Aleksandar Lebl Holokaust

ЈЕВРЕЈСКИ П Р Е Г Л Е Д
САВЕЗ ЈЕВРЕЈСКИХ ОПШТИНА СРБИЈЕ
СПЕЦИЈАЛНО ИЗДАЊЕ, БЕОГРАД, ЈАНУАР 2008, ШЕВАТ 5768.
Александар Лебл
ХОЛОКАУСТ
Други светски рат ушао је у историју као досад највећи, најкрвавији и најразорнији међудржавни оружани сукоб. Поред квантитативних разлика од ранијих ратова, он има своје специфичности, међу којима су главне две: коришћење атомског оружја и Холокауст. Текст који следи посвећен је овом другом.
Пре него што крене у обраду теме, аутор жели да дефинише кључну реч и њену употребу у овом тексту. Када пише „холокауст" с малим почетним словом то се односи на једну посебну врсту геноцида. Када пише о конкретном догађају током II светског рата, пише „Холокауст" с великим почетним словом.
Најкраћа дефиниција геноцида је „намерно, систематско уништавање неке расне верске, политичке или етничке групе". Према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, коју је Генерална скупштина УН усвојила 1948. године, геноцид је злочин било да је почињен у време рата или мира, било да је уништавање неке од тих група потпуно или делимично. У њега спада: а) убијање чланова групе, б) наношење озбиљног телесног или душевног оштећења члановима групе, в) намерно наметање групи животних услова прорачунатих да изазову њено уништење у целини или делимично, г) наметање мера смишљених да спрече рађање унутар групе, д) пребацивање силом деце једне групе другој групи. Кажњива је и завера да се он спроведе, нагова¬рање, покушај и саучесништво у њему. Прихваћено је начело да геноцид није унутрашњастварнекедржаве, чак ако га њена влада спроведе на сопственој територији.
У историји је геноцида према горњој дефиницији било безброј, о чему говоре многи извори, па и свете верске књиге. Ту свакако спада истребљење староседелаца Америке, одвођење у ропство припадника афричких народа итд., или покољ Јермена у I светском рату. Но он је постао злочин кажњив по међународном праву тек после искустава II светског рата, укључујући Холокауст. Сам термин геноцид је из тог периода.
Реч холокауст је грчка и означава жртву сагорелу у ватри. На хебрејском је то реч шоа, која значи пропаст, потпуно уништење, катастрофа, катаклизма. Од краја II светског рата Холокауст (Шоа), са великим првим словом, означава физичку ликвидацију око шест милиона Јевреја у Европи, коју је током тог рата, од почетка 1942. године до његовог завршетка, спровео немачки нацистички режим. Холокауст има све карактеристике геноцида, али има и неке своје посебне карактеристике. Према професоруЈехуди Бауеру, директору Јад Вашем института у Јерусалиму, те посебне карактеристике су:
а) Тоталност. Сваки појединац који је имао троје или четворо Јевреја међу мајчи¬ним и очевим родитељима био је осуђен на смрт само због злочина што је рођен. То се у историји није догодило никада пре тога.
б) Глобалност. Нацисти су 1942. године послали у Шангај двојицу агената Гестапоа (тајне државне полиције А.Л.), како би убедили Јапанце да побију јеврејску заједницу у шангајском гету на острву близу града. Био је то светски програм. Није био, као сви остали геноциди, ограничен на територије, ма колико простране.
в) Непрагматична идеологија. Нацистичка идеологија што се тиче Јевреја била је заснована на чистој машти. Средишњи елемент у овом била су веровања у светску јеврејску заверу, која је током векова био развио хришћански антисемитизам. Парадокс је што се Холокауст никада не би могао догодити да је постојала светска јеврејска завера. У ствари, Јевреји су били и јесу народ поцепан у међусобно супротстављене фракције и само је сатанизација Јевреја произвела машту о завери. Завере је било, али је била нацистичка, а не јеврејска.
