Antiamerikanizam Ne Pociva Na Nesporazumu

Valter Lakuer
Antiamerikanizam ne počiva na nesporazumu
Odgovor Luisu Bigliju
Roman Umoran od Amerike (Amerikamude) je 1855. godine bio pravi hit, a njegov pisac Ferdinand Kirnberger (Ferdinand Kurnberger) jedan od najuglednijih feljtonista tog doba. U tom romanu se prati epopeja grupe istinoljubivih nemačkih idealista koji posle poraza u revoluciji 1848. odlaze u Novi svet da bi tamo izgradili bolje društvo. Međutim, čeka ih veliko razočarenje, vrlo brzo otkrivaju kako svime u Novom svetu vladaju zli bogataši i kako je sve smišljeno tako da obmane doseljenike čista srca; pošto su im se sve iluzije raspršile, nesrećnici su se vratili u domovinu.
Kirnberger nikada nije bio u Americi, a u vreme kada je on živeo (1821-1879) oko pet miliona Nemaca je otišlo u Ameriku i odatle se, koliko je poznato, gotovo niko nije vratio.
Kako objasniti tu razliku koja postoji između stvarnosti i stereotipa u evropskoj književnosti (na koju je ukratko ukazao i Luis Bigli u listu Die Welt, 16. juna 2007)? Da li se zaista radi o nekoj vrsti nesporazuma? Antiamerikanizam u 19. veku nije bio neki specifično nemački hir. Još ranije je poznati francuski istraživač prirode Žorž-Luj Lekler de Bifon (Georges-Louis Leclerc de Buffon) rekao da je Amerika istovremeno i primitivna i dekadentna, da je njena priroda neprijatna, da su sve biljke i životinje u Americi sitnije, a neke na tom tlu uopšte ne mogu da prežive, da tamo nikada nije bilo slonova niti je ikada slavuj zapevao.
Frensis Trolop (Frances Trollope), majka čuvenog engleskog romanopisca, objavila je 1832. godine knjigu pod naslovom The domestic manners of the Americans (Domaći maniri Amerikanaca). Zaplet se tiče jedne preduzimljive poslovne žene koja je pokušala da svoje finansijsko stanje popravi odlaskom u Novi svet. Junakinji to nije pošlo za rukom, ali je ta knjiga, koju je i danas zabavno čitati, postigla veliki uspeh. U njoj se autorka uglavnom podsmeva lošim manirima Amerikanaca. Oni su sirovi, bez šlifa, glasni, vulgarni i prljavi. (Naročito je neukusno to što stalno žvaću i pljuju duvan.)
Možda je i tačno mnogo toga o čemu je pisala gospođa Trolop - ali ipak je tokom 19. veka više miliona Engleza (a još više Iraca) otišlo u Ameriku. Danas 13 miliona Amerikanaca veruje da su francuskog porekla. Samo iz Švedske je u Ameriku došlo 1,5 miliona ljudi - što je više od broja stanovnika Štokholma i Geteborga.
Antiamerikanizam koji je vladao tokom 19. veka, i do duboko u 20. vek, uglavnom je poticao iz krugova sklonih konzervativnoj kulturnoj kritici i nije se mnogo ticao političkog neprijateljstva. Sjedinjene Države nisu igrale nikakvu političku ulogu - a to se nije promenilo čak ni kada je ušla u rat 1917. godine: Amerikanci su posle Versaja odlučili da ostanu van Lige naroda i da se što je moguće drže dalje od evropske politike.
