Andreja Preger Stolece Uz Muziku

http://www.danas.rs/vesti/feljton/neizvesnost_i_strepnja_u_okupiranom_splitu.24.html?news_id=78390 05/05/2008 | ANDREJA PREGER
ANDREJA PREGER: STOLEĆE UZ MUZIKU
Autor: ANDREJA PREGER
Rat protiv Jugoslavije počeo je 6. aprila 1941. okrutnim bombardovanjem Beograda. Aprilski rat zatekao me je na mestu rezervnog potporučnika Jugoslovenske kraljevske vojske. Mobilisan sam 2. aprila te godine, po čemu se može zaključiti da smo mi i naša komanda očekivali da će rat izbiti.
Rat protiv Jugoslavije počeo je 6. aprila 1941. okrutnim bombardovanjem Beograda. Aprilski rat zatekao me je na mestu rezervnog potporučnika Jugoslovenske kraljevske vojske. Mobilisan sam 2. aprila te godine, po čemu se može zaključiti da smo mi i naša komanda očekivali da će rat izbiti.
Dobio sam zborno mesto. Bio je to Sinj kod Splita. Sećam se večeri kad sam mobilisan. Odmah sam pohrlio u vojsku, jer smo svi mi mladi Jevreji smatrali ne samo čašću, nego pre svega dužnošću da branimo našu zemlju od hitlerovskih hordi koje su nam bile krvni neprijatelji i progonitelji. Uputio sam se na stanicu. Voz za Split bio je toliko krcat da sam prestajao celu noć. Od Zagreba do Splita vozili smo se stisnuti kao sardine. Hteo sam, naravno, da stignem na vreme. Rata još nije bilo, ali smo svi osećali da će on izbiti. Moja porodica tada je već zaduže živela u Zagrebu. Otac mi je pri odlasku tužnim glasom kazao: "Da li ću te ikad više videti?" Nismo ni slutili da će u ratu koji dolazi stradati on, a ne ja. Tako sam, ispraćen tužnim očevim rečima, otišao u rat. Stigao sam u Sinj i presvukao se u uniformu. Formirali smo ubrzo bataljon u kojem je bilo više oficira. Iz Sinja smo se uputili u kasarnu Gripe u Splitu. Trebalo je da odbranimo Split od eventualnog desanta Italijana. Međutim, šta se dogodilo? U kasarni na Gripama bili smo svega nekoliko dana i bilo nas je toliko malo, da ne znam kako bismo uopšte odbranili grad. Ali uprkos tome, kod nas je postojala namera da se Split brani. U tom čekanju nastupio je 10. april 1941. i Pavelić je proglasio Nezavisnu državu Hrvatsku. Cela vojska listom je uzviknula: "Rat je završen!" i svi su predali oružje.
I ne samo da su predali oružje, nego su ustaše već imale organizovane punktove na kojima su to oružje primali. U kasarni Gripe tako smo ostali nas sedam oficira bez vojske. Šta se moglo uraditi? Već sam saznao da su Nemci ušli u Zagreb. Odlučio sam da se nikako ne vraćam tamo i u Splitu da sačekam razvoj događaja. Kupio sam civilno odelo i presvukao se. Nakon samo nekoliko dana, Pavelić je sklopio pakt sa Italijom i prepustio joj polovinu Dalmacije. U toj italijanskoj polovini nalazio se i Split. Tako sam se našao u italijanskoj zoni, što je za mene bilo relativno dobro, jer su se Italijani prema Jevrejima ipak držali drugačije od Nemaca, iako su i oni bili u trojnom paktu.
Znao sam da su Italijani drugačiji ljudi i da im je antijevrejski stav bio nametnut, te su ga oni tumačili i primenjivali na svoj daleko blaži način. Dakle, ja u Splitu sedim u iščekivanju, a moja porodica nalazi se u Zagrebu. Otac, koji je imao već 66 godina, zatim majka i sestra od 16 godina. U Zagrebu su vlasti odmah propisale da Jevreji moraju nositi žutu traku, sa Davidovom zvezdom, dakle da treba da budu obeleženi. Ustaški režim je izdao propise i zakone potpuno identične nemačkim, a mogu da kažem po mnogo čemu i gore. To je bilo zaista strašno i snažno sam osećao da iz Splita moram nekako da se pobrinem za porodicu.
Čim sam se snašao, zato sam poslao prijatelja u Zagreb s propusnicom koja će mojoj sestri omogućiti da dođe u Split. Kako sam došao do propusnice? U blizini Splita postojala su mesta kao što su Klis, Sinj i druga koja su teritorijalno bila u Hrvatskoj, ali se do njih moglo putovati samo preko Splita, koji je pripadao Italiji. Ljudi iz tih mesta imali su pravo na propusnicu koju su potvrđivali Italijani. S njom se moglo putovati preko Splita. Koristeći tu pogodnost i ja sam kupio blanko-propusnicu i ispisao imena svoje porodice. Tako sam, po Splićaninu, prijatelju Sabiončelu, jednu propusnicu poslao za sestru. Iako je sestra bila maloletna i neiskusna, prijatelj je uspeo da je dovede u Split. Dogodilo se to još u junu 1941. godine.
Međutim, uz svu brigu za porodicu u Zagrebu, u Splitu sam morao da rešim još jedan problem. Morao sam i sam od nečega da živim. Mi muzičari sastavili smo zato jednu grupu i svirali u najvećem splitskom hotelu "Ambasador", koji je posle rata postao dom Ratne mornarice nove Jugoslavije. "Ambasador" je i u ratno vreme bio elegantan i fini hotel sa baštom. Mi smo, uprkos raskoši u kojoj smo nastupali, bedno zarađivali. Ali, na naše koncerte dolazilo je mnogo ljudi. Tu su bili mnogi Italijani i gosti. No, mi nismo mogli da direktno naplatimo svoje sviranje. Zavisili smo zapravo od jednog kelnera. Bio je to Slovenac, zvao se Albin, i bio je na dužnosti glavnog kelnera. On je za nas skupljao novac i od njega je, naravno, pola zadržavao za sebe. Srećna okolnost sviranja u hotelu "Ambasador" bila je i ta što smo dobijali večeru.
Kada sam se koliko-toliko situirao, nešto kasnije pokušao sam i roditelje da dovedem u Split. Poslao sam i za njih propusnice sa uputstvom: "Sačekajte prvi momenat, jer šaljem čoveka koji će vas pratiti i koji će se pridržavati svih sigurnosnih mera koje smatram potrebnim." Propusnica sa uputstvom je stigla srećno, međutim, roditelji su, na nagovor nekih rođaka, krenuli sami na put s propusnicama koje su im tek pristigle. Mojom rukom su bila ispisana imena roditelja: Jakov Preger, Adela Preger i to je bilo sigurno. No, sve drugo bilo je neizvesno. Moram da kažem da, budući da smo poreklom iz Mađarske, moji roditelji i dalje nisu znali najbolje hrvatski jezik. Povrh toga, otac je već bio bolestan čovek. Tako nepripremljeni krenuli su na put. Otac se obukao, a ispod revera sakoa još je nosio žutu traku sa Davidovom zvezdom kojom su ustaše obeležili Jevreje. Bilo je to vrlo neoprezno, ali oni su nekako stigli do Drniša, kod Knina. U Drnišu se nalazio kontrolni punkt. Putnike su skinuli sa voza i pregledali ih. Kod oca nisu pronašli samo neregularne isprave, nego i neke četničke papire koje je poneo sa sobom. Tako je sve ispalo najgore moguće. A otkud njemu četničke priznanice? Otac je bio trgovac i imao radnju na Jelačićevom trgu, ali nije najbolje znao ko su četnici. Verovatno su ranije, daleko pre rata, neki neznanci dolazili u radnju i tražili od oca da priloži nešto za četničku organizaciju. On je tada taj prilog verovatno dao, i oni su mu ostavili nekakve priznanice.
