Albahari Svet Rata I Svet Medija

Albahari:
Svet rata i svet medija
Razgovarala: Sonja Gočanin

David Albahari
David Albahari
David Albahari
David Albahari

"Ono što sam ja zaključio kada sam završio knjigu je da se može shvatiti da rat vode mediji, da su sred-stva informisanja u službi toga da se rat širi i razvija. Mislim da na rat dosta utiču, iako ga ne organizuju."

David Albahari (Foto: Beta)

,,Ali, ko je ,naš' u ovom ratu, u sukobu u kojem mi samo gostujemo, u situaciji u kojoj ne znamo šta uopšte treba da radimo?”. Ovo je samo jedna rečenica iz novog romana ,,Kontrolni punkt“ Davida Albaharija. Ona ni po čemu nije reprezentativna, jer kako Albahari tvrdi, svako ima “svoju” rečenicu koju upamti u romanu. Iako svesna rizika da sam upamtila samo “pogrešne“ rečenice, ovo je ukratko priča Albaharijevog ,,Kontrolnog punkta”: grupa vojnika je upućena na nepoznati kontrolni punkt kako bi ga obezbeđivala od nepoznatog neprijatelja u nepo-znatom vojnom sukobu. Ova situacija ima komičnu notu sve do trenutka kada vojnici počinju da budu ubijani, da sami ubijaju i čine sve ostalo što „dolikuje“ u pravom ratu u kome su sve okolnosti poznate. Komandant vojske odlučuje da prekine bezumnu bitku, ali time se rat ne završava.

David Albahari je jedan od najprevođenijih srp-skih pisaca i svojevremeno dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine (,,Mamac“, 1996). Od 1994. živi i radi u Kalgariju, u Kanadi. U intervjuu za B92 Albahari govori o svom novom romanu trudeći da uradi nešto što lično ne voli – da sam sebe protumači.

Da li je tačno da ste ideju za ,,Kontrolni punkt” pronašli u jednom drugom romanu?

Da, pošao sam od neke ideje romana ,,Tatarska pustinja“ Dina Bucatija u kojoj takođe postoji apsurd rata. U stvari, ja sam pošao od onoga što sam upamtio, ne znam više da li taj roman zaista govori o tome što ja mislim. To je, za mene bar, roman u kome se ništa ne događa, a očekuje se rat. Zapravo, rata nema. U romanu ,,Tatarska pustinja“, grupa vojnika nalazi se u tvrđavi iščekujući da se nešto desi. Ja sam, opet, zamislio da u mom romanu to bude kontrolni punkt u koji su vojnici došli neznajući zbog čega, ostaju tu takođe neznajući zbog čega i postepeno besmislica rata ih odnosi jednog po jednog.

Šta čini ovaj roman antiratnim?

To jeste svojevrsna antiratna priča, samo što sam ja kasnije shvatio da i kada pišem antiratnu priču, opet pišem ratnu priču. Zanimalo me je da napišem priču o apsurdnosti i besmislenosti ratovanja iako je rat zapravo deo ljudskog bića, hteli mi to da priznamo ili ne. Mene je to uvek pogađalo, jer sam sebe uvek smatrao nekom vrstom pacifiste. Odrastao sam u hipi generaciji koja je imala neki drugačiji odnos prema ratovima, tako da sam hteo da iz pozicije 60-ih godina govorim o nekom besmislu rata koji ne pripada samo tim 60-im, nego svim godinama.

Ko zapravo vodi rat u Vašem romanu?

U mom romanu se ne zna ko vodi taj rat, ni ja ne znam ko ga vodi. Ne znaju ni oni koji učestvuju. Na kraju romana, komandant ulazi u svoju sobu i vidi sebe na televiziji. Ono što sam ja zaključio kada sam završio knjigu je da se može shvatiti da rat vode mediji, da su sredstva informisanja u službi toga da se rat širi i razvija. Mislim da na rat dosta utiču, iako ga ne organizuju.

Na koji način?

Za mene je ključna rečenica u romanu kada voditeljka komandanta pita kako mu je bilo u ratu, a on je odgovorio: ,,Ostao sam živ”. Onda ona pita: ,,Zar samo to?“. Najednom ispada da ostati živ u ratu najnevažnija stvar. Komandant se tada užasno postideo zato što je živ. To je apsurd, ali rat traži heroje.

Koliko ovaj karikiran lik voditeljke odslikava Vaše viđenje medija?

Ona je slika voditelja koji su svima nama širom sveta poznati. Njen karikiran lik takođe pokazuje apsurd rata. Ona ne zna o ratu ništa i to je za nju neka vrsta zabave. Ona će, uostalom, taj rat gledati samo na velikom ili malom ekranu. Komandant u toku emisije pilji u njene dugačke noge i mi vidimo da njega opseda nešto sasvim drugo. Na kraju romana, koman-dant zaključava vrata jer rat nije gotov i treba biti oprezan.

Šta znači ta poslednja rečenica u romanu: ,,Napolju se, ipak, vodio rat”.

Znači da komandant tek na kraju romana shvata da se vodi rat, zato zaključava vrata. Inače, on se kroz ceo roman pitao zašto su oni na kontrolnom punktu, ko se protiv koga bori, ko je čija žrtva. Ta rečenica takođe znači da je rat uvek među nama i da smo mi uvek u nekoj vrsti rata.

