Aron Avramovic

AVRAMOVIĆ ARON
Rodom je iz Prištine od oca Inta i majke Mazal (1929. godine); Sada živi u Izraelu.
Evo njegovog kazivanja: "Rano sam ostao bez majke, pa sam iz tih razloga drugi i treći razred osnovne škole završio u Kosovskoj Mitrovici kod strica Mušona. Odavde me moja braća Leon i Jakov prebacuju u Zagreb kod moje sestre Moze, a inače sam bio u jevrejskom internatu gde sam ostao sve do 1941. godine kada su svi morali napustiti NDH oni koji nisu Hrvati. Vraćam se u Prištinu i radim kao šegrt kod jednog poslastičara Turčina. Pošto mi 1942. godine umire otac ja se tada priključujem braći i ostalim Jevrejima koji su bili u internaciji u Albaniji u gradu Beratu. Nekako je bilo podnošljivo dok Italija 1943. godine nije kapitulirala. Kad su posle Italijana Nemci došli u Albaniju stanje se pogoršalo. Krajem decembra 1943. godine sa bratom Leonom pokušali smo da pobegnemo u partizane ali smo zalutali pa su nas Nemci opkolili kojom su prilikom mene ranili ali smo ipak uspeli da im umaknemo i sakrijemo se u šiprag reke Osum. Ponovo se krijući vraćam u Berat kod brata Avrama gde me leči doktor Josip Thjtelbaum, koji je bio lekar u Prizrenu. Januara 1944. godine vraćamo se za Prištinu kao i svi Jevreji što su se vratili. Jedan od moje porodice, brat mi Jakov, se nije vratio. On je ostao u albanskim partizanima.
Nemci su uspeli da na lukav način, uz pomoć albanskig kvislinga s Kosova, sa kupe sve Jevreje u Prištinu i da ih sve 14. maja 1944. godine pohapse, utovare u furgone i sprovedu u logor u Zemun na Sajmištu gde su nas mučili 15 dana a potom nas oterali u logor Bergen Belzen. Dok smo bili na Sajmištu ne zna se ko je bio po nas veći zločinac pacovi ili ustaše. Po zidovima su ispisana imena onih koji su ranije prošli kroz ovaj logor. Bilo je ispisanih imena i po drvenim krevetima na kojima smo ležali. Ustaše su nas terale da po nekoliko sati stojimo u stavu mirno na apelplacu. Ovo je važilo za oba pola i za sve uzraste. Tukli su nas do besvesti. Od hrane skoro ništa nam nisu davali. Žene su za svoju decu pravile neku hranu od kuvane trave i lišća. Saveznički avioni su tih dana bombardovali most na Savi kojom prilikom je i nas logoraša nekoliko ranjeno. Tu je poginuo Inta Judić moler iz Prištine i sestra Josifa Levija koju su teško bolesnu oterali u Jajince i tamo je streljali. Ustaše su nam pretile sa zelenim maricama a to su u stvari bile gasne komore za gušenje logoraša. Zatim nas utovaraju u vagone koje nam četiri dana nisu otvarali tako da smo svi u njima morali i vršiti nužde. Nakon osam dana doterali su nas u logor Bergen Belzen koji se nalazio između grada Hanovera i Hamburga, odvojen od naselja. Odmah sam osetio smrad i dim od krematorijuma koji se tu nalazio a koji je dugo radio. Bili smo obleženi da smo Jevreji. Sa nama su bii i Jevreji iz Višegrada i Podgorice. Pojavio se i tifus od kog se naveliko umiralo. Odatle nas prebacuju u logor Štern gde su nas spojili sa holandskim Jevrejima. Iz ovog logora je poznata Ana Frank. Ja sam radio u Transportkomando, to su u stvari zaprežna kola koja smo vukli ili gurali nas desetorica. Njima smo prevozili sve pa čak i mrtvace. Neki su od velikih batina umirali. Pošto krematorijum nije mogao da osvoji posao nacisti su spaljivali ljude na lomači. Imao sam prilike da vidim kako SS Urlika koja je imala oko 28 godina ubija gravidnu Jevrejku i to golim rukama bez ikakvog oružja. Sa mnom su bili moja braća Leon i Avram. Avram je od batina umro u ovom logoru.
Oko svih logora na stotine mrtvih i iznemoglih. Rat je završen. Radosti kraja nema. Idemo aneznamo kuda idemo. Posle 12 sati vožnje našli smo se na otvorenom koloseku bez mašine j stražara. Sa strahom izlazimo iz vagona da bi ma šta pronašli od hrane. U njivama pronalazimo krompir i nastaje prava gozba. Navalili smo na živ krompir od kog neki i umiru. Nakon dva dana stajanja na otvorenoj pruzi dolazi mašina i vozi nas prema Berlinu. U Berlinu na željezničkoj stanici provodimo dva dana baš u vreme velikih bombardovanja grada. I kod Nirnberga smo stajali tri dana i tako smo stigli do sela Dobri lug 75 km južno od Drezdena. Nas je negde oko 50 posto preživelo. Jedan momak od 23 godine zvao se Rubi, inače iz Skoplja, a koji se skrivao u Prištini, dobio je nervni slom. Th gine. Nakon jednog sata stigle su jedinice Sovjetske Crvene armije. Ujutro rano Crveni krst nas je počeo raspoređivti po kućama a teške bolesnike su odvojili u poljske bolnice gde su ih lečili i negovali sovjetski vojni lekari. Od iscrpljenosti i dobijenog tifusa trećeg dana me je našla sovjetska vojna lekarka, inače Jevrejka koja mi je spasila život.
U Dobrom lugu smo ostali do avgusta 1945. godine. Po Jevreje iz Holandije došli su amerikanski vojnici i odveli ih. A nas su uputili u grad Kotpus na nemačko-poljskoj granici gde je bilo mesto okupjanja svih jugoslovenskih državljana. Ovde smo se zadržali oko mesec dana. Odatle smo upućeni u Jugoslaviju.
Mnoge sam stvari već i zaboravio zbog teškoća koje još osećam iz tih teških i stravičnih dana.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License