Aleksandra Mancic Dijalozi O Ljubavi Lava Jevrejina

Aleksandra Mančić

DIJALOZI O LJUBAVI LAVA JEVREJINA

O TEKSTU

Dijaloge o ljubavi, delo koje je najčitanija i najuticajnija rasprava o ljubavi u istoriji špan-ske književnosti, jedna od najznačajnijih renesansnih rasprava o ljubavi, ali i o problemima poetike i estetike, koja će se upisivati i u tekstove najvećih pisaca i filozofa XVI i XVII veka, napisao je jehuda Abravanel, poznatiji kao Lav jevrejin, koji se smatra za važnu prelaznu figuru u istoriji jevrejske filozofije. zato se u tim okvirima postavlja pitanje da li na njega treba gledati kao na poslednjeg srednjovekovnog jevrejskog filozofa ili kao na prvog ranomodernog? Njegovo delo je velika sinteza svega onoga iz srednjovekovne i humanističke misli što mišljenje uvodi u novo doba, i dijalog između mnogobrojnih tema koje su zanimale renesansni platonizam i humanizam, uključujući i kosmologiju i metafiziku jevrejskih i islamskih mislilaca.

Znamo da je Lav pisao i poeziju, i da ju je pisao na hebrejskom, ali od te poezije nije sačuvano mnogo. osim duboko proživljene pe-sme čiji sam prevod s engleskog prevoda navela u Hronologiji, i za koju mogu samo pretpostavljati kakva još blaga krije u izvornom obliku na hebrejskom, sačuvano je i nekoliko pesama koje je, takođe na hebrejskom, napisao da posluže kao uvod u poslednja dela njegovog oca Isaka.

U jednom od retkih dokumenata koji govore o Lavu jevrejinu, pismu izvesnog lekara, Amata Luzitanskog, iz 1566. godine, ovaj piše da je lečio čoveka po imenu Jehuda „koji je unuk velikog platonovskog filozofa poznatog kao Jehuda ili Lav Abravanel, koji nam je dao najlepše dijaloge o ljubavi". U tom pismu još pominje da je Lav napisao i delo naslovljeno De Coeli Harmonia (O nebeskoj harmoniji) i da ga je posvetio „božanskom Piku dela Miran-doli". Nažalost, ovo delo nije sačuvano. Ukoliko je, kao što stoji u pismu, bilo posvećeno Piku (koji je umro 1494), najverovatnije je bilo napisano pre Dijaloga, a na osnovu navedenog naslova zaključujemo da je bilo napisano na latinskom.

Abravanelovo krunsko delo pripada žanru rasprave o ljubavi, koji je bio tesno povezan s renesansom i razvojem italijanskog jezika. Osim što su u okvirima tog žanra Dijalozi o ljubavi jedna od najvažnijih filozofskih rasprava, oni su stilizovani u izvanrednom književnom obliku čije delove teksta će pisci, od Baldasara Kastiljonea i Horhea Montemajora, pa sve do Servantesa, obilno unositi u svoje knjige. Delo se sastoji od tri dijaloga, od kojih je treći najduža i najrazrađenija filozofska rasprava. Neki istraživači smatraju da je autor napisao i uvod za svoju knjigu, kao i četvrti dijalog, ali su oni, ako su postojali, izgubljeni. Dijalozi su zamišljeni kao razgovor između Filona i Sofije, koji pričaju o prirodi ljubavi kao čulnoj ljubavi i kao kosmičkom načelu. Filon je iskusan mislilac, Sofija, njegova učenica i ljubiteljica filozofije. Sofija ne ostaje samo tekstualna strategija dramatizovanja nego postaje lik koji značajno doprinosi razvijanju filozofske rasprave u delu. Često su ti razgovori između Filona i Sofije veoma duhoviti, i Filon ili odgovara na Sofijina zapitkivanja o ljubavi, ili na kritike koje mu ona upućuje; s druge strane, on fizički želi Sofiju, i želi da svoju želju ostvari. Međutim, Filonova želja za Sofijom takođe odražava i želju Boga za svetom. Kao renesansni umetnik, Lav vešto upliće filozofska načela ljubavi, lepote i želje u strukturu Dijaloga.

O vremenu i jeziku

Izvorni rukopis Dijaloga o ljubavi Lava Jevrejina nije sačuvan, i nije sa sigurnošću utvrđeno kada je knjiga napisana, kao ni na kojem jeziku je pisana. Kao osnovni tekst uzima se prvo izdanje tri dijaloga, iz 1535. godine, objavljeno na italijanskom jeziku. Do danas se među stručnjacima vode rasprave oko ova dva međusobno višestruko povezana pitanja. Kao datum nastanka knjige uglavnom se prihvata 1501-1502. godina, koja je utvrđena na osnovu rečenice u Trećem dijalogu koja glasi: „Po jevrejskoj istini, sada smo u godini 5262. od početka stvaranja." Godina 5262. po jevrejskom kalendaru odgovara 1501-1502. godini po gregorijanskom/grgurovskom kalendaru. ipak, u nekim verzijama koje nisu zasnovane na izdanju iz 1535. pojavljuje se i godina 5272 (tj. 1511-1512). Ovo je značajno zato što mnogi istraživači tvrde da Lav nikako nije mogao napisati Dijaloge na italijanskom, jer nije mogao dovoljno dobro da vlada jezikom. Ni za ovu ni za suprotnu tvrdnju nema sačuvanih svedočanstava. Neki komentatori, opet, pretpostavljaju da bi, ukoliko je ispravna 1511-1512. godina, Lav tada bio u italiji već dvadesetak godina, što bi bilo dovoljno vremena da bi mogao da piše na italijanskom. Euđenio Kanone pretpostavlja da je Lav sva tri dijaloga pisao naporedo, a ne uzastopno, i da je to ostavilo traga u unutrašnjim referencama u tekstu. U tom bi slučaju činjenica da u Prvom dijalogu Lav svoju argumentaciju zasniva prvenstveno na Aristotelu, a u Drugom na Platonu, da bi u Trećem napravio sintezu ta dva polazišta i povezao ih sa „Mojsijevim zakonom" pokazivala precizno zamišljen cilj kojem takav postupak vodi, ali ne rešava pitanje da li je Četvrti dijalog postojao ili ne: jedino odbacuje pretpostavku da Lav nije stigao da ga napiše.

Središnje ipak ostaje pitanje jezika na kojem su Dijalozi napisani. Oko pitanja jezika Dijaloga o ljubavi istraživači najčešće postavljaju pitanje: kako je Jevrejin izbegao iz Portugalije mogao s takvom lakoćom da nauči italijanski, a posebno toskanski dijalekat na kojem je delo napisano, ako je Lav vrlo malo vremena proveo u Toskani? Sredinom dvadesetog veka italijanski istraživač K. Dionizoti je detaljno analizirao jezik Dijaloga i utvrdio da je jezik prvog izdanja knjige toskanski, a pošto su sve ličnosti vezane za pojavljivanje knjige Toskanci, zaključio je da je knjigu morao barem jezički doterati neki toskanski pisac. Osamdesetih godina je Manupela, međutim, u svojim istraživanjima u jeziku Dijaloga otkrio niz elemenata koji potiču iz španskog i portugalskog jezika. U godinama u kojima je knjiga objavljena, tekstovi filozofskih rasprava na narodnom jeziku predstavljali su eksperiment, suprotstavljali se tradiciji, prema kojoj su se autori služili latinskim jezikom. I to, verovatno, može biti razlog što mnogi istraživači odbijaju mogućnost da su Dijalozi mogli biti napisani na italijanskom.

