri sata - de Broljiju je tada bilo trideset i sedam godina i u njegovoj ličnosti krio se nesvakidašnji spoj šarma i genijalnosti - da bih nakon tog razgovora ostao budan do zore, radeći grozničavo na novom članku.
U članku o kojem je reč izložio sam u popularnom obliku neke revolucionarne posledice de Brolji-Šre-derove teorije o talasnoj mehanici; tekst je izašao nakon nekoliko dana u Vossische-u preko cele stranice. Zahvaljujući pre svega tom članku, Ulštaj-novi su došli do zaključka da mi leži popularizacija naučne problematike; kako je glavni urednik naučne rubrike profesor Džoel upravo stajao pred pen-zionisanjem, to su mi ponudili njegovo mesto, što sam odmah prihvatio sa velikom voljom. "Revient toujours á son premier amour" - još jednom je, kada je reč o meni, došla do izražaja magijska privlačnost strele u plaveti.
U Berlin, gde me je čekala nova služba, stigao sam u septembru 1930. Moj prvi medeni mesec sa Parizom potrajao je malo više od godinu dana. Nisam u to vreme ni sanjao da ću se nakon tri godine ponovo zateći u Parizu, no ovog puta kao izbeglica bez prebijene pare u džepu.
KINESKI NAKLON GLAVOM
"Crni petak" 24. oktobra 1929. godine stigao je ubrzo nakon mog prelaska u Pariz na novo zadu-ženje. Značaj tog datuma promakao nam je skoro u celosti. Bilo je potrebno da prođe nekoliko meseci pa da se njegove posledice osete i u Evropi. Od tre-nutka kad nas je zapljusnuo prvi, udarni talas inflacije, događaji su počeli vrtoglavom brzinom da se nižu. Broj nezaposlenih u Nemačkoj narastao je na sedam miliona – što je činilo jednu trećinu sveukupne radne snage. U srazmeri s tim, narasla je i moć nacionalsocijalisticke partije. Temelji su bili uzdrmani, Evropa je stajala na rubu kolapsa.
U Berlin sam stigao na dan sudbonosnih izbora u Rajhstagu 14. septembra 1930. Bila je to treća prekretnica u mojoj karijeri i, zanimljivo, svaka od njih bila je obeležena simboličnim datumom. Napus-tio sam roditeljski dom i otisnuo se za Palestinu 1. aprila 1926, na dan zbijanja šala. U Pariz sam stigao u vreme nacionalnog praznika kojim se obeležava izbijanje velike francuske revolucije - Dan pada Bastilje, 14. jula 1929. A u Berlinu sam osvanuo upravo onog dana što će označiti kraj Vajmarske Republike i početak varvarskog razdoblja u Evropi.
Sve do 14. septembra, nacionalsocijalistička partija zauzimala je dvanaest mesta u nemačkom Parlamentu. Već sledećeg dana taj broj popeo se na stotinu i sedam. Partije centra bile su pregažene. Demokratska partija je zbrisana. Socijalisti su izgubili devet mesta. Broj glasova za komuniste povećao se za nula posto, dok je za naciste skočio za osamsto posto. Dan konacnog obračuna se približavao. Stići će tačno za trideset meseci.
Dan nakon izbora, otišao sam na svoje novo radno mesto koje se nalazilo u jednoj ogromnoj zgradi u ulici Kohštrase. Sticao se utisak kao da su ljudi tu još uvek u stanju neke ošamućenosti. Kao što je bio red, morao sam prvo da se upoznam sa urednicima neka četiri dnevna lista i desetak raznoraznih nedeljnika i mesečnika, čije su se redakcije nalazile u ovoj lavirintskoj zgradi. Dok su se rukovali sa mnom, stisak ruke bio im je mlitav, izraz na licu nekako odsutan. Jedan ili dvojica postavili su mi isto pitanje, s grimasom što je izra-žavala nevericu: "Zašto, zaboga, niste ostali u Parizu?" Dolazak novog urednika naučne rubrike u takvom trenutku mora da im je izgledao kao čista ludost.
Posle nekoliko dana panika se povukla i ljudi u Kohštrase, uostalom kao i svi drugi u Nemačkoj, vratili su se svojim uobičajenim zaduženjima u zemlji koja je postala pravo minsko polje. Veću polovinu nameštenika u zgradi u Kohštrase činili su Jevreji; ni ostali kasnije neće doživeti ništa bolju sudbinu. Osoblje Ulštajna u Gebelsovim očima važilo je kao bête noir. Bili smo oličenje svega onoga što je mrzeo. Stajali smo uklešteni u nemačkoj kulturi, a ipak imuni prema nemačkom šovinizmu, zahvaljujući pre svega izvesnoj nasleđenoj crti judeo-kosmo-politizma. Naš stav bio je žestoko antiratni, anti-militaristički i antireakcionarni. Bili smo za "Lokarno" i "Rapal", to jest franko-nemačku i rusko-nemačku kolaboraciju. Bili smo za Kelogov pakt koji je zabranjivao rat, za Ligu Naroda koja bi kažnjavala svakog potencijalnog agresora, za Brijanovu Pan-Evropu. Držali smo se rezervisano prema Engleskoj zato što je bila kolonijalna imperija (i Francuska je takođe imala jednu koloniju, ali to niko nije uzimao ozbiljno) i jer je Evropu držala razjedinjenu svojom "makijavelističkom politikom ravnoteže snaga". Verovali smo u princip samoodređenja svake nacije, u mogućnost oslobađanja kolonizovanih naroda, u društveni progres. Ukratko, bili smo vrlo razumni i prosvećeni. Jedino što smo propustili da vidimo, to je da je nepovratno prošlo doba razuma i pro-svećenosti.
Kosmičke oluje prouzrokuju katkad magnetne oluje na zemlji. Čovek ne poseduje organ kojim bi ih registrovao, i stoga se moreplovcima često događa da im kompas poludi a da oni to i ne primete. Mi smo živeli upravo u centru jedne takve magnetne oluje, ali smo propustili da na vreme primetimo njene znake. Nismo videli da su naši slogani izgubili svako značenje i da nas vode u pogrešnom pravcu. Zazivali smo "demokratiju" svečano kao u molitvi i posmatrali mirno kako najveća evropska nacija, po svim demokratskim principima, glasa za ubice. Zaklinjali smo se u volju Masa, a ona se preobratila u smrt i samouništenje. Molili smo se za tole-rantnost, a zlo koje smo sami tolerisali uništilo je našu civilizaciju.