Kako komandant dolazi do tog saznanja?

Komanant je iz rata izašao na jedan potpuno izmaštan način. Jednostavno, da biste izašli iz rata, potrebna vam je neka vrsta magije. To se dešava u trenutku kada on više nije prihvatao rat. Dakle, komandant odbija da učestvuje i tog trenutka ulazi u neki čudan svet, nalazi raskomadane leševe, vrata na nekim neobičnim mestima. On je, u stvari, morao da prođe te čudne prilike da bi ušao u drugi svet. Taj drugi svet nije stvarnost, već svet medija. U svetu medija ga dočekuje ova logika stvari: ,,Ostali ste živi, zar samo to?”.

Mislite li da mediji tako doživljavaju rat, kao fudbalsku utakmicu?

Većina ljudi rat koji nije njihov posmatra kao neku vrsta nadmetanja između dve strane. Pogotovo ako se taj rat odvija dovoljno daleko. Sećam se, strašno nam je smetalo kada su početkom devedesetih ,kada je počeo rat na ovim prostorima, došli neki neobavešteni strani novinari pokušavajući da shvate ko sa kim ratuje ovde. Užasavalo nas je to što oni ne znaju detalje, istoriju i predistoriju sukoba, međutim, ne znamo ni mi mnogo o ratovima koji su se odigrali daleko od nas. Ja sam tada tim novinarima pokušavao da objasnim složenost sukoba na Balkanu, ali oni su mi rekli da za to nemaju vremena. Interesovalo ih je ko je ovde protiv koga. Rekao sam im takođe da ovo nije rat u kome učestvuju dve strane; tu ima tri ili četiri strane. Novinar mi je odgovorio: ,,Ne, dve je dovoljno. Više strana u sukobu zbunjuje čitaoce i oni onda ne razumeju šta se događa. "

Da li je ,,rat svih ratova”, kako ste ga nazvali, u ,,Kontrolnom punktu” najveća tema kojom ste se bavili do sada?
Ja ne bih delio teme na velike i male. Postoje velike i male interpretacije. Ne vidim zašto bi rat bio veća tema od neke ljubavne priče. Pitanje je šta je ta tema za onoga koji doživljava to što se događa. Za nekoga učešće u ratu neće biti nešto strašno, ali će zato razvod braka biti tragična priča. Mislim da sam se ratom kao “velikom” temom više bavio u ,,Mam-cu“, u ,,Snežnom čoveku“ i ,,Svetskom putniku“, ali tu sam se bavio našim ratom. Romani ,,Brat“ i ,,Ćerka“ su za mene veoma značajni, iako su se, uslovno rečeno, bavili malim temama, međuljudskim i međuporodičnim odnosima. Ja često pominjem onu kinesku poslovicu koja kaže: ,,Onaj ko razume odnose među članovima porodice, razumeo je sva zbivanja na svetu”. Zato ja godinama pišem o porodičnim odno-sima. Za mene su to najveće teme.

Vas kao prevodioca, pretpostavljam, opterećuje i pitanje jezika. Recite mi nešto o priči o Vavilonskoj kuli koja se često pojavljuje u Vašim romanima.
To je Biblijska priča. Ljudi grade Vavilonsku kulu da bi došli do Boga. Dok grade kulu, oni govore istim jezikom. Tada Bog shvata da, ako oni tako nastave, stvarno će stići do njega. Da bi ih sprečio u tome, on navodi ljude da počnu da govore različitim jezicima i tog trenutka jezik koji je spajao, postaje jezik koji razdvaja. Tada više nema sporazuma, jer jezik odre-đuje svet. Svako sada svet tumači svojim jezikom.

Šta za Vas lično znači ta priča?
Dok smo govorili jednim jezikom, bili smo zajedno i bili smo jači. Sada kada govorimo različitim jezi-cima, slabiji smo. Mislim da sam to hteo da kažem, mada ne volim sam sebe da tumačim. Uvek kada završim roman, koliko god da sam se trudio da nešto saopštim, čini mi se da nisam uspeo.

Zbog čega?
Svaki završetak romana je za mene neka vrsta priznanja poraza. Fokner je svojevremeno govorio o tome da pisci prvo pišu pesme, pa onda shvate da ništa njima ne uspeju da kažu. Onda pređu na priče, pa ni taj žanr ne pomaže. Zatim, pređu na romane, a od njih još manja vajda. Kao pisac ste uvek osuđeni na neuspeh, jer čitaoci čitaju nešto drugo od onoga što ste vi napisali. Svako od nas kada čita bilo koju knjigu ,zapravo, čita svoju knjigu. Nikada ne čitaju ono što ja mislim da sam napisao. Čak i ja ponekad kad čitam svoju knjigu, neka me rečenica iznenadi, pa često pomislim: ,,Bože, zar sam ja ovo napisao?”. I to, ni u pozitivnom ni u negativnom smislu, jednostavno, ne mogu da prepoznam da to pripada meni. B92

Negev, Izrael, zima 2012, foto: Bela Sabadoš
Negev, Izrael, zima 2012, foto: Bela Sabadoš
Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License