Oni koji tvrde da je delo izvorno napisano na latinskom ukazuju na činjenicu da je Lav bio lekar i da je svakako dobro znao latinski, i na rečenicu koju je zapisao Josef Šlomo Del-medigo (1591-1655) i u kojoj se nagoveštava da će prevesti Lavovo delo s latinskog. Oni koji tvrde da je Lav izvorno napisao Dijaloge na hebrejskom, ukazuju na rečenicu Klaudija Tolemeija (1492-1556), inače blisko vezanog za prvog izdavača Dijaloga, Marijana Lencija, u kojoj kaže da je Lav Dijaloge napisao „na svom jeziku", „in sua lingua". Međutim, ukazivano je i na to da bi te reči jednostavno mogle značiti „sopstvenim stilom". Postojanje sačuvanih rukopisa teksta na ladino jeziku usložnjavalo je ovo pitanje sve dok tekstualnom analizom nije utvrđeno da su rukopisi sačuvani na ladinu samo varijanta prvog prevoda na španski, koji je sačinio španski Jevrejin Gedelja Jahija i objavio ga u Veneciji 1568. godine.

Ipak, imajući u vidu postojeće dokumente, u poslednje vreme najveći broj istraživača se opredeljuje za pretpostavku da je Lav napisao Dijaloge na italijanskom zato što su gotovo svi sačuvani rukopisi, kao i prvo izdanje Marijana Lencija iz 1535, na italijanskom; zato što je Lav, koji je inače govorio portugalski i španski, u vreme kada je pisao Dijaloge u Italiji već bio proveo najmanje deset, ili čak dvadesetak godina; zato što ni savremeni jevrejski autori, kao ni italijanski i španski, nisu pretpostavljali da je delo bilo napisano na bilo kojem drugom jeziku nego na italijanskom; zato što je Bernardino Silveri Pikolomini naručio prevod ove knjige na latinski od Leonarda Marsa, o kome se ne zna mnogo više od toga da je bio štampar i profesor latinskog, i koji ga, međutim, nije preveo, nego je samo objavio Drugi dijalog, na italijanskom; zato što je toskanski italijanski u to vreme već bio prihvaćen kao jezik književnosti, kao jezik Petrarke (1304-1374) i Bokača (1313-1375); zato što su mnogi italijanski štampari početkom šesnaestog veka „toskanizovali" jezik prema utvrđenim kriterijumima.

Mnogi jevrejski autori u petnaestom i šesnaestom veku su sve više pisali na nekom od narodnih jezika kako bi privukli jevrejsku publiku, uključujući i pokrštene Jevreje, koja više nije znala hebrejski. U Italiji u šesnaestom veku, kada se stvara ideal čistog itali-janskog jezika, Lav postaje važan mislilac susreta između jevrejstva i italijanske renesanse. Dok je njegov otac, Don Isak, u svojim spisima na hebrejskom raspravljao o humanističkim temama i vodio dijalog sa srednjovekovnom mišlju, u Lavovoj generaciji je jedini način da se mislilac upusti u puno preispitivanje univerzalnih tendencija vezanih za humanizam bio da piše na nekom od narodnih jezika.

Žanr u kojem su pisani Dijalozi, rasprava o ljubavi, nastaje na italijanskom jeziku, krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka, i to su dela zaslužna za učvršćivanje italijanskog kao književnog jezika. Tako su i Dijalozi o ljubavi, bez obzira na puteve nastanka i moguća jezička posredovanja, stvorili poseban rečnik i uveli niz pojmova koji su se uklapali u postojeći diskurs i obogaćivali ga.

Objavljivanje dela vezano je za intelektualnu sredinu Rima i Toskane, pre svega Sijene. Italijanski istraživač Karlo Dionizoti ukazuje na moguću vezu Lava Jevrejina s Rimskom akademjom i na pesmu napisanu na hebrejskom koja se pojavila u zbirci poezije u spomen na Marka Antonija Kolonu štampanoj 1522. u Rimu. Izdavač Dijaloga Marijano Lenci bio je prijatelj s osnivačem rimske Akademije vrline, Klaudijem Tolomeijem iz Sijene, koji je bio u službi Ipolita de Medičija. U vezi sa ovim krugom bio je i Alesandro Pikolomini, koji je brižljivo pratio rad na prvom izdavanju Dijaloga o ljubavi 1535. godine, možda čak i u jezičkom doterivanju teksta, kako pretpostavlja Kanone. Podaci koje je ostavio Amato Luzitanski, odnosno portugalski lekar Žoao Rodrigeš de Kastelo Branko, o tome da je Lav napisao delo O nebeskoj harmoniji na zahtev Pika dela Mirandole, neposredno povezuju Abravanela s renesansnom tradicijom filozofije ljubavi koja polazi od Fićina i Pika. Euđenio Garin ovu vezu smatra za pouzdanu i pronalazi niz mesta u Dijalozima o ljubavi koja upućuju na Fićinove komentare Platonove Gozbe, i naročito, Komentar i Heptaplus Đovanija Pika.

Po broju izdanja koja je knjiga imala, Dijalozi o ljubavi mogu se smatrati „bestselerom Xvi veka", kako piše Kanone. ipak, uprkos svojevremenom uspehu dela i sve većem zanimanju za njega poslednjih godina, ostaje mnogo nepoznanica vezanih za nastanak teksta.

O prvom izdanju

Ne znamo puno o Lavu Jevrejinu, ali znamo ponešto o okolnostima pod kojima su njegovi Dijalozi objavljeni. Marijano Lenci, koji je u Rimu 1535. godine izdao Dijaloge o ljubavi, i sam je gotovo nepoznat istoriji. O njemu je podataka toliko malo da je bilo čak i pretpostavki da je to pseudonim Jehude Abra-vanela. Po sopstvenim rečima, on pripada mnoštvu ljudi od knjige koji nisu ostavili svojih tekstova za sobom, ali je on taj koji je uspostavio vezu između toskanskog novo-platonizma i izvesnih ideoloških pretpostavki u delu Lava Jevrejina. Kada kažemo renesansni novoplatonizam, odmah ćemo pomisliti na Firencu i najveće figure tog pokreta, Marsilija Fićina (1433-1499) i Đovanija Pika dela Mirandolu (1463-1494), koji su svakako prisutni u delu Lava Jevrejina, iako ih ovaj ne pominje poimence. Uprkos tome, oskudni istorijski podaci ukazuju na to da je Marijano Lenci bio veza ne sa Firencom, nego sa Sijenom, drugim intelektualnim, političkim i umetničkim centrom Toskane, čije veze sa radom Lava Jevrejina još ostaju nerazrešeno pitanje. znamo da su Dijalozi nastali oko 1502. ili 1512. godine, znamo da ih je izvesni Marijano Lenci dao rimskoj štampariji Antonija Blada 1535. Kakva je tačno bila njegova uloga?

Lenci je imao knjigu u rukama i dao je u štampu i posvetio je otmenoj sijenskoj gospođi Aureliji Petrući. Aurelija Petrući, bratanica izbornog kneza Sijene Pandolfa Petrućija, po majci iz porodice Pikolomini. Umrla je u trideset i prvoj godini, 1542; lepotica, učena žena i pesnikinja. Sačuvano je pismo koje joj je Klaudio Tolomei napisao kada joj je poslao na poklon svoju knjigu Stihovi i pravila nove toskanske poezije. Njene pesme štampane su u antologiji italijanskih pesnikinja, u Luki, 1559, i Napulju, 1695.