Svako je reagovao pred nastupajućom apoka-lipsom u zavisnosti od vlastitog temperamenta. Bilo je profesionalnih optimista i urođenih. Prvi su obmanjivali svoje čitaoce, drugi sebe.
Trideset meseci nije kratko razdoblje. U tom periodu bilo je i uspona i padova. Izbori su se sme-njivali grozničavom brzinom koja je stalno rasla. Broj glasova za naciste vrtoglavo se povećavao, a s vremena na vreme pretrpeli bi kakav manji neuspeh i svi bismo za trenutak odahnuli. Obično kad je sve već gotovo, ljudi se sete da se zapitaju: "Kako smo mogli da budemo tako glupi i da sedimo skrštenih ruku, kad nam je izlaz od početka stajao pred očima?". Odgovor na to pitanje glasi da najveći broj ljudi, upravo usled inertnosti čovekove imaginacije, nije ništa ni opažao.
Svaka od faza ovog procesa raspada reflektovala se i u fabrici javnog mnjenja u kojoj sam i ja radio. Ton naših novina rapidno se menjao. Počeo je da izlazi svakodnevni stubac u Vossische Zeitung-u posvećen novostima o nemačkim etničkim manji-nama izvan Rajha. To je bio signal da treba izvršiti zaokret sa kosmopolitske orijentacije na pan-germansku.
Stav novina prema silama Zapada se učvrstio. Oduvek smo imali kritički odnos prema Versajskom ugovoru; sada je izbalansirana kritika vodila ka licemerstvu. Uvodnici su postali pompezni, patriotski i provincijalni. Nije bilo potrebno da iko kaže urednicima i stranim dopisnicima da je kurs prome-njen. Jednom kada bi ton bio utvrđen, oni bi ga automatski sledili – s neobičnom revnošću, kao po nekom instinktu. Ukoliko bi im čovek kazao da su promenili svoja ubeđenja, poricali bi to najiskrenije i s gnevom pravednika.
Još mnogo pre nego što će razdoblje od trideset meseci krenuti svojim nezaustavljivim tokom, naš Vossische, ta biblija nemačkog liberalizma, imao je zajedničko sa svojim imenom tek jedva nešto više od prvog dela naslova. Šefovi pojedinih redakcija vodili su upornu borbu iz pozadine, ali su bili u manjini. Neka nova lica počela su da se pojavljuju u kući, a neki stari članovi osoblja da nestaju. Hladne čistke provlačile su se kroz celu 1932. godinu. Iako su Ulštajnovi i sami bili Jevreji, nastojali su da germanizuju firmu postepeno, na posredan način. Sve žrtve čistki, ako me sećanje ne vara, behu redom Jevreji; novozaposleno osoblje, pak, arijevci i zakleti nacionalisti.
Zgrada u Kohštrase postala je mesto straha i nesigurnosti gde se, kao u ogledalu, odražavao strah i nesigurnost čitave zemlje. I dalje smo se važno šetkali, kao da smo članovi nekog ministarskog kabineta, dugačkim, od zvuka izolovanim hodnicima, ali smo ispod oka merkali jedni druge pitajući se na koga je red. Nije bio redak slučaj da su kolege buduće žrtve znale da je ova već osuđena, dok bi se nesrećnik i dalje važno šetkao među njima, ne-svestan sudbine koja ga čeka. Jedna grozna šala iz tih vremena, što je kružila po našim redakcijama, simbolično odslikava atmosferu Vajmarske republike u poslednjim mesecima pre njenog kraja:
Davno, u vreme drugog cara iz dinastije Ming, živeo je neki dželat po imenu Vang Lun. Bio je pravi majstor svog zanata i glas o njegovom umeću na-daleko se pročuo carstvom. U to vreme pogubljenja nisu bila retkost, pa je tako bilo dana kada je trebalo odrubiti glavu i petnaestorici do dvadeset ljudi zaredom. Vang Lun je bio poznat po tome što bi stajao u podnožju gubilišta, pevušeći neku veselu pesmicu, sa ljubaznim osmehom na licu i držeći iza leđa skrivenu oveću, zakrivljenu sablju, a onda bi jednim snažnim zamahom odrubio glavu nesrećnoj žrtvi dok se ova još penje stepenicama.
Taj isti Vang Lun imao je i jednu neostvarenu želju, za koju mu je bilo potrebno pedeset godina stalnog usavršavanja. Ta želja, naime, bila je da odseče glavu jednim jedinim zamahom takve siline da glava, u skladu s zakonom inercije, ostane čoveku i dalje na ramenima, slično kao što neki tanjir i dalje stoji nepomično na stolu kad se stolnjak ispod njega naglo izvuče.
Veliki čas Vang Lunov kucnuo je u sedamdeset osmoj godini njegovog života. Tog značajnog dana čekalo je na njega šesnaest klijenata koje je sa ovog varljivog sveta senki valjalo otpremiti njihovim precima. Stajao je kao i obično u podnožju gubilišta, a jedanaest odsečenih glava, nakon njegovog neponovljivog udarca, već se zakotrljalo po prašini. Čas velikog trijumfa došao je sa dvanaestim čovekom. Kako je on krenuo da se penje uz stepenice, to se Vang Lunov mač brzinom munje spustio preko njegovog vrata, čovekova glava i dalje je stajala na svom mestu, a ovaj pak nastavio da se penje kao da se ništa nije dogodilo. Stigavši već na sam vrh gubilišta, čovek se obrati Vang Lunu sledećim rečima:
"O, okrutni Vang Lune, zašto ne skratiš moje muke već me kinjiš puštajući me da ovako čekam, dok si ostalima iskazao svoju milost i dobrotu svršivši s njima brzo?". Nakon tih reči Vang Lunu bejaše jasno da mu je životna želja konačno ispunjena. Uzvišeno miran osmeh pojavi se na nje-govom licu i on se najljubaznijim glasom obrati čoveku što je čekao:
"Zamolio bih te da sagneš glavu."
Hodali smo umuklim hodnicima našeg bastiona nemačke demokratije i pozdravljali jedan drugog sa iskeženim: "Samo sagni glavu". Pa bismo se za svaki slučaj mašili za zatiljak, da se uverimo da li nam je glava još na ramenima.
Vajmarska republika bila je osuđena na smrt. Izdala je svoja ubeđenja i obeščastila se ne uvećavši time ni najmanje izglede da preživi. Očekivati spas od liberalnih partija bilo je apsurdno.