Kao što je pod reverom sakoa nosio žutu traku, tako je sa sobom poneo i te četničke priznanice o pomoći, pa čak i jednu četničku legitimaciju. Prilikom pretresa, ustaše sve to kod njega, naravno, pronađu i odmah ga uhapse. Ustaška policija ga je prebacila u zatvor u Kninu. Ipak, moj otac je uspeo da se nekako snađe i kad je video da čuvari ne znaju šta će s njima, rekao im je: "Vodite nas nazad u Zagreb." To dvoje staraca, moji otac i majka, tako su, uz pratnju vojnika koji je na njih sve vreme pazio sa puškom sa bajonetom, prebačeni kao neki opasni elementi.
Čim su otpremljeni u Zagreb, stavljeni su u policijski zatvor i tu odmah razdvojeni. Da nesreća bude veća, u to vreme došlo je do diverzije na zagrebačku telefonsku centralu, pa se sa zatvorenicima postupalo znatno strože. No uprkos tome, ponovo sam našao neke veze i roditelje su posle dve nedelje sproveli u sud, gde su naravno oslobođeni. Ipak, njihovo nenadano oslobođenje palo je u vreme kada su ustaše u Zagrebu pojačavale progon Jevreja na sve moguće načine. Ja sam imao sreću da nikad nisam bio ni pod Nemcima, ni pod ustašama. Stanovali smo na trgu koji se posle rata zvao Trg žrtava fašizma.
Uprkos tome što nisu uspeli da se domognu Splita, neko kraće vreme živelo se, makar i u teškim prilikama. Moj otac i stric izlazili su sa žutom trakom i završavali redovne poslove. Jednog dana, međutim, nisu se vratili. Svi naši raspitivali su gde su i na kraju su ih našli u ženskoj kaznionici. Dakle, uhvaćeni na ulici i stavljeni u zatvor. Moji su im, ponovo kao kažnjenicima, svakog dana slali hranu, ali posle mesec dana vlasti su im saopštile da nema potreba da se dalje šalje hrana, pošto oni više nisu tu. Nikom, međutim, nije saopšteno gde su odvedeni. Za njihovu sudbinu ja sam saznao tek 1942. godine iz jedne brošure koja mi je došla ruku. I ranije smo strahovali da su u logoru, ali ta brošura, koju sam pročitao 1942, jasno mi je ukazala na postojanje logora Jasenovac, kao i to šta se tamo događalo: najveće okrutnosti koje se ne mogu zamisliti.
U toj brošuri među poginulima pronašao sam i imena oca i strica. Stajalo je da su pregledana sva lica prispela u logor. Oduzeto im je sve, naročito novac i sve druge dragocenosti. U brošuri koju je štampao Oslobodilački pokret, pisalo je i ovo: "Kod braće Preger u čarapama su našli novac i oni su na mestu streljani." Tako su otac i stric stradali na tragičan način.
To se dešavalo nakon neuspelog pokušaja mojih roditelja da dođu u Split. Nešto kasnije nestala je svaka nada da bi se splitskom prugom moglo izbeći iz Zagreba, pošto su je partizani digli u vazduh. Tako je nestala i poslednja mogućnost da moji roditelji doputuju. Da nije bilo tako, sigurno bih nastojao da oni ponove taj put. Ali, nije se dogodilo tako. Otac i stric stradali su zajedno sa gotovo celom jevrejskom zajednicom u Hrvatskoj. Čim su ustaše došle u Zagrebu na vlast, u gradu u kojem je nemačka vojska dočekana sa cvećem i oduševljenjem, uhapšeni su svi jevrejski advokati, kojih je bio priličan broj. Marta 1941. položio sam advokatski ispit, pa sam kao advokatski pripravnik i sam bio upisan u spisak advokata.
Ustaše su u Zagrebu uhapsile sve jevrejske advokate i odveli ih u Kerestinec, gde su ih zatočili u jednom starom dvorcu. Čitava jevrejska zajednica tako je ostala bez svojih glava. Tamo su dovozili i uhapšene komuniste. Komunisti su pokušali bekstvo, ali su uhvaćeni zbog loših planova. Za muškarce, dakle, nije bilo nade. Sa ženama je unekoliko stvar stajala drugačije, te smo majku i tetku iz Zagreba ipak uspeli da dovedemo u Split. Još neko vreme posle hapšenja oca i strica one su provele u Zagrebu, iako su pre puta za Split morale da se presele na Trešnjevku, jer je u to vreme na snazi već bila uredba koja je Jevrejima nalagala da se isele na periferiju i napuste stanove u centru, gde smo i mi stanovali.
Nedugo pošto su se preselile na periferiju uspeo sam da ih prebacim u italijansku okupacionu zonu. Tako smo se sestra, majka, tetka i ja spojili, a pod Italijanima u Splitu nismo živeli u neposrednoj životnoj opasnosti. Ni jevrejska komuna nije bila malobrojna. U Splitu se skupilo mnogo izbeglica iz Mostara, Sarajeva i Zagreba. Kao izbegla lica živeli smo dosta mirno, iako smo bili na ivici gladi. Povremeno su Italijani skupljali izbeglice i slali ih na dalmatinska ostrva i u Italiju, kako se to govorilo "u konfinaciju". Mnogi su mene nagovarali da sa porodicom pređem u Italiju, međutim ja sam ostao čvrst i smatrao da ne treba dobrovoljno da idem u logor sve dok mogu slobodno da živim.
Osim toga, u Splitu smo počeli da se organizujemo. Jedan prijatelj, Zigmund Steg, koji je bio profesor hrvatskog i nemačkog jezika pre rata osnovao je školu. Budući da naša jevrejska deca nisu imala gde da uče školu, jer su po novom italijanskom zakonu bila isključena iz svih škola, Steg je sa nama osnovao prvu privatnu školu za našu decu. U toj školi bili su profesionalni i amaterski profesori, a program je bio istovetan sa zvaničnim splitskim školama. Svi su morali da pomognu. Neki su predavali strane jezike, a meni je dopala istorija, koju sam prethodno morao dobro da naučim. Tako su radili i drugi. Hemičari su predavali i svoj predmet i matematiku. Škola je bila u privatnoj kući, a u nju je krenula i moja sestra. Odeljenja su bila manja nego u redovnim školama. Neka su imala samo pet učenika, pa i manje. Uprkos svemu, radilo se vrlo intenzivno. Iako smo bili profesori amateri, ta su deca dobro obrazovana, jer u Jevrejima ni za vreme rata nije presahla želja da se deci da što bolje obrazovanje.
Kada se završila prva školska godina, Italijani su dozvolili da naši đaci privatno polažu sve predmete i svi su briljantno prošli. U toj kući pretvorenoj u školu nalazio se i dobar klavir, i ja sam u toj našoj privatnoj školi katkad zasvirao za prijatelja Stega i učenike.