To nije jedina Lencijeva veza sa Sijenom. Lenci je bio u prijateljskoj vezi s Klaudijem Tolomeijem, rođakom nadaleko čuvenog Latancija Tolomeija koga Fransisko Olanda predstavlja kao jednog od sagovornika u svojim znamenitim rimskim razgovorima s Mikelanđelom Buonarotijem. Latancio je u to doba bio sijenski ambasador u Rimu. zagonetni Marijano Lenci nije rekao ni reč o tome kako je i od koga dobio rukopis Dijaloga. Ništa ne kaže o tome da li je dirao u tekst i kako. Sačuvana su, međutim, dva kratka pisma Klaudija Tolomeija Marijanu Lenciju. Jedno je iz aprila 1543. godine, i u njemu se Tolomei raspituje o ishodu nekakve parnice u kojoj je, kako izgleda, učestvovao Lenci. Portugalski priređivač izdanja Dijaloga iz 1983. godine Đaćinto Manupela smatra da bi, iako u samom pismu uopšte nema reči o tome kakva je parnica u pitanju, „mogla biti izneta radna pretpostavka", zasnovana na činjenici da su Dijalozi drugi put štampani 1541. godine u veneciji, da se ta parnica mogla voditi upravo oko prava na štampanje Abravanelove knjige. zanimljivo je upitati se zašto štamparija Antonija Blada nije ponovo štampala Dijaloge, koji su odmah postali veoma čitani i cenjeni, i zašto i kako se desilo da oni drugi put budu štampani u veneciji, šest godina kasnije, a potom preštampavani još desetinu puta, osim na italijanskom, i na latinskom (1564), i špan-skom (1568), sve u ovom gradu. Da li se pisamce Klaudija Tolomeija Marijanu Lenciju odnosi na neko pravno pitanje vezano za štampanje Dijaloga?

Marijano Lenci dao je rukopis Dijaloga štamparu Antoniju Bladu, koji ih je štampao 1535. godine, s Lencijevom posvetom Aureliji Petrući. Prethodne, 1534. godine, isti štampar objavio je Besedu o miru Klaudija Tolomeija. Godine 1539, objavio je njegove Stihove i pravila nove toskanske poezije. Tolomei je iz Sijene. Aurelija Petrući je iz Sijene. Blado je Tolomeijev štampar. Sve ovo može biti samo slučajnost. ipak, Bernardo Silveri de Pikolo-mini, iz čuvene sijenske porodice Pikolomini, dao je rukopise Dijaloga Leonardu Marsu - o kome je sve što znamo to da je bio profesor latinskog jezika - da prevede knjigu na ovaj jezik. Marso, međutim, knjigu nije preveo, nego je objavio samo Drugi dijalog, na itali-janskom, i posvetio ga Pikolominiju, „pošto ne vidim da je knjigu Autor nekom drugom posvetio". „Posle čega je", veli Manupela, „potpuno nestao sa scene, zajedno sa svojim rukopisima." Sve ovo verovatno se događalo posle smrti autora, koji je bio živ u martu 1521, a pre 1535, kada je Lenci objavio Dijaloge u Rimu. Mada, izvesno je i to da ni Lenci ne zna za Marsovo izdanje Dijaloga, što dodatno komplikuje stvar.

Leonardo Marso, nesuđeni prevodilac Dijaloga na latinski, profesor latinskog i štampar, kome je Pikolomini predao rukopise knjige, po sopstvenom priznanju, nije raspolagao odgovarajućom tehničkom opremom: dobavljao je slova od firentinskog štampara Đuntija, radio na doterivanju teksta Dijaloga, što je, kako kaže, posao koji će trajati dugo „makar se radilo i danju i noću", odlučio je da objavi samo Drugi dijalog. Jedan od razloga je i to što je „delo veliko, a meni nedostaju štampari", kao i to što nema dovoljno novca; ali, i zato da bi „udovoljio molbama mojih prijatelja i učenika, koji, dok se štampa ostatak, mogu da nauče sve pesničke alegorije". Knjiga je objavljena bez kolofona, bez privilegija, bez brojeva stranica: kao tek deo veće knjige. Međutim, Marso taj posao nikad nije završio. Ne zna se zašto.

Da li su se dvojica izdavača Dijaloga poznavali ili ne, ne znamo. Jedino što se pouzdano zna jeste da su obojica bili u vezi sa Pikolominijevima iz Sijene. Nije isključeno ni da je posle Marsovog ne naročito uspešnog poduhvata - izdanja samo Drugog dijaloga, na italijanskom, i to, kako veli Manupela, u izdanju kojem se „s tipografskog stanovišta ne mogu pevati veliki hvalospevi", izostanak prevoda na latinski - već samo to bilo dovoljno da Marso „potone u ništinu". i Marso i Lenci, svaki za sebe, tvrde da su prvi koji su Dijaloge dali u štampu. U nedostatku dokumenata, ostaju samo pretpostavke.

O štamparima

Ne znamo mnogo o Lavu Jevrejinu, ali su zato štampari koji su njegovu knjigu štampali bili najznamenitiji u svome vremenu. Prvo objavljivanje sva tri Dijaloga o ljubavi neosporno je vezano za intelektualnu sredinu Rima i Sijene, i za knjižara po imenu Antonio Blado iz Asole, koji je u Rimu počeo da radi oko 1516. godine. Knjižara mu se 1534. godine nalazila na Kampo de Fjori, u palati Masimo. iste godine kada je objavio Dijaloge o ljubavi, 1535, imenovan je za komornog štampara. Nekoliko godina pre Dijaloga, štampao je prvo izdanje Makijavelijevog Vladaoca. Pet godina kasnije, život Dijaloga nastavio se u veneciji, kod Alda Manucija. Aldo je otvorio svoju čuvenu štampariju 1494. godine. Proučavalac antičke književnosti i filozofije, poput Pika i Fićina štićenik Medičijevih, prve objavljene knjige Aldo je nazvao "Prethodnicima Grčke biblioteke". Bili su to Hera i Leandar i Psalmi. između 1495. i 1498. prvi put je štampano potpuno izdanje Aristotela. Usledila su dela Aristofana, Tukidida, Sofokla, Herodota, Ksenofonta, Evripida, Demostena i na kraju Platona, a od 1501. počeo je da objavljuje pre svega latinske i italijanske klasike. Ubrzo su se njegova izdanja pročula u celoj Evropi, i postala poznata kao „aldinska". Njegovi naslednici su između 1541. i 1552. izdali četiri izdanja Dijaloga.

O prevodiocima

Ako ne znamo mnogo o Lavu Jevrejinu, znamo ponešto o tome ko su bili njegovi prvi prevodioci na francuski, latinski i španski: prvi prevodilac na španski, Jevrejin Gedelja Jahija, jeste izgnanik koji je svoj prevod objavio u veneciji 1568, u trenutku kada su buktale lomače s jevrejskim knjigama u tom gradu, i posvetio ga španskom kralju Filipu ii; potom će u Saragosi, 1582, Karlos Montesa, autor Apologije u pohvalu ljubavi, svoj prevod Abravanelovih Dijaloga nasloviti Univerzalna filografija, mada je njegov prevod bio manje elegantan od trećeg prevoda na španski, koji je sačinio sin španskog osvajača i peruanske princeze, glasoviti pisac Kraljevskih komentara o Inkama, inka Garsilaso de la vega (15391616), koji se nastanio u Kordobi, i proveo godine proučavajući italijanski jezik ne bi li što bolje preveo Dijaloge o ljubavi. inka je svoj prevod objavio 1590. godine. Ostaci genijalnog prevodioca Lava Jevrejina, umrlog u isti dan kada i Servantes, i čiji se prevod na španski i danas preštampava, počivaju u kordopskoj džamiji, koja je sada osveštana crkva.

Đankarlo Saraceno, čije ime mnogo toga sugeriše, preveo je Dijaloge na latinski 1564.