Ništa više nije vredelo ni polagati nade u soci-jaliste. Njihov program u proteklih dvadeset i pet godina svodio se na neprincipijalni kompromis i beskičmeni oportunizam. Godine 1912. svečano su se zakleli da će sprečiti vladu da krene u rat; dve godine kasnije, sa entuzijazmom su podržali Kajzerov rat. Sa dolaskom na vlast nakon poraza iz 1918. propustili su svoju istorijsku šansu da pre-obraze Nemačku u istinski demokratsku zemlju. Umesto odlučno da krenu u juriš, oni su manevrisali. Na predsedničkim izborima od 1932. njihov kandidat bio je izlapeli stari maršal Hindenburg, nemački Peten. Izabrali su ga, i šest meseci kasnije dozvao je Hitlera na vlast.
Tako su 1930. godine progresivni intelektualci Nemačke mahom bili previše vezani za bedni program socijalističke partije. S druge strane, pos-tale su poznate neke neugodne činjenice o sovjet-komunizmu. Vođa opozicije Trocki, nalazio se u izgnanstvu; dalji tok revolucije pokazaće da je to bila relativno blaga kazna. Nijednom istaknutom sovjetskom političaru još se nije javno sudilo, ni-jedan član opozicije još nije bio pogubljen. Bili su to relativno idilični dani; čistke, javna suđenja i teror otpočeće tek posle četiri godine, nakon ubistva Kirova u decembru 1934.
Prisilna kolektivizacija seoskih poseda u to vreme nalazila se tek u začetku. Masovno deportovanje kulaka, glad i plansko raseljavanje sela bili su još uvek stvar budućnosti. Prvi petogodišnji plan je započet 1929. godine; sada je u toku bila njegova druga godina. U pitanju je bio ogroman poduhvat od nesumnjivo ogromnog istorijskog značaja. Rusija je započela "veliki eksperiment"; čovek je mogao imati rezervi prema režimu, ali nije bilo prima facie raz-loga da se taj eksperiment unapred odbaci. Tome su bili skloni jedino konzervativci i reakcionari, poka-zujući u isto vreme benovalentnu neutralnost prema nemačkoj i talijanskoj varijanti fašizma. Veoma usamljeni su bili intelektualci koji su se usudili da podignu svoj glas - B. Rasel i H.Dž. Vels, na primer - suprotstavljajući se od početka sovjetskom režimu; međutim, bilo ih je tek nekolicina i niko nije hteo da ih sasluša.
Godine 1930. Rusija je u očima KP Nemačke važila za neku vrstu idealnog cilja, dok je danas komunistima Zapadne Evrope to zadati cilj. So-cijalisti nisu imali nikakav cilj, samo sumnjivu reputaciju da su napravili haos od svoje zemlje. Nakon izbora od septembra 1930. video sam kako je liberalna srednja klasa odbacila svoje stare principe. Čoveku pojedincu je aktivna rezistencija protiv nacista izgledala moguća jedino stavljanjem na koc-ku: socijalisti ili komunisti. Upoređivanjem njihovih dotadašnjih programa, njihove vitalnosti i odluč-nosti, izbor je isključivao prve a favorizovao druge.
U ovom zaključku nisam bio usamljen. Težnja ka uzajamnom suprotstavljanju ovih dvaju ekstremnih pokreta kao da je stajala u znaku neke neumoljive fatalnosti. U naslovu tada popularnog H.R. Niker-bokerovog bestselera "Fašisti ili sovjeti?" bio je sa-držan pravi rezime situacije. Nije bilo nikakve "treće snage" ni trećeg izbora.
JAO ONIMA KOJI SMATRAJU SEBE PASTIRIMA
Pod okolnostima koje su čitaocu već poznate ba-cio sam se na izučavanje marksističkog tumačenja istorije i njihovog zamršenog shvatanja dijalektike, bez koje se ovo u neku ruku apstraktno filozofsko učenje nikad ne bi moglo prevesti na jezik konkretne političke akcije. Uticaj dijalektičkog materijalizma na duh nekoga ko je oduvek naginjao scijentizmu mogao bi se uporediti jedino sa otkrovenjem.
"Buržoaska porodica će nestati, po samoj prirodi stvari, zajedno s nestankom kapitala… Buržoasko naklapanje o porodici i obrazovanju, o skladnom odnosu dece i roditelja utoliko je odvratnije što su, zaslugom moderne industrije, već pokidane poro-dične veze među proleterima".
Tako u Komunističkom manifestu, svaka stranica Marksa ili, još pre, Engelsa donosila je neko novo saznanje i pružala mi golemo intelektualno zado-voljstvo. Gorenavedeni odlomak, istrgnut ovako iz konteksta, zvuči možda besmisleno; međutim, u okviru sistema gde se društvenoj filozofiji daje mesto koje joj i pripada, ovo demonstriranje istorijske relativnosti u pogledu izvesnih institucija i ideala - bilo da su tu u pitanju porodica, klasa, patriotizam, buržoaski moral ili seksualni tabui - imalo je na mene omamljujuće dejstvo poput kakve droge, što se i da razumeti za nekoga čije je de-tinjstvo do 1914. proteklo u okvirima srednje klase, a kome su sada iznenadno spali zarđali lanci sa okovane svesti.
Pročitavši po prvi put Engelsovog Fojerbaha i Lenjinovu Državu i revoluciju, nešto kao da je kvrcnulo u mom mozgu, da bih odmah nakon toga osetio snažan duhovni potres. Kad za nekoga kažemo da je "ugledao svetlo", to je samo bledi pokušaj da se opiše onaj istinski duhovni zanos što ga poznaju jedino pravi religiozni konvertiti (bez obzira u koju veru prešli). Izgledalo je kao da ta svetlost dopire iz svih pravaca; u čitavom svemiru najednom je zavladao neki novi poredak, kao da je neka nevidljiva ruka jednim potezom sakupila rasute delove slagalice i povezala ih u skladnu celinu. Više nije bilo nijednog pitanja bez odgovora; sve brige i nedoumice ostale su daleko za nama u napaćenoj prošlosti – prošlosti što beše nepovratno prošla, gde smo još morali da živimo u mraku neznanja jednog sveta lišenog svake boje i ukusa, sveta onih koji ne znaju. Ničim nije mogućno pomutiti unutarnji mir i spokojstvo nekog konvertita - izuzev možda ako ga spopadne povremeni napad straha da bi mogao izgubiti svoju veru, dakle ono jedino što još daje kakav-takav smisao njegovom životu i da bi ga, nakon toga, ponovno mogao progutati mrak spoljnog sveta, odakle dopire samo škrgut zuba i krici unesrećenih.
