Dr Efraim Zuroff
Aktuelni uspesi i neuspesi u privodjenju pravdi nacističkih ratnih zločinaca
Jednom godišnje, jerusalimska kancelarija Centra Simon Vizental, objavljuje izveštaj o istragama i krivičnom gonjenju ratnih zločinaca. Cilj ovog izveštaja je da obavesti javnost o situaciji u ćelom svetu u vezi istraga i krivičnog gonjenja nacističkih ratnih zločinaca, ali i da analizira aktivnosti država po tom pitanju. Sastavni deo izveštaja su ocene njihovih aktivnosti, poput đačke knjižice, počev od ocene A koja je najbolja, do ocene F, koja označava neuspeh. Ove ocene su, mislim, najvažniji deo izveštaja, jer predstavljaju jedno od malobrojnih sredstava koje imamo na raspolaganju kako bismo skrenuli pažnju javnosti na neuspehe pojedinih država u privođenju pravdi nacističkih ratnih zločinaca.
Privođenje nacističkih ratnih zločinaca pravdi nije baš jednostavan zadatak ali najteži deo nije, kako bi mnogi pomislili, pronalaženje ovih zločinaca kao i dokaza protiv njih. U pojedinim slučajevima to i nije tako teško, nego je pravi problem naterati vlade država da krivično gone ove izvršioce. Radi se ili o zemljama gde je zločinac počinio zločin ili je reč o državama koje su poslale zločinca da izvrši zločin. Prethodno moram analizirati moralnu i filozofsku stranu ovog pitanja. Naime, suočavamo se sa skepticizmom kod neki ljudi, koji postavljaju pitanje da li je u današnje vreme još uvek važno i potrebno privesti ove zločince pravdi? Podeliću ove ljude na dve vrlo različite kategorije. Prva grupa su ljudi koji su iz ideoloških razloga protiv krivičnog gonjenja nacista u današnje vreme, bilo zato što su simpatizeri nacista, bilo što su antisemiti. Oni će izneti svaki mogući argument protiv toga, jer kada se takav zločinac izvede pred lice pravde onda se govori o antisemitizmu, o Holokaustu, a to žele da prikriju. Druga grupa nisu antisemiti i njihovi razlozi nisu filozofski ili ideološki, ali oni posmatraju te zločince koji su sada u poođmaklim godinama i osećaju ljudsku simpatiju - sažanjenje, jer prošlo je više od 60 godina od kada su počinjeni zločini i oni vide ostarele ljude narušenog zdravlja, a ne zločince. Zato bih sada želeo da vam izložim moralne i filozofske argumente u odnosu na ovaj stav. Kao prvo, protok vremena ne umanjuje krivicu. Na primer, neko je izvršio zločin 1941. 1942. godine ili bilo kada u toku rata, prošle su godine, a zločinac nije bio priveden pravdi. Ta osoba je jednako kriva danas kao i tada kada je počinila zločin. Da smo ga uhvatili odmah posle rata, niko se ne bi bunio. To je tada bilo normalno i prirodno. Međutim, ukoliko je zločinac uspeo da pobegne posle rata, to stoje izbegavao pravdu tolike godine nije razlog zašto mu se ne bi sudilo danas. Drugo, smatramo da niko ne može biti nagrađen zbog toga stoje ušao u pozne godine. Ako je osoba izvršila zločin, ulazak u staro doba ne znači oslobađanje od odgovornosti. Treće, kada bismo postavili neku vrstu vremenske granice po pitanju krivičnog gonjenja, npr. odredimo da nećemo krivično goniti starije od 80, 90 ili 105 godina, to bi značilo da ukoliko je neko dovoljno bogat, ili ima sreće, ili pameti, može da izbegne pravdu do tog doba. To je totalno moralno izopačeno. Sledeći argument je vrlo bitan i tom pitanju se dosta posvetio i sam Simon Vizental, a to je obaveza koju naša generacija ima prema žrtvama Holokausta. Naime, mi imamo dužnost da uložimo svaki mogući napor da se pronađu ljudi koji su nevine ljude pretvorili u žrtve. Mi to dugujemo žrtvama Holokausta.