Prvi prevodilac Dijaloga bio je pesnik Plejade Pontis de Tijar (1521-1605), koji ih je preveo na francuski u Lionu 1551. godine: „Ako se pažnja erudita zadrži na ovom krugu Ronsara i Di Belea, u Tijaru će razaznati bezmalo sve plemenite osobine od kojih su bili sačinjeni ljudi njegovog vremena (…) Taj pesnik bio je astronom, taj astronom biskup, taj biskup kraljev agent i njegovo pero u polemici. Lira, mitra i astrolab mogli bi da mu stoje na grobu", pisao je Pol valeri.

O srpskom prevodu

Srpski prevod Dijaloga o ljubavi Lava Jevrejina najavljen je pre mnogo decenija. Želeo je da ga sačini Pero Mužijević, koji je voleo da proučava renesansu i pisao o renesansnim teorijama ljubavi, o Crnjanskom i Mikelan-đelu, o Rbleu, o Hojzingi i Brodelu, prevodio Benedeta Kročea i Garinov Italijanski humanizam, počeo da prevodi Vikovu Novu nauku. Kao ni Vika, nije stigao da prevede ni Lava Jevrejina. Pet godina posle Mužijevićeve smrti, neka ovaj prevod bude i mali omaž njegovim velikim prevodilačkim poduhvatima.

Prevod sam radila prema dva najnovija izdanja knjige. Prvo je tekst koji je ustanovio Đaćinto Manupela, objavljenom u Lisabonu 1983. godine u izdanju Nacionalnog instituta za naučna istraživanja. Tekst koji je utvrdio ovaj istraživač proistekao je iz upoređivanja prvog izdanja Dijaloga (Rim, Antonio Blado, 1535) i nekoliko najznačajnijih sledećih izdanja, kao i izdanja samo Drugog dijaloga koje je objavio Leonardo Marso (bez označenog datuma i štampara, ali koje Manupela smatra za prvo izdanje dela) i tri apografska rukopisa samo Trećeg dijaloga, dva sačuvana u Vatikanskoj biblioteci i jedan u Britanskoj biblioteci. Manupelino izdanje takođe uzima u obzir i izdanje teksta koji je utvrdio Santino Karamela i objavio ga u izdanju Laterce 1929. godine.

Drugo je izdanje koje je, zasnivajući se na Manupelinom izdanju, upoređenom sa anastatičkim izdanjem Karla Gebharda, objavljeno u Hajdelbergu, takođe iz 1929. godine, priredila Delfina Đovanoci, sa uvodnim tekstom Euđenija Kanonea, objavljeno 2008. godine u izdavačkoj kući Laterca. Najveći deo napomena uz tekst potiče od ova dva priređivača.

U želji da „dramatizujem biografiju govora o ljubavi" i priču o dijalozima Lava Jevrejina, da parafraziram Borhesove reči iz „Istorije večnosti", od mnogih koji su vekovima razmišljali O toj temi nužno sam morala izabrati svega pet-šest imena i raditi nasumice, koristeći ono što mi je nudila sopstvena biblioteka. Među delima koja su mi bila od najveće pomoći u izradi napomena i propratnih tekstova bio je i španski prevod Dijaloga o ljubavi Davida Romana, s uvodnim tekstom i beleškama Andresa Sorije Olmeda, kao i doktorska disertacija Sorije Olmeda, Los Dialoghi d'amore de Leon Hebreo: aspectos literarios y culturales, objavljenu u izdanju Univerziteta u Granadi, iz 1984. godine. Od velike koristi bili su mi i članak Arona Hjuza „Jehudah Abravanel" iz Stanfordske Enciklopedije filozofije (http:// plato.stanford.edu/entries/abrabanel/; 2005), 1 knjige La cultura del Rinascimento (1990) i Lo zodiaco della vita (1976) Euđenija Garina.

FIZIOLOGIJA MISTIČNE LJUBAVI

Platon, Pitagora i Aristotel, Evripid, Ovidije i Ciceron, Averoes i Majmonid, i Avicena i Avicebron, Bokačo i Petrarka, Piko dela Mirandola i Marsilio Fićino, samo su neka od imena autora knjiga koje je Lav Jevrejin čitao kada je pisao svoje Dijaloge o ljubavi. Servantes i Šekspir, Spinoza i Đordano Bruno, Mišel de Montenj i anatom melanholije Robert Barton, tek su nekoliko od priličnog broja čitalaca Dijaloga Lava Jevrejina. Četiri elementa, svemir i planete, postanje sveta i stvaranje čo-veka, otkrivanje Novog sveta i otkrivanje nebeskih figura, čulo vida i čulo dodira, san i ekstaza, veštine pisanja i moći saznavanja, tek su deo tema o kojima razgovaraju Abra-vanelovi Filon i Sofija. Prići sveznanju Lava Jevrejina u njegovoj priči o telesnoj i mističnoj ljubavi nije nimalo lak poduhvat.

Lav Jevrejin je pisac o kome se zna vrlo malo, i čiji je istorijski lik ostao u senci oca Isaka, velikog sefardskog rabina i političara. Jevrejska istoriografija više se zanimala za Isaka, a zanimanje glavnih tokova misli o književnosti ostavljalo je Lava po strani, verovatno zbog njegove nesvodivosti na neku od evropskih nacionalnih književnosti. Lav Jevrejin je bio pisac i za Novi svet - prevodio ga je veliki komentator istorije vladara Perua, Inka Garsilaso - i za Novi vek: njegovo trajanje, barem u španskoj književnosti, protezaće se sve do španskog pisca Huana Valere, koji će ga učiniti junakom svog romana Morsamor iz 1899. godine.

Poduhvat koji je preduzeo Lav Jevrejin pišući svoje Dijaloge o ljubavi u izvesnom se pogledu može meriti s poduhvatom koji je preduzeo Bokačo kada je pisao svoj Rodoslov paganskih bogova, kojim je vratio u književni život mitologiju antike; Dijalozi su knjiga koju treba uzeti u ruke kad god poželimo da se podsetimo kako su stari mislili o ljubavi, ne samo u antici nego i u srednjem veku, i u vreme humanizma, i u vreme renesanse, koja će se tek razbuktati posle Lavove smrti, i u vreme velikih mističara XVI veka, i u ljubavnoj i erotskoj književnosti XVI i XVII veka u Evropi; knjiga koja je podsećanje na prošlost i najava budućnosti, enciklopedijski spis koji vredi držati na stolu i prelistavati ga kad god razmišljamo o ljubavi, čija najfascinantnija mesta vredi čitati i pročitavati kad god nas ljubav dirne, čije najprobranije deliće vredi prigrliti i vraćati im se kada utonemo u nju.

„Kako spojiti mudrost i želju tako da jedno u drugom, u punoj harmoniji, nalaze svoja ispunjenja?" pita se čitalac vizije Dijaloga o ljubavi, a pita se i Lav Jevrejin, koji knjigu počinje upravo dijalogom o ljubavi i želji, da bi je nastavio dijalogom o zajednici ljubavi i dijalogom o poreklu ljubavi. Pravim dijalozima između dvoje ljubavnika, Filona i Sofije, Lav Jevrejin postavlja najlepšu i najerotskiju teoriju: ljubavna želja traje zahvaljujući mašti: mašta je nezasita, i podstiče želju, ali najnezasitiji je um. Filonovi povremeni izlivi ljubavne strasti, u oštrom kontrastu s njegovim inače smirenim, naučnim i filozofskim govorom, stvaraju dodatnu dinamiku unutar dijaloga između njega i Sofije. Ona ostaje hladna; on potiskuje svoju strast. Nema sumnje: njih dvoje su junaci ljubavnog romana. Sofija je na trenutke cinična. Svaki Filonov izliv prima kao izbijanje putene želje koja je toliko jaka da on ne uspeva da je savlada, i predviđa da će želja nestati čim telesna žudnja bude zadovoljena: istrajno ne veruje u Filonovu ljubav, a veruje u postojanje ljubavi kao takve. Što više shvatamo da su Filon i Sofija kod Lava istovremeno i nerazdvojivo književni junaci, konkretni likovi, i otelovljenja ideja i mišljenja, taj njen stav postaje krajnje čudnovat, i slutimo da se iza njega krije nekakva tajna. Filon se protiv njenog odbijanja bori sa stanovišta moći, ali moći znanja, i uverava je da njeno odbijanje da prihvati njegove razloge potiče od neupućenosti. Sofija prihvata igru, i dalje zapitkuje… Nije uvek jasno da li zapitkuje zato da bi naučila nešto što ne zna, ili zato da bi, u stvari, ona njega poučila svojim pitanjima. Njihova igra ne završava se, a poslednji dijalog okončava se obećanjem kao zalogom ljubavi i sredstvom zavođenja: Filon obećava Sofiji još jedan razgovor, razgovor o učincima ljubavi. Dug obećanja „obavezuje više od duga zahvalnosti", kaže Sofija. I to Filonovo obećanje zavelo je ne samo Sofiju, nego i mnoge egzegete ove knjige, od prvih priređivača (Pikolomini) do savremenih istraživača (Manupela) - hoće li se naći četvrti dijalog? Hoćemo li saznati šta je Lav Jevrejin imao da kaže o učincima ljubavi? Hoće li Sofija podleći Filonovom zavođenju? Četvrti dijalog nikad nije nađen, vrlo moguće, zato što nije ni bio napisan.