У основи плана о спровођењу Холокауста, односно, што је била нацистичка шифра за то, „коначног решења јеврејског питања", било је више других елемената, поред поменутог веровања у светску јеврејску заверу за освајање власти над свим земљама и народима, или наслеђеног верског антисемитизма, укључујући хришћанско учење о Јеврејима као народу богоубица. Међу тим елементима најважније је учење о расним поделама међу људима на оне веће вредности и оне мање вредности, на надљуде и подљуде. При томе су највише вредни, дакле надљуди, „аријевци", међу којима пре свега германски народи, дакле и Немци, који су самим тим предодређени да владају. Други су народи, рецимо Словени, ниже вредности, и њихова је судбина да буду слуге и робови, док су Јевреји подљуди, који су на нивоу гамади и које као такве треба истребити без размишљања и гриже савести. Називање семита најнижом расом престало је када су се као савезници нациста појавили Арапи, пре свега јерусалимски муфтија Хаџ-Амин ел Хусеини.
Прогони Јевреја у Немачкој почели су одмах по доласку нациста на власт 1933. године. Тада су почела хапшења, слања у логоре, пљачкања, па и спорадична убиства. У исто време даване су и дозволе за исељавања, које се чак подстицало, али су многе земље, укључујући и британски мандат Палестину, за њих затварале границе. То се проширило на Аустрију после „аншлуса", или протекторат Чешку, као и на земље освајане у II светском рату, започетом 1. септем¬бра 1939. године. Масовније убијање почело је 1941. године стрељањем заробљених совјетских комесара и Јевреја, или стрељањем Јевреја мушкараца у Србији као талаца. До данас нема документа о одлуци или наредби за почетак „коначног решења" јеврејског питања. То је свакако морало бити донето на највишем нивоу а то је Хитлер негде пред крај 1941. године. Стварно „коначно решење", дакле ликвидација свих Јевреја без обзира на године, пол, веру, држављанство и друго, почело је после конференције нацистичких главешина под руководством Рајнхарда Хајдриха (Reinhard Heydrich) у вили на обали језера Велики Ван (Grosser Wannsee) у Берлину 20. јануара 1942. године, када је разрађено како ће се оно организовати и спровести. Немачки фелдмаршал Херман Геринг (Нermann Göring) још 21. јула 1941. године био је потписао наредбу којом Хајдриха овлашћује да припреми „коначно решење".
У самој Немачкој и на територијама под окупацијом, пре свега у Пољској, за Јевреје су отварани логори, који су понекад били радни, или комбинација радних и логора смрти, какав је, рецимо, био Аушвиц-Биркенау, или искључиво логори смрти, каква је била Треблинка, где није било барака и лежаја већ су људи директно из возова слати у смрт. У многим градовима отварана су гета, у којима су концентрисани Јевреји. Од њих је најпознатији онај у Варшави, у којем је маја 1943. године избио устанак, као и у још неким гетима. Јевреји из гета, или доведени из разних делова Европе, слати су на ликвидације у логорима смрти, највише у гасним коморама, уз коришћење гаса „циклон Б", производа концерна ИГ Фарбениндустри (IG Farbenindustrie). У логору Хелмно (Chelmno) су 8. децембра 1941. године успешно испробани први камиони „душегупке", у којима су Јевреји тровани издувним гасовима, како би се уштедело на изградњи гасних комора и „циклону Б", одн. убрзале и појефтиниле ликвидације.
Током Холокауста убијено је, како се процењује, око шест милиона Јевреја. Новији подаци о броју Јевреја у бившем Совјетском Савезу уочи немачког напада започетог 22. јуна 1941. године и после тога указују на могућност да је тај број знатно већи. По земљама број жртава међу Јеврејима, према процени у Јеврејској енциклопедији (Encyclopaedia Judaica) износио је:
Област
СССР - Пољска 4.565.000
Немачка 125.000
Аустрија 65.000
Чехословачка 277.000
Мађарска (са северном Трансилванијом) 402.000
Француска 83.000
Белгија 24.000
Луксембург 700
Италија 7.500
Холандија 106.000
Норвешка 760
Румунија (с јужном Трансилванијом и јужном Буковином) 40.000
Југославија 60.000
Грчка 65.000
Укупно
5.820.960
У многим местима где су живели Јевреји није преживео нико од њих. Затро се сваки траг безбројним породицама. Јад Вашем у Јерусалиму, установа посвећена истраживању Холокауста и чувању успомене на његове жртве, годинама прикупља имена жртава и податке о њима. Досад је регистровано преко три милиона имена. Број Јевреја у свету још није достигао онај од пре 65 година. Поред људских живота изгубљена су културна добра непроцењиве вредности књиге, документи, синагоге и друго било да су спаљена, порушена, страдала у бомбардовањима или однета незнано куда. Опљачкана је сва јеврејска покретна и непокретна имовина, укључујући многауметничка дела, од којих се за неким још трага. Морбидна је чињеница да су побијенима вађени златни зуби и уз друге одузете златне ствари претапани у полуге, које су затим слате у швајцарске и друге банке ради плаћања набавки за немачку ратну индустрију.