Sve ovo može čak nalikovati nekoj ratnoj idili, ali došao je trenutak kada je Italija kapitulirala. Ono malo Jevreja što je ostalo u Splitu našlo se u velikom strahu, jer smo bili sigurni da će i u Split doći ustaše i Nemci i prvo što će uraditi: likvidiraće sve preostale Jevreje. To se, nažalost, kasnije i dogodilo. Nešto pre kapitulacije izgubio sam posao muzičara u kafani hotela Ambasador. Bilo je to okrutno vreme. Bačena je bomba na italijansku vojnu muziku i tad su mnogi izginuli. Posle napada je uveden policijski čas, odnosno zabrana izlaska posle pet sati uveče, tako da ni kafane nisu radile. U to vreme već sam bio organizovan u ilegalnim kružocima. Kao ilegalci najpre smo radili na obaveštavanju o situaciji na frontu. Borili smo se propagandnim sredstvima protiv neprijatelja. Sakupljali smo sanitetski i medicinski materijal. Kao ilegalac bio sam dobro obavešten. Prijatelj mi je bio Leon Gerškovič, kasnije visoki jugoslovenski funkcioner, koji me je odmah pozvao da se pridružim jednoj partizanskoj grupi, jer su u partizane tada otišli mnogi, pa i čitav fudbalski klub Hajduk. Sećam se da sam tad rekao da ću razmisliti, ali on se kasnije nije uopšte javio. Kao oficir imao sam pištolj koji sam odmah predao partizanima, ali u partizane isprva nisam otišao.
Kasnije sam sreo Gerškoviča na ulici. Iz konspirativnih razloga on mi nikad nije saopštio adresu stanovanja. Upitam ga zato, odmah na ulici, šta se dogodilo. A on kaže: "Bolje da i ne saznaš. Poslali smo ljude, ali teren nije bio pripremljen i oni su svi poginuli". Da, tada je bilo tako. Jedna velika žrtva dogodila se zbog lakomislenosti. U toj grupi trebalo je da budem i ja. Kasnije su se stvari ipak bolje organizovale, a ja sam još neko vreme ostao u Splitu.
U to doba družio sam se i sa Bracom Borozanom. Pored ilegalnog rada, organizovali smo čak i komitet sastavljen od svih umetnika koji su se zatekli u Splitu. Na čelu Komiteta bio je Ivo Tijardović, poznati domaći kompozitor. U komitetu su bili i vajar Marin Studin, neki glumci i drugi umetnici. Naš komitet čak je priređivao i ilegalne izložbe u Splitu. Jedna takva otvorena je u Studinovom ateljeu.
Ni ostali nisu mirovali. Sva omladina je uglavnom bila organizovana. Jevrejska naročito. Sećam se i danas nekih imena prijatelja: Jakica Altarac, rendgenolog (kasnije postao partizanski pukovnik) i njegov brat Silvio. U septembru 1943, kad je kapitulirala Italija, Dalmatinci, koji su osećali da su prodati Italijanima, jedva su dočekali da se pridruže pokretu otpora. Tako su popunjene partizanske jedinice. Split je video neobičan prizor: vojsku koja se dan posle kapitulacije naprosto pojavila sa celokupnim italijanskim naoružanjem i opremom, i počinjala da se bori praktično dok su se Italijani još ukrcavali na brodove i napuštali Dalmaciju.
Čak i moja majka uključila se na neki način u otpor. Osmatrala je hotel Park, gde se nalazila italijanska komanda. Pazila je na to da li još ima straže pred hotelom. Znala je da kad ne bude videla stražu, da će to značiti da su se Italijani povukli. I zaista, jednog dana straža je nestala. Šta sam ja tada mogao da uradim? Sa sestrom sam mislio da se pridružim partizanima, ali u tom slučaju moj majka i tetka sigurno bi postale žrtve ustaša. Međutim, kad su otišli Italijani i kad su svi iz Splita masovno krenuli u partizane, i ja sam se odlučio da krenem. Pre toga morao sam da se pobrinem za moje. Tih dana došao mi je jedan prijatelj i javio mi da su iznajmili jednu trabakulu koja je trebalo da nas preveze iz Splita u Bari. Bio bi to spas za moje koji nisu mogli da odu u partizane. U Bariju su se u to vreme već nalazili Englezi. Nisam hteo da ostavim majku i tetku same na putu, te smo se na trabakulu ukrcali svi, nas ukupno tridesetak. Trebalo je platiti jedan "napoleon" po glavi. Na brodu su bili i neki naši prijatelji koji nisu imali novac, pa smo mi dali za njih. Rešismo tako da krenemo. Idemo sa nešto stvari preko rive, spremni da se ukrcamo, dok ustaše već počinju da bombarduju Split. Na brod smo se, dakle, ukrcali pod vatrom. Odbili smo konope i krenuli odmah, ali u kanalu između ostrva Brač i Šolta zaustavi nas partizanska pomorska patrola koja nam kaže kako ne možemo dalje, jer brod moramo ustupiti partizanima kojima je potreban za prevoz. Sve putnike oni zbog toga iskrcaju u bračkom mestu Sutivan. Bili smo prinuđeni da ostanemo, a u Sutivanu je bila teška situacija. Tamo smo se zbilja susreli s užasnom glađu. Ni sama sutivanska opština nije imala dovoljno hrane, a iskrcavanjem nesuđenih putnika za Bari dobili su još tridesetak ljudi koje su morali da zbrinu. U Sutivanu smo proveli dve nedelje. Partizani koji su rekvirirali brod, njime su prebacili zarobljeno italijansko oružje iz Splita na Brač i brod na kraju zaista vratili.
Moji su se još jednom ukrcali, ali ja sam odlučio da se vratim. Bio sam spreman da još jednom uđem u Split, misleći da su partizani još u gradu. Saznao sam ipak nekako da se partizani povlače i da čitav narod s njima kreće u zbeg. Sve veze u tom metežu sam izgubio, te mi nije bilo druge do da sa svojom tadašnjom devojkom krenem prema Mosoru.
Mosor je visoka planina iznad Splita i sva je krševita. Bio je težak put prevaliti ovu planinu. Na Mosor smo se penjali u kasne septembarske dane i bila je velika vrućina. Nosio sam veliki ruksak sa zimskim kaputom i to je bilo sve što sam mogao da ponesem. Ipak, uza se sam imao i partituru sa dva violinska koncerta, Betovenov i Čajkovskog. Na Mosoru smo zatekli nekoliko stotina ljudi. Trebalo ih je rasporediti. Neke moje prijatelje, moju devojku i mene tako rasporede u jednu kolonu koja se kretala noću, a vodio ju je neki lokalni dečak od svojih četrnaest godina. Kretali smo se bukvalno kozjim stazama. To je bio najgori marš koji sam doživeo u čitavom životu, a dogodio se pre nego što sam uopšte stupio u partizane.
I sama grupa s kojom smo išli bila je nedisciplinovana. Neki su zaostajali. Bila je velika vrućina, svi smo bili gladni i žedni. Ipak nekako smo na kraju stigli u partizansku luku Krilo. Svanulo je i okolno stanovništvo nam je pomoglo. Dali su nam voća i vode, ali ni u Krilu nismo dugo ostali. Čim je svanulo, ponovo su nas ukrcali u neki brodić i odvezli pravo u Sutivan. Sve je na kraju ispalo pomalo smešno. Iz Sutivana sam se vratio u Split, popeo na Mosor, uz najveće muke spustio se niz Mosor, da bi se naposletku još jednom vratio u Sutivan.

U Sutivanu je bila u toku mobilizacija za Narodno-oslobodilačku vojsku. Zatekli su se u Sutivanu i neki umetnici. Primetio sam odličnog glumca Ljubišu Jovanovića i njegovu tadašnju suprugu, balerinu Miru Sanjinu. Bila je tu i operska pevačica Gatin, glumac Štetić, oboje iz Splita, i još neki umetnici. Odlučili smo da sastavimo jednu umetničku ekipu, jer se i od nas očekivalo da se uključimo u "agit-prop", kako se to tada zvalo. Ja sam većinom svirao harmoniku. Na priredbama koje smo priređivali pevale su se razne pesme i izvodile recitacije. Zabavljali smo taj narod koji je bio regrutovan, a među našom publikom bilo je onih koji su rado pošli u partizane, ali i drugih koji tu nisu bili baš svojom voljom. Kao partizanski umetnici, prošli smo čitav Brač: nastupali smo u Pučišću, Supetru, sve do Sumartina. Posle nekog vremena rečeno nam je da treba da pređemo na kopno. Obalu su držali Nemci. Meni, kao bivšem kraljevskom oficiru, povere jednu grupu od dvadeset dvojice kulturno-prosvetnih radnika. Prelaz sa Brača do obale i zatim do Livna bio je priča za sebe. Išli smo malim brodićem koji nije bio bučan, a more je bilo savršeno mirno. Bila je i mesečina i sve je u početku bilo upravo idilično. Odjednom, nismo bili ni na pola puta, odjekne strašna grmljavina, nalik topovskoj kanonadi. Odmah smo okrenuli. Ljubiša Jovanović, taj divni glumac, nije bio naviknut na tako rizične avanture. Uplašio se i rekao mi: "Vidiš, to je neozbiljno, ne možemo preći. Nemci će nas pohvatati."