Na kojem je jeziku pisao taj čovek sa mnogo otadžbina - ali, šta je uopšte za Jevrejina otadžbina, pogotovo u to vreme, na prelazu iz XV u XVI vek, nesagledivo je pitanje - i čovek mnogih jezika. Ni do danas nije sa potpunom sigurnošću utvrđeno na kojem je jeziku Lav Jevrejin pisao ovu knjigu. Postoje samo rukopisi trećeg dijaloga, postoji Lencijevo/Bladijevo izdanje iz 1535, na italijanskom. Verzija na jeziku ladino, pisana hebrejskim pismenima, samo je varijanta prvog prevoda na španski. U tome što je svoje Dijaloge ostavio na italijanskom (nasuprot mogućnostima da ih ostavi napisane na hebrejskom ili latinskom) već leži svedočanstvo o vrsti publike koju je tražio: biće to knjiga koju će čitati mnogi, i koja nije namenjena samo upućenima. To što Lav priča o tajanstvenim vezama između neba i čoveka ne znači da je sklon ezoteričnom i hermetičnom pisanju. Naprotiv, njegov je napor usmeren u suprotnom smeru. Ipak, uvek ostaje nešto u tekstu što izmiče. I u tome što izmiče leži veliki deo zavodljivosti. Kao da je Lav i na sebe mislio kada je za Aristotela rekao da je bio dovoljno veliki da bi uneo promene u pravila, i pisao knjige koje su „objavljene, a neviđene" vizije. Đovani Piko, Lavov vršnjak, i Fićino, trideset godina stariji, raspravljaju samo o ljubavi među ljudima. Šta se dešava kada telesna ljubav vodi božanskoj, a šta kada je samo ljudska i nema veze s Bogom? Posledice tog razdvajanja su jasne: u ovom drugom slučaju, telesna ljubav neizbežno ostaje samo greh i „šteta za um", kako bi rekao Fićino. U prvom, nema Boga bez ljubavi, kao što nema ni ljubavi bez tela, i to je polazište filografije Lava Jevrejina.

Filozofija

Abravanelovog Filozofa, koji jeste i nije Aristotel, koji jeste i nije Platon, po meni, ipak, treba na prvom mestu razumeti kao personifikaciju filozofa, čoveka zaljubljenog u mudrost: ova enciklopedijska knjiga prepliće i sažima ne samo misao Platona i platonovaca, i Aristotela i aristotelovaca, naročito arapskih i jevrejskih komentatora grčke filozofije sa španskog tla, nego Lav Jevrejin svoje dijaloge ispisuje u naporu da stvori enciklopediju znanja i mišljenja o ljubavi kao sveopštem pokretaču. Abravanelov napor nije stvaranje originalnog filozofskog sistema, nego sinteza postojećeg znanja koja omogućava drugačiji pogled na njega. To je sinteza namenjena novom, renesansnom intelektualcu, odnosno publici mnogo široj nego što je to usko naučna: usudio se na poduhvat čiji će ishod biti knjiga široko prihvaćena, čitana, ne samo tokom celog šesnaestog veka nego i u sedamnaestom, pa čak i osamnaestom, koju će u svojoj biblioteci imati i Spinoza, ali i Servan-tes i Šekspir, i Montenj i Robert Barton. I kasnije Šlegel, kao i Gete, sudeći po njihovoj prepisci. Ova knjiga nije obeležila samo jednu epohu. Mora postojati razlog za to.

Jehuda Abravanel je čitao i Platona i Aristotela, i Majmonida, i Averoesa, ali svoj izvor nalazi pre svega u književnosti: u Bokačovom Rodoslovu paganskih bogova, monumentalnom poduhvatu koji je, pretendujući na što širu publiku, Bokačo pisao na latinskom; u Xvi veku se publika radikalno menja, i knjiga na latinskom se sve više udaljavala od sve većeg broja čitalaca. Filozofski bestseler i knjiga koja je uticala na oblikovanje erotske književnosti ili erotskog u književnosti Evrope od trenutka kada se pojavila, očigledno decenijama pre štampanog oblika, od 1535, kada je prvi put štampana, do 1607. godine imala je dvadeset i pet izdanja. To je knjiga koju je i Đordano Bruno verovatno čitao dok je pisao svoje „Herotske mahnitosti", kako bi možda trebalo prevoditi naslov njegove knjige Eroici furori. Nju u svom pisanju nisu zaobilazili ni Servantes, ni Montenj, ma koliko njihova čitanja bila ironična. Bila je to kod ovih pisaca ironija nužna kada govore o piscima čija težina pritiska svojom ogromnošću - što i Servantes kaže kada u svom Prologu za Maštoglavog idalga piše da će onome ko piše o ljubavi Lav Jevrejin „dati više nego što mu treba" - kao što su to, na primer, činili i Kevedo i volter sa Pikom dela Mirandolom, koji je napisao Knjigu o mnogim stvarima i još mnogim drugim. Ta ogromnost tera Servantesa da doslovno preuzima delove Lavovih Dijaloga, ali i da kaže prethodne reči, sa istančanom ironijom, punom zahvalnosti, kakvu će kasnije ponekad, mnogo vekova kasnije, umeti da dostigne Borhes; Borhes koji je možda celu svoju pripovednu književnost, svu ideju preplitanja eseja i fantazije našao upravo u Servantesu, i možda pre svih drugih knjiga, baš u Servantesovom Persilu i Sigismundi. Ideju o tome da svaka priča može biti i sve druge priče, i da su sve povezane u jedan veliki i neprekinuti lanac. zametak te ideje pronalazim i u Lavovim Dijalozima.

Knjiga Lava Jevrejina ne pokazuje znakove bliskosti nego čudnovate drugosti u svom, i ne samo u svom vremenu, i upravo time postaje intrigantna: polazi sa drugog mesta da bi stigla tamo kuda se usmeravaju i neki od današnjih naučnih teorija, kosmoloških, na primer. Knjiga koja prepoznaje naše neznanje i prihvata ga kao osnovu za pitanja/dijaloge, ne kao imperativni nalog da se ponudi odgovor, nego dajući odgovore koji će biti izvor novih pitanja. Jednako kao što se savremena kos-mologija bori s pitanjem crne materije i crne energije, kadre da prolazi kroz atomski svet i da ostane nevidljiva ljudskom oku i svim njegovim teleskopima i mikroskopima, radarima i spektrografima: ako je svega pet procenata sveta svet atoma, onaj svet koji znamo i možemo videti, kosmologija se danas približava religiji sa potpuno oprečnog stanovišta, jednako nemajući dokaza ni za postojanje, ni za nepostojanje Boga. Ako je Bog ono nespoznatljivo, mogli bismo reći da se danas među njegova imena ubrajaju i Crna Materija i Crna Energija.