За дешавања у логорима сазнало се у свету још 1942. године, из више извора. На пример, у последњем кварталу 1942. пољски официр Јан Карски успео је да уђе у Аушвиц и изађе из њега, па затим да се пребаци до Британије и САД и обавести највише представнике власти савезника и јеврејске организације шта се тамо ради. Герхард Ригнер, представник Светског јеврејског конгреса у Женеви, послао је августа 1942.године у Лондон и Њујорк телеграме с обавештењима о нацистичким плановима. Рабин Стивен Вајз (Steven Wise) издао је о томе саопштење за штампу 24. новембра 1942. Министар спољних послова пољске избегличке владе у Лондону упутио је 10. децембра 1942. године савезничким владама ноту у којој је речено како „не треба само осудити злочине које врше Немци и казнити убице већ и пронаћи мере за то да се Немцима онемогући примена метода масовног истребљења". У то време је половина жртава још била жива. Но земље антихитлеровске коалиције нису предузеле одговарајуће мере, као што би било бомбардовање логора, или железничких пруга које су водиле до њих. Владе дванаест савезничких земаља (Белгије, Чехословачке, Грчке, Луксембурга, Холандије, Норвешке, Пољске, САД, Британије, Совјетског Савеза, Југославије и Национални комитет Француске) објавиле су 17. децембра 1942. године кратку декларацију у којој саопштавају да знају за ужасну судбину Јевреја „у Пољској", коју су хитлеровци претворили у своје главно мучилиште, и обећавају да ће казнити кривце.
И када се крај рата приближавао, настављено је одвођење у логоре и ликвидирање преосталих Јевреја у Европи. Тако је од 15. маја до 7. јула 1944. године у Аушвиц послато 437.000 Јевреја из Мађарске (укључујући Бачку, Трансилванију итд.) и тамо убијено. Гасне коморе у Аушвицу престале су да раде 25. новембра 1944. године. Како су савезничке трупе продирале с истока и запада, тако су логораши убрзано ликвидирани,илипремештани у унутрашњост Немачке. Јединице Совјетске армије ослободиле су Аушвиц 27. јануара 1945. (тај дан обележава се данас у свету као Дан Холокауста),британскетрупе ослободиле су БергенБелсен 15. априла исте године итд. Савезнички војници били су згрожени оним што су видели. Један део нацистичких злочинаца похватан је и судило им се, док је други, већи део, успео да избегне правду. Главно суђење похватаним нацистичким главешинама било је у Нирнбергу где је од 20. новембра 1945. године радио Међународни војни трибунал. Од 24 оптужена за ратне злочине и злочине против човечности, на смрт су осуђена дванаесторица, на казне затвора седморица, а ослобођена су тројица (двојица су извршила самоубиство).
Европски Јевреји који су преживели Холокауст враћали су се својим домовима, ако су они уопште још постојали, измучени, трауматизовани. Већином су тек тада сазнавали страшну истину да су остали без својих породица, другова и пријатеља. Требало је отпочињати нов живот, заснивати нове породице, за шта многи више нису имали снаге, поготово не у срединама где их је све подсећало на време мучења, патњи и понижења. Зато неки нису желели да ту остану већ су, ако су имали прилику, одлазили на разне стране. Главно одредиште им је била Палестина, за њих Ерец Јисраел, али се ту испречила британска мандатска власт, која је, као и уочи рата, силом спречавала усељавање. Ситуација се из основа променила тек стварањем, на основу одлуке Уједињених нација, Државе Израел, 14. маја 1948. године (одн. 5. ијара 5708. године по јеврејском календару). На основу Закона о повратку почело је масовно усељавање пре свега Јевреја из арапских земаља, одакле су протеривани, и из Европе.
