9 Saucesnici Sudbine

9. САУЧЕСНИЦИ СУДБИНЕ

11. новембра 1944.г. у Београду је конституисана Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије као врховни законодавни и извршни орган нове власти. Из кладовског краја делегати су били: Јован Нинић из Текије, Милован Миндушић, земљорадник из Подвршке, Милан Јепуровић, земљорадник из Љубичевца, Светозар Субашић, земљорадник из Речице, Зарија Јоновић, земљорадник из Велике Врбице (224). Декларативни део одлуке садржи одредницу да су се бивше полиитчке вође, генерали и официри, државни и општински чиновници из апарата старе Југосавије, удружили са окупатором и постали му помагачи у злочинима над народом (225).
На подручју Кладова функционисали су Поверенство КПЈ за срез Кључки са секретаром Николом Радосављевићем из Злокућа, чланом КПЈ од 1943.г и партијске јединице у Команди места и у Кладову. Кладовска партијска организација образована је 22.11.1944.г. На њеном челу био је воскарски радник Лазар Атанацковић, а чланови Ђуро Јоковић, земљорадник, Ђура Марићевић, земљорадник, Миле Стевановић, званичник суда и Надежда Поповић ‘’Сека’’, домаћица (226). Партијска јединица Команде места формирана је 9.12. 1944.г од Милана Милентијевића, Божидара Арсића и Данила Јаковљевића. Среско поверенство за срез Кључки учланило је у КПЈ Милана Милентијевића, судског приправника и Божидара Арсића, поштанског чиновника, а као кандидати за чланство промовисани су Зарија Јоновић, земљорадник, Ђорђе Марјановић, земљорадник и Ђорђе Стојановић, обућар из Кладова (227). Из акта среског поверенства од 24.12. исте године закључује се да тада у саставу партијске јединице команде места раде Љубомир Поповић, студент, који је привремено и секретар кладовске јединице, и Антон Кошир, геометар, кладовска јединица има Лазара Атанацковића, Ђуру Марићевића, Ђуру Јоковића, Милета Стевановића и Јована Пауновића (228). Власт није наишла на очекивани ослонац у народу: ‘’Рад у народноослободилачким одборима с обзиром да су млада народна власт наилази на многе тешкоће. У одборима се налазе често људи који су задржали свој старе особине и не схватају довољно значај и дужности народноослободилачких власти, тако да много одбори личен ан старе општинске управе… Крај у коме радимо био је још пре рата под реакцијом разних политичких владајућих партија, за време рата мирно је подносио реакцију окупатора и био послужан под реакцијом дражиноваца. Доласком нове народноослободилачке власти, када је народу речено да сва власт припада њему, он је схватио новодобивену слободу правом да не иде у војску и да не даје потребну храну нашој војски. Народ који је научио да га реакција прогони и да њу послушно слуша, просто се зачудио слободи наше нове власти тако да скоро захтева да се према њему строжије и чвршће поступа. Народ је у основи поштен али је врло неповерљив према новој власти, подложан лажним вестима које протурају људи који су их до сада лагали и искоришћавали. Потребно је много речи и труда да би се народ убедио, извукао из таме неповерења и постао свестан, тек њиховим раголићивањем, да су хушкачи прави непријатељи. Народ под утицајем хушкача не верује у постојаност наших власти и у томе лежи главни узрок великом броју дезертера и неиспуњавању разрезане хране’’ (229).

13. јануара 1945.г. у згради тзв. Ловачког дома, лево од улаза из правца вароши у Фетислам, заседао је Војни суд. Разматрана је одговорност око 150 заробљеника, углавном бивших припадника Југословенске војске у отаџбини који су били пребегли у Румунију непосредно пред ослобођење Кладова од стране Црвене армије Међу ухапшенима било је и неколико жена, затим командант брзопаланачке бригаде Стеван Бабић, командант прво Поречке а потом Кључке бригаде Крајинског корпуса Миленко Тимић, Драгутин Бурић, командант тзв. летеће бригаде. По четворица осуђених на смрт везивана су конопцима за руке, одвођени до ископане јаме на пар десетина метара од улаза у тврђаву с леве стране, натерани су да сиђу у јаму а онда стрељани. Настрадало је укупно око четрдесеторо људи, од којих су неки и живи закопани (230). Марко Милуновић за ова убиства оптужује припаднике XXIX личке бригаде, на челу са капетаном Зецом, који су према његовим тврдњама спроводили стрељање али и излагали људе стравичним мучењима попут пресецања мишића на рукама, петних жила, откидања екстремитета (231). О дејствима личке бригаде у Кладову Среско поверенство Комунистичке партије за Кључки срез 19. јануара 1945.г. изнело је критичке ставове у извештају Окружном комитету КПЈ у Зајечару. Ту се помиње како је ''амнестија 100 дражиноваца преведених из Крајове примљена добро а народу је објашњен њен значај'', али и следеће: ''Ликвидацији дезертера умногоме је допринела 29. бригада, која је својим оштрим иступом довела распуштене сељаке у стање послушности. Али је 29. бригада учинила неколико иступа за које је потребно доста рада да би се исправили: председника НОО у Велесници везала је, тукла кундацима од чега је имао видних озледа а затим су му скинули чизме; председник је доведен везан у Кладово где је према испитаним подацима био невин и као такав пуштен а чизме му враћене… У селу Великој Врбици, случајно је убијен дезертер Никола Савић од стране војника 29. бригаде а у селу Каменици убијен један дезертер у бекству. У Корбову је случајно убијен дванаестогодишњи дечак, због овога је маса народа напала војника који је убио дечака и ударила му неколико шамара…'' (232).