Nadam se da ću opisati dovoljno verno glavni i presudni efekat što ga je na mene imalo pro-učavanje marksističke dijalektike ako kažem da sam prešao, takoreći nesvesno, iz jednog intelektualno otvorenog u intelektualno zatvoren svet. Marksizam, poput ortodoksnog frojdizma ili katolicizma, pred-stavlja zatvoren sistem. Za svaki zatvoren sistem značajne su tri stvari. Kao prvo, uverenje da se raspolaže univerzalnom istinom kojom se može objasniti svaki fenomen stvarnosti, kao i da se ponudi lek protiv svake boljke što muči čoveka. Zatim, drugo, da se ne može opovrgnuti nikakvim dokazima, zato što svaka neodgovarajuća činjenica automatski biva prerađena i iznova interpretirana kako bi se uklopila u sistem. Pri ovom svojevrsnom "obrađivanju podataka" koristi se kazuistika, složena metoda dokazivanja zasnovana na aksiomima velike emotivne snage, koji su, uz to, indiferentni prema pravilima zdravorazumske logike; reč je o nekoj vrsti kriketa iz zemlje čuda što se igra pokretnim obručima. Najzad, na trećem mestu, u pitanju je sistem koji ne pogađa nikakva kritika, pošto kritičke argumente redovno svodi na subjektivnu motivaciju kritičara, izvlačeći pri tom zaključak o toj motivaciji iz svojih sopstvenih aksioma. Ortodoksna frojdovska škola iz najranijih dana skoro da ispunjava sve uslove zatvorenog sistema; ukoliko izjavite da iz određenih razloga ne verujete u postojanje tzv. kastracionog kompleksa, Frojdovi učenici će u pozadini vaših argumenata odmah otkriti izvestan podsvesni otpor, na osnovu čega im neće biti teško da zaključe kako upravo vas muči kastracioni kompleks; bio je to začarani krug bez izlaza. Na sličan način, ako biste se raspravljali s nekim staljinistom da li je uopšte imalo smisla sklapati pakt s Hitlerom, usledio bi odgovor da usled buržoaske klasne svesti niste u stanju da pravilno sagledate dijalektiku istorije. Ili, recimo, da vam neki paranoik u najvećem poverenju saopšti kako je mesec zapravo šuplja kugla ispunjena gasovima nekakvog afrodizijaka pomoću kojeg Marsovci hoće da zablesave nas Zemljane; i, recimo, da mu iznesete svoje mišljenje kako pomenuta teorija, uprkos nesumnjivoj svojoj atraktivnosti, nije zasnovana na baš sasvim pouzdanim dokazima - istog časa bićete optuženi da ste i sami umešani u sveopštu zaveru protiv istine. Ukratko, zatvoren sistem isključuje mogućnost iznošenja objektivnih argumenata posre-dstvom dva srodna i uzajamno povezana postupka: (a) činjenicama se oduzima svaka vrednost u smislu dokaza pomoću skolastičke interpretacije; (b) primedbe gube snagu ubedljivosti time što se težište sa objektivnosti argumenta premešta na ličnu motivaciju. Ovaj postupak stiče legitimitet samo u okviru pravila igre jednog zatvorenog sistema koji mu, makoliko možda to izgledalo apsurdno nekome sa strane, obezbeđuju snažnu koherenciju i unu-tarnju konzistenciju.
Atmosfera u zatvorenom sistemu redovno stoji pod visokim pritiskom; reč je o nekoj vrsti emo-cionalne staklene bašte. Nedostatak objektivnosti u raspravama najčešće se kompenzuje njihovom vatrenošću. Svaki pristalica mora prvo proći proces temeljne indoktrinacije i temeljne obuke kako bi savladao poseban način razmišljanja svojstven datom sistemu. Uspešno obučen teolog "zatvorenog uma", psihoanalitičar ili marksist u raspravi sa nekim protivnikom "otvorenog uma" odneće svaki put sigurnu pobedu i time još jednom dokazati sebi i svetu superiornost svog sistema. Zahvaljujući naj-više tom njihovom samopouzdanju i iskrenoj snazi njihovog uverenja, stvara se poseban odnos između onoga ko je već posvećen i onoga ko bi to tek mogao biti. To je onaj isti odnos što vlada između gurua i učenika, između ispovednika i pokajnika, analitičara i pacijenta, između militantnog člana partije i smernog pratioca revolucije.
Kad god se dogodi da neko prihvati komunističku veru, u tome je, po pravilu, važnu ulogu odigrao neki guru. U najvećem broju romana čiji su autori neko vreme bili bliski komunističkom pokretu, susrećemo središnji lik koji u sebi odražava piščevu opsednutost nekom stvarnom osobom ili tipom osobe pod čijim je uticajem svojevremeno prišao pokretu. U Malroovoj Ljudskoj sudbini to je Rus po imenu Borodin; u Štajnbekovoj Sumnjivoj bici, to je Mek; u Hemingvejevom romanu Imati i nemati, kapetan Morgan; u Sartrovom Dobu razuma, Bruno. Zanimljiv izuzetak čini Siloneov junak Piter Spina, koji predstavlja piščev autoportret; Silone, sin siromašnih seljaka iz Abrucije, bio je među nama možda jedini pravi ''prirodni'' komunist. Na suprot-nom polu od njega stoji Sartr, profesor filozofije; njegov guru – pošteni, grubi Bruno iz Doba razuma - predstavlja čist arhetip idealnog proletera. Na prvi pogled reklo bi se da je obožavanje proleterijata specifično marksistički fenomen, ali to je zpravo samo izmenjena varijanta onog staroromantičarskog kulta pastira, kulta sela i plemenitih divljaka. No to nam nije smetalo – nama komunističkim piscima iz tridesetih godina ovog veka - da prema radnicima iz automobilske industrije ne osetimo isto onakav zanos kao Prust svojevremeno prema svojim voj-votkinjama.
Moje detinjstvo i mladost nose na sebi snažan pečat individualizma; s druge strane, moje postupno približavanje komunističkoj partiji stoji u znaku tipičnih, da ne kažem konvencionalnih obeležja jedne epohe. Bili su to dani masovne migracije sinova i kćeri evropske bouržoazije što su tragali za izlazom iz srušenog sveta njihovih roditelja. De-zintegracija srednjeg sloja stanovništva imala je za posledicu fatalni proces polarizacije; fašisti i ko-munisti izvukli su iz toga podjednaku korist sa sebe; stari liberali su u međuvremenu nastavili da žive bez cilja, poput roja iznurenih zimskih mušica što puze po zamagljenim prozorima Evrope.