Холокауст није мимоишао ни Јевреје на територији Краљевине Југославије, па ни данашње Србије. Ради бољег разумевања оног што се догађало треба подсетити да је после напада на Југославију 6. априла 1941. године и војне капитулације, њена територија подељена међу агресорима и њиховим помагачима. Немачка је добила северни део Словеније. Италија је добила јужни део Словеније са Љубљаном, делове јадранске обале и нека острва, Црну Гору као и највећи део Косова и западни део Македоније, што је ушло у састав Албаније. Мађарска је добила Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје, а Бугарска централни, источни и јужни део Македоније, као и Пирот. Окупатори су прогласили анексију готово свих окупираних подручја, мада је то било у супротности с међународним правом. Од Хрватске, у коју је укључен Срем, а без делова који су припал и Италији и Мађарској, и Босне и Херцеговине, створена је Независна Држава Хрватска, у којој су на власт из емиграције доведене усташе. Централна Србија окупирана је и стављена под немачку војну управу. У њој је са посебним статусом остао Банат, у којем је живело много етничких Немаца. После кратке комесарске владе створене по доласку окупатора, образовање владе поверено је генералу Милану Недићу.
У многим деловима Југославије, нарочито у НДХ и окупираној Србији, одмах је почео прогон Јевреја, с том разликом што су у НДХ то чиниле новоформиранеусташке власти, а у окупираној Србији окупаторске власти нацистичке организације и регуларна војска уз помоћ домаће полиције. Јеврејима су одузета сва права, избачени су из свих служби, забрањено им је бављење одређеним професијама, наређено им је да под претњом строгих казни носе посебна обележја, били су терани на принудне радове, секвестриране су им радње и предузећа, одузет новац на банковним рачунима, натерани су на плаћање високих контрибуција и сл. Примењене су, дакле, све мере испробане у самој Немачкој и раније окупираним земљама. У лето 1941. године, после почетка устанка у Србији, почело је стрељање јеврејских талаца, што је, понекад поименично, објављивано у тадашњој окупаторској и контролисаној домаћој штампи. Убрзо је у Београду формиран логор Топовске шупе, у који су одвођени мушкарци, а из којег су заточеници одвођени на стрељање у ужој или широј околини града, које су вршили припадници регуларне немачке војске (Wehrmacht-а). Августа 1941. године у Београд су депортовани све Јевреји из Баната. Мушкарци су смештени у Топовске шупе, док су жене и деца распоређени по београдским јеврејским породицама.
У децембру 1941. године јеврејске жене, деца и преостали мушкарци из Београда морали су да са најнужнијим стварима и кључевима својих станова дођу пред седиште полиције за Јевреје, одакле су пребачени на старо сајмиште, на левој обали Саве, где је био отворен Јеврејски логор (Judenlager, једини под тим именом у Европи). У њему је неко време био и већи број Рома, који су после неколико месеци пуштени. Логор је формално био на територији НДХ, па су немачке власти од Загреба тражиле и добиле одобрење за његово отварање. Управу над њим имао је Гестапо, а храном га је морала снабдевати Београдска општина. Зима 1941/42. била је веома оштра, па су се неки заточеници, нарочито деца, смрзли, док су други поумирали од болести и глади. Од марта до маја 1942. године сви заточеници убијени су издувним гасовима посебног камиона допремљеног из логора Хелмно, у вожњи од логора до села Јајинци, где су сахрањивани на терену некадашњег стре¬лишта, да би пред евакуацију немачких окупатора 1944. тела била ископана и пребачена на Аду Циганлију. У логор Сајмиште довођени су и ту ликвидирани и Јевреји из неких других места, као и жене и деца из тзв. Кладовског транспорта. То је био транспорт, одобрен од стране немачких власти, Јевреја из Беча и других места у Аустрији, Чешкој итд., који су 1939. године бродовима кренули низ Дунав за Палестину али су задржани прво у Кладову, а затим пребачени у Шабац, јер Британци нису дозволили усељавање, а румунске власти улазак у Румунију док та дозвола не буде добијена. Тако су у Шапцу дочекали напад Немачке на Југославију априла 1941. године. Мушкарци из транспорта побијени су октобра 1941. у месту Засавици, а жене и деца касније пребачени на Сајмиште. Јевреји су убијани и у Бањичком логору у логору Црвени крст у Нишу и у другим местима.
