Alhemijski Mit O Adamu I Evi

Fulkaneli

Alhemijski mit
o Adamu i Evi

Dogma o padu prvog čoveka, kaže Dipine de Vorpjer, ne pripada samo hrišćanstvu, već i Mojsijevoj veri i prvobitnoj religiji Patrijarha. Zato se ovo verovanje nalazi, mada izmenjeno i izobličeno, kod svih naroda na zemlji. Auten-tična povest tog pada čoveka zbog greha sačuvana je u Prvoj knjizi Mojsijevoj (Postanje, 2 i 3). „Ta temeljna dogma hrišćanstva“, piše opat Fuše, „uopšte nije bila nepoznata u drevna vremena. Narodi bliži nastanku sveta od nas znali su, kroz jednoobrazno i trajno predanje, da se prvi čovek ogrešio i da je svojim zločinom navukao Božije prokletstvo na celo potomstvo.“ „Pad izopačenog čoveka“, piše Volter, „jeste temelj teologije svih drevnih naroda.“
Kako beleži Filolaj Pitagorejac (V vek pre Hrista), stari filozofi govorili su da je duša sahranjena u telu kao u grobu, za kaznu zbog nekog greha. Platon svedoči da je takvo bilo i orfičko učenje, a da ga je i sam ispovedao. Međutim, kao što se jednako priznavalo i da je čovek izišao iz Božijih ruku, i da je živeo u stanju čistote i nevinosti (Dikajrah, Platon) moralo se priznati da je zločin zbog kojeg je ispaštao kaznu usledio nakon toga što je stvo-ren. Zlatno doba iz grčke i rimske mitologije očigledno je uspomena na prvo stanje čoveka odmah pošto je izišao iz Božijih ruku.
Hinduistički spomenici i tradicija potvrđuju povest o Adamu i njegovom padu. Ta tradicija takođe postoji i kod budista na Tibetu; njom su poučavali i druidi, kao i Kinezi i stari Persijanci. Prema Zoroastrovim knjigama, prvi muškarac i prva žena bili su stvoreni čisti i posvećeni Ohrmazdu, svom tvorcu. Ahriman ih je video i bio ljubomoran na njihovu sreću; obratio im se u obliku zmije, ponudio im voće i ubedio ih da je on lično tvorac celog sveta. Poverovali su mu, i od tada je njihova priroda postala grešna, što se prenelo i na potomstvo. Majku naše puti ili ženu sa zmijom slave i meksička predanja, koja je predstavljaju palu iz prvobitnog stanja sreće i nevinosti. Na Jukatanu, u Peruu, na Karipskim ostrvima, itd., predanje o padu takođe je postojalo kod urođeničkih naroda kad su Evropljani otkrili te zemlje. Ispaštanje koje je sprovođeno kod različitih naroda radi pročišćavanja deteta prilikom ulaska u ovaj život samo su neo-sporno svedočanstvo o postojanju ovog opšteg verovanja. „Obično se“, kaže učeni kardinal Guse, „ovaj obred obavljao se onog dana kada se detetu davalo ime. Taj dan je kod Rimljana bio deveti za dečake a osmi za devojčice; zvali su ga lustricus, zbog lustralne vode koja je korišćena za pročišćenje novorođenčeta. Egipćani, Persijanci i Grci imali su sličan običaj. Na Jukatanu, u Americi, dete je odnošeno u hram, gde ga je sveštenik polivao po glavi vodom namenjenom u tu svrhu, i davao mu ime. Na Karipskim ostrvima tu ulogu su umesto sveštenika obavljale žene. Isto je i s ispaštanjima koja su propisivali zakoni Meksikanaca. U nekim oblastima palili su vatru i činili pokrete kao da dete provlače kroz plamen, kao da hoće da ga pročiste istovremeno vodom i vatrom. Tibetanci, u Aziji, takođe, imaju slične običaje. U Indiji, kad se detetu daje ime, pošto su mu to ime napisali na čelu i tri puta ga uronili u vodu, brahman ili sveštenik iz sveg glasa uzvikuje: „Bože, pravedni, jedini, nevidljivi i savršeni, prinosimo ti ovo dete, poteklo od svetog plemena, pomazanog uljem i pročišćeno u vodi.“
Kao što primećuje Beržije, to predanje nužno potiče iz kolevke ljudskog roda; naime, da je rođeno u nekom posebnom narodu posle razilaska, ne bi se moglo raširiti s kraja na kraj sveta. To univerzalno verovanje u pad prvog čoveka, osim toga, pratilo je i iščekivanje posrednika, izvanredne ličnosti koja ljudima treba da donese spasenje i da ih pomiri s Bogom. Ne samo što su tog osloboditelja čekali patrijarsi i Jevreji, koji su znali da će se on pojaviti među njima, nego su ga očekivali i Egipćani, Kinezi, Japanci, Indijci, Sijamci, Arapi, Persijanci i razni narodi u Americi. I među Grcima i Rimljanima su neki ljudi delili tu nadu, o čemu svedoče Platon i Vergilije. Osim toga, Volter primećuje: „Od pamtiveka je među Indijcima i Kinezima postojala izreka da će Mudrac doći sa Zapada. Evropljani su, međutim, govorili da će doći sa Istoka.“