Dijalozi Lava Jevrejina bili su i jedna od knjiga u posedu Baruha de Spinoze, još jednog velikog jevrejskog mislioca rodom sa Iberijskog poluostrva (i prijatelja otkrivača nebeskih svetova Hajgensa), tvorca ideje o intelektualnoj ljubavi prema Bogu kao „znanju treće vrste", koje nas jedino vodi „odgovarajućem opažanju Božije suštine posma-trane kao imanentna uzročna sila pojedinačnih oblikovanja kojima je podložna"; ta ljubav je savršeno postojana, ništa joj se ne suprotstavlja, to je ona ljubav kojom Bog voli sebe, i za onoga ko je poseduje predstavlja blaženstvo. Kada čovekom ovlada takva ljubav, on dostiže smirenost i oslobađa se strasti, što je znak mudrosti. Uporedimo li ove stavove sa onima koje Lav iznosi u Drugom dijalogu, mogu samo da pomislim da Dijalozi o ljubavi nisu bez posledica bili u Spinozinoj biblioteci. I kod Lava su telo i duh naporedni izrazi jedne te iste stvarnosti, i intelektualna ljubav duše prema Bogu jeste samo ispoljavanje, vraćanje ljubavi Boga samom sebi, zato što je Bog „istinski otac koji rađa decu, a kada ih izrodi, vrlo brižno ih održava u životu". Ljubav je kod Lava Jevrejina bezmalo peti element i intimno znanje treće vrste. Opis ljubavne kontemplacije u ljubavi među ljudima na početku Trećeg dijaloga izjednačava ljubavni zanos sa božanskom ekstazom.

Astrologija

Lav priziva u pomoć velika imena filozofije, od Platona i Aristotela do Avicene i Majmonida. On čita Bokačov Rodoslov paga-nskih bogova jednako kao što će bezmalo vek kasnije čitati njegove Dijaloge, recimo, Horhe de Montemajor u svojoj Dijani, ili Servantes u Galateji. Bila je to knjiga koja je bila kanonska tokom celog XVI i većim delom XVII veka. važno je, međutim, nešto drugo. Dijalozi su nazivani i romanom, i za to postoje razlozi u samom tekstu. Lav je i čovek od nauke, čovek u svetu koji se spektakularno menja, i to je ono što autora vodi kada govori o otkrićima Novog sveta i posledicama tih otkrića po astrologiju. A šta je tek za Lava Jevrejina astrologija? Po statusu koji joj daje u svom tekstu, najpre se može izjednačiti s današnjim terminom kosmologija: to je teorijska nauka koja vodi do takvih saznanja da čoveku kroz znanje daje pristup spoznaji o nesaznatljivosti Boga:

priznanje nemoći da sve razumem, ali ne i odustajanje od pokušaja da razumem. Hoće li kosmologija i fizika otkriti dokaze o postojanju crne energije ili će crna energija ostati u limbu zajedno sa flogistonom? Ili je Njutnova teorija pogrešna, i gravitacija nije uvek ista, nego je promenljiva, a crna energija ne postoji? Nije važan konačan odgovor na ova pitanja, važan je put na koji nas ovakva pitanja usmeravaju: traganje za flogistonom dovelo je do otkrića kiseonika i vodonika, traganje za crnom energijom može dovesti do otkrića nečega novog o čemu danas i ne sanjamo, ali svaki odgovor otvara uvek nova pitanja, nastavlja započeti dijalog. To je dijalog koji i današnju kosmologiju vezuje za religiju, kao što je za nju nekada vezivala astrologiju kao pozitivnu nauku kakva je ona bila za Lava Jevrejina.

Važna je još jedna veza, ona etimološka. Desiderium, od latinskog desidero, „želeti", po jednoj pretpostavci izvorno je značilo „iščekivati šta će doći od zvezda", de sidere, „od nebeskih tela, zvezda, sazvežđa". Tako bi želja etimološki bila vezana za zvezde, mada se u romanskim jezicima, među njima i u špan-skom i portugalskom, u njeno poreklo ume-šalo, i u nekima potom i preovladalo vulgarno-latinsko desideo, „besposličiti", pa onda i „bludničiti": vulgarnolatinski je pravio razliku između desiderium kao želje uopšte i desidium kao putene želje. Tako i u italijanskom postoje dve reči, jedna je uobičajena desiderio, a druga, desio, sačuvana je u pesničkom jeziku. Čini mi se da u tekstu Dijaloga, koji koristi oba oblika, nazirem onu razliku koja je pravljena u vulgarnolatinskom, izvorištu svih današnjih romanskih jezika, i da se ova druga varijanta upotrebljava kada se govori o „želji koja nije ljubav", ali je u prevodu nisam mogla naglasiti, ne zato što bi to bilo jezički neizvodljivo, nego naprosto zato što je granica tako zamagljena da nisam mogla biti sigurna da li je to zaista bilo autorovo „namerenje", ili je ona plod mog „učitavanja". Da iza etimologije uvek stoji ideologija, to znamo. Ipak, ako želja dolazi od nebeskih tela, onda priča o tim nebeskim telima postaje nerazdvojivi deo rasprave o ljubavi. Ali, značenja reči se me-njaju. Kada je Sokrat govorio o astronomiji, i kada je Aristotel govorio o astrologiji, govorili su o istom: proučavanju kretanja nebeskih tela i njihovih međusobnih odnosa. Srednji vek, pa i renesansa, radije su koristili Aristotelov termin. Kao što su za Isidora iz Sevilje, čuvenog etimologa iz VII veka, mathematici sastavljači natalnih horoskopa, i kao što za Alberta Velikog, u XIII veku, postoje dve vrste matematike, od kojih je jedna apstratkna nauka, a druga proricanje iz zvezda.

Šta je kroz istoriju označavala reč astrologija, a šta astronomija, zamršeno je pitanje. A o tome šta astrologija kao znanje jeste, od četrnaestog do šesnaestog veka vodile su se žestoke rasprave, kao što ni granice između alhemije i hemije nisu nimalo razgovetne.