Јевреје из Срема Земуна и других места усташке власти одвеле су 1943. године у Јасеновац и тамо побиле. Јевреје из Пирота бугарске власти похапсиле су марта 1943. године и у дунавском пристаништу Лому предале немачкој служби безбедности. Одатле су, с Јеврејима из Тракије, бродовима пребачени до Беча, па потом железницом до Треблинке, где су уморени. Један број Јевреја из Бачке (Новог Сада и других места) страдао је у тзв. рацијама мађарске војске почетком 1942, када су заједно с припадницима других народа били убијени и бачени под лед на Дунаву и Тиси. Од маја до августа 1944. године заједно са Јеврејима из Мађарске у Аушвиц су одведени и Јевреји из Бачке и већином побијени.
Јевреји, домаћи или избегли, на Косову које је највећим делом постало саставни део Албаније под италијанском влашћу, углавном су преживели, делом у логорима у Албанији, сем око педесет у Приштини, под притиском предатих Немцима. Јевреји из Косовске Митровице, која је припадала окупираном делу Србије, одн. због рудника Трепча била под немачком управом, побијени су, сем мањег броја који је успео да побегне у Приштину.
Тачан број жртава Холокауста у Југославији и Србији није утврђен. У Краљевини Југославији живело је пред почетак II светског рата близу 80.000 Јевреја, а у њој се затекло још око 5000 Јевреја на пролазу из Немачке у треће земље (од око 50.000, колико их је укупно прошло кроз њу у транзиту). Рачуна се да је од тог броја страдало 80 до 85 одсто, с тим што су проценти различити по појединим подручјима. Највећи, до 98 одсто, био је у Македонији, где је у марту 1943. године бугарска полиција похапсила и предала Немцима све Јевреје, који су упућени у Треблинку и тамо побијени у гасним коморама. Највише Јевреја се спасло у деловима под италијанском окупацијом, куда су када се сазнало да тамо нема убијања, бежали и Јевреји из других крајева, пре свега из Хрватске и Босне и Херцеговине, одн. НДХ.
На данашњој територији Србије (са Војводином и Косовом) живело је око 37.000 Јевреја. У окупираном делу убијено је око 15.000. У Бачкој, под мађарском управом, број жртава процењен је на око 14.000. Из Пирота је у Треблинку одведено 235 Јевреја. Заједно са Сремом и Косовом укупно је убијено 30 до 31 хиљада, или 81 до 83 одсто. Холокауст је преживело седам до осам хиљада, од којих се већи део од 1948. до 1952. иселио у Израел и у друге земље.
Током Холокауста у свим европским земљама било је људи који су ризикујући сопствене животе, спасавали крили, пребацивали итд. Јевреје. Држава Израел тим људима, „праведницима међу народима" додељује Медаљу праведника, јер „ко је спасао један живот, спасао је цео свет". Међу 21.758 добитника тог признања до 1. јануара 2007. године, у Србији их је било 124. Међу њима је највећи број Срба, али има и припадника других народа.
На крају треба рећи и то да, на несрећу, данас, 60 година после Холокауста, у свету, па и код нас, има људи који негирају да је било Холокауста, Аушвица, гасних комора, који величају Хитлера, који и даље шире националну, верску или расну мржњу, па и антисемитизам. У самој Немачкој то представља кривично дело, које се строго кажњава. Уједињене нације, Европска унија и друге међународне организације осуђују те појаве, позивају на едукацију пре свега младих поколења, како се страхоте не би поновиле и упозоравају како је била заблуда да се то не може десити. Ако икоме, онда је нама, с нашим искуством из протекле деценије и по, па и из најновијег времена, то добро познато.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License