Pod biblijskim predanjem o padu prvog čoveka filosofi su s uobičajenom veštinom skrivali tajnu istinu alhemijskog reda. To je, nesumnjivo, ono što nam pomaže i dozvoljava da objasnimo predstave Adama i Eve koje otkrivamo na nekim starim renesansnim kućama. Jedna od njih, sasvim svojstvena toj nameri, poslužiće kao tip u našem proučavanju. Ovo alhemijsko boravište, koje se nalazi u Manu, pokazuje nam, na prvom spratu, bareljef koji predstavlja Adama kako diže ruku da ubere plod sa arbor scientiae, dok Eva pomoću užeta primiče granu ka njemu. Oboje drže traku s natpisom, što je atribut koji treba da prikaže da su to ličnosti koje imaju neko okultno značenje različito od onog u Postanju. Taj motiv, koji je nagrizao zub vremena – a on je poštedeo samo velike mase – oivičen je vencem od lišća, cveća i voća, što su hijeroglifi plodnosti prirode, obilja i proizvodnje. Gore desno, među koravim lisnatim grančicama, vidimo sliku sunca, a s leve strane stoji slika meseca. Te dve hermetičke zvezde naglašavaju i bliže određuju naučnu vrednost i profani izraz teme pozajmljene iz Svetog pisma.
Primetimo, uzgred, da su laičke scene iskušavanja u skladu s religioznom ikonografijom. Između Adama i Eve uvek stoji stablo rajskog drveta. U većini slučajeva, zmija omotana oko debla predstavljena je s ljudskom glavom; tako se pojavljuje na gotskom bareljefu na staroj Fontani Sen-Maklu, u isto-imenoj crkvi u Ruanu, i u sceni velikih dimenzija što ukrašava zid kuće zvane kuća Adama i Eve u Monferanu (Pi-de-Dom), koja, izgleda, potiče iz XIV ili s početka XV veka. Na stolu u Svetom Bertranu u Komenžu (Gornja Garona), ovaj reptil otkrio je grudi s dojkama i ima ženske ruke i glavu. Žensku glavu ima i zmija u Vitreu, izvajana na slepom luku na lepim vratima iz XV veka u Ulici Notr-Dam. Naprotiv, grupa od masivnog srebra na tabernaklu u katedrali u Valjadolidu (Španija) ostaje realistička: zmija je predstavljena u prirodnom obliku i u širom razjapljenim ustima drži jabuku među vilicama.
Adamus, Adamovo ime na latinskom, znači napravljen od crvene zemlje; on je prvo biće prirode, jedini od ljuskih stvorova koji je bio obdaren dvema prirodama androgina. Sa her-metičkog stanovišta, dakle, možemo ga posmatrati kao osnovnu materiju sjedinjenu s duhom u samom jedinstvu stvorene supstance, besmrtne i trajne. Ali, otkako je Bog, prema jevrejskom predanju, stvorio ženu i izdvojio je u posebno telo, kada je razdvojio te prirode, koje su prvobitno bile povezane u jednom telu, prvi Adam morao je iščeznuti, izgubiti prvobitno ustrojstvo i postati drugi Adam, nesavršen i smrtan. Adama začetnika, čiju likovnu predstavu nikad nigde nismo otkrili, Grci zovu Άδαμος ili Άδαμάς, a ta reč na označava najtvrđi čelik, upotrebljeno umesto Άδάμαστος, što znači neukrotiv i još devičanski (sastavljeno od prefiksa ά, koji označava lišenost, i δαμάω, krotiti), što sve dobro prikazuje duboku prirodu prvog nebes-kog čoveka i prvog zemaljskog tela kao usamljenih i nepodvrgnutih jarmu himena. Kakav je onda to čelik koji se zove άδαμάς i o kojem filosofi toliko govore? Platon u Timaju daje sledeće objašnjenje:
„Od svih onih vrsta vode koje smo nazvali topljivim, postoji jedna najgušća, a sastavljena je od najsitnijih i najujednačenijih čestica, vrsta jedinstvena po svom izgledu, obložena sjajnom žutom bojom. To je zlato, najskupocenije blago koje se steže proceđujući se kroz kamenje. Srž zlata, koja je zbog svoje gustine veoma tvrda i tamna, naziva se adamant. Postoji još jedna vrsta, svojim sastavnim delovima bliska zlatu, koja, međutim, ima veći broj podvrsta; što se gustine tiče, na neki način je gušća od zlata; u sebi sadrži i izvesne malobrojne i sitne delove zemlje, tako da je (od zlata) tvrđa ali i lakša, jer su joj unutrašnji razmaci veći. To je neka vrsta sjajnih voda, ona koja u stegnutom stanju postaje bakar. A onaj deo zemlje koji se, umešan u bakar, tokom vremena opet od njega odvaja i sam po sebi postaje vidljiv, naziva se bakarna patina.“
Ovaj odlomak velikog posvećenika poučava nas razlici između dve uzastopne ličnosti simboličkog Adama, koje su opisane u mine-ralnom obliku svojstvenom čeliku i bakru. Naime, telo blisko supstanci adamanta – srž ili sumpor zlata – jeste drugi Adam, koji se u organskom carstvu smatra za istinskog oca svih ljudi, a u mineralnom carstvu za agens i roditelja metalnih ili geoloških jedinki koje ga sačinjavaju.