Traganje za čistom utopijom i revolt protiv iskvarenog društva dva su pola na kojima se zasniva tenzija militantnih vera. Pitanje šta od ovoga više pokreće ljude – privlačna snaga ideala ili neza-dovoljstvo zbog postojećih društvenih uslova - svodi se zapravo na ono staro pitanje o kokoši i jajetu.
U mom slučaju nije bilo potrebno mnogo nago-varanja da bih postao buntovnik. Još od najranijeg detinjstva mučila me je hronična indignacija. Ruso na jednom mestu kaže kako ni on nije bio pošteđen te boljke, koju tumači na svom primeru pretrpljenim jadima i nesrećama ranog detinjetva. Stiče se, međutim, utisak da Ruso i ovog puta čini nepravdu prema samome sebi zato što rane nedaće mogu katkad samo uvećati nečiju osetljivost ili u izvesnom smislu omesti njegov razvoj, ali ga ne i nužno preobratiti u gnevnog buntovnika. Za ovo poslednje izgleda da je neophodna jedna naročita osobina; moć projektivne uobrazilje iliti empatije, zahvaljujući kojoj pojedinac nepravdu nanetu drugima doživljava kao ličnu i, obnuto, ličnu nepravdu shvata kao sa-stavni deo i simbol drustvenog zla uopšte. Ne mora nipošto značiti da je hronično indignirana osoba uvek neka prznica i svađalica, ali je zato po pravilu buntovnik. Večito isterujući pravdu za sebe, pozivajući se na ovaj ili onaj razlog, pravdu za svoje prijatelje i za sve one koji stoje u njegovoj naročitoj milosti (jer u njegovoj milosti nalazi se uvek širok krug povlašćenih, kojima opet najčešće više odmaže nego što im pomaže), buntovnik najveći deo svoga vremena provodi u toj borbi iz koje izlazi kao poštovanja dostojni gnjavator.
Ono što hronično indigniranog buntovnika razlikuje od žestokog revolucionara jeste to da u svakom trenutku može promeniti svoje ciljeve, za razliku od ovog poslednjeg. Gnev buntovnika izaziva čas jedna nepravda, čas neka druga; revolucionar je postojani mrzitelj koji svu svoju mržnju okreće jednom cilju. Dok buntovnik ima u sebi nečeg don-kihotskog, dotle je revolucionar birokrata utopije. Buntovnik je entuzijast; revolucionar fanatik. Robespjer, Marks i Lenjin bili su revolucionari, a Danton, Bakunjin i Trocki buntovnici. Materijalni tok istorije menjaju revolucionari, ali svoj pečat, katkad još suptilniji i trajniji, po pravilu ostavljaju bun-tovnici. U svakom slučaju, tip buntovnika je, za-hvaljujući njihovoj neuništivoj energiji i entuzijazmu, mnogima privlačniji od tipa revolucionara.
Žalosni rezultati kolonijalne uprave u Palestini naveli su me da svojevremeno od romantičnog cioniste postanem aktivni. Neposredan uzrok mojoj sadašnjoj indigniranosti i ono što je u meni izazvalo bes neslućenih razmera bila je američka politika uništavanja robnih rezervi, a sve radi očuvanja visokih cena poljoprivrednih proizvoda u danima velike ekonomske krize - dok su u isto vreme milioni nezaposlenih živeli u najvećoj nemaštini i na ivici gladi. Iz današnje perspektive gledano, dopušteno je voditi akademske rasprave o ekonomskoj politici koja se nije ustezala da donese takve mere; međutim, godine 1931. i 1932. ta politika je Evropljanima izgledala krajnje okrutna, bio je to šok za sve nas koji nam je uništio i ono malo vere u postojeći društveni poredak. U Nemačkoj je 1932. godine bilo nekih sedam miliona nezaposlenih – što praktično znači da je svaki treći najamni radnik živeo od socijalne pomoći. U Austriji, Mađarskoj i okolnim zemljama situacija je bila ista, ako ne i gora. Meso, kafa i voće već su davno postali luksuz među najširijim slojevima stanovništva, čak se i hleb na kućnoj trpezi delio u tankim kriščicama; sve-jedno, štampa je lakonski govorila o milionima tona kafe što se baca u more, o žitu što se namerno uništava; o svinjskom mesu i pomorandžama što se polivaju benzinom i spaljuju "radi poboljšanja uslova na tržištu". Taj je paradoks bio glup i neshvatljiv - ali je ujedno za socijalnu svest bio i znak potpunog kraha i raspada ekonomskog sistema. Zar Marks nije predvideo skori kraj kapitalizma usled njegovih unutarnjih kontradikcija? I zar nije kazao da će se ciklusi prosperiteta i krize sve brže smenjivati, pri čemu će svaka naredna kriza biti teža od prethodne - sve dok naposletku kapitalizam sasvim ne nestane? Proročanstvo, očito, samo što se nije ispunilo. Ako ljudi gladuju dok se naočigled njih hrana neštedimice uništava samo zato da bi debeli eksploatatori mogli biti još deblji, onda je dan strašnog suda bez sumnje blizu. Jao onima koji su radi da hrane sebe, ali ne i stado svoje! U meni je plamteo bes; u tom času najradije bih se popeo negde na barikade i pucao ili bacao dinamit. Ali, na koga? Bes u meni bio je bezličan, nije bio uperen ni na jednu određenu grupu ili pojedinca. Nisam osećao mržnju prema policiji, ni prema vlasnicima fabrika i bogatima - imao sam i sam u to vreme vrlo pristojnu zaradu. Moja srdžba bila je, dakle, im-personalna; bila je uperena protiv hipokrizije uopšte i one samoubilačke gluposti što nas je vodila u sigurnu propast. U svojoj uobrazilji video sam ne ljude kako se međusobno ubijaju, nego neke ogrom-ne zgrade kako se lome i pucaju, zidovi se ruše kao u zemljotresu - nestaju ministarstva, uredništva i radio-stanice, čitava ta Sieges Allee sa groznim spomenicima raznoraznih prinčeva i generala.
Eho strašnih kletvi jevrejskih proroka i pred-stojeće apokalipse o čemu je govorio Sveti Marks, topot izgladnelih rulja po trotoaru i miris spaljenog žita u poljima - sve su to bili sastojci čiji će spoj nužno izazvati svojevrsnu emocionalnu eksploziju.