No, nije nam bilo druge. Vratili smo se i na drugoj strani je već bio organizovan naš prijem. Posle nekog vremena ponovo smo krenuli sa Brača. Drugi pokušaj je bio uspešan. Na obali nas je dočekao partizanski delegat, ali nam je kazao kako kamion još nije stigao. Brodić se već vratio, a na obali nismo mogli ostati, jer su delegati bili aktivni samo noću, a po danu su obalu kontrolisali Nemci. Nije nam bilo druge, do da krenemo odmah za Livno. Kako drugačije nego pešice. Moram da kažem da, iako sam bio doktor prava, nisam bio najbolji iz geografije, te nisam ni čuo da postoji neko mesto Livno na kugli zemaljskoj.
A meni se, tu na obali, naređuje: treba da odete u Livno, preko tih i tih sela. Posle mnogo nagovaranja, uz najveću muku, dali su nam jednu mazgu da bar balerina Sanjina ne ide peške. Krenemo tako pod mojim vođstvom, ali Ljubiša Jovanović nije prestao da se žali. Govorio je da je taj kraj pun ustaša i dodavao kako će nas oni pobiti. Ne pričam kako se još držao, jer smo ipak srećno stigli. Prenoćili smo u selu Katuni. Sledećeg dana smo nastavili i na oko pet kilometara pred Livnom sretne nas jedan kamion. Ispostavi se da je to kamion koji je bio poslat po nas u Bašku Vodu. Nisu stigli, kažu, zbog defekta koji ih je sprečio da dođu na vreme. Ostali su tu na jedno pet kilometara od Livna. Sada nam kažu da su popravili kamion. Tako smo tek pred Livnom mogli da se ukrcamo. U kamion su ušli svi osim mene i još dvojice, jer nije bilo dovoljno mesta.
Oni krenu kamionom a mi nastavimo peške, ali svi smo srećno stigli u Livno koje su držali partizani. U Livnu je Ljubiši Jovanoviću, Sanjinoj i meni određeno da sutradan odemo u Jajce. U Jajcu je tada bio Vrhovni štab sa Titom i mi smo kamionom pošli na put. Sa nama je krenuo i Andrija Hebrang, koji je bio član Centralnog komiteta i zato je obezbeđenje bilo jako. Kad smo stigli u Jajce, tamo je već postojala grupa koja se zvala Kazalište narodnog oslobođenja. Tu umetničku grupu osnovali su glumci Vjekoslav Afrić, Joža Rutić i Žorž Skrigin. Oni su već godinu dana bili u partizanima i na oslobođenoj teritoriji glumili u raznim skečevima i predstavama za borce. Među njima je bila i balerina Anika Radošević. Umetnici su bili pri Vrhovnom štabu i kada smo mi došli, brzo smo se uklopili u tu grupu.
U Kazalištu narodnog oslobođenja bio je i moj prijatelj, kompozitor Nikola Hercigonja, a kasnije je došao i odličan muzičar, dirigent i kompozitor Oskar Danon, koji se pridružio partizanima već 1941. Kada je stigao u našu grupu, Danon je već bio u činu partizanskog majora. Upravnik pozorišta bio je pokojni Ivo Frol, minorni pesnik, ali politički opredeljen (i Frolov stric je bio ugledni hrvatski građanski političar koji se pridružio oslobodilačkom pokretu). Kazalište narodnog oslobođenja imalo je tri vrste delatnosti. Davani su pozorišni komadi, izvođene horske kompozicije (glumci su istovremeno bili i pevači), a naposletku tu je bio i balet, odnosno folklorna igra. Princip je bio da svi učestvuju u svemu.
Predstave su se davale u nekadašnjem Sokolskom domu. Sem pozorišnih predstava davale su se i takozvane "usmene novine" koje su sačinjavale recitacije, muzičke numere i druge sadržaje. Sećam se da sam jednom prilikom, nastupajući u tim "usmenim novinama", svirao Šopenovu Revolucionarnu etidu. Na tu muziku, odevena samo u triko, neku vrstu modernog plesa plesala je balerina Mira Sanjina. A u publici su se nalazili isključivo muškarci, i to još borci muslimanskog porekla, pa je njen ples izazvao buru uzvika, dobacivanja i smešnih reakcija.
U Jajcu sam bio prisutan i na Drugom zasedanju AVNOJ-a koje je bilo otvoreno za javnost, te sam bio svedok kad je AVNOJ doneo odluke o budućem uređenju zemlje. Posle zasedanja odmah je počela velika ofanziva protiv partizana. Našu grupu su razdelili u tri dela. Po desetoro nas dodeljeno je raznim štabovima. Zajedno sa Vjekom Afrićem i još nekim umetnicima, ja sam dodeljen štabu Prve proleterske divizije, koji je bio situiran u jednom bosanskom selu koje se zvalo Podlugovi. Afrić je bio veoma uplašen od bombardovanja, pa je nekog od nas redovno nagovarao da preko celog dana sedi s njim u šumi gde se osećao sigurnijim. Mi smo pristajali da mu pravimo društvo u šumi, a on nas je za uzvrat zabavljao svojim pričama.
Nešto kasnije, Kazalište narodnog oslobođenja se ponovo okupilo. Došli smo u Bosanski Petrovac, pa zatim u jedno selo kraj Drvara. Nedostajao nam je samo Nikola Hercigonja koji je prilikom pokreta ranjen u nogu i ležao je u jednoj skrivenoj partizanskoj bolnici. Bolnica je bila dosta daleko i ja sam dobio konja i odjahao da ga posetim. Bio sam jedini iz našeg malog kolektiva koji ga je posetio. Pre toga, još dok smo bili sa štabom Prve proleterske brigade, pridružio nam se na kraće vreme pesnik Oskar Davičo. Želeo je da bude bliže borbenim jedinicama, te su me sa njim i slikarem Jozom Jandom, poslali u blizinu fronta kod Teslića. Tamo se borila jedna krajiška brigada pod komandom komandanta Žeželja. Kretali smo se po gustom snegu i morali smo ugaziti novu prtinu. Marš je bio naporan, a Oskar stariji od nas i bez fizičke kondicije. Zaostajao je i to mu je izuzetno smetalo, ali nekako smo ipak stigli na teren gde je bila komanda čiji politkom je tada bio Antonije Isaković. On tada još nije bio pisac, ali se spremao da to postane. Kad je čuo da je poznati Oskar Davičo tu, našao je priliku da se vidi s njim. Oskar je pošao u štab gde je Isaković bio politički komesar, a ja sam ostao u župnom domu, gde sam našao jedan dobar harmonijum. Zabavljao sam se sviranjem čitavog dana, a uveče su nas poveli da vidimo jedan noćni napad.