Govorićemo sada o statistici i mislim da će vas neki podaci zaista iznenaditi posebno kada su u pitanju podaci o ratnim zločinima počinjenim za vreme Drugog svetskog rata u istočnoj Evropi. Svake godine na Jom hašoa, Dan sećanja na Holokaust, u proleće, publikuje se inicijalni izveštaj, a potpuni izveštaj o istragama i krivičnom gonjenju nacističkih ratnih zločinaca u svetu sa svim objašnjenjima i statistikom se objavljuje nekoliko meseci kasnije. Najnoviji izveštaj se odnosi na period od 1. aprila 2007. godine do 31. marta 2008. godine. U tom periodu 7 nacističkih ratnih zločinaca uspešno je privedeno pravdi: 3 u Kanadi. 3 u SAD i 1 u Italiji. U istom periodu podignuto je 8 novih optužnica protiv nacističkih ratnih zločinaca: 5 u Italiji, 2 u SAD i 1 u Nemačkoj, ali najviše iznenađuju su podaci u vezi sa istragama. Tako je npr. u navedenom periodu pokrenuto najmanje 205 novih istražnih postupaka, a pregled po zemljama izgleda ovako: Poljska, Nemačka, SAD, Italija, Austrija, Argentina, Brazil, Čile, Litvanija, Švajcarska i Kanada. Podaci o nastavku istraga zaključno sa 1. aprilom 2008. su najmanje 608 nastavi jenih istraga. Kažem najmanje, jer je kanadska vlada odbila da dostavi podatke iz raznih suludih razloga, a radi se o 200-tinak istraga usamoj Kanadi, tako da ukupno sigurno ima oko 800 istraga koje su u toku. Ono što je interesantno kod tih država u kojima se sprovode istrage je da nisu u pitanju samo one države u kojima je počinjen Holokaust, kako bi se očekivalo, već i države udaljene od mesta zločina, Južna Amerika ili Australiji. Iz ove činjenice vidimo da su napori u privođenju nacista pravdi u današnje vreme globalni problem. Listu zemalja koje nastavljaju istrage nacističkih ratnih zločina čine: Poljska, SAD, Nemačka, Italija, Litvanija, Austrija, Letonija, Srbija, Argentina, Brazil, Čile, Hrvatska, Danska, Estonija, Mađarska, Španija i Kanada.
Naglašavam da Centar Simon Vizental nema ovlašćenja da krivično goni nacističke ratne zločince. Mi samo pomažemo u tom postupku, npr. tako što pronalazimo ratne zločince, jer poslednjih godina ratne zločince ne otkrivaju vlade već Centar Simon Vizental ili neki pojedinci. Drugo pitanje je kako krivično goniti nacističke zločince. Ovo je interesantno pitanje, jer naciste ne optužuju sve države za krivična dela ratnih zločina, genocida i zločina protiv Čovečnosti, što bi se normalno očekivalo. Većina država to čini, ali postoje dve države u svetu koje su izuzetak i koje imaju svoje specifičnosti u zakonodavstvu. Poslednih godina u njima se obavlja najveći broj ovih istraga, a reč je o Kanadi i SAD. Posle Drugog svetskog rata najveći broj najistaknutijih nacističkih ratnih zločinaca iz Nemačke i Austrije su pobegli ili u Južnu Ameriku ili na Bliski Istok. Neki od najčuvenijih slučajeva su Ajhmanovo kidnapovanje u Argentini, potraga za Mengeleom koji je umro u Brazilu i pronalaženje Stangla u Brazilu. Osoba koja je teoretski najtraženiji nacistički ratni zločinac danas, ukoliko je živ, živi u Siriji. To je Alojz Bruner, koji je bio Ajhmanova desna ruka, poručnik i osoba koja je lično organizovala deportaciju 128.500 Jevreja u logore smrti od toga 47.000 iz Austrije, 44.000 iz Grčke, 23.500 iz Francuske i 14.000 iz Slovačke. Živi u Siriji dugo godina, pa iako smo poslednjih godina dobili nagoveštaje daje umro, nismo bili u mogućnosti to da proverimo, te se teoretski smatra da je on još uvek živ i nalazi se na listi najtraženijih zločinaca. Dok je veliki broj nacista pobegao u Južnu Ameriku ili Bliski Istok, kada govorimo o SAD i Kanadi interesantno je da su saradnici nacista, uključujući i neke