Већ 19.1. 1945.г. на подурчју Кључа било је 20 чланова КПЈ и још толико лица са статусом кандидата- међу њима и свештеник из Текије Ненад Вучковић. Партијским поверенством руководио је Страхиња Поповић, а чланови су били Данило Јаковљевић, Никола Маринковић и Душан Вебић (233). Секретар јединице Команде места био је војни иследник команде Милан Милентијевић, а чланови Божидар Арсић и Антон Кошир, док је Љубомир Поповић премештен за обавештајног официра Команде подручја у Зајечару (234). Јединицу Кладова бр. 2. чинили су Јован Пауновић, секретар, Светозар Субашић радник из Вајуге, Зарија Јоновић, председник среског народноослободилачког одбора, Ђура Јоковић и Ђорђе Марјановић. У јединици Кладова бр.1. радили су Лазар Атанацковић, секретар, Ђура Марићевић, Миле Стевановић, Милева Милентијевић и Ђорђе Савић (235). Формирани су ужа и шира штапска јединица Команде места са командантом места Василијем Митровићем и Данилом Јаковљевићем, политичким комесаром и обавештајним официром Радетом Марићем и још неколицином партијских функционера (236). Према извештају поверенства, у Кладову је откривена једна мања група ‘’ у самом почетку организовања дражиновске групе која је имала задатак да изврши неколико убистава чланова одбора у Петровом селу и неких наших људи. Организатори су похапшени са печатима и материјалом којим су располагали. Од организатора су три пуштена а четири спроведена у Одељење за заштиту народа’’ (237).
21. јануара одржан је ‘’демонстративно манифестациони збор поводом изјаве Петра Карађорђевића’’. Према званичним подацима, и поред велике хладноће учествовало је 1.500 људи, ‘’народ и омладина су у спонтаном огорчењу осудили издајника а одушевљеним клицањем доказали да су Титови и да је Тито њихов’’ (238). Ипак, Окружни комитет КПЈ за Зајечар је 16.3. 1945.г. изнео низ примедаба на стање у Кладову: ‘’Постоји још увек прилична резервиснаост сељака, те недовољно масовно и недовољно слободно учествују на зборовима и конференцијама… Сви већи догађаји у свету и код нас врло се мало коментаришу…Њих интересује ситуација на фронтовима и питање када ће рат да се заврши, да би се њихова деца вратила кућама као и да би престали са давањем реквизиција. Питање које их још интересује јесте и питање краља о коме постоје подељена мишљења. У манифестацијама против изјаве Петра Другог није било мало људи, али није било ни одушевљених и огорчених приступа, нити масовног прихватања парола. Осетила се извесна збуњеност као и бојазан од нечега што ће можда касније доћи’’ (239).
Да се ситуација не би отргла контроли, поред ‘’стезања колана’’, приступило се и интензивирању активности из области друштвене надградње. 18.марта 1945. године отворен је Дом културе. Јован Јовановић, са титулом ‘’земљорадник из Кладова’’ говорио је о улози Совјетског савеза у Другом светском рату, професор грађанске школе Илија Мартиновић истакао је велику улогу Дома културе за уздизање становника среза Кључког, где је проценат неписмених поражавајући. Јаков Лазаревић, предратни трговац, у име грађана Кладова захвалио је представницима народне власти који су омогућили отварање Дома. Уследило је неколико партизанских песама, а у вечерњим сатима позоришни комад ‘’Покојник’’ Бранислава Нушића (240).