U nedavno objavljenoj studiji o privrednoj istoriji Trećeg rajha (Okonomie der Zerstorung (Ekonomija razaranja) Adama Tuzia (Adam Tooze)) tvrdi se da je Hitler izazvao Drugi svetski rat delom i zbog toga što se plašio da će Amerika u roku od deset godina postati privredno i politički dominantna u svetu, te da je zato neophodno upustiti se u preventivni rat još za njegovog života. Rekao bih da taj engleski istoričar preteruje, ali jeste tačno da je Gebels bio jedan od vodećih predstavnika antiamerikanizma u to vreme (često je govorio o jevrejsko-američkoj plutokratiji i "lobiju"). Međutim, on se sigurno nije plašio Amerike. Sam Hitler nije mnogo znao o Americi. Ni on, niti bilo ko od istaknutijih nacional-socijalista nikada nije bio u Americi i pre će biti da su oni bili skloni da je potcenjuju. Kada je do Hitlera stigao izveštaj da Amerikanci za godinu dana proizvedu više od 100 000 aviona, on je to odbacio kao čistu propagandu.
U to vreme se i inače u Nemačkoj malo znalo o Americi. A ipak je bilo otpora. Kada je predsednik Univerziteta Harvard pozvao Osvalda Špenglera (Oswald Spengler), ovaj je učtivo odbio odgovorivši da doduše nikada nije bio u Americi, ali da je o njoj pisao, te da stoga ne želi da je poseti, jer bi u tom slučaju možda bio primoran da revidira svoje mišljenje.
Dakle, antiamerikanizam u politici je postao zaista relevantan tek po završetku Drugog svetskog rata. No da li - kao što to veruje Bigli - počiva samo na nesporazumima? Da li je usmeren samo (ili barem pretežno) na politiku sadašnjih vlasti, a ne, kao što se često čuje, protiv Amerikanaca uopšte? Ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju da tokom poslednjih nekoliko godina Amerika uživa drastično manje simpatija u svetu nego ranije. Ranije je Klinton u Engleskoj bio prilično omiljen, baš kao i Kenedi u Berlinu.
Ako se zaista radi samo o spoljnoj politici Bušove vlade, onda bismo mogli da budemo mirni što se tiče budućnosti. Postoje, naime, velike šanse da narednih godina demokrate dođu na vlast. Sa priličnom izvesnošću bi se moglo predvideti da će ta vlast naići na simpatije u svetu, barem prvih nekoliko meseci. Ali šta će se desiti posle toga?
Istorijsko sećanje ne pruža neku utehu. Kulturni antiamerikanizam je fenomen koji bi trebalo da bude zanimljiv pre svega stručnjacima za amerikanistiku na evropskim univerzitetima; ali politički antiamerikanizam postoji od kada je Amerika postala supersila. Velike sile nikada nisu omiljene. Rimsko carstvo je počivalo na stavu "odering dum metuant" ("sve dok nas se plaše, mogu i da nas mrze"), a ne na soft policy i naglašavanju prijateljstva. Kada je trebalo rešiti neke probleme, Rimljani nisu slali stručnjake za kulturnu politiku, nego legionare. Isto važi i za kasnija velika carstva, Vizantiju i Tursku carevinu, za Španiju, Englesku i Sovjetski Savez.
Velike sile uvek izazivaju strah, i to s dobrim razlogom. I kada se ponašaju obazrivo, nikada se ne može znati neće li se možda nešto promeniti u narednom trenutku i neće li odjednom postati bezobzirne. Kao što je predsednik Meksika jednom rekao: "Moja sirota zemlja, tako je daleko od Boga, a tako blizu Sjedinjenim Državama". Supersila, čini mi se, može postati omiljena samo ako ispuni jedan uslov -ako prestane da bude supersila, ako se odrekne svoje moći. Tada bi prestala da bude i meta terorista. Ali to je nešto sa čim svakako ne treba računati u skorijoj budućnosti.