istaknute ratne zločince, iz istočne Evrope masovno prebegli u anglosaksonske zapadne demokratije, uglavnom u SAD, Kanadu, Australiju i Veliku Britaniju. Mnogi od njih su se povlačili zajedno sa nacističkim trupama i na kraju rata našli su se u Nemačkoj ili Austriji, gde su se predstavljali kao nedužne izbeglice koje su napustile svoje domove zbog komunizma. U to vreme Evropa je bila u haosu. Milioni ljudi, izbeglica, išli su sa zapada na istok, sa istoka na zapad, i stoga je bilo relativno lako tih dana saradnicima nacista da se predstave kao izbeglice od komunizma. Nažalost ljudi koji su proveravali njihove zahteve za imigraciju nisu bili svesni značajne uloge koju su istočnoevropski kolaboranti imali u primeni konačnog rešenja. a bilo je i uobičajene apatije ili neefikasnosti birokratije. Kada su podnosili zahteve za imigraciju bila su im postavljena posebna pitanja o tome gde su bili, čime su se bavili, morali su da navedu svoja radna mesta, zatim da li su se borili protiv saveznika, da li su služili nacistima, da li su bili članovi nekih antisemitskih ili rasističkih pokreta, ali oni su dali lažne podatke. Ljudi koji su radili u imigraciji nisu znali tačno koja pitanja da postave, nisu znali njihove jezike i rezultat je bio da je hiljadama i hiljadama tih ljudi, uključujući i neke značajne ratne zločince, dozvoljeno da emigriraju u SAD, Kanadu, Australiju, Veliku Britaniju, u periodu od kraja 1947. do 1952. godine. Ovo je čudno, jer se radi o državama koje su se borile protiv Hitlera, a za manje od 10 godina primile su hiljade nacista. Da pojasnim. Bilo je više razloga zbog kojih su ovi ljudi odabrali SAD, Kanadu, Australiju i Veliku Britaniju. Jedan od njih je da su to države koje su veoma udaljene od mesta izvršenja zločina i da su antikomunističke zemlje, jer njihov najveći strah je bio da će biti uhvaćeni, vraćeni u zemlju porekla gde će im biti suđeno, a u to vreme u Sovjetskom Savezu i drugim komunističkim zemljama jeste bio održan veliki broj takvih suđenja. Želeli su da odu u zemlje sa ekonomskim šansama, u kojima živi veliki broj emigranata i imaju velike emigrantske zajednice u koje bi se mogli uključiti i koje bi im pomogle, a koje nisu marile što primaju ubice Jevreja. To im uopšte nije bio problem. Takođe se radi o državama koje nacisti nisu okupirali i gde je bila mala verovatnoća da će biti uhvaćeni i izručeni u njihove, komunističke zemlje porekla. Ništa se nije događalo 30 godina i niko nije obraćao pažnju na ove ljude. Oni su započeli svoje živote ispočetka, skućili se, stvorili porodice, ali krajem 70-ih u SAD i ranih i sredinom 80-ih godina u Kanadi, Australiji i Velikoj Britaniji odjednom se otkrilo da u tim zemljama živi mnogo nacističkih ratnih zločinaca. Za 14 godina, od 1976. do 1990. svaka od tih država je započela zvaničnu državnu istragu da odredi da li je ili nije tačno da su nacistički ratni zločinci ušli u njihove zemlje, kao i da daju preporuke da li da se preduzmu pravne radnje protiv njih, i ako da, kakvi pravni postupci. Nijedna od vlada u pomenutim zemljama nije dobrovoljno krenula da istražuje nacističke ratne zločince. Svaku vladu morali smo da pritiskamo kako bi uopšte sproveli ove istrage. Jednom kad su te istrage sprovedene rezultat je bio isti u svim zemljama. Spoznalo se da u njima živi veliki broj ozbiljnih ratnih zločinaca i da postoji potreba preduzimanja pravnih radnji, ali odluke šta da se radi se razlikuju od zemlje do zemlje. Amerikanci su se suočili sa ozbiljnim pravnim dilemama. Zločin je počinjen van teritorije SAD, počinioci u to vreme nisu imali nikakve veze sa teritorijom SAD van koje su