Политика чврсте руке манифестована је, између осталог на збору против ратних богаташа, одржаном 15.априла 1945.г. у кафани ‘’Србија’’. Среско поверенство КПЈ за Срез Кладово известило је Окружни комитет да је '' дошло до енергичног протеста и оштре осуде против ратних богаташа, саботера и шпекуланата… Из масе спонтано излазе говорници и из њихових излагања сазнају се нове појединости из којих се види прљави и зеленашки рад овог дерикоже… Божидар Арсић, телеграфски чиновник поште Кладово објавио је садржину телеграма, који је Г.Б. упутио немачком крајскоманданту у Зајечару за време окупације. У том телеграму он назива крајскоманданта својим кумом и жели му успех при полaску на нову дужност у Немачку, изражавајући своје уверење да ће 'Велики Рајх' победити''… Ово изазва силовит гнев присутних и салом се пролама општи захтев да се овај народни непријатељ ухапси и изведе пред суд. Атмосфера је била тако наелектрисана да је мало требало да масе приступе и линчовању овог народног издајника. Одмах потом Б. је ухапшен и противу њега проведена истрага… Настало је опште одушевљење и клицање правичности народних власти… По завршетку збора народ се разишао са најбољим расположењем, уверен да данас у новој демократској држави може слободно казати своју реч и осудити сваког онога који ради противу општих интереса наше земље''- (241). ''Кафанско суђење'' окончано је за Г.Б. вишегодишњом робијом, а морални обзири судија и сведока оптужбе јасно су сагледиви уколико се текст који је телеграфски чиновник прочитао у кафани ''Србија'' упореди са оригиналним телеграмом чији се примерак чува у Војноисторијском институту. Г.Б. у телеграму пише искључиво следеће: ''Господину мајору Шулцу, Крајскоманданту, Зајечар- Најсрдачније захваљујем на позиву за растанак, али дубоко жалим да због удаљености и важности послова око вршидбе не могу доћи. Желим Вам срећан пут, а то исто Вам желе и становници Кладова, које сте нарочиро задужили Вашом пажњом. Јавите се из Новог Места, јер сам жељан да се везе нашег пријатељства не угасе. Не заборавите обећање да ћете ме посетити за време мира са породицом'' (242).
Априла 1945.г. Кладово је имало 63 члана КПЈ распоређених у 14 партијских јединица, и 26 кандидата. Планирано је повећање броја припадника среске милиције са 30 на 200. Општа политичка ситуација: ''Одметничких банди нема сем једне мале групице дезертера која се крије у Румунији. Политичка ситуација на самом терену није тако рђава. Народ све више и више има поверења у нашу народну власт и сада када је осетио чврстину власти не одупире се давању потреба за војску, тако да је акција слања стоке за Војводину била врло успешна иако је то било једно врло деликатно питање… Рад непријатеља се не осећа осим рад неколицине шпекуланата који су кријумчарили по неку лаж у народ све док није са њима заоштрена борба. Сада су много мирнији јер очекују да и на њих дође ред… Број дезертера је на нашем терену све мањи и мањи… Акција за одлазак радника у Војводину није дала велике резултате сем одласка великог броја избеглица на рад. Народ овог краја је непросвећен и као такав исувише везан за крај у коме живи… Од индустријских предузећа немамо никаквих на нашем терену, сем парног млина и вуновлачаре која је била својина Глигорија Буртановића. Капацитет мељаве млина је за 12 сати 4.000- 5.000 кг смлевеног брашна. У Кладову постоји и месна болница која је до сада била у врло рђавом стању. Сада је Антифашистички фронт жена узео на себе да уз помоћ народних и војних власти побољша у услове стана и услове хране за болеснике'' (243).
На окружном партијском саветовању у Зајечару 24-25. маја 1945.г. усвојени су политички задаци: ''1) борба против великосрпског шовинизма , односно очување братства и јединства и равноправности свих народа Југославије, 2) упознати народ са прошлошћу и доприносом других народа Југославије у борби за ослобођење земље; 3) да партијска организација постави правилан однос према влашком елеменмту који код нас чини скоро половину становништва у округу. Нужно је омогућити Власима развој на националном језику и у ту сврху спровести следеће: а) политички рад са Власима нужно је спроводити преко влашких актива агитатора, који ће на влашком језику тумачити циљеве Народноослободилачког покрета, б) организовати предавања, фолклорне групе, хорове и зидне новине на влашком језику. Исто тако треба издавати један лист на влашком језику, в) предузети све да се код Влаха развије национални понос у духу тековина НО борбе; 3) омогућити Власима да се у сваком погледу развијају као равноправна национална мањина наше земље… (244). Влашки живаљ био је углавном лојални актер друштвени збивања, посматрано са аспекта власти, што је имало велики значај на подручју Кладова где су сва насеља изузев Кладова, Текије и Петровог села била већински насељена влашком популацијом. На терен Кључа послата је група по наведеним критеријума одабраних учитеља, међу којима се педагошким приступом, знањем и савесношћу истицао Глигорије Зајечарановић, будући филозоф и ректор Универзитета у Нишу.

Мада је почела изграђивати своје државно уређење и привредни ситем по угледу на СССР, ослањајући се на садржину споразума са Јалте по којем су код ње интересне сфере између Истока и Запада подељене на равне части, Југославија је с краја 1947. године постала предметом Стаљинових претензија за потпуним овладавањем политичким, војним и економским притисцима. Попут начина на који је југословенске перспективе схватао део руске емиграције у Србији само две деценије раније, и актуелно совјетско руководство изнело је став да би се придружењем Бугарској југословенко друштво понајбоље укопило у интересе ''великог брата''. Одбијање врха КПЈ да државу приведе Стаљиновој управи дочекано је ставом Централног комитета Совјетске комунистичке партије од 27.3.1948.г, између осталог израженим кроз тврдње о скретању с пута пролетерске револуције ''у југословенској партији не осећа дух класне борбе; пораст капиталистичких елемената на селу а и у граду иде пуним кораком, руководство Партије не предузима мере да би ограничило капиталистичке елементе, а у влади се налазе енглески шпијуни, укључујући Владимира Велебита'' (245).