Tako saznajemo da su sumpor i živa, rodna počela metala, u početku bili jedna te ista tvar; naime, tek kasnije su stekli sebi svojstvenu individualnost, a čuvaju je u spojevima nastalim iz njihovog mešanja. I ma koliko to jedinstvo održavala moćna kohezija, Umetnost ipak može da je razbije i da izdvoji sumpor i živu u oblicima koji su im svojstveni. Sumpor, delatno načelo, simbolički se označava kao drugi Adam, a živa, trpni element, kao njegova žena Eva. Ovaj drugi element (živa ili merkur) priznat kao važniji, takođe je teže dobiti tokom izvođenja Dela. Korist od nje tolika je da joj nauka duguje svoje ime, zato što je hermetička filosofija zasnovana na savršenom poznavanju Merkura, na grčkom Έρμής. To je ono što izražava bareljef koji stoji kao obod ploče s Adamom i Evom na kući u Manu. Na njoj se vidi Bah kao dete koje nosi tirs, štap obavijen lozom i bršljanom , levom rukom pokriva otvor nekog ćupa, i stoji na poklopcu velike vaze ukrašene girlandama. Dakle, Bah, amblema-tično božanstvo žive mudraca, otelovljuje tajno značenje nalik onom koje ima Eva, majka živih. U Grčkoj su se sve bahantkinje zvale Εϋα, Eva, a to je reč čiji koren leži u reči Εϋϊος, Evijus, što je jedno od Bahovih imena. Što se tiče posuda namenjenih da se u njima drži vino filosofa, odnosno živa, one dovoljno govore same za sebe, i ne moramo posebno isticati njihov ezoterički smisao.
Međutim, ovo objašnjenje, ma koliko logič-no i u skladu s učenjem, ipak je nedovoljno da bi pružilo razlog za izvesne iskustvene posebnosti i neka nejasna mesta u praksi. Izvesno je da umetnik ne bi smeo da ima u vidu dobijanje izvorne materije, to jest prvog Adama „stvorenog od crvene zemlje“, i da je sam predmet mudraca, u Umetnosti nazivan prva materija, veoma daleko od jednostavnosti svoj-stvene tvari drugog Adama. Taj predmet je, ipak, u pravom smislu reči majka Dela, kao što je Eva majka ljudi. Ona je ta koja telima što ih rađa, ili tačnije, reinkruduje ih, daje vegetabilnost, vitalnost, mogućnost mutacije. Otići ćemo i dalje i reći, obraćajući se onima koji su već donekle posvećeni u nauku, da zajednička majka alhemijskih metala supstan-cijalno uopšte ne ulazi u Veledelo, mada bi bez nje bilo nemogućno bilo šta stvoriti ili se ma čega poduhvatiti. Odista, njenim posredstvom prosti metali, pravi i jedini agensi kamena, pretvaraju se u filosofske metale; kroz nju se rastvaraju i pročišćavaju; u njoj iznova pronalaze i nastavljaju svoje delovanje, koje je bilo izgubljeno, i od mrtvih, kakvi su bili, postaju živi; ona je zemlja koja ih hrani, daje im da rastu, donose plod, razmnožavaju se; konačno, tek kada se vrate u okrilje majke koja ih je nekada uobličila i donela na svet, oni se iznova rađaju i ponovo dobijaju prvobitne sposobnosti kojih ih je lišila ljudska radinost. Eva i Bah su simboli te alhemijske i prirodne supstance – koja nije prva u smislu jedinstva ili univerzalnosti – što se obično naziva ime-nom Hermesa ili Merkura. Naime, znamo da je krilati skoroteča bogova služio kao posrednik između sila na Olimpu i da je u mitologiji igrao ulogu sličnu onoj koju živa ima u hermetičkom poslovanju. Tako bolje razumemo naročitu prirodu njenog dejstva i zašto ona ne ostaje s telima koja je rastvorila, pročistila i oživela. I takođe nam postaje jasno u kom smislu treba shvatiti Vasilija Valentina kada tvrdi da su metali stvorenja dvaput rođena iz žive (merkura), deca jedne majke, koju je ona stvorila i regenerisala. I tako, s druge strane, bolje shvatamo gde leži kamen spoticanja koji su filosofi bacili posred puta kada su jedno-dušno ustvrdili da je živa jedina materija Dela, zato što samo ona izaziva neophodne reakcije, kako oni i kažu, bilo metaforično, bilo govoreći s naročitog stanovišta.