Koliko, dakle, treba ozbiljno shvatiti antiamerikanizam? Ponekad me obuzme sumnjičavost. Rezultati ispitivanja javnog mnjenja verovatno jesu tačni, ali ko zna kakve bi odgovore dobili da smo jedno takvo istraživanje napravili širom Evrope (ne samo u Nemačkoj, već i u Francuskoj i drugde) 1942. godine? Ni tada Amerika nije bila omiljena. Stotine hiljada demonstranata je na ulicama Pariza 1950. godine uzvikivalo "Ridžveju, kugo". Ridžvej je bio glavnokomandujući američkih snaga u Koreji i navodno je upotrebio biološko oružje. Kao što znamo, i danas demonstranti na sličan način izražavaju svoje negodovanje. Ali isto tako se ništa nije promenilo ni što se tiče dugačkih redova pred američkim konzulatima, i dalje je mnogo onih koji žele da se isele u Ameriku - uprkos navodno "groznom stanju u Americi". Dakle, i danas postoji izvesna diskrepancija između antiameričkih stereotipa o Americi i recepcije tih stereotipa.
S druge strane, Džordž Buš nije naročito omiljen ni u sopstvenoj zemlji, a na spoljnopolitičkoj sceni Amerika je ta koja unosi nemir: upustila se u rat koji, doduše, neće dobiti, ali svakako neće ni izgubiti; nije potpisala Kjoto protokol i biće odgovorna za neke loše aspekte globalizacije. U Americi je značajno povećan jaz između bogatih i siromašnih - mada ne toliko koliko u Rusiji, Kini, Indiji ili Brazilu, ali, ako se meri prema zapadnim standardima, ipak jeste. Ukratko rečeno, Amerika ima ozbiljne probleme koje mora da reši, i to ne zato da bi postala popularnija u svetu, već zato što je to njen sopstveni interes. No, hoće li te zakasnele reforme izazvati velike simpatije u Evropi i Aziji? Mislim da se Luis Bigli u ovoj tački vara. On precenjuje značaj današnje Evrope u Americi, bez obzira na to što postoji spremnost za tešnju saradnju. Naravno da bi trebalo pozdraviti kretanje stvari u tom pravcu - ali koliko je zaista verovatno da se krene u pravcu bliže saradnje i šta je to što bi Evropa mogla da unese u neku takvu novu koaliciju?
NATO je formiran 1949. godine i to kao odgovor na neposrednu opasnost koja je tada postojala. Danas se u Evropi ne mogu uočiti neki rizici koji bi se sa tim mogli meriti. Sve veća zavisnost od ruske nafte i gasa? Nije to baš toliko strašno. Terorizam? Protiv njega se nije moguće boriti oružjem, već samo dijalogom. Isto važi i za dalje širenje atomskog naoružanja. U Evropi ima mnogo političara koji znaju da ništa nisu postigli u svojoj posredničkoj ulozi (kako to kaže Bigli, Evropa kao posrednik), i da ništa i neće postići. Dalekovida politika koalicija nailazi na jake otpore i ne može se mnogo ići ispred javnog mnjenja.
Privredna situacija u Evropi danas je nešto bolja nego pre koju godinu, rođeno je nešto više dece i postoje novi podsticaji da se evropske zemlje još više međusobno približe. To bi bilo poželjno, ali hoće li funkcionisati? A ako bi tako bilo - ako se neutralističke težnje drže u jasnim granicama, a antiamerikanizam se rastoči - šta može, i šta treba onda da Evropa uradi kako bi zajedno sa SAD odgovorila na globalne izazove (o kojima Luis Bigli tako zabrinuto govori)?
Bojim se, malo toga. Ne postoji evropska spoljna i odbrambena politika. Već godinama opada značaj Evrope u svetu; razlozi za to su dobro poznati. Naravno, uvek je moguće napisati još knjiga o vodećoj ulozi koju će Evropa preuzeti na sebe kao moralni uzor u 21. veku, ali broj čitalaca takvih knjiga, i onih koji su spremni da uopšte nešto o tome čuju, veoma je mali. "Soft power" je dobra stvar, ali ima svoje granice. Uloga Evrope bi se stoga trebalo da svede na to da Amerikancima da pokoji dobar savet, naročito u pogledu onoga što ne bi valjalo da čini. Hoće li to popraviti odnose, ostaje da se vidi.
V. Lakuer je istoričar koji živi u Vašingtonu; objavljeno u Die Welt i SPM.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License