živeli, a ni žrtve nisu bile državljani SAD. S jedne strane Amerikanci su shvatili da treba da preduzmu pravne radnje protiv tih ljudi, ali nisu ih mogli optužiti za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti ili Holokaust, za zločine koje su ovi očigledno počinili. Mnogi znaju za priču o američkom gangsteru Al Kaponeu. Nije moglo da mu bude suđeno za ubistvo, jer nisu imali dokaze, pa su ga osudili na zatvorsku kaznu zbog utaje poreza. Ovde se desila ista stvar. Svi ovi ljudi su prilikom podnošenja zahteva za useljenje morali da ispune formulare sa tačno određenim pitanjima, na koja su dali lažne odgovore, o čemu smo već govorili. Doneta je odluka da se oni optuže za laganje imigracionih vlastima, jer su na osnovu tih upitnika oni kasnije postali američki državljani. Ovo ima jednu dobru ijednu lošu stranu. Loša stvar je što se radi o ubicama, a u nekim slučajevima radi se o masovnim ubicama, a sudi im se za laganje prilikom useljavanja za šta je kazna oduzimanje državljanstva, a zatim izbacivanje iz zemlje. Na primer, imamo Antonasa Impulavičusa, komandanta litvanskog odreda smrti koji je ubio 50.000 Jevreja. Njemu suditi za laganje prilikom imigracije liči na šalu. Dobra stvar je stoje relativno lako dokazati da je osoba lagala prilikom popunjavanja zahteva za imigraciju, dok je dokazivanje da je osoba izvršila ubistvo mnogo teže. Takođe, radi se o građanskom, a ne o krivičnom postupku, gde je potreban niži nivo dokaza. U vreme kada je ovakva odluka doneta bio je u SAD veliki otpor zbog, smatrali su, neozbiljnosti ove odluke i mišljenja da vlada traži lakši put da se izvuče. U to vreme sam se nalazio u SAD i bio sam i sam protiv toga, ali sada vidim daje sreća stoje Amerika donela takvu odluku. Američka vlada je imala uspeha u sprovodenju ovog programa, jer od 1. januara 2001. do kraja ovog izveštaja, a to je mart 2008. bilo je 76 osuda nacističkih ratnih zločinaca. Od toga 37 u SAD, što je skoro polovina i što pokazuje delotvornost jednog takvog programa. Ne znam da li znate, ali ako neko želi da postane američki državljanin potrebno je đa ima dobar karakter. Ukoliko ste rođeni u Americi takva predispozicija vam nije potrebna ali, ako ste bili deo jednog litvanskog ili letonskog odreda smrti, sasvim sigurno da nemate dobar karakter i na osnovu toga se oduzima državljanstvo i relativno lako dobija slučaj. Ostale tri zemlje, Kanada, Australija i Ujedinjeno Kraljevstvo, u istoj situaciji, donele su drugačiju odluku. One su odlučile da donesu posebne zakone koji omogućavaju da se u tim zemljama krivično gone nacistički zločinci. Nekoliko godina nakon što su Kanađani doneli takvu odluku, desila se jedna strašna stvar koja je izmenila način krivičnog gonjenja nacista i naterala ih da pređu na američki model. Prvi slučaj se odnosio na mađarskog žandarmerijskog komandira iz Segedina. Taj Imre Finta je uhapsio 8.000 segedinskih Jevreja i zatvorio ih u fabriku cipela koja je imala ulogu geta, a zatim otpremio na voz za Aušvic. Nakon rata emigrirao je u Kanadu i bio prvi slučaj koji su Kanađani izveli pred lice pravde. Slučaj je pratila loša sreća od samog početka. Kanadski policajci su zaboravili da Finti pročitaju njegova prava pre nego stoje priznao odgovornost za slanje 8.000 Jevreja u Aušvic. Finte se nije branio time da on nije počinio zločin, da su ga zamenili sa nekim drugim, kao što nekada nacistički zločinci rade, niti se branio kao npr. Šandor Kepiro rekavši: „Da, bio sam tamo ali, nisam ništa učinio.'" Samo je rekao da je postupao po naređenjima svojih nadređenih. Do tada ovakva odbrana nije nikada prihvaćena, niti u Nirnbergu, niti od ijednog drugog suda u svetu. 1 prvi put u istoriji Vrhovni sud države Ontario u Kanadi potvrdio je odluku da se Imre Finta oslobodi krivice za ratne zločine, zbog toga što je postupao po naređenjima nadređenih. Nakon nekoliko godina ovaj princip, primenjen samo na Imrea Finta, u Kanadi je napušten, ali je naterao Kanađane da pređu na američki model. Tako da danas jedino SAD i Kanada sude ljudima za laganje prilikom ispunjavanja imigriracionih molbi za dobijanje državljanstva, a ne po krivičnoj odgovornosti, dok se u ostalom svetu sudi za krivičnu odgovornost - ubistva, ratne zločine, genocid i zločine protiv čovečnosti. Danas u ovih 76 uspešnih slučajeva koje su nacistički ratni zločinci izgubili pred sudom, 37 je bilo u SAD. 6 u Kanadi, što ukupno iznosi 43. To je više od polovine dobijenih slučajeva u ove dve zemlje. Ostale države su Italija, Nemačka, Litvanija, Poljska i Francuska.
Moram ponovo da naglasim da je glavni problem sa kojim se suočavamo problem nedostatka političke volje kod privođenja nacista pravdi. Tako, na primer, znamo, sem u jednom slučaju, gde se nalaze najtraženiji nacistički zločinci i u mnogim slučajevima su prikupljeni dokazi, svedočenja i dokumenti koji dokazuju njihovu krivicu, ali postoje problemi tehničke i pravne prirode koji su u stvari odraz nedostatka političke volje da se protiv njih pokrenu postupci. Na ovoj listi se pored Alojza Brunera nalaze dr Aribert Hajm, koji je bio doktor u koncentracionim logorima Buhenvald, Sasenhauzen i Mathauzen, i u jesen 1941. godine dok je služio kao doktor u Malhauzenu ubio je stotine logoraša ubrizgavanjem injekcija sa benzinom direktno u srce. Hajma su uhvatili Amerikanci po završetku rata, ali iz razloga koje ne znamo nikada ga nisu doveli pred sud. On je kratko vreme bio u Mathauzenu i tamo počinio stravične zločine. Posle rata otišao je u Nemačku, počeo je svoju praksu kao ginekolog u Baden Badenu i 1962, kada je zapadnonemačka vlada planirala da ga uhapsi, neko mu je očigledno dojavio, jer je od tog trenutka nestao. Godinama ga je bez uspeha tražio i Simon Vizental. Javljalo se da živi u Egiptu i da radi kao doktor u tamošnjoj policiji, te daje u Spaniji. Godine 2004. jedan od Haimovih sinova koji živi u Nemačkoj počinio je finansijski kriminal. Policija je proverila bankovne račune svih članova porodice i otkrila jedan račun u banci u Berlinu na kom je bilo oko 2 miliona evra. 1,2 miliona evra u kesu, 800.000 evra u akcijama. Uprkos činjenici da je Hajm rođen 1914. nijedno od dece, a imao ih je troje, dva sina i vanbračnu ćerku, nije pokušalo da podigne taj novac, te je stoga nemačka policija došla do zaključka da je Aribert Hajm još uvek živ. Mi smo započeli našu operacija Poslednja šansa kao projekat pronalaženja nacističkih ratnih zločinaca i ponudili novac za informacije. Tada nas je kontaktirala nemačka vlada i zamolila da stavimo Ariberta Hajma na prvo mesto najtraženijih nacističkih zločinaca. To smo i učinili i poslednje 4 godine ga tražimo intenzivno. Za hvatanje Hajma je ponuđena nagrada od 315.000 evra i postoje šanse da za koji dan ovu sumu podignemo na 1 milion evra. Zašto je ovaj slučaj važan je očigledno. Hajm je bio doktor, povredio je lekarsku etiku, bio je izuzetno surov, pobio je nevine ljude, izvodio je operacije bez anestezije, kastrirao je ljude, delove tela svojih žrtava je koristio kao dekoraciju. Bio je stvarno strašna osoba, i ako bude uhvaćen, a sumnjamo da se nalazi negde u Južnoj Americi i vrlo aktivno ga tražimo, njegovo suđenje će biti poslednje veliko suđenje jednom velikom nacističkom zločincu i privući će veliku međunarodnu pažnju.
Navešću još 3 slučaja koja su povezana sa Srbijom. Prvi je slučaj Sandora Kepira koji je bio učesnik racije. Ono što ovaj slučaj čini interesantnim je daje Kepiro već osuđen u Mađarskoj 1944. za njegovu ulogu u raciji. Ubrzo nakon te presude, koja je doneta 23. januara 1944. u Budimpešti, 19. marta 1944. su nacisti okupirali Mađarsku. Mađari su bili prinuđeni da ponište presudu i kaznu za Kepira i 14 drugih oficira. Data su im unapređenja i vraćeni su u službu. Posle rata Kepiro je otišao u Austriju gde je bio 3 godine, i Argentinu gde je proveo 48 godina. Godine 1996. je od mađarske ambasade u Buenos Ajresu tražio dozvolu za povratak, pri čemu im je ispričao svoj problem i oni su mu odobrili povratak u Mađarsku gde je živeo mirno u Budimpešti, u ulici Leo Frenkel broj 78, preko puta sinagoge, dok ga nismo otkrili. Interesantno da do dan danas Mađari nisu pronašli presudu iz 1944. kojom je Kepiro osuđen. Zahvaljujući Muzeju žrtvama genocida u Beogradu, gde smo uspeli prvo da pronađemo srpski prevod ove presude a zatim i mađarski original, poslali smo ga Budimpešti kako bi Kepiro bio priveden pravdi. Prvo smo tražili da se izvrši originalna presuda. Trebalo im je 6 meseci da nam odgovore da to ne mogu učiniti jer je presuda zastarela. Zatim smo tražili sprovođenje istrage za ubistvo, ali nažalost još se ništa po tome nije učinilo, a Kepiro mirno sedi u svojoj kući i smeje nam se. Zbog toga je važno što je Srbija tražila ekstradiciju i predlažem da se napiše prijateljsko pismo Ministarstvu pravde Republike Srbije kao i Tužilaštvu za ratne zločine, koje je već započelo postupak, ali da ih ohrabrimo kako bi ubrzali svoj zahtev za izručenje. Naravno, nema šanse da on bude izručen, ali ako ništa drugo onda da proces protiv Kepira makar započne u Mađarskoj. Samo ukratko o Milivoju Ašneru. On je bio ustaški Šef policije u Slavonskoj Požegi. Pobegao je u Austriju. Postoje pravni problemi za izručenje, jer navodno boluje od demencije, ali očigledno je da ne pati od toga. Svaki lekar u Austriji misli da nacistički ratni zločinci pate od demencije kako bi sprečili da budu osuđeni, a intervjui koje je Ašner dao u poslednje vreme pokazuju da ne pati od toga. Predlažem obraćanje austrijskom ministarstvu pravde, kako bi poslali Ašnera u Hrvatsku koja je tražila njegovo izručenje. Treći je slučaj Petera Egnera, gestapovca iz Beograda. Suđeno mu je u SAD i SAD žele da ga ekstradiraju, Srbija je zatražila i njegovo izručenje, kao i Ašnerovo. Na našem sajtu vvww.operationlastchance.org postoje sve relevantne informacije o operaciji Poslenja šansa, kao i kontakti.
Iz: Seminar o Holokaustu – Zbornik radova, Novi Sad, 20-22. I 2009, Izdavač: Jevrejska opština Novi sad, Urednik. Dr Ana Frenkel, Saradnik: Gordana Todorić, ISBN 978-86-912225-2-9
Dr Efraim Zuroff Život i delo Simona Vizentala - u čast stogodišnjice rođenja (31. decembar 1908)
Dr Efraim Zuroff Radionica
Dr Efraim Zuroff Da li se postkomunistička Evropa suočava s nasleđem Holokausta?
Dr Efraim Zuroff Aktuelni uspesi i neuspesi u privodjenju pravdi nacističkih ratnih zločinaca