Mada su ti sastojci varirali od slučaja do slučaja, reakcija najvećeg broja pisaca i intelektualaca širom Evrope bila je uglavnom ista: Barbis, Romen Rolan, Žid, Malro u Fraucuskoj; Piskator, Beher, Zegers, Breht u Nemačkoj; Odn, Išervud, Spender, Dej Luis u Engleskoj; Sinkler, Dos Pasos, Štajnbek, Koldvel u Americi - da navedemo samo neke. Tridesetih godina ovog veka konverzija u krilo komunizma nije predstavljala ni neko pomodarstvo ni trenutni hir; pre bi se to moglo nazvati nekim izrazom spontanog i iskrenog optimizma rođenog iz očaja; nekom promašenom renesansom, lažnim osvitom istorije. Mislim da u ono vreme biti zaveden jednom novom verom predstavlja ipak časnu pogrešku, iza čega i danas stojim. Jer mi smo grešili iz ispravnih razloga; stojim takođe i iza toga da su razlozi one velike većine, doduše čast retkim izuzecima - već smo pominjali B. Rasela i H.Dž. Velsa - da su razlozi one većine što su se od početka odnosili s prezirom prema ruskoj revoluciji daleko manje bili časni od razloga naše sopstvene pogreške. Čitava pro-stranstva dele svet onoga ko je razočaran u ljubav i onoga ko nije uopšte sposoban za nju.
Psihijatar je sklon da u žudnji za utopijom i opiranju status quo-u vidi samo simptom socijalne neprilagođenosti. Za nekog društvenog reformistu, pak, to su simptomi progresivnog, krajnje racio-nalnog stava. Psihijatar je pri tome sklon da za-boravi kako se u procesu prilagođavanja nekom deformisanom društvu nužno deformiše i karakter samog pojedinca. Reformist je, s druge strane, sklon da zaboravi kako se iz mržnje, makar bila i objektivno opravdana, nikad ne rađa neko srećno društvo. Stoga oba ova pogleda izražavaju polu-istine. Tačno je da se u anamnezi mnogih bun-tovnika najčešće krije neki neurotični oblik konflikta sa porodicom ili društvom – ali to samo potvrđuje, da parafraziramo Marksa, kako društva na samrti sama rađaju svoje morbidne ukopnike. Tačno je, isto tako, da je najpošteniji stav pred nekom revoltirajućom nepravdom stav revolta - međutim, ako imamo u vidu uzvišenost ideala u ime kojih su se vodile revolucije i ako ih uporedimo sa onim što je iz njih proisteklo, onda moramo priznati činjenicu da iskvarena drustva najčešće kvare svoju najbolju revolucionarnu decu.
Povezivanjem ovih dveju poluistina, psihijatrijske i one drustvenog reformiste, dolazimo do zaključka da se iza preosetljivosti na nepravdu i opsesivne žudnje za utopijom najčešće kriju, s jedne strane, znaci neuroze i neurotične dispozicije, ali zato, s druge strane, moramo priznati i to da bi nekom društvu koje je zapalo u ćorsokak sliku izgubljene sreće pre mogao vratiti neki neurotični buntovnik nego neki klinički zdravi činovnik, po čijem se nalogu uništava hrana pred očima gladnih. I upravo o tome je ovde bila reč - o tom ćorsokaku u koji je zapala naša civilizacija 1931. godine.
PROMETEJSKA VIZIJA
Ponovimo još jednom – pokretačka snaga revo-lucionarnih pokreta u prvom redu zavisi od dva momenta: od nezadovoljstva postojećim društvenim poretkom i od privlačne snage utopijskih ideala. U prethodnom poglavlju bilo je reči o socijalnom nezadovoljstvu s kraja tridesetih: u poglavlju koje sledi biće reči o jednoj snažnoj privlačnoj sili čije dejstvo nikad nije bilo izraženije nego u tom periodu: o sovjetskom mitu.
Sovjetski mit, za razliku od sovjetske zbilje, deluje na svoje podanike podjednako na racionalnom kao i na iracionalnom planu. Oba plana se međusobno tako tesno isprepletena da je skoro nemogućno re-konstruisati pojedine faze tog procesa tokom kojeg se ljudi, u pravom značenju te reči, pretvaraju u mitofile. No, uprkos tome, ipak se dobro sećam te najranije faze. Svako poređenje društvenih prilika u Rusiji sa onim na Zapadu govorilo je više nego rečito u prilog prvih. Jer dok je na Zapadu vladala opšta nezaposlenost, dotle se u Rusiji osećao nedostatak radne snage. Dok su Zapad mučili hronični štrajkovi i socijalni nemiri što su u nekim zemljama pretili izbijanjem građanskog rata, dotle su se radnici u Rusiji, gde su fabrike stajale u rukama naroda, takmičili u socijalističkoj utakmici za što bolje proizvodne rezultate; na Zapadu je anarhija laissez faire dovela kapitalistički sistem do haosa i krize; Rusija je za to vreme džinovskim koracima Prvog petogodišnjeg plana prevalila put od najzaostalije zemlje do jedne od najnaprednijih u Evropi. Istorija, čak i da je pristala da bude pratilac revolucije, ne bi mogla udesiti bolju koincidenciju od ove po kojoj se izbijanje najveće krize na Zapadu poklopilo sa početnom fazom ruske industrijske revolucije. Oštar kontrast između silazne linije kapitalističkog razvitka i vrtoglavog uspona sovjetske planske ekonomije bio je do te mere očigledan, čak šokantan, da se iz toga mogao izvući samo jedan zaključak: njima je pripadala budućnost - nama prošlost.
U fazi koja je došla nakon toga zaljubio sam se u Prvi petogodišnji plan. Na jednoj šestini naše bolesne planete ostvarivao se najgrandiozniji i naj-konstruktivniji poduhvat u čitavoj istoriji; tu se utopija gradila od čelika i betona. Uklešten u sovjetskoj književnosti tog doba, koja se bavila isključivo temama kao što je gradnja novih fabrika i elektrana, traktorima i rezultatima petogodišnjeg plana, razmišljao sam, više u šali, da sastavim novu, savremenu verziju Pesme nad pesmama: "Oči moje drage sjajne su kao visoke peći u stepama, usne njene zamamno su izvijene kao Belomorski kanal, ramena su joj nežno zaobljena kao dnjeparska brana, leđa duga i vita kao turkestansko-sibirska železnica…" A mušice, one male mušice što znaju da pokvare vino, to su bili kontrarevolucionarni fašistički saboteri.