Sećam se da sam se osećao kao onaj vojnik u bici kod Vaterloa koga je opisao Stendal. Kao ni taj vojnik, ni ja nisam shvatio ništa od svega što se oko mene događalo. Posle takvog osmatranja noćnog napada povratili smo se u jedno selo kraj Drvara. Tu sam doživeo desant na Drvar. Dogodilo se to rano ujutru, mislim oko pet sati. Bio sam jedan od prvih koji je obučen izašao iz kuće. Video sam avione kako na konopcima za sobom vuku jedrilice. Jedrilice su se otkačile i spustile na zemlju. Ugledao sam jednu jedrilicu dosta daleko od nas, ali nisam smeo bilo šta da preduzmem. Nemački vojnik koji je izlazio bio je naoružan do zuba, a mi smo bili neborbena jedinica i nije bilo govora da se s njima upustimo u borbu.
Ja sam bar stigao da se odenem. Sanjina nije uspela ni da se obuče, samo je ogrnula zimski kaput. U tom trenutku smo ugledali Oskara Danona, koji je bio naš komandir. Svi smo izašli iz kuće u kojoj smo bili i popeli se na obronak koji je okruživao drvarsku dolinu. Srećom mi nismo bili u samom mestu. Tamo su bile bolnice, ustanove i škole i svi zatečeni na spavanju su izginuli. To bi se i nama desilo da smo bili u gradu Drvaru. Ali srećom da smo bili izvan grada, te smo sa brda posmatrali borbu sa dovoljne udaljenosti. Nemci su bili dobro upućeni i direktno su izašli pred pećinu u kojoj je s druge strane reke bio Tito sa Vrhovnim štabom i vojnim misijama SSSR-a i Engleske.
Polaznici jednog oficirskog kursa pozvani su da ih odbrane i oni su se upustili u borbu da bi odbranili štab. Borba je bila žestoka. Sa zakašnjenjem stigla je kasnije Šesta krajiška divizija, koja je ubrzanim maršem pristigla sa dosta velike udaljenosti, a štab je u pozadini te borbe stigao da se izvuče i ode do Glamoča, odakle su odmah avionom odleteli na ostrvo Vis, koji je bio oslobođen.
Neki naši članovi su se po noći vratili da iz drvarske kuće u kojoj smo bili iznesu najnužnije stvari. Ostatak naše grupe krenuo je prema štabu Druge armije. Te noći, jedini put, prespavali smo u šumi. Koča Popović primio nas je u najvećem u poslu i odredio da krenemo na Tičevo. Tičevo je visoravan na oko 1.000 metara nadmorske visine, na tromeđi Bosne, Dalmacije i Hercegovine. Tamo smo bili privremeno smešteni. U početku nismo imali čak ni šatore. No pošto je Tičevo bila poznata partizanska baza, saveznici su i nad Tičevom krenuli da bacaju pomoć. Tu pomoć izbacivali su svilenim padobranima u raznim bojama. Od te padobranske svile partizani su napravili šatore. Ubrzo je čitavo naselje pod šatorima bilo toliko šareno kao da se nije zadesilo usred rata, nego da je izašlo iz neke priče iz Hiljadu i jedne noći. Bilo je to lepo za oko, ali hrane ipak nije bilo dovoljno, jer smo zavisili od avionskih pošiljki, a hrana nam je u vrećama bukvalno dolazila s neba. Padobranska svila je u oskudici postala osnovno sredstvo razmene i nemušte trgovine. Partizani su padobransku svilu delimično ustupili seljanima, pa su sve seljanke iz Tičeva sebi sašile šarene haljine i suknje. Zauzvrat dobijali smo nešto hrane od njihovih nevelikih rezervi. U Tičevu je bio štab, a pri štabu je bio i Čerčilov sin Randolf, koji je bio izaslanik u partizanskim jedinicama. S njim je imala vezu jedino Mira Sanjina, koja se školovala u Londonu. Nama ostalima bio je zabranjen bilo kakav kontakt sa stranim misijama, bilo sovjetskom ili engleskom. Nije bilo potrebno mnogo nam zabranjivati. I sami smo shvatali da je to opasno, jer bio onaj ko je sa strancima komunicirao lako mogao biti proglašen za špijuna…
Iz Tičeva smo krenuli dole na obalu, odakle je trebalo da nas prebace na Vis. Taj put bio je težak. Kretali smo se kroz dalmatinska sela koja su morala da nas hrane, a ni sami nisu imali šta da jedu. Ipak smo nekako stigli na obalu. Izašli smo na jedno brdo i predali sve oružje mesnim partizanima, jer je na Visu bilo dovoljno oružja. Na tom brdu, trebalo je da sačekamo brod. Osvrnuli smo se: oko nas nije bilo ničeg i nikog. Padala je kiša i mi smo nekoliko dana proveli na kiši, sa veoma malo hrane. Kao napušteni, svake večeri smo se spuštali na obalu, čekajući brod. Kad brod ne bi došao, ponovo bi se popeli na brdo i čekali sledeće veče.
Konačno, jednog dana, čuli smo da je došao brod po nas. Mesni ribari su nas prevezli na ostrvo i uputili smo se prema luci gde je usidren naš brod. Međutim, odjednom smo čuli veliku buku. Nastali su metež i uzbuna. Mislili smo da je u luku ušao neprijateljski brod, pa smo se sa ribarima na brzinu ukrcali i prešli na kopno. Nije, međutim, bilo mesta za sve, pa smo Braca Borozan, još jedan član grupe i ja ostali na kopnu, ubeđeni da su Nemci svuda oko nas. Stajali smo nezaštićeni, bez oružja koje smo predali i bili sigurni da ćemo pasti u ruke neprijatelju. Bio je to jedan od teških trenutaka. Pokušavali smo da nagovorimo Bracu Borozana, koji je bio s mora, da uđe u neki od ukotvljenih motornih čamaca. Ali on je odbijao i govorio: "Gde ću noću, ja ne znam kuda da pristanem. Tako ćemo još lakše pasti u ruke Nemaca."
Preostalo nam je jedino da čekamo. No i ova neprijatna epizoda se srećno svršila. Ponovo su došli ribari i prevezli nas. Na kraju smo se sutradan svi ukrcali na brod i srećno prispeli na Vis. Na Visu smo popunili hor i počeli da uvežbavamo novi repertoar. Ratna drama Leonida Leonova Najezda bila nam je prva u planu. Nju je trebalo da prevede Radovan Zogović, pesnik i visoko rangirani partijski radnik. Kako nije imao daktilografa, prijavio sam se da kucam na mašini. Tako sam svakodnevno odlazio iz mesta Vis u Vrhovni štab koji je bio u unutrašnjosti ostrva.
Posao nije bio prijatan za mene, jer je Zogović bio vrlo prgav i neugodan čovek. Po zanimanju je bio profesor srpskog jezika i stalno mi je prigovarao zbog pravopisa, pošto sam ja pisao po starom. No, prevod smo dovršili i taj komad igran je i na Visu i u Bariju. U drami sam se našao u ulozi nemačkog oficira. No, da se vratim na pripreme komada Najezda. Za vreme daktilografskog posla hranio sam se u kuhinji Vrhovnog štaba. Jednog dana uđem u menzu i odjednom vidim da me neko zove. Bio je to neki partizanski pukovnik, a pošto sam mu prišao prepoznam doktora Hrnčevića koji je pre rata bio sudija u okružnom sudu u Varaždinu. Kao advokatski pripravnik, vodio sam jednu parnicu pred tim sudom i odlazio na rasprave u Varaždin. On me je upamtio i prepoznao. Pozdravili smo se, a ja sam bio začuđen da jedan građanski sudija bude u isto vreme u organizovanom komunističkom pokretu i da bude toliko istaknut da je u partizanima već bio u najvišim telima.