Nije nekorisno ni saznati da, ako nam je potrebna Kibelina, Cererina ili Bahova korpa, to je zato što je u njoj zatvoreno tajanstveno telo koje predstavlja zametak našeg kamena; ako nam je potrebna posuda, to je samo zato da bismo u nju stavili telo, a svima je poznato da bez odgovarajuće zemlje svako seme ostaje jalovo. Tako ne možemo bez posuda, ma koliko sadržina bila bezgranično dragocenija od sadr-žatelja, i mada je ovaj drugi osuđen da se pre ili kasnije odvoji od one prve. Voda nema nikakav oblik sama po sebi, mada je kadra da prihvati svaki i da dobije oblik posude koja je sadrži. Eto razloga za postojanje naše vaze i potrebe za njom, i eto zašto su je filosofi toliko preporučivali kao neophodno prenosno sredstvo, nužni primač za naša tela. I ta istina nalazi opravdanje u slici malog Baha koji stoji na poklopcu hermetičke posude.
Od svega prethodnog naročito je važno zapamtiti da metali, rastopljeni i rastvoreni pomoću žive, ponovo nalaze vegetativnu moć koju su imali u trenutku pojavljivanja na fizičkom planu. Rastvarač im na neki način služi kao pravi Izvor Mladosti. On odvaja heterogene nečistoće koje su nanela metalonosna ležišta, uklanja slabosti stečene tokom vekova; oživljava ih, daje im novu snagu i podmlađuje ih. Tako se prosti metali reinkruduju, što znači da se vraćaju u stanje blisko prvobitnom, i od tada se smatraju za žive ili filosofske metale. Pošto u dodiru s majkom ponovo dobijaju prvobitne sposobnosti, može se tvrditi da su joj se približili i da su zadobili prirodu sličnu njenoj. Međutim, očigledno je, s druge strane, da posle tog usklađivanja ustrojstva oni ne bi mogli da sa svojom majkom rađaju nova tela, jer ona ima samo moć da obnavlja, ali ne i da rađa. Iz toga moramo zaključiti da živa o kojoj govorimo, i koja je predstavljena u liku mojsijevske Eve i Adama, nije ona koju su mudraci nazivali matrica, primalja, posuda koja odgovara reinkrudovanom metalu, koji se određuje kao sumpor, sunce filosofa, metalno seme i otac kamena.
Ne treba se zavaravati; ovde je Gordijev čvor Dela, koji početnici moraju naučiti da razdrešuju ako ne žele da zapnu na samom početku praktičnog rada. Postoji, dakle, još jedna majka, kći one prve, kojoj su učitelji, u cilju koji je lako pogoditi, takođe dali ime živa. I razlikovanje te dve žive, od kojih je jedna agens obnavljanja, a druga začinjanja, predstavlja najnezahvalnije proučavanje koje je nauka namenila novoposvećenicima. U nameri da im pomognemo da savladaju tu prepreku, opširno smo govorili o mitu o Adamu i Evi, a zato ćemo i pokušati da rasvetlimo ona nejasna mesta koja su čak i najbolji autori namerno ostavljali u senci. Oni bi se većinom zadovoljili time što bi alegorijski opisali sjedinjenje sumpora i žive, roditelja kamena, koje nazivaju sunce i luna, filosofski otac i majka, nepomično i promenljivo, delatno i trpno, muško i žensko, orao i lav, Apolon i Dijana (odakle su neki napravili Apolonija iz Tijane), Gabrit i Beja, Urim i Tumim, dva stuba hrama: Jakin i Bo-has, starac i mlada devica, i konačno, najtačnije, brat i sestra. Oni su, naime, zaista brat i sestra, jer je svako dobio svoje biće od iste majke, i suprotnost svojih temperamenata pre duguju razlici u godinama i evoluciji nego udaljenosti svojih sklonosti.