Nije lako prizvati u sećanju pravu atmosferu tog doba. Ironija se tu nameće sama od sebe, jer vreme još nije stiglo da spere gorki ukus naših docnijih iskustava. Našem znanju mogućno je nešto samo stalno pridodavati, ne i proizvoljno oduzimati od njega; nema tog hirurškog zahvata koji bi nam mogao povratiti devičanstvo prvobitnih iluzija.
U onoj malopređašnjoj izjavi, gde sam rekao da sam se zaljubio u Prvi petogodišnji plan, jedva da ima ikakvog preterivanja. U dvadesetpetoj godini još uvek sam verovao da se pitanje sreće može rešiti samo u okviru nekog socijalnog projekta. Dok je Rusija bila zaokupljena eksperimentom zasnovanom na najvećem socijalnom projektu u čitavoj dosadašnjoj istoriji, dotle se preostalih pet šestina sveta rušilo pred našim očima. Sa marksističkom teorijom i sovjetskom praksom konačno je bila ostvarena svetla ideja progresa XIX veka, čemu sam i ja oduvek bio duboko privržen. Najveća hidro-centrala na svetu nije mogla a da ne donese najveću moguću sreću najvećem broju ljudi.
Pre nekih pet godina napustio sam roditeljski dom kako bih učestvovao u izgradnji Novog Jerusalima. U tome da se jevrejska država nakon dve hiljade godina ponovo uzdigla iz pepela video sam ne samo neku vrstu romantičnog podviga nego, istovremeno, i čudesan lek koji bi mogao doprineti ozdravljenju naše bolesne rase. Isprva me je čekalo razočaranje zbog provincijalnog šovinizma Palestine, no sada se na horizontu ocrtavao Novi Cion, samo ovog puta mnogostruko uvećan, proširen do neslućenih raz-mera. Nudio je, uz to, ljudima čudesan lek - ne samo nekoj manjoj etničkoj zajednici, nego celom čovečanstvu. Kao što se pred mladom jevrejskom državom našao zadatak obnavljanje slave drevnih proroka iz prošlosti, tako isto bi u besklasnom društvu, prema Marksu, na završetku evolucione spirale samo bila obnovljena i dosledno sprovedena ideja prvobitne komunističke zajednice iz pra-istorijskog zlatnog doba.
U periodu neposredno pre nego sto ću odlučiti.da zvanično pristupim Partiji, planirao sam da napustim posao i da odem u Rusiju na godinu-dve kao traktorist. Sovjetskoj državi su bili potrebni iskusni traktoristi, a ja sam ranije studirao politehniku; moj plan je, dakle, izgledao sasvim logično. Ali, partijski službenik zadužen za te stvari savetovao me je da se zanosim tim "tipično petit-bourgeois romantičnim idejama", tako da sam na kraju ipak odustao. Pominjem ovaj slučaj samo zato da bih naglasio kako između ovoga sada i one negdašnje želje da budem primljen u Hefcibu "kao drvoseča ili vodonoša" postoje nekakve veze, doduše nesvesne. To u krajnjoj liniji samo potvrđuje da sam, u okvirima jednog već dezintegrisanog društva, isuviše snažno žudeo za nekakvom verom, za mogućnošću da gradim, podižem i stvaram.
Graditi, podizati i stvarati - to je bilo znamenje te nove vere. Svetska revolucija nije bila ništa drugo do puka formalnost nužna za izgradnju besklasnog društva, isto kao što je za dolazak carstva nebeskog na zemlju nužan preduslov bio dan strašnog suda. Buržoaski zakoni, razume se, bili bi u tom slučaju ukinuti, a sve buržoaske vrednosti, pravila i tabui završili bi negde na smetlištu – kao što je posle fran-cuske revolucije 1789. to bio slučaj i sa feuda-lizmom, sa aristokratijom, sa jus primae noctis i sličnim glupostima. To se, dakako, nije moglo ostvariti bez borbe i prolivene krvi – ali, taj deo programa ostavljao me je uglavnom ravnodušnim. Zanimalo me je jedino ono što dolazi posle: izgradnja komunističkog društva u kome će čove-kova sudbina biti srećno ispunjena. Time bi se nužno oslobodile neiscrpne čovekove kreativne moći, sve dotle stegnute i pritešnjene ekonomskim jarmom. "Svaki građanin u besklasnom društvu" - veli Trocki - "izjednačiće se sa Aristotelom, Geteom ili Marksom". Čim taj jaram bude zbacio sa sebe, čovekova prometejska energija izbiće svom silinom napolje poput lave pri vulkanskoj erupciji.
Reč je, dakle, o jednom snažnom uverenju bez kojeg bi život bio samo siromašniji. Većina mojih drugova delila je to isto mišljenje; u svakom slučaju, barem na početku njihove partijske karijere, prome-tejska vizija dominiraće nad tim destruktivnim tendencijama. Kasnije, s godinama, biću svedok njihove postepene promene, onako kako cilj na dalekom horizontu sve više budu zamenjivala sred-stva. To se, međutim, nije moglo predvideti onda kada smo poput zarobljenog plemena krenuli u neizvesnost, ostavljajući za sobom blagodeti Egipta. Nismo još znali za pustinju; znali smo samo da nas čeka Obećana zemlja - i da je, prema planu, kuga već poslata na Faraona.
U neku ruku ipak smo bili u povlašćenom položaju; za razliku od ostalih revolucionarnih po-kreta, u čijem se programu budućnost ocrtavala samo u obliku nekih teorijskih naznaka, naša utopija je doživela ostvarenje u jednoj stvarnoj zemlji, sa stvarnim ljudima. Nepristupačnost i udaljenost te zemlje utoliko je olakšavalo stvar - svako je sada mogao slobodno pustiti mašti na volju, zanoseći se koliko mu je drago živopisnom ruskom nošnjom i nostalgičnim zvucima stepskih pesama. Naši snovi se nisu gradili na progresu, pravdi i socijalizmu, jer to behu samo apstraktni slogani, nepodesni da im se čovek klanja ili divi. S druge strane, pak, soci-jalistički pokret, sve dotle bez otadžbine i razbijen, sada je konačno mogao da se pohvali svojom sopstvenom zemljom i svojom zastavom, kao i jednim novostečenim osećanjem snage i samo-pouzdanja; najzad, tu je bila i ona neprikosnovena ljubav prema zajedničkom imago-u očevskom u liku Lenjina, u čijem se blistavo toplom pogledu krila i nekakva mongolska lukavost. U epskoj borbi širokih masa što vojuju za slobodu, a u predahu bitke znaju da zasviraju balalajku, videli smo ostvarenje naših najdubljih želja, što je ujedno u nama probudilo i duh nekakvog novog patriotizma.