Ovaj susret napominjem zbog toga što ću kasnije u Beogradu, u vreme kad je dr Hrnčević već bio najviše rangirani pravnik pri generalštabu i kasnije predsednik Vrhovnog suda, imati sastanak sa njim. Taj posleratni susret biće sudbonosan za mene, jer je on odredio budući pravac moga života. Ali, vratio bih se još nakratko u vreme igranja Leonovljeve Najezde. Na Visu je bila stacionirana i britanska vojska. Za nju smo davali jednu priredbu sa vrlo raznovrsnim programom, uglavnom sačinjenim od plesa (folklora) i muzike. Glavni akter priredbe bio je naš hor, kojim sam ja dirigovao, jer je Nikola Hercigonja bio ranjen i ležao u bolnici, a Oskar Danon bio u Italiji na takmičenju savezničkih armija u plivanju i vaterpolu. Na programu je bila melodrama Svetli grobovi koja je izvođena uz pratnju klavirskog kvinteta. Potom sam ja svirao Prelide Frederika Šopena, kao i folklornu igru, koju smo na dva klavira izveli Čačkes i ja. Imali smo jaku želju da Englezima pokažemo kako nismo seljačka vojska, već pokret sa jakim kulturnim zaleđem i u tome smo i uspeli.
Bila je to jedna od poslednjih ratnih predstava. Sa Visa su nas prevezli u Bari gde smo dali nekoliko predstava našim ranjenicima i građanstvu. U Bariju sam se video sa svojom porodicom koja se smestila u tom mestu. Po završetku rata moja sestra se udala u Bariju za mađarskog pravnika Guri Segla, ali u to vreme ja nisam imao mnogo vremena da budem s njima. Dok sam se nalazio u Bariju, oslobođen je Beograd, pa je naša grupa vojnim avionom prebačena u Beograd. Na zemunski aerodrom stigli smo 1. novembra 1944. Tog dana počinje moj život u Beogradu koji traje već preko pola stoleća. (…)
Pre prvog koncerta u Beogradu novi Beogradski trio je dan ranije odsvirao program u Kragujevcu. Prava premijera ansambla bila je 18. januara 1964. u sali Kolarčevog narodnog univerziteta, u kojoj smo i kasnije godinama nastupali. Program je bio sastavljen od klasičnih i savremenih kompozitora: Hajdnov Trio u G-duru sa poznatim Ciganskim rondom, Betovenov Trio opus 70 u D-duru, Trio duhova, i Trio Dmitrija Šostakoviča. Naš zajednički rad trajao je formalno dve decenije, ali praktično smo intenzivno radili petnaest godina. Prvi program koji smo odsvirali je bio okosnica našeg repertoara, a sva tri dela spadaju po mom mišljenju u naša najbolja ostvarenja.
Vodeći beogradski kritičar Branko Dragutinović u Politici od 20. januara 1964. pod velikim naslovom "Prvi koncert - prvi uspeh Beogradskog trija", dao je najpovoljniju moguću ocenu tog debija. Dragutinović je zapisao: "Pojava Beogradskog trija predstavlja događaj od izvanrednog značaja. Ozbiljnošću sa kojom muzičari prilaze ovom tako specifičnom i odgovornom zadatku, solidnošću tehničkih sredstava, širinom stilske kulture i smislom za prefinjeni stil kamernog muziciranja, tri muzička umetnika Andrija Preger, Aleksandar Pavlović i Viktor Jakovčić garantuju da će novi ansambl istrajati na putu na kojem je s uspehom startovao. U interpretaciji programa trio je pokazao čvrstinu i preciznost ritma, jednodušnost zajedničkog muziciranja, plemenitost i toplinu tona, detaljno moduliranu dinamičku ravnotežu u zvučnim odnosima, smisao za produbljivanje sadržajnih i stilskih osobenosti interpretiranih dela."
Posle takvog prijema sledili su angažmani: iste godine Dubrovačke letnje igre i nastup u Briselu. Gostovanje na Letnjim igrama nije bilo slučajno. I pre ali i posle toga učestvovao sam na tim igrama s najvećim majstorima. Jedno vreme pisao sam u beogradskoj Politici izveštaje i kritike sa Dubrovačkih letnjih igara, ali sam nastupao i kao solista gradskog orkestra. Stoga je poziv za Beogradski trio dobrodošao. Desilo se i da sam dva dana pred naš nastup muzicirao sa Šeringom u istom divnom ambijentu Kneževog dvora. Šering je došao na naš koncert, pohvalio nas i dao nekoliko dragocenih saveta. Dubrovnik mi je bio poznat još iz vremena naše đačke ekskurzije u srednjoj školi. Osim toga, moja tetka je imala tamo kuću, tako da sam često dolazio i imao mnoge prijatelje i poznanike, među njima i muzikologa Krešu Kovačevića, jedno vreme dirigenta Gradskog orkestra, pa nešto kasnije i dirigente Nanuta i Dražinića. Za Dubrovnik me vezuju i veoma povoljni prikazi u dubrovačkom Vjesniku i Slobodnoj Dalmaciji. S Nanutom sam kasnije tu snimio i Mocartov Koncert u B-duru, KV 595.
Gostovanje u Briselu iste godine bilo je prvo gostovanje trija u inostranstvu. Bilo je to veoma impresivno gostovanje, jer je koncert održan u Muzeju stare umetnosti. Tačno iznad moje glave nalazio se veliki portret jednog starca, a ta se atmosfera potpuno uklapala s Betovenovim Triom duhova, koji smo imali na programu. Novost je bila što nam se pridružio i Milenko Stefanović s kojim smo svirali Trio u a-molu Johanesa Bramsa. Libr Belžik pisala je tim povodom: "S pravim zadovoljstvom slušali smo Beogradski trio. Daroviti i odlični muzičari. Poseduju ujednačenu i gipku lakoću vladanja instrumentom. Dokazanom i pravom majstorstvu tehničkih mogućnosti pridružuje se homogenost i zvučna ujednačenost. Razumevanje dela i osećajnost ukazuju na muzičku inteligenciju."
Naša agencija bila je Koncertna poslovnica Srbije koja se veoma zalagala za naš trio i s uspehom nas plasirala. Unutar ansambla ja sam vodio poslove oko angažmana, a probe smo održavali u mojoj kući. Kasnije je Jugokoncert preuzeo naše zastupanje. Od osnivanja i prvog koncerta sve do 1980. nije prošla godina da ansambl nije gostovao u inostranstvu. Skoro sve turneje u inostranstvu su se ponavljale, a rekord smo postigli sa sedam turneja u Velikoj Britaniji.
Za to vreme smo držali koncerte u celoj Jugoslaviji, ali najviše u Srbiji. Ministarstvo nam je dalo određeni kontingent koncerata za Srbiju koje je ono finansiralo i tako je i sa zvanične strane rad ansambla bio potpomognut. Godine 1965. nastupali smo i sa Beogradskom filharmonijom. Izveli smo Trostruki koncert Ludviga van Betovena, a orkestrom je dirigovao Boris Papandopulo. Te plodne godine sudelovali smo i na Ohridskom letu, a trio je gostovao i u dve nove zemlje: u Bugarskoj i Austriji. U Bugarskoj smo imali mini turneju i nastupili na festivalu kamerne muzike u Plovdivu i Sofiji. Sećam se odlične predstave baleta Petruška i Ravelovog Dafnis i Hloe u Sofijskoj operi. U proslavljenom festivalskom Salcburgu svirali smo 1965. i sledeće godine, svaki put po dva koncerta. Prvi put smo koncentrirali u Mramornoj dvorani dvorca Mirabel, a drugi put u Rezidencijalnoj sali.