Anonimni autor Drevnog rata vitezova , u vidu besede koju kod njega izgovara metal redukovan na sumpor pod dejstvom prve žive, poučava kako je tom sumporu potrebna i druga živa, s kojom mora da se spregne kako bi umnožio svoju vrstu. „Među umetnicima“, kaže on, „koji su radili sa mnom, neki su u svom radu išli tako daleko da umalo nisu od mene odvojili moj duh, koji sadrži moju tinturu; tako, mešajući ga s drugim metalima i mineralima, uspeli su da nešto malo mojih odlika i mojih sila prenesu metalima koji su u ponečemu meni srodni i bliski. Međutim, umetnici koji su na tom putu uspevali i koji su pouzdano našli deo Umetnosti, zaista su malobrojni. Međutim, pošto nisu spoznali poreklo iz kojeg proističu tinkture, u svom radu nisu mogli ići dalje, i na kraju krajeva nisu zaključili da im je njihov postupak od velike koristi. Međutim, da su ti umetnici svoju potragu poveli s onu stranu, i da su valjano ispitali ko je žena koja mi je name-njena, da su je tražili i da su me sjedinili s njom, tada bih im mogao dati hiljadu puta više.“ U Razgovoru Eudoksa i Pirofila, koji služi kao komentar uz ovu raspravu, Limožon de Sen-Didije povodom ovog odeljka piše: „Žena koja je namenjena kamenu i koja s njim treba da bude sjedinjena jeste ono vrelo žive vode čiji potpuno nebeski izvor, čije naročito središte u suncu i luni tvori bistri i dragoceni potok Mudraca što se uliva u more filosofa, koje opasuje ceo svet. Ovaj autor to božansko vrelo nije bez osnova nazvao žena kamena; neki su je predstavljali u obliku nebeske nimfe; drugi joj daju ime čedne Dijane, čija čistota i devičanstvo nisu nimalo ukaljani duhovnom vezom koja je sjedinjuje s kamenom. Jednom rečju, ta magnetska sprega je magijsko venčanje neba i zemlje o kojem su govorili neki filosofi; tako se drugi izvor fizičke tinkture, koji ostvaruje tako velika čuda, rađa iz tog tajnovitog bračnog sjedinjenja.“
Ove dve majke, ili žive, između kojim smo upravo uveli razlikovanje, pojavljuju se u amblemu dva pevca na kamenoj ploči na drugom spratu kuće u Manu. Oni stoje pored vaze pune lišća i voća, što je simbol njihove moći oživljavanja, začinjanja i rasta, plodnosti i obilja proizvoda koji otuda nastaju. S obe strane tog motiva nalaze se likovi u sedećem položaju – jedan duva u rog, drugi prebira po nekoj vrsti gitare – koji predstavljaju muzički duet. To je prevod one Muzičke umetnosti – što je konvencionalan naziv alhemije – na koji se odnose razne teme isklesane na fasadi.
Ali, pre nego što nastavimo s proučavanjem motiva na kući Adama i Eve, smatramo da moramo upozoriti čitaoca na to da u jedva prikrivenim rečima naša analiza sadrži otkri-vanje onoga što bi trebalo nazvati tajna dve žive. Naše objašnjenje, ipak, ne bi odolelo pred preispitivanjem, i svako ko se potrudi da ga razloži naći će izvesne protivrečnosti i očigledne greške u logici i rasuđivanju. Naime, lojalno priznajemo da u osnovi postoji samo jedna živa, i da druga nužno proističe iz prve. Treba, međutim, ukazati na različita svojstva koja one stiču i postupati tako da se pokaže – makar po cenu iskrivljenog rasuđivanja ili neverovatnosti – kako se one mogu razlikovati, kako prepoznati, i kako je mogućno neposredno izvući pravu ženu sumpora, majku kamena, iz utrobe naše prvobitne majke. Između kabalističke priče, tradicionalne alegorije i ćutanja, nismo morali da biramo. Pošto je naš cilj da iziđemo u susret trudbenicima koji nisu previše upoznati s parabolama i metaforama, upotreba alegorije i kabale bila nam je zabranjena. Da li je bilo bolje postupiti poput mnogih naših prethodnika i ne reći ništa? Ne mislimo tako. Čemu bi služilo pisati, ako bi to bilo samo za one koji već znaju i nisu im potrebni naši saveti? Zato smo se, dakle, radije odlučili da ponudimo jasnim jezikom iskazanu demonstraciju ab absurdo, zahvalju-jući kojoj je postalo mogućno razotkriti arkanu koja je do sada uporno sakrivana. Ovaj postupak, uostalom, nije samo naš. Neka se oni autori – brojni – kod kojih uopšte nisu primećene ovakve nedoslednosti prvi na nas bace kamenom!