Информбиро је 28.6.1948.г. званично оценио како је КПЈ искључила себе из породице братских комунистичких партија, што је био повод сазивању конгреса КПЈ чијом Резолуцијом о односу према Информбироу се не прихвата искључење из међународне комунистичке организације, уважавајући Стаљинову тезу о биполарном свету, с једне стране империјализам са САД на челу и њему супротстављени демократски блок предвођен СССР-ом, уз величање СССР-а и његовог вође, коме се са митинга шаљу телеграми пуни израза оданости комунистичкој идеји. Криза ипак ескалира и у лето 1949. године на подручју Југославије ухапшена је већа група совјетских агената од којих су један део чинили бивши белогардејци-емигранти у Србији. После нове резолуције Информбироа с краја 1949. године, југословенско- совјетски сукоб добија димензије прикривеног рата. Реон Кладова био је веома погодан за илегалне преласке државне границе па се један број особа привржених политици КП СССР-а одлучио да на тај начин илегално пређе на подручје под контролом тзв. Источног блока. Међу најпознатијима који су у науму успели спада данашњи дописник београдске ‘’Политике’’ из Букурешта Милан Петровић (246). Он је дуго година уређивао пропагандни програм ИБ-а, емитован из Букурештана српском језику.

Срески комитет Комунистичке партије са посебном пажњом приступио је спречавању да просовјетска струја узме маха на овом граничном подручју. И они појединци који су се изјаснили против резолуције ИБ били су под константном присмотром. Тако је овај орган 29.8. 1949.г. издао акте насловљене као ''допуна карактеристике'' за своје партијске чланове, са освртом на диференцијацију по питању привржености политици Јосипа Броза и КПЈ. У мишљењу о члану бироа Среског комитета Душану Јаковљевићу изнето је: ''По доласку из Југословенске армије имао је болећив и помирљив став према људима искљученим по резолуцији Имформбироа, на шта му је Срески комитет указивао, те се знатно поправио, но још увек се може видети у друштву са неким од њих и то више но иједан други члан Среског комитета'', у потпису: Станко Станишић секретар Среског комитета (247).
По узору на Совјете, и Румуни су се активно укључили у опструирање југословенске безбедности. Низ њихових противправних поступака наведен је у новинском тексту у београдској ''Борби'' од 17.априла 1949.г. Међу особама изложеним тортури од стране румунске тајне полиције, налазио се и Иван Брозина, службеник ђердапске администрације, тек после седам месеци ‘’истражног’’ затвора изведен пред суд, где је ослобођен оптужбе а румунска страна га протерала крајем марта те године (248). Овдашњим властима влашки живаљ због идентичног културног обрасца са прекодунавским становницима Румуније под патронатом Источног блока, чинио се потенцијално погодним за исказивање резерви према мерама хомогенизације у редовима КПЈ. Није им се могло приговарати да су просовјетски настројени јер сва искуства локалне власти из пређашњих година говоре о њиховој латентној привржености старом систему и о значајној популарности династије Карађорђевић у влашким селима Кључа. Зато је у последњој години пете деценије спроведена ‘’кампања проналажења унутрашњег непријатеља’’, која је резултирала хапшењем четрдесетак мештана кладовских села под сумњом да су се удружили ‘’против народа и државе’’. Радило се углавном о неписменим или полуписменим земљорадницима, најшколованији међу њима имали су завршена четири разреда основне школе. Поводом оптужби да су прихватили да буду чланови организације која би преузела власт у Кладову пошто се краљ Петар врати у земљу, добили су дугогодишње казне лишења слободе са принудним радом. Такву пресуду Окружног суда области Тимочке у Зајечару, бр.105/50, од 17. 10.1950.г, на седници одржаној 3. априла 1951, потврдило је веће Врховног суда Народне Републике Србијие у саставу Момчило Ћирић, Војка Демајо и Радомир Станковић. Врховни суд кроз своју пресуду Кж.1224/50 оценио је да недопуштену наводну намеру треба казнити са укупно 393 година лишења слободе, уз конфискацију имовине шесторо кажњених и губитак грађанских права за свих четрдесеторо, што је подразумевало лишење бирачког права, права на вршење јавне функције у јавним организацијама, права јавног иступања, права на државну или другу јавниу службу, права на пензију… са принудним односно поправним радом, све уз игнорисање тврдњи храбријих од њих, изнетих у жалбама или на главном претресу, да су признања у претходном поступку дали под принудом, као и околности да наводном организатору, чији је идентитет суду познат, није суђено скупа са кладовским ‘’побуњеницима’’, док је његов непосредни сарадник наводно истовремено кажњен пред истим судом Тимочке области, али у другом кривичном предмету. Међу жртвама стравичног комунистичког терора