Kada razmišljamo o čovekovoj potrazi za „istinom", moramo razmišljati jednako o njegovim „zabludama" kao i o „blistavim otkrićima". Astrološka misao je nerazmrsivo isprepletana s religioznom i naučnom, mitsko s racionalnim, odrazi stvarnih događaja s njihovim fantastičnim transfiguracijama. Ponekad su sukobi tako žestoki da će odbijanje da prihvati bilo kakvo „delovanje na daljinu" i uticaj nebeskih tela na život na zemlji naterati Galileja da postavi veoma složenu teoriju ne bi li objasnio plimu i oseku bez uloge Meseca u toj pojavi. Ponekad će se, opet, preplitanje i spajanje čoveka i kosmosa pojaviti na naj-neočekivanijim mestima. U vreme kada je Lav došao u Italiju, rasprave oko astrologije su se razbuktavale. Ne samo da su ostavile posle-dice po nauku i intelektualni život i religiozna pitanja nego su kroz trvenja između Bordžija i Medičija na velika vrata ušle u političke rasprave. U njih je bio upleten i Đovani Piko, koji piše Disputationes adversus astrologiam divinatricem, koji dopušta jedino postojanje „prirodne magije", definiše njen naučni karakter, govori o venčanju neba i zemlje, ali ne dozvoljava mogućnost da čovek preko njih može steći magijske moći; i Marsilio Fićino, koji brani predskazivačke vrednosti astrologije i prihvata Avicenin savet: „znaj da u prirodi postoje čudesa i da se više delatne sile sjedinjuju s nižim trpnim silama kako bi proizvele izvanredne stvari", tako da će morati da se brani od optužbi Inkvizicije za magiju; španski humanista Huan Luis Vives, prvi naučnik koji neposredno proučavao ljudsku psihu govora i osećanja, „praotac psihoanalize", kako ga nazivaju, za Fićina će podsmešljivo reći da je „Philosophaster"; i još, dokle kod Fićina svuda promiču glasovi bez tela, Leonardo da Vinči, koji piše svoja predskazanja, „utoliko moćnija što su tek tobožnje prognoze, pri čemu nastoje da objasne ono što nam je često neobjašnjivo, ono što nevidljivo prati čovekove poslove u svetu, od iskona ljudske želje da stvari sveta vidi u racionalnoj formaciji", u oštroj polemici protiv magije, nekromantije i alhemije uzvikuje: „O, matematičari, prosvetlite se u zabludi! Duh nema glas, jer tamo gde ima glasa, ima i tela". Lav Jevrejin astrologe naziva „sudije u stvarima telesnih obilja". Kao spona između religije i nauke, astrologija za Lava Jevrejina objedinjuje i nauku, i religiju, i erotiku, i poetiku. za Lava astrologija nije proročka, ali jeste spona između spoznatljivog i nespoznatljivog; pesništvo, međutim, ima božanske moći prorokovanja, i mada je za Lava, kao ranije za Bokača, „poezija znanje o Bogu, a znanje o Bogu - poezija", to znanje prolazi kroz čove-kovo telo, i postaje „tek vizija prevedena u jezik, to jest priča".

Pripovedanje vizije

I tako se vraćamo onome o čemu smo počeli ovaj razgovor: Dijalozi o ljubavi kao književni tekst. U stvari, stalno mi izmiče. Izmiče ka filozofiji, izmiče ka nauci, ka medicini. Možda je upravo to jedan od razloga zbog kojih ova knjiga traži čitanje kao književni tekst. Ovde nastaje ona pukotina između teksta i čitaoca koju francuski poetičar Žerar Ženet opisuje kao književnu figuru: tu pukotinu tek treba da prepoznamo. Ako znak nešto znači „samo ukoliko postoji redovna upotreba znakova, običaj", ako percepcija zavisi od postojećih paradigmi, ako neki znak ne opažamo kao znak, to znači da naše čitalačke navike i konvencionalni jezik zahtevaju „promenu paradigme", kako bi rekao istoričar i filozof nauke Tomas Kun, ne bismo li bili kadri da pročitamo znake koje nam šalje tekst. Otuda znakovi otpora ostaju nejasni i neočekivani, neopaženi i nevidljivi za naše čitanje, i postavljaju (nimalo paradoksno) strateški poziv da čitalac bude isključen. Nad onim što ne možemo spoznati, ne možemo imati moć. A opet, i ovo je samo delimično tačno za tekst Lava Jevrejina. Na drugoj ravni, Dijalozi odista jesu dijalozi, i pozivaju čitaoca na dijalog, ne otkrivajući mu sve.

Nekom savremeniku smetala je nejednaka dužina različitih dijaloga, i to je smatrao znatnim formalnim nedostatkom: Drugi dijalog dvaput je duži od Prvog, pisao je, a Treći dvaput duži od Drugog. Da li se, međutim, iza tog udvostručavanja dužine od dijaloga do dijaloga krije neka tekstualna igra? Dvostrukost je svakako bitan element Lavove rasprave, dva nije slučajan broj, on je, kako mi se čini, nekako duboko vezan za čoveka i njegovu muško-žensku dvojnost: Filon kaže: „Čovek je slika i prilika celog univerzuma, i zato ga Grci zovu 'mikrokosmos', što znači svet u malom. Ipak, čovek, kao i svaka druga savršena životinja, u sebi ima muškarca i ženu, zato što se njegova vrsta čuva u oboje, a ne samo u jednom od njih. zato, čovek ne znači samo na latinskom jeziku i muškarac i žena, nego to znači i na hebrejskom, u jeziku koji je drevna majka i izvor svih jezika, Adam, što znači čovek, znači i muškarac i žena, i u svom značenju objedinjuje oboje […] I zato -pošto je ceo univerzum čovek, ili životinja koja u sebi sadrži i muškarca i ženu, i pošto je nebo jedno sačinjeno od to dvoje, i savršeno u svim delovima - može se pouzdano smatrati da je ono čovek, odnosno muškarac; a zemlja i prva materija, zajedno s elementima, to je žena; i njih dvoje su uvek spojeni u bračnoj ljubavi, odnosno u uzajamnoj naklonosti dvoje istinskih ljubavnika,"

Igra između jednog i dvoje se ponavlja na više ravni: između Filona i Sofije, između znanja i mašte, između tajne teksta i čitaoca koji bi u nju da pronikne. Važno je to što Lav piše da bez tela nema ljubavi, a bez ljubavi, nema Boga. Važno je to što Lav piše da Bog zavisi od čovekove ljubavi barem onoliko koliko i čovek od Božije.

Važno je to što su pisci mogli doslovno da ubacuju delove njegovih Dijaloga u svoje romane, onako kako je i on u svoju knjigu ubacivao delove Bokača. A to je mogućno zato što su njegovi dijalozi pisani rukom majstorskog pisca.

Važno je to što Lav piše novu teoriju ljubavi, koja će se u Španiji pretočiti u pastoralni roman, koji sa Servantesom i njegovom Galatejom postaje prvi roman introspekcije, ili u mističarsku književnost ekstaze.

Važno je kako da izaberem pravi jezik kojim prevodim ovu knjigu koja je i filozofska, i naučna, i poetička rasprava, ali i književno delo. Šta kažem kada kažem fizički kontakt, a šta kažem kada kažem telesni dodir jeste kretanje od registra distanciranosti naučnog jezika do neposrednosti mističkog iskustva tajne ljubavi. I to je putanja kojom me vodi tekst Lava Jevrejina. Sudar između jezika daje unutrašnju dinamiku dijalogu između ljubavnika, koji jesu i personifikacije jasno označene svojim imenima i dvoje ljudi koji vode igru ljubavi. Intelektualnu ljubavnu igru, gde se strast obuzdava hladnoćom naučnog jezika, gde sirovost izraza zaodeva racionalnost ira-cionalnošću strasti. Ne treba potcenjivati podatak da su Dijalozi čitani i kao ljubavni roman. Ne treba zaboraviti da je ova knjiga bila bestseler, da je, već u prvo vreme, imala veliki broj izdanja i da je prevođena na mnoge jezike, i na latinski, i na hebrejski, i na ladino, ali i na francuski, španski. Da i u nastanku, i u trajanju i nadživljavanju počiva na dugoj tradiciji prevođenja, da se oslanja na sve dostupne evropske oslonce, na veliki mediteranski splet.

Ljubav i želja, još jednom

Uvodne reči uz prvo izdanje koje Marijano Lencija upućuje Aureliji Petrući prenose nam slike koje ostaju daleko od nas u vremenu i u prostoru. Međutim, reči Lava Jevrejina čudnovato su moderne u svojoj neobičnosti. Pisac Dijaloga o ljubavi bio je lekar-filozof, kome je i teorijski i praktično bila bliska i anatomija i fiziologija ljudskog tela; upotrebom odgovarajuće naučne terminologije, nagonski je izbegavao eufemizme i posredne izraze kada je u delu o ljubavi - makar shvaćenoj samo u novoplatonovskom duhu - on zalazi u pojedinosti anatomije i psihofiziologije seksa. U tome je Lav Jevrejin bio pravi pionir, ne književnog erotizma, nego posmatranja ljubavi u ogromnoj lepezi stvarnih činova: Sofija bez ustezanja sluša sirov naučni jezik koji koristi Filon, i sama koristi ništa manje realistične termine.