Ispod pevaca, čuvara plodonosne vaze, stoji ploča većih dimenzija, na nesreću veoma ošte-ćena, na kojoj je prikazano kako kentaur Nes otima Dejaniru.
Pripoveda se da je Herakle, kad je od Eneja dobio Dejanirinu ruku zato što je pobedio boga-reku Aheloja , naš junak u društvu svoje neveste hteo da pregazi reku Euen .
Nes, koji se nalazio u blizini, ponudio se da prenese Dejaniru na drugu obalu. Herakle je pogrešio i pristao na to, ali je odmah primetio da kentaur pokušava da mu je otme. Strela natopljena krvlju hidre i hitnuta pouzdanom rukom na mestu ga je zaustavila. Kad je Nes osetio da umire, dao je Dejaniri košulju natop-ljenu svojom krvlju, uveravajući je da će joj ona poslužiti da sebi vrati muža ako se udalji od nje kako bi prilazio drugim ženama. Kasnije, kad je lakoverna supruga čula da Herakle traži Jolu kao nagradu za svoju pobedu nad Euritom, njenim ocem, poslala mu je okrvavljenu košulju; čim ju je obukao, osetio je strašne bolove. Pošto nije mogao da izdrži tolike muke, bacio se u oganj na lomači podignutoj na planini Eti , koju je upalio sopstvenim rukama. Kad je Dejanira čula kobnu vest, iz očajanja se ubila.
Ova priča odnosi se na poslednje zahvate Nauke; to je alegorija varenja kamena pomoću zlata kako bi se Eliksir usmerio ka metalnom carstvu i njegova upotreba ograničila na transmutaciju metala.
Nes predstavlja kamen mudrosti koji još nije određen niti vezan za neki od velikih prirodnih rodova i čija boja se menja od jarko-crvene do blistavo skerletne. Νήσος na grčkom znači purpurna odežda, i kentaurova krvava košulja – „koja pali telo gore od paklene vatre“ – ukazuje na savršenost dobijenog proizvoda, zrelog i punog tinkture.
Herakle predstavlja sumpor zlata, čiju odliku da je otporan i na najrazornije agense može savladati samo dejstvo crvene košulje, ili krvi kamena. Zlato, kalcinovano pod zajed-ničkim dejstvom vatre i tinkture, dobija boju kamena i u zamenu mu daje metalni kvalitet koji je izgubio usled rada na njemu. Hera, kraljica Dela, na taj način osveštava Heraklov ugled i slavu, i njegova mitska apoteoza dobija materijalno ostvarenje u vrenju. Samo Herak-lovo ime, Ήρακλής, sastavljeno je od Ήρα, Hera, i κλέος, slava, ugled. Dejanira, Herak-lova žena, oličava merkurovsko načelo u zlatu, koje se bori zajedno sa sumporom za koji je vezano, ali ipak podlegne pred vrelinom ognjene košulje. Na grčkom, Δηϊάνειρα potiče od Δϊοτής, neprijateljstvo, borba.
Na licu dva zidna stupca koji okružuju ovu mitološku scenu čije smo ezoterično značenje upravo proučili, s jedne strane stoji krilata lavlja glava, a sa druge pseća glava. Te živo-tinje predstavljene su i u celini na likovima iznad vrata u Vitreu. Lav, hijeroglif načela postojanosti i zgrušavanja koje se obično naziva sumpor, ima krila zato da bi pokazao da prvobitni rastvarač, kada razlaže i reinkruduje metal, sumporu daje svojstvo nepostojanosti bez kojeg njegovo sjedinjavanje sa živom ne bi bilo mogućno. Neki autori opisivali su način na koji se taj važan zahvat obavlja kroz alegoriju bitke orla i lava, nepostojanog i postojanog, koja je na drugom mestu dovoljno objašnjena.
Što se tiče simboličkog psa, neposrednog naslednika egipatskog psoglava, njemu je filosof Artefije dao pravo građanstva među likovima alhemijske ikonografije. On, odista, govori o psu iz Horasana i o kuji iz Jermenije, amblemima sumpora i žive, roditelja kamena. Međutim, dok reč Άρμενος, koja znači ono što nam je potrebno, ono što je pripremljeno i valjano uređeno, ukazuje na načelo trpnog i ženskog, pas iz Horasana, ili sumpor, svoj naziv vuče od grčke reči Κόραξ, što znači ga-vran , što je reč koja je služila i da označi izvesnu crnkastu ribu o kojoj bismo, kada bi nam to bilo dozvoljeno, mogli da kažemo za-nimljive stvari.