под плаштом суђења за издају били су: Петар Гицић, Илија Станојевић, Петар Мунћановић, Богоје Јовановић, Војислав Јанковић, Миливоје Мунћановић, Никола Станојевић, Димитрије Степановић, Петар Степановић, Милисав Бошњаковић, Никола Јенић, Илија Шолкотовић, Војислав Турликић, Ђорђе Првуловић, Илија Станковић, Ђорђе Гицић, Петар Пишљагић, Миодраг Настасијевић, Видоје Првуловић, Димитрије Пицајкић, Светолик Дабесковић, Никола Урлојевић, Војислав Николић, Богоје Буртановић, Никодије Тодосијевић, Димитрије Јовановић, Крста Грекуловић, Манојло Траиловић, Антоније Шћојић, Завиша Траиловић, Петар Пауновић, Димитрије Збркић, Димитрије Турановић, Милан Димитријевић, Риста Николић, Никола Вербункић, Јован Симић, Милан Бунић (249). Судија Врховног суда Војка Де Мајо, члан већа које је донело другостепену пресуду била је сестра Давида- Диде Де Мајо, блиског сарадника Мустафе Голубића, са фамилијарним везама у Турну Северину. У време доношења пресдуе њен брат налазио се на робији на Голом отоку, у злогласној Петровој рупи, као лице привржено политици СССР-а, односно ‘’народни непријатељ’’.

Једна од румунских провокација у односу на дешавања на десној обали Дунава 1951.г. састојала се у покушају да се потопи кајак којим је на релацији Кожице- Кладово преношена ‘’штафета младости’’ са рођенданским поздравима Јосипу Брозу Титу. Штафету је носио пилот Тома Јаковљевић, предводећи групу од 67 кајака кроз опасне ђердапске брзаке. На излазу из Сипског канала румунски бродови својим маневрима створили су огромне таласе. Кајак са штафетом се једног тренутка нашао под водом, али присебношћу и умећем Томе Јаковљевића штафета није потонула већ је успешно спроведена до Кладова. О овом подвигу дуго се причало у кладовском крају, на ту је тему писано у штампи и неколико деценија касније. По сећању јунака овог догађаја, како је штафета због инцидента каснила, у Кладову је већ стављен под специјалну присмотру његов брат, председник среза Душан Јаковљевић, као потенцијално одговорно лице за диверзију тј. несупех у реализацији манифестације преношења поздрава и најлепших жеља Јосипу Брозу (250).
Средином 1951.г. југословенске власти сматрале су да се врше озбиљне припреме за оружану агресију од стране чланова тзв. Источног блока. Везано за реон ђердапског дела Дунава посебно се забрињавајућом чинила вест да се у бродоградилишту ‘’1.мај’’ у Турну Северину изграђују минополагачи и миноловци (251).
Суочен са опашношћу директне совјетске војне интервенције према Југославији, Тито се досећа реактивирати енглески план од пре десетак година о дизању у ваздух ђердапске стене Штрбац чиме би се, скупа са још пар минерских подухвата, обезбедило изливање Дунава из Ђердапа и велика поплава размера потопа у Источној Србији и делу Војводине, довољни за спречавање продора руских тенкова у унутрашњост југословенског подручја. Премошћујући речи делом, хиљаде радника доведених за ту прилику из босанских врлети у уснулу варошицу Текију, под окриљем ноћи, у највећој тајности, месецима је радило на бушењу стена и уградњи експлозива, довољно снажног да измени земљопис Србије (252). На срећу, даљи развој ситуације показао је непотребним остварење плана о потапању дела југословенске територије. Чврст противуречни став ''империјалистичког'' блока, помоћ од стране САД, Велике Британије и Француске која је до 1954. досегла цифру од 500 милиона долара, уговор о војној сарадњи са западном алијансом из 1951, али и изражена спремност Југославије да се свим средствима одупре евентуалном нападу, одвратили су Стаљинов ''демократски'' блок од претензија према малој балканској републици.
Без обзира на велике материјалне штете изазване економском, војном и политичком блокадом, највећа жртва наметнуте изолације биле су десетине хиљада становника привржених комунистичким идејама какве је пласирао Стаљин, у чију их је непогрешивост управо шеф КПЈ годинама уверавао. Натерани од југословенског руководства да се изјасне подржавају ли совјетску политику, многи од њих осетили су погубне последице од јавности дуго скриване стравичне полицијске тортуре, упражњаване по ''колектиним центрима за преваспитавање'', и од Истока и од Запада препуштени забораву. Један мањи број страдалника који је имао привилегију у време Титових прогона наћи се на подручју државне границе, као што је случај са мештанима Кладова, уточиште је потражио преласком у суседне земље. Ни релативно миран живот на Истоку, укључујући понекад и висока универзитетска звања за пребегле, нити морална сатисфакција за у Југославији излагане мучењима русофиле или вернике култа марксистичко- лењинистичке непогрешивости, нису били довољнни да се овдашњи комунистички режим искупи за прибегавање једном злу како би се негирало тек једно право на различитост.