Pošto za književne likove pre nego za bilo koga drugog može važiti drevna izreka „nomen est omen", ne mogu a da se ne osvrnem na to da imena dvoje sagovornika u Dijalozima imaju jasnu aluzivnu vrednost: Filon (onaj koji voli) jeste autorov glas, sa autoritetom učitelja koji poučava učenicu Sofiju (mudrost) složenosti ljubavne dinamike, otkrivajući joj svoju ljubav. Neki istraživači su u imenu Filon videli i aluziju na Filona iz Aleksandrije (30 p. n. e. -40 n. e.), „jevrejskog filozofa koji je u duhu helenizma izveo plodan susret jevrejske i grčke misli, zahvaljujući čemu je u Starom zavetu otkrivena simbolička dimenzija". Njegovo ime označava onu vrstu ljubavi koja je unutrašnje prožimanje i lična, intimna bliskost. S druge strane, ako je Lavova Sofija - a to je ime čije značenje u grčkom, kako piše Pavel Florenski, „snažno ukazuje na stvaralaštvo, umetnost, osnivanje" - i oličenje Božije Premudrosti, koja je, kako opet piše Florenski, „stvaralačka ljubav Božija", „Anđeo čuvar tvorevine", „psihička sadržina Boga-Uma", trebalo bi imati u vidu da se - još jednom Florenski - „prava pre-mudrost sastoji u tome da se, priznajući prava razuma u teoriji, razumu što manje veruje u praksi". Tako mene odnosa između Filona i Sofije kroz tri dijaloga dobijaju i značenje mnogo dublje od obične ljubavne igre.

Lav kao cilj ljubavi postavlja uspon kroz hijerarhiju dobra služeći se putem koji nudi čulno uživanje u telesnim predmetima: tek posle toga može se stvarno ceniti duhovna lepota, koja vrhunac dostiže u uživanju u božanskom prisustvu. Iako je telesno na početku neophodno, što se čovek više uspinje, to materijalno postaje manje značajno. U Trećem dijalogu Lav prividno izvrće taj poredak, opisujući put koji polazi od sjedinjenja ljubavnika, koje opisuje kao „smrt od poljupca", i završava se u „sparivanju s Bogom". Lavov savremenik Pjerio Valerijano u svojim Hieroglyphica piše: „Ima mnogo vrsta smrti, ali ona koju su najviše cenili i hvalili i antički i biblijski mudraci jeste ova: kada se oni koji čeznu za Bogom i žele da se sjedine s njim (što se u ovom zatvoru od tela ne može učiniti) uznesu na nebo i oslobode tela kroz smrt koja je najdublji san; tako je Pavle želeo da umre kada je rekao da čezne da se pretvori u prah i pepeo i da bude sa Hristom. Simbolički, teolozi ovu smrt su nazivali poljubac, o kojem je, izgleda, govorio Solomon u Pesmi nad pesmama: 'Poljubi me poljupcem usta svojih'. Ona je predstavljena u liku Endimiona, koga je Dijana poljubila kad je pao u najdublji san… " Tema smrti od poljupca, koja je od kabale, preko „hrišćanske kabale", pa sve do hrišćanske mističarske književnosti, bila deo priče o mističnoj ljubavi, a tako je i u Pikovim komentarima, i u Herotskim mahnitostima Đordana Bruna i u Dvoraninu Baldasara Kastiljonea. Najveću sreću, međutim, sjedinjavanje s Bogom, Lav Jevrejin erotski opisuje i kao felice coppulativa: „Pošto je, dakle, ljubav čovekove duše blizanačka i nije naklonjena samo lepoti uma nego i lepoti oličenoj na telu, ponekad se dešava da, veoma privučena ljubavlju prema lepoti uma, potpuno napusti ljubavnu naklonost prema telu i sasvim se odvoji od njega, i tako čoveku dolazi srećna smrt u sparivanju (morte felice coppulativa)."

Ljubav i želja su isto, i ljubavna želja nije prepreka, telo nije prepreka, nego put ka duhovnom i božanskom; presečeni androgin nije kazna, nego prirodno stanje: to je ono što na polazištu vezuje filografiju Lava Jevrejina i Servantesovu teoriju želje, ne samo u romanu Galateja, u koji je doslovno unosio odlomke iz Dijaloga, nego pre svega u onim knjigama u kojima Servantes ide dalje od Dijaloga i imajući Lava na umu razvija svoju priču o želji i ljubavi, ispituje, analizira i eksperimentiše (šta je ljubav prema onome što jeste zato što jeste u pameti onoga ko voli, šta različite vrste ljubavi, šta ljubav kao pokretač sveta), i u Don Kihotu, i u Uzornim novelama, i u Persilu i Sigismundi. Žena je nepoznato i nespoznatljivo, ono što izmiče. Šta žena želi je pitanje koje Lav postavlja kroz odnos Sofije prema Filonu, i koje Servantes ponavlja kroz odnos između Persila i Sigismunde, čija su prava imena Auristela i Perijandar: ona je zvezdano biće, biće aure, on je muškarac i sve što je oko njega, „ja i moje okolnosti", kako će to veko-vima kasnije reći Ortega.

Kako opisati želju a ne svesti je na potrebu? Lav Jevrejin, odista, na prvi pogled, čini upravo to - govori o čovekovim potrebama za hranom, opstankom, preživljavanjem i nad življavanjem (potomstvom) kao o željama. Međutim, to je, po meni, samo terminološka nejasnoća, samo privid. Kada pažljivije pročitam tekst, vidim da autor pravi razliku između različitih vrsta „želja", i da ta njegova tipologija postupno vodi do najviše stepenice, do opisa erotske želje bliskog onome koji nalazimo kod jednog od velikih filozofa dvadesetog veka. „Potreba", kaže Emanuel Levinas u Totalitetu i beskonačnom, „srećna zavisnost, može se zadovoljiti, poput praznine koja se može ispuniti. (… ) Kada imam potrebu, mogu da zarijem zube u stvarno i da se nasitim uzimajući u sebe drugo; u Želji nema zarivanja zuba u biće, nema zasićenja, postoji samo neiscrtana mapa budućnosti preda mnom." Eros je zahtev tela srodan uživanju, i u isti mah prekomerna želja koja ide s onu stranu svake mere materijalnosti ili ekonomije uživanja. Upravo je, po Levinasu, razlika između Želje i potrebe u tome što „Želja ne može biti zadovoljena; Želja na neki način hrani sebe sopstvenom glađu i što se više zadovoljava, to više raste; da je Želja poput misli koja misli više nego što misli, ili više od onoga što misli. To je paradoksalna struktura, nema sumnje, ali ništa više paradoskalna od prisustva Beskonačnog u konačnom činu." Crna mena duše je njeno božansko sparivanje s umom, reći će Lav Jevrejin.

Nimalo slučajno, na kraju, od savremenih filozofa izabiram Levinasove reči ne bih li pokazala šta danas možemo pročitati u misli Lava Jevrejina, filozofa renesanse o filozofiji ljubavi i o njenoj fiziologiji. Jezik i misao Lava Jevrejina stvaraju spoj između astrologije, fiziologije, mitologije i teologije, spoj koji na nas deluje šokantno upravo zbog svoje drugo-sti, ali utoliko i zanimljivije, jer nam iz svoje drugosti prenosi misao koja s lakoćom strele preskače pet stotina godina i pogađa nas pravo u srce.

Lav Jevrejin, Dijalozi o ljubavi, Pripremila i prevela Aleksandra Mančić Izdavač: Službeni GLASNIK Beograd, 2008.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License