Na oba programa svirali smo prvo bečke klasike, dok smo prilikom drugog gostovanja uključili i slovenske autore: Dvoržaka i Smetanu. "U Smetaninom triju i Dumki Antonjina Dvoržaka došao je do izražaja violonistički polet Pavlovića, kultivisani pevljivi ton čeliste, kao i virtuoznost pijaniste", piše u listu Salzburger nachtrihten. Bio je veliki doživljaj svirati u rodnom gradu Mocartovog genija, ali komercijalna zloupotreba njegovog imena i tada i sada mi se čini priličnim skrnavljenjem Mocarta.
U vreme turneja šezdesetih godina pojedini članovi trija imali su svoje solističke i druge nastupe. Tako je Viktor Jakovčić imao solistički koncert 1965. u Beogradu, a Aleksandar Pavlović išao sa mnom na turneju u Mađarskoj. Tom prilikom sam prvi put, posle skoro pola veka, ponovo došao u svoj rodni grad Pečuj. Vratiti se u rodno mesto posle toliko vremena, uvek se doživljava s puno uzbuđenja. U Pečuju su bili moji muzički počeci, tu sam završio prve dve godine učenja klavira i to je skoro do detalja oživelo sliku onog razdoblja moga života.
Ali karijera koncertnog muzičara ne zaustavlja ga predugo ni u jednom mestu. U vremenu o kojem govorim, mnogo sam muzicirao i s drugima. Svirao sam ponovo sa Ruđerom Ričijem u Beogradu i Zagrebu, s Petrom Toškovim u Bratislavi i u još nekim mestima, s mladim izraelskim violinistom Šmuelom Aškenazijem u Beogradu i Banjaluci, sa klarinetistom Milenkom Stefanovićem i mađarskim violinstom Denešom Kovačem u Skoplju, neposredno posle zemljotresa. Za to vreme Beogradski trio je učestvovao na Ohridskom letu, na koncertima u Skoplju i Bitolju, kao i na Solunskim večerima. Nastupili smo takođe na otvaranju memorijalne izložbe Nadežde Petrović u Beogradu i na drugim koncertima u unutrašnjosti. Stalno u to vreme obnavljamo repertoar. Prvenstveno smo tada u program uvrstili ostala Betovenova trija, a među njima i veliki B-dur trio, posvećen nadvojvodi Rudolfu. Tu su bila i dela Dvoržaka i Smetane. Godina 1966. obeležena je s četiri turneje. Sa dva koncerta učestvujemo na festivalu opšteg karaktera u Arhusu, Danska, zatim u Čehoslovačkoj, u Bratislavi i ponovno u Salcburgu, a na kraju godine na našoj do tada najopsežnijoj turneji od četrdeset koncerata u Kanadi. Ta turneja trajala je preko šest nedelja, a organizator je bila Muzička omladina Kanade koja je imala veoma razrađenu mrežu svojih ispostava u čitavoj Kanadi.
Tokom kanadske turneje bilo je i sasvim čudnih doživljaja. Na primer u mestu Alba jedan od članova odbora Muzičke omladine pozvao nas je u svoju kuću, koja je u toj zemlji zime bila izgrađena sva u staklu. Sve je bilo prozirno. Pored kuće stajala su dva velika vučjaka, a u sredini je bio bazen za plivanje. Nije se mogao odbiti poziv da se bućnemo u vodu, što je meni bilo najteže, jer sam kod kuće upravo preboleo lumbago. Ispraćeni smo od strane samog gospodina Lefebra s mnogo srdačnosti i pozvani na sledeći turneju. Letelo se nazad preko Pariza i tu smo se zaustavili. Priredili smo koncert za Unesko i za francusku televiziju snimili Smetanin Trio. Očarala nas je zvučna i tehnička organizovanost tog snimanja. Sve je išlo kao po loju. Ipak, velika turneja više me je zadovoljila na društvenoj liniji, nego što smo imali pravi umetnički doživljaj.
Šezdesetih godina, pored ovakvih turneja Beogradskog trija, tekli su moji nastupi sa orkestrom, koncerti i turneje sa gostima iz inostranstva i pedagoški rad. Valja spomenuti i jednu vrlo lepu inicijativu - umetničku koloniju u Ečki, kraj Zrenjanina. Za nju je najzaslužniji slikar Vanjek iz Zrenjanina koji je vodio i brinuo se za koloniju. A u njoj su se okupljali slikari, muzičari, pesnici da bi stvarali, muzicirali i međusobno se družili… Bilo je to izvanredno plodonosno upoznavanje, sklapanje novih prijateljstava i zbližavanje umetnika različitih oblasti. Nekoliko nas muzičara koji smo učestvovali davalo je koncerte nastudirane na licu mesta, a osim nas, na njima su učestvovali najbolji studenti s kojima smo zajedno muzicirali. Ovakvi periodi opuštanja i zabave neophodni su da bi se baterije napunile, stekla nova svežina i polet za rad koji predstoji.
Kolonija je trajala nekoliko godina, a bili smo tamo i kritične 1968. godine kada su nam u Ečku stizali begunci iz Čehoslovačke kojima smo pomagali koliko smo mogli. No, kada govorim o ovima godinama, pre svega je potrebno vratiti se na Beogradski trio, koji je posle povratka iz Kanade čekala prva turneja u SSSR. Aca Pavlović i ja imali smo već iskustvo sa našeg gostovanja u Sovjetskom Savezu. Dodele ti prevodioca koji te ne napušta ni danju ni noću. On očigledno pazi na tebe, ali se brine za hotel, prevoz, što bi sve bilo nemoguće bez njega. Obično se dolazilo prvo u Moskvu, gde je počinjala i završavala se svaka turneja. Međutim, ovaj put bilo je drukčije: prvi koncert bio je u graničnom mestu sadašnje Ukrajine i Mađarske, Užgorodu i već tu smo došli do prvih poteškoća: vojnik koji je pregledao isprave, pored pasoša tražio je od mene još neku legitimaciju sa slikom. Očigledno nije hteo da me propusti i moji drugovi su morali pozvati prevodioca. Tek kada je ona došla, ispostavilo se da se vojniku učinilo da izgledam mnogo mlađe nego što isprave pokazuju i jedva je ubedila policiju da sam to ja, Andrija Preger glavom i bradom.
U Užgorodu smo svirali u bivšoj sinagogi. Koncert je dat u lepo adaptiranoj sali za novu namenu, a svirao sam i na jednom odličnom koncertnom "petrofu". Za smeštaj smo dobili mesta u jednom starom hotelu. Po našem običaju, svaki je imao posebnu sobu. Ja sam dobio dvokrevetnu sobu, kad najednom, usred noći otvaraju se vrata, jer se ja nisam zaključavao. Ulazi jedan oficir i kaže: "popolnjenije". Počne da se svlači i leže u prazni krevet. Šta sam mogao. Nastavio sam da spavam, ali je to bila dobra opomena, te više nikad nismo spavali nezaključani u hotelu. No, to je bila samo jedna smešna epizoda.
Drugi koncert na ovoj turneji je bio u Lavovu. Taj nekada poljski grad sada je bio sasvim ukrajinski. Naš prevodilac, jedna bivša jugoslovenska Ruskinja koja je posle rata prešla u Sovjetski Savez, pratila nas je na svakom koraku, što je izuzetno iritiralo Acu Pavlovića. Zbog toga se nas dvojica dogovorimo da noću iziđemo sami, bez nje. Istina je da mi u tome nismo videli ništa osobito, ali ujutru nas je dočekala ceduljica s prekorom: "Zašto mi niste rekli", stajalo je, "Mogli smo da idemo zajedno".
Put turneje dalje nas vodio u Černovce i Kišinjev, glavni grad Moldavije. Kišinjev je svojevremeno, pre Drugog svetskog rata, bio centar jevrejskog življa i pravo je čudo da ih je još mnogo ostalo u životu. Na programu kišinjevskog koncerta smo imali Trio Ravela i veliki Trio u C-duru Johanesa Bramsa, muziku koju publika nije poznavala, ali ju je slušala sa velikom pažnjom i interesovanjem. Tek u ostalim mestima pitali su nas zašto ne sviramo ruske autore. Odgovorili smo: to vam je poznato, želeli smo da donesemo nešto novo.