Здравствене прилике у срезу биле су бремените проблемима, нарочито услед ширења туберкулозе и сифилиса. 1950. године од 15.555 становника код њих 3054 установљено је да болују од сифилиса (253). У сваком селу постојало је 5- 6 породица у којима се туберкулоза окончала смртним исходом. Зато је у Кладову основан антитуберкулозни диспанзер којим је руководио Шапчанин др. Маријан Ивановић, потоњи лекар на двору мароканског суверена Хасана Другог. Почев од инсталирања рендген апарата- 20.4.1951. па до 5. јуна исте године прегледано је 147 особа од којих је код њих 45 утврђено да су заражени овом опаком болешћу (254). Изузев лекару, оболели, нарочито са сеоског подручја, обраћали би се за помоћ траварима, који су углавном практиковали третмане купкама у куваној трави ''трсајки'. Болеснику су давани и мешавине куване коприве и црног лука, давана им је мешавина меда, рена и сумпора а неки од надрилекара ''преписивали су'' лежање на стајском ђубриву и бајање (255). 78,38 % становника, сагласно резултатима пописа из 1948.г било је влашког порекла, што је значило и практиковање специфичних културних обичаја, али и зазирање од не увек спретних покушаја пропагарања достигнућа савремене медицине. У Кладову је од 2127 становника 1595 или 75% било Срба а 531 или 25 % Влаха. Текија је имала 1388 становника, од чега 791 или 30% Срба. Петрово село имало је 1217 становника означених као Црногорци, док је сво преостало становништво среза Кључког, њих 13.721 било декларисано као Власи (256). Од 1946.г. до 1951. учињено је 781 кривичних дела против части, 140 имовинских деликата и 382 телесних повреда. Својинских парница водило се у 660 случајева а бракоразводних 182 што је знатно превазилазило уобичајене ситуације у другим срединама, посматрано кроз број становника (257). 1951.г. постајло је 131 ванбрачних заједница од којих 72 са малолетним партнерима. Према налазу комисије са терена у ванбрачне везе ступала су и деца од 12 година старости /женског пола/ односно 13 година /мушког пола/. За девојке је то сматрано пожељним јер ако се не удају до 17 године мисли се да су престареле, док су мушкарци раније ступали у заједнице ''због недостатка радне снаге и добијања мираза''(258). Таква ситуација је углавном била на сеоском подручју, док су становници Кладова имали квалитетније услове живљења, конструктивније ставове према склапању бракова, афинитете ка стицању већег степена образовања. У Кладову је приспела генерација вредних просветних радника, активно укључених и у васпитне процесе. Међу осталима са пуно преданости настојали су унапредити услове живљења у домену ''друштвене надградње'' Душан Ђоковић, Драган и Љубинка Ђорђевић, Радмила Јаковљевић, Велимир Ракић, Симка и Томо Новаковић, Ружа и Младен Јотов, Стеван Лазаревић, Јован и Зорица Мариновић, Наталија Радојковић, Драгиња Симић, Љубомир и Десанка Бондеровић, Драгица Удиловић, Бранислав Гуцић…
Из ове средине 1953.г. потекао је филозоф Драган Јаковљевић, докторант Универзитета у Манхајму, универзитетски професор теорије сазнања и етике, аутор десетина научних радова објављених у Немачкој, Аустрији, Италији, Шпанији, Холандији, Швајцарској, оснивач годишњака за европску филозофију и друштвену теорију ''Разлог- Ratio''… Ту је 1954. рођен Никола Костандиновић графички дизајнер и цртач стрипова европског реномеа. Из кладовског краја порекло воде и један од угледних новинара београдске ''Политике'' Петар Поповић, дописник из Москве, Африке, Велике Британије, аутор репортажа које су надживеле живот дневних новина, од којих су најлепше настале на енглеском тлу објављене у књизи ''Лондон за пешаке'', и значајни српски глумац Светислав Гонцић.