„Sinovi nauke“, koje je njihova istrajnost dovela do praga svetilišta, znaju da posle spoznaje univerzalnog rastvarača – jedinstvene majke koja je pozajmila lik Eve – nema ničega važnijeg od spoznaje metalnog sumpora, Adamovog sina prvenca, stvarnog roditelja ka-mena, koji je dobio ime Kain. Naime, Kain znači sticanje, a ono što umetnik na samom početku stiče jeste besni crni pas o kojem govore tekstovi, gavran, prvo svedočanstvo Magisterijuma. Takođe, po Kosmopolitovoj verziji, riba bez kostiju, ustavica ili remora „koja pliva po našem filosofskom moru“ i povodom koje nas Žan-Žoašen Detingel Dengrofon uverava da „kad jednom dođete do ribice po imenu Ustavica, koja je vrlo retka, da ne kažemo jedinstvena u ovom velikom moru, više nećete imati potrebe da pecate, nego samo da razmišljate o tome kako ćete je pripremiti, kako začiniti i kako ispeći“. I mada je bolje ne vaditi je iz sredine u kojoj se stavi – po potrebi joj ostaviti dovoljno vode da bi održala vitalnost – oni koji budu tako radoznali da je iz-dvoje mogu da provere tačnost i istinitost filo-sofskih tvrdnji. To je majušno telo – u odnosu na zapreminu iz koje dolazi – i spoljašnji izgled joj je poput obostrano ispupčenog sočiva, često kružan, ponekad eliptičan. Taj lagani pupoljak koji pre izgleda kao da je od zemlje nego od metala, koji se ne može istopiti ali se lako rastvara, tvrd, lomljiv, trošan, s jedne strane crn, s druge beličast, na prelomu ljubičast, dobijao je različita imena povodom oblika, boje ili nekih hemijskih svojstava. To je tajni prototip popularnog skrivenog blaga u bogojavljenskom kolaču , boba (κύαμος, paronim κανός, plavičasto crn), čigre (sabot; βέμδηξ) ; to je i lutka (βομδύκιον) i njen crv, čije grčko ime, βμδηξ, koje tako liči na reč za čigru, kao koren ima βόμδος, što izražava upravo buku koju koju pravi zvrk dok se vrti; to je i crnkasta ribica zvana peš (chabot), odakle je Šarl Pero izveo svog Mačka u čizmama (Chat botté), čuvenog markiza od Karabasa (od Κάρα, glava, i βασιλεύς, kralj) iz hermetičkih legendi koje smo voleli u detinjstvu, skupljenih pod naslo-vom Priče moje majke Guske; to je, konačno, bazilisk iz bajke – βασιλικόν – naš regul (regulus, kraljević) ili kraljić (βασιλισκος) ili hermelinska papučica (zato što je i siva i bela) skromne Pepeljuge, tabinja, pljosnata riba čija je svaka strana drugačije boje i čiji je latinski naziv, solea, u vezi sa suncem (sol, solis), itd. U govornom jeziku adepta, međutim, to telo se ne naziva nikako drugačije osim rečju ljubičica, što je prvi cvet koji mudrac ugleda kako se rađa i rascvetava u proleće Dela, preobražavajući u novu boju zelenilo njegove cvet-ne bašte…
Međutim, mislimo da na ovom mestu treba da prekinemo ovo podučavanje i da razborito zaćutimo, poput Nikole Valoa i Kvercetanusa , koji su jedini, prema našim saznanjima, otkrili verbalni epitet hermetičkog sumpora, zlata ili sunca.

Ovaj veličanstveni umetnički predmet je delo vajara Huana de Arfea, izvedeno 1590. godine.
2 Platon, Timaj, 59 b-c. Prevela Marijanca Pakiž, redakcija prevoda Ljiljana Crepajac. Ideje, Beograd, 1981. Prim. prev.
3 Na grčkom θύρσος, ali je Adeptima draži, pošto je mnogo bliža naučnoj istini i iskustvenoj stvarnosti, sinonim θυρσόλογχος, u kojem se može videti vrlo sugestivan odnos između Aronovog štapa i Arejevog koplja.
4 Adept razume da se na ovom mestu govori o alhemijskim metalima koji su proizvod reinkrudovanja, ili povratka prostih metalnih tela u stanje jednostavnosti.
5 Rasprava je preštampana u Hermetičkom trijumfu Limožona de Sen-Didijea (Limojon de Saint-Didier, Le Triomphe hermétique. Amsterdam, Henry Wetstein, 1699, et Jacques Des-bordes, 1710, p. 18.)