Nedovoljna obaveštenost o onome šta se zbilja događa u Rusiji imala je u našem slučaju sve raz-mere homerovske legende:
Na jednoj šestini našeg globusa vlast je prešla u ruke naroda. Privatno vlasništvo, borba za prevlast, socijalne razlike, seksualni tabui, sve je to bilo srušeno jednim jedinim udarcem. Više nema bogatih i siromašnih, gospodara i slugu, viših oficira i nižih. Istorija homo sapiensa kreće ponovo iz početka. Objavljenje svakog novog zakona praćeno je potmulim zvukom grmljavine, isto kao što je nekad grmljavina pratila glas Božji kada je na Sinajskoj gori objavljivao deset zapovedi. Sve koji to slušaju obuzima snažan zanos, za kakav dotle nisu ni slutili da postoji. U njima se ponovo budi vera, ona ista koju su uporno potiskivali, sve dok je najzad nisu izbrisali iz sećanja; ona ista koja beše tako duboko pokopana u njima da su je i zaboravili…
Godine 1930. sovjetski režim nije još dostigao punoletstvo; nekome sa strane zacelo bi u to vreme bilo teško razdvojiti sovjetski mit od zbilje. Umereni liberali, drugačijih uverenja od Marksa i protivnici svakog nasilja, nakon turističkog izleta po Rusiji vraćali bi se sasvim izmenjeni u svoju zemlju, puni blagoslova prema "velikom sovjetskom eksperi-mentu". Zabrinuti industrijalci i bankari morali su da priznaju kako se, uprkos svemu, "nešto zbiva u SSSR-u". Po komitetima raznoraznih Društava za unapređenje kulturnih odnosa sa SSSR-om sedeli su najrazličitiji ljudi, počev od vojvotkinja pa do zubara. A i nezaboravni ruski filmovi te epohe nailazili su na nepodeljene simpatije publike i kritike, bez obzira na političku sadržinu.
Osvrćući se unazad na filmove poput Oluje nad Azijom i Oklopnjače Potemkin, moram priznati da do danas nisam još uvek prestao da gledam na njih kao na jedan od najsnažnijih emotivnih doživljaja te vrste. U nešto manjem stepenu to se odnosi i na Tarkovove i Mejerholdove predstave sa pozorišnih turneja po Evropi; što se, pak, pojedinih sovjetskih pisaca i njihovih knjiga tiče, tu bih izdvojio, pre svega, Leonovljevog Lopova, Šolohovljev Tihi Don, Serafimovičevu Gvozdenu poplavu i Babeljeve priče iz građanskog rata. Ne znam, i ne bih želeo ni da znam, kakav bi utisak danas te knjige ostavile na mene; u ono vreme verovali smo kako sovjetska Rusija sigurnim koracima ide ka stvaranju jedne nove i mnogo uticajnije kulture, čija bi slava u dogledno vreme - po svoj prilici nakon Drugog peto-godišnjeg plana - mogla čak ugroziti slavu Rene-sanse i starohelenskog Zlatnog doba.
Kad samo pomislimo da se Ejzenštajnova i Pudovkinova remek-dela stvaraju pod pokrovi-teljstvom države; da su Stanislavski, Mejerhold i Vohtangov državni nameštenici; da se celokupna literatura, i poezija i proza, štampa pod patronatom države - to jest suverenog naroda, to jest seljaka i radnika, najvećeg i najoriginalnijeg mecene kojeg je umetnost ikad imala! Režim kome je sve to pošlo za rukom morao je kod svakoga pobuditi ne samo ljubav i divljenje, nego i veru u neku novu humanost.
Živeo sam u uverenju da sovjetska Rusija samo nastavlja tamo gde su liberalni Ulštajnovi stali. Taj međunarodni trust, u okviru kojeg sam i ja radio tokom poslednjih pet godina, na Srednjem Istoku, u Parizu i Berlinu, i za koji sam u svakom pogledu bio vezan, predstavljao je u mojim očima oličenje progresivnog liberalizma i, istovremeno, najsmelijeg avangardizma. Revolucionarni pisci i pesnici Ne-mačke su oduvek mogli da računaju na našu podršku u književnim podliscima. Možda i zbog toga nisam video nikakav prekid, već samo logični nastavak u kontinuitetu između vajmarskog moder-nizma i nove sovjetske kulture, koja se ovde po-javljivala kao jedini njen legitimni naslednik.
Gde god bih bacio pogled, na bilo koje polje društvene i kulturne delatnosti, našao bih samo potvrdu da je komunistički pokret logični nastavak progresivnog humanizma. Time se dalje nastavljala i upotpunjavala ona velika judeo-hrišćanska tradicija - pred nama je, dakle, bila nova, sveža grana na drvetu evropskog progresa što buja od Renesanse i Reformacije, preko Francuske revolucije i liberalizma XIX veka, pa sve do najnovijeg socijalističkog milenijuma.
Kada se danas zapitam, sa onom melanholičnom mudrosću koja obično dolazi prekasno, kako sam uopšte mogao da živim godinama u stanju takvog nekakvog mentalnog transa a da to i ne primetim, nalazim utehu u činjenici da su i srednjovekovna skolastika i aristotelovska egzegeza trajale mnogo duže, i da su ograničavale vidik čak i najvećih umo-va tog doba; uostalom, i danas vlada široko rasprostranjeno mišljenje da je za 90 procenata naših bližnjih što ljube Gospoda obezbeđeno mesto u svojevrsnom super-Aušvicu večnosti.
In fine, način razmišljanja osobe koja živi u zatvorenom sistemu, bilo komunističkom ili nekom drugom, mogli bismo najprostije definisati sledećom formulom: U stanju je da dokaže sve u što veruje, i veruje u sve što može dokazati. Zatvoreni sistem izoštrava umne sposobnosti poput previše grubog tocila - bridovi su toliko istanjeni, da su već krti i lomni; tako dobijamo skolastičku, talmudsku, cepi-dlačku vrstu pameti koja je u stanju da napravi i najveće gluposti. Ljude takve pameti najčešce mo-žemo sresti među inteligencijom. Ja ih obično na-zivam "pametni glupaci" - izraz koji nipošto ne sma-tram uvredljivim, pošto sam i sam bio jedan od njih.
Odlomak iz knjige Arthura Koestlera: Arrow In Blue, Autobiografija 1905-31, Collins/Hamish Hamilton (1952).
Preveo Zoran Janić