У међувремену живот у Кладову хватао је корак са развијенијим светом. Најтеже је било остварити напредак у привредним токовима. Створени су почетни услови за развој индустрије. Након електрификације вароши, инвестиционим улагањима од 254 милиона динара у раздобљу 1960- 1962 изграђени су капацитети за производњу дугмади и трикотаже предузећа ''Напредак'', прва етапа фабрике вијчане робе ФАВРО, капацитета 350 тона и прва етапа бродоремонтне радионице. Под житарицама било је засејано 1960 г. 5.139 ха, са приносом 12,8 мц/ха, под кукурузом 4565 ха са приносом 14,5 мц/ха. 1962. године поља под житарицама- 5590 ха имала су због суше принос 9,1 мц/ха а 4.510 ха под кукурузом 7,4 мц/ха. Од тога социјалистички сектор имао је 1960.г. 230 ха под житарицама и 406 ха под ккукурузом а 1962.г. 600 ха под житарицама и 223 ха под кукурузом. 1962. године произведено је и 11.072 мц воћа и 36.700 мц грожђа. У развој пољопривреде 1960-62.г. уложено је 270 милиона динара, чиме су обухваћене и инвестиције за подизање плантажног винограда од 130 ха на живом песку и 30 ха воћњака шљива у Подвршкој. Занатство у социјалистичком сектору одвијало се у оквиру ''Елина''- електроинсталације, виклерска, лимарска радионица и производња гајтана и ''22.септембра''- производња четки и сиркових метли, столарије, пинтерска радионица. У ове две фирме инвестирано је 1960-62 40.300.000 динара. Број запослени увећаван је са 372 1960.г. на 536 1962.г. У истом периоду изграђено је 34 двособних и 14 једнособних друштвених станова, ивестиција вредна 142 милиона динара а 1963. градило се још 37 станова- инвестиција од 112 милиона динара. Индивидуална стамбена изградња имала је следећи темпо: 1) 1960- завршено 78 станова, вредност 45,557 милиона динара а у изградњи било још 80- вредност 31,885 динара; 2) 1961.г. завршено 104 станова- вредност 77,933 милиона дин, у изградњи 56- вр. 30,333 милиона дин; 3) 1962.г.- завршено 133 станова вредности 92, 557 милиона дин, у изградњи 39 станова вредности 20, 857 милиона динара. У истом интервалу саграђена је зграда основне школе са 12 учионица, 2 просторије за кабинете ликовног васпитања, библиотеком, читаоницом, фискултурном салом и свлачионицом, канцеларијским простором и простором за ваннаставни рад ученика. Школа ''Вук Караџић'' имала је 524 ученика од петог до осмог разреда а капацитет једне смене нове школске зграде износио је 480 места. У истим просторијама функционисало је и одељење основне школе за одрасле са 63 полазника 1960-62, од којих је 38 завршило школовање. Образовањем одраслих бавио се и раднички универзитет који је имао: једногодишњу политичку школу, курс за раднике- плетаче погона трикотаже- 28 полазника, курс за приучене раднике грађевинске струке- 64 полазника од којих је њих 24 завршило курс, затим курс за раднике металске струке са 86 полазника од којих је обуку завршило 66, двогодишњи течај здравственог просвећивања женске омладине. Раднички универзитет управљао је и кладовском читаоницом и читаоницом у Корбову. Године 1962. библиотека Кладово проглашена је матичном за подручје општине. Њен књижни фонд имао је 2.212 књига. Здравствена заштита и здравствено осигурање проширени су на готово целокупну популацију Кладова. Успешно су радили Дом народног здравља са центром за заштиту мајке и деце, дечијим диспанзером, породилиштем, болничким одељењем, зубном амбулантом, зуботехничком лабораторијом, биохемијском лабораторијом, затим Антитуберкулозни диспанзер и апотека ''Здравље''. Радом специјалних екипа и константним мерама надзора спречено је ширење сифилиса, спречена епидемија менингитиса која је захватила срез Зајечар. Током 1960.г. извршено је 24.000 лекарских прегледа у Дому народног здравља. Извршена је адаптација старе зграде болничког одељења, изграђен блок кухиње и надоградња спратне конструкције у ком делу је смештено хируршко одељење. Антитуберкулозни диспанзер имао је радиографску, лабораторијску службу, БСЖ и патронажну службу. Одељење за радиографију опремљено је рендген апаратом ''Морава'' са буки столом и томографом, мрачном комором и протолабораторијом. Активност АТД усмерена је на лечење болесника и њихову изолацију, рано откривање болести, те спречавање туберкулозне заразе подизањем имуно- билошке отпорности систематском применом БСЖ вакцине код деце и омладине. Између 1960 и 1963.г. обављено је 34.118 прегледа и пронађена болест код 326 пацијената. У истом раздобљу утврђено је 216 случајева оздрављења. Ефикасност рада АТД огледа с еу драстичном смањењу откривених случајева туберкулозе међу дечијом популацијом. За разлику од раздобља 1957-60 када их је било 280 у следећем трогодишњем периоду регистровано је 120 случајева на територији општине Кладово 1963.г. било је 11.929 лица здравствено осигураних по основу осигурања пољопривредних произвођача, од чега су носиоци осигурања 3.171 лица. На њихово лечење 1962.г. утрошено је 27.162.080 динара. Истовремено је осигурањем обухваћено свега 14 занатлија. Социјално осигураних лица било је 1445, са 1859 чланова породица, 382 пензионера и 278 чланова њихових породица, те 4 инвалида рада. 1960. године сталну социјалну помоћ примало је 53 корисника и 39 чланова њихових породица. Просечно је једно лице добило 2767 дин те године. Социјално угрожена деца смештана су у интернату основне школе- 1960.г. било их је тринаесторо. Народни одбор општине имао је 72 одборника од чега 41 у општинском већу и 31 у већу произвођача. Органи општинске управе имали су 1960.г. 53 запослених лица. Тада су формирана одељења са одсецима и рефератим и месне канцеларије као засебни органи. Прегломазни административни апарат реорганизован је 1962.г. стварањем секретаријата народног одбора општине са одсецима и посебним органима. Судијом за прекршаје, јавним правобраниоцем и 12 месних канцеларија. Почео је са радом и одсек за народну одбрану као посебно административно тело (259).