6 U Antici, pevac je pripisivan bogu Merkuru. Grci su ga označavali rečju άλέκτωρ, koja čas znači devica, čas supruga, što su izrazi koji karakterišu jednu ili drugu živu; kabalistički, άλέκτωρ ulazi u igru sa άλεκτως, ono što ne sme ili ne može biti rečeno, tajno, misteriozno.
7 Voda, vlažna ili merkurovska faza koju metali pokazuju u početku, a potom polako gube vlagu i zgrušavaju se pod dejstvom sumpora koji ih suši i koji treba da upije živu. Grčka reč Άχελώος ne upotrebljava se samo za reku Aheloj, nego označava i svaki vodeni tok, reku ili rečicu.
8 Εύηνίος, blag, lak. Moramo primetiti da ovde nije reč o rastvaranju počela zlata. Herakle ne ulazi u rečnu vodu i Dejaniru preko reke prenosi Nes na svojim leđima. Tema ovog alegorijskog prelaska preko Euena je rastvaranje kamena, a taj rastvor se dobija lako i blago.
9 Grčka reč Ίόλεια sastavljena je od reči Ίός, otrov, i λεια, plen. Jola je hijeroglif prve materije, koja je žestok otrov, kažu mudraci, od kojeg se, međutim, spravlja veliki lek. Prosti metali koje ona rastvori tako postaju plen tog otrova, koji menja njihovu prirodu i razgrađuje ih; zato umetnik mora dobro paziti da ne spaja sumpor koji je dobio na taj način s metalnim zlatom. Mada je Herakle tražio Jolu, nije stupio u dodir s njom.
10 Od grčkog Λϊθω, goreti, plamteti, biti užaren.
11 Fulkaneli, Misterija katedrala, Preveo Jovica Aćin. Rad, Beograd, 2007, str. 111.
12 Među pojedinostima iz Postanja koje ukrašavaju severni portal katedrale u Šartru, vidimo grupu iz XIII veka koja predstavlja Adama i Evu kojima pred nogama stoji napasnik, predstavljen kao čudovište s glavom i trupom psa koji se naslanja na prednje šape a završava se zmijskim repom. To je simbol sumpora smešanog sa živom u prvobitnoj haotičnoj supstanci (Sotona).
13 Rimljani su gavrana zvali Phoebeius ales, Apolonova ili Sunčeva ptica (Φοίβος). Na Bogorodičinoj crkvi u Parizu vidimo, među himerama pričvršćenim za ogradu na gornjim galerijama, čudnovatog gavrana prekrivenog dugim velom koji ga upola prekriva.
14 Za ribu ustavicu se verovalo da može zaustaviti brod da ne plovi. Plinije Mlađi pripoveda da je ustavica kriva za poraz Marka Antonja u bici kod Actium, a posredno i za Kaligulinu smrt. Prev.
15 Jean-Joachim d’Estinguel d’Ingrofont, Trai-tez du Cosmopolite nouvellement découverts. Pa-ris, Laurent d’Houry, 1691. Pismo II, str. 46.
16 Bogojavljenski kolač je veliki kolač od lisnatog testa koji se pravi za Bogojavljenje, odnosno Tri kralja (mudraca sa istoka), i u koji se obično stavlja porcelanska lutkica koja treba da pokaže ko je „kralj“ svečanosti. Ovaj kolač pravi se u većini provincija iznad Loare i naročito u pariskoj regiji. Prev.
17 Uporediti u Misteriji katedrala, str. 17, šta je rečeno o toj dečijoj igrački kao glavnom pred-metu ludus puerorum.
18 Regul je neprovodljiva metalna supstanca koja se vadi iz određenih minerala i smatra se za njihov najčistiji deo. Prev.
19 Andre Dišen (1584–1640) ili Andreas Kvercetanus, francuski geograf i istoričar; za njega kažu da je otac francuske istorije. Prvu knjigu, Egregiarum seu selectarum lectionum et antiquitatum liber, objavio je u osamnaestoj godini. Bio je pod pokroviteljstvom Kardinala Rišeljea, imenovan za kraljevskog istoričara i geografa. Godine 1640, pregazile su ga kočije dok je putovao iz Pariza u Verije. Prev.

Alhemijski mit o Adamu i Evi je odlomak iz Fulkanelijeve knjige Alhemijska boravišta
u prevodu Aleksandre Mančić
Izdavač: Službeni GLASNIK Beograd, 2009.
Lamed
List za radoznale
Redakcija: Ivan Ninić i Ana Šomlo
Adresa: Shlomo Hamelech 6/21
42268 Netanya, Israel
Telefon: +972 9 882 61 14
e-mail: li.ten.noisivten|cinin#li.ten.noisivten|cinin

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License