U Odesi nas je dočekao nama poznati predstavnik Gos koncerta, koji nam je pribavio smeštaj u nekad luksuznom hotelu, sada nešto pohabanom. Odesa je jedan od najlepših gradova Sovjetskog Saveza. Tokom rata, usprkos velikom otporu Sovjeta, nije suviše razoren. Ne znam zašto, ali Nemci su valjda štedeli ovaj grad. Možda su računali da će ga zadržati za sebe kao veliku luku.
U Odesi smo ovaj put svirali u Sali filharmonije, dok smo na prethodnoj turneji sa Acom Pavlovićem svirali u Palati berze. Neprilika je nastala pri odlasku: zbog lošeg vremena nije se moglo leteti i trebalo je da ostanemo još jedan dan u Odesi. Avaj, dobiti sobe u tom velikom hotelu, ili ma gde drugo bilo je gotovo nemoguće. Hotel je bio pun grupa domaćih turista koji su se vrlo burno zabavljali i zauzeli ceo hotel. Uz najveću muku, predstavnik Goskoncerta ipak je pronašao jednu sobu za nas trojicu i sledećeg dana nas otpremio na aerodrom. Za prilike u SSSR-u to nije bila novost: kad god su avioni kasnili, putnici su čekali povoljno vreme spavajući masovno na podu po aerodromu. Slobodnih soba nije bilo u hotelima, a možda ih nisu mogli ni platiti.
Pretposlednji punkt turneje bio je Astragan. To je grad na samom ušću Volge. Tamo je postojala lepa koncertna dvorana u kojoj smo svirali, ali jedva da je bilo slušalaca. Hotel je bio jadan. Morali smo stajati ujutru u redu sa peškirom u rukama da bismo došli na red za kupatilo. Prvog decembra završili smo turneju u Sali instituta Gnjesin u Moskvi. Kritika tada nije postojala u SSSR-u, ali smo taj, za njih tada dosta nepoznat i zanimljiv program koji se sastojao od trija Bramsa i Ravela, svirali s lepim uspehom. S obzirom na ovaj program novog tipa, za sledeći put su nam odredili turneju koja se planirala u oblastima Sovjetskog Saveza koje se smatraju najnaprednijim na području kulture, a to su baltičke zemlje i Lenjingrad. Pamtim iz tog vremena i posetu Boljšom teatru. Gledali smo balet Sergeja Prokofjeva Kameni cvet. Posle toga smo se vratili kući i imali utisak da je, za razliku od Kanade, gostovanje u SSSR-u bio pravi umetnički doživljaj. Ovo se posebno odnosilo na koncerte u Moskvi, ali i u Ukrajini i Moldaviji. (…)
Na kraju dugog življenja treba baciti pogled na ukupnost tog života. Teško je živeti u veoma burnom veku, kakav je bio prošli i proći tako strašne ratove u kojima je stradalo više civila nego vojnika, pogotovu kad pripadaš jednom narodu čiji je svaki član, od deteta do starca, bio osuđen na smrt od jedne zlikovačke bande iza koje stoji najmoćnija ratna mašina celoga sveta. Imao sam sreće da sam se uspeo spasiti sa većim delom porodice. Ne mogu prežaliti gubitak oca koji je stradao samo zbog njegove male nemarnosti.
Imao sam sreću i u drugim nekim prilikama, ali tu je sreću trebalo uhvatiti, prihvatiti obema rukama, što sam uvek i učinio. Bio sam kolebljiv u dve velike odluke: da li muzika ili pravo, i da li se odseliti u Izrael ili ostati ovde. Na odluku u prvom slučaju uticale su i posleratne prilike i mislim da je ispalo povoljno za mene, jer smatram da je prava povlastica baviti se onim što voliš. U drugoj dilemi između političkog i moralnog prosuđivanja, odlučila je moralna strana: moj sin Jaša, tada četiri godine star, živeo je s majkom. Živeći sa majkom, nije smeo da ostane bez prisustva oca, koji je dužan da se brine o njemu i učestvuje u njegovom vaspitanju.
Koji su bili moji ciljevi u muzici? Dve grane aktivnosti su podjednako važne. Prvo: živo muziciranje, ali ne samo za sebe nego u zajednici s publikom. Naravno da sam stremio da postignem najviši nivo meren najstrožim standardima, stalno produbljujući misaono i emocionalno razumevanje dela, ali želeo sam ujedno da radost muziciranja podelim sa slušaocima, da budem njima što bolji tumač i posrednik autorovih zamisli i osećanja. Nikada mi nije bio cilj da istaknem sebe i svoju ličnost. Zato sam se više opredelio za kamernu muziku koja nije spektakularna i ponire u samu suštinu umetnosti. Kada postigneš da publika shvata izvedeno delo, da diše s tobom na istoj talasnoj dužini i deli sa solistom muzički doživljaj, onda se osećaš srećnim i postižeš sam cilj koncertriranja. Zato mi je ideal bio i ostao Artur Rubinštajn. On je otelotvorenje zajedništva sa slušaocima.
U ljubavi prema muzici druga grana moje aktivnosti bila je pedagogija. Iako nikad nisam mislio da ću se time baviti, veoma sam zavoleo pedagogiju. Svako biće ima biološku potrebu da nastavi svoju vrstu. Taj je nagon najjači u čoveku, ali postoji i druga potreba da neko nastavi tvoje delo koje si započeo. Pedagogija je jedna od najefikasnijih i najlepših oblika tog nastavljanja. Prenosi se znanje na mlađe generacije, koje oni treba da unaprede, usavrše, poboljšaju i produže ono što je prethodna generacija uradila. To je ujedno velika odgovornost i divan posao za pedagoga. Svaka pedagogija mora biti otvorena novim impulsima i uticajima, treba da se stalno obnavlja i neprekidnim radom usavršava. Zato sam ja slao svoje đake na studije kod velikih pedagoga što je dalo lepe rezultate.
Osim ovih profesionalnih strana, bio sam aktivan i u društvenim oblastima: sudelovao sam u radu Udruženja muzičkih umetnika Srbije i Saveza muzičkih umetnika Jugoslavije, u organima Muzičke akademije i Saveza jevrejskih opština Jugoslavije.
Na svim tim područjima trudio sam se da učinim nešto korisno za celu zajednicu i da se pri tom zadovolji socijalna pravda, ako je to uopšte moguće u društvenoj praksi. Osnovao sam porodicu i mogu sa zadovoljstvom reći da smo iškolovali našu decu koja su se uspešno uključila u život. Imam četiri unuka. Smatram da je porodični život najvažniji. I na tom polju sam ja, uzimajući u obzir izvesni manje pogodni period posle rata, prošao veoma srećno.
Ovo sećanje bavi se mojim profesionalnim životom, a lični život je čisto privatna stvar i izostaje iz ovog okvira. Na kraju želim reći da sam tokom dugog života ostao i bez velikog broja odličnih prijatelja.
Ostaje mi na kraju Beograd, grad koji sam veoma zavoleo i kojem sam od sveg srca posvetio veliki deo svojih snaga i čak njegovim imenom nazvao ansambl koji sam osnovao. Beograd me je primio s velikom otvorenošću, a to me pratilo i u profesionalnom životu. Vrhunac svojih aktivnosti u Beogradu doživeo sam prilikom svečanosti moje devedesete godišnjice života kada sam osetio da u posvećenju muzici bîlo mojih studenata i beogradske publike kuca zajedno s mojim.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License