Током 1963.г. народни одбор реорганизован је у Скупштину општине а једна од најважнијих одлука новог кладовског парламента, од 28.12. 1963.г. односила се на урбанистичко уређење и просторно планирање. Одређено је да грађевиснки реон обухвата територију што се ''граничи са продужетком Рибарске улице од обале Дунава, затим југозападни правац Рибарском у дужини 900 метара, потом скретање на југоисток на 90 метара од полигоне тачке 53 и прелази непосредно испред првих кућа у ул. Маршала Тита из правца Неготина; затим се испред трафо- станице даље наставља оквирујући последње парцеле у ул. Коче Анђелковића, Марије Илијевић у правцу југоисток и иде до 120 метара на линији правца између полигоне тачке 317 и 308 одакле скреће на североисток кроз полигону тачку 310 и 96 у правој линији до обале Дунава'' (260). Исти акт бр. 01-8349-16 прописује да подручје места Кладово захвата: ''територију која се граничи са северозападне стране на 1,5 км од ''Фетислама'' од обале Дунава и то управо на пут Сип- Кладово и иде том линијом дужине 1000 метара. На тај начин обухвата терен 500 метара југозападно од пута. Даље скреће на југ, односно југоисточно под углом од 22 степена пратећи претпостављену трасу железнице са појасом од 100 метара све до пута Неготин- Кладово, односно до рита кога обухвата целом границом. Односно, у благој кривини се пење ка северу, односно североистоку. Полазна тачка границе ширег реона Кладова, узводно на Дунав, и крајња тачка исте границе низводно су на сразмерном растојању од 4,5 км. Границом је обухваћен простор од 2100 ха од којих 110 ха обухвата грађевиснки реон места Кладова''
Одлуком о урбанистичком уређењу и просторном планирању од 28.12.1963. резервисана је ''за потребе хидроелектране Ђердап'' површина од 20 ха, између Дунава и ул. 22.септембра, 7. јула и новорпојектоване улице која ће бити паралелна са ул. Милорада Брујића на осовинском размаку 130 м од ње, за колективну стамбену изградњу и зелене површине. Простор између Дунавске улице и реке предвиђен је за зелени појас, изградњу хотела и путничког пристаништа. Од тога времена почиње ера суживота Кладова и џиновске хидроелектране, чија ће изградња заувек изменити физиономију, демографску структуру, ниво друштвеног стандарда и навике становника малога града на Дунаву.
Владе СФР Југославије и Румунске Народне Републике 30.11.1963.г. потписале су у Београду ''Конвенцију о експлоатацији хидроенергетскох и пловидбеног система Ђердап на реци Дунаву'', ратификовану у југословенском парламенту 17.6.1964.г. Истих датума потписана је односно ратификована ''Конвенција о изради пројекта за изградњу система Ђердап на реци Дунав''. Задатак је између осталог гласио, чл.15 ''рокови изградње'': пројектом предвидети почетак радова половином 1964.г. и такву организацију грађења која обезбеђује пуштање у погон са котом успора приближно 52,00 метра изнад Јадранског мора по два агрегата на свакој страни половином 1970. године, а пуштање у погон целог Система са нормалном котом успора 1971.г. Већ 2. јула 1964.г. отпочели су радови на изради загата ради преграђивања Дунава а 22 дана касније у Кладову је кренула изграња 16 четвороспратних зграда са 500 конфорних станова намењених неимарима Ђердапа.
7. септембра 1964. извршено је свечано отварање радова. Том приликом на кладовском тлу Јосип Броз је рекао свом румунском колеги Георгију Дежу: ''Овај објекат неће бити само комплекс разних инсталација и грађевина од бетона и челика. Кроз њега ће уједно пулсирати и мисли и жеље не само народа Југославије и Румуније него и других социјалистичких земаља. Јер, са почетком изградње ове бране завршен је један временски период у току кога су између социјалистичких земаља стварани односи какви између њих не би смели да постоје''. Дело није могло бити остварено без помоћи СССР-а па је 22. марта 1965.г. закључен споразум СФРЈ- СССР о економској и техничкој сарадњи у изградњи ХЕПС Ђердап. Дана 7. септембра исте године 1500 радника успело је да Дунав прегради готово до половине лучним насипом /загатом/ у који је уграђено 400.000 м3 шљунка и другог грађевинског материјала. Био је то почетак нове ере у историји подунавског Кладова и финале једне повести избраздане ратовима и нестабилностима које на плећима иначе носе гранична подручја, чије је везивно ткиво било осећај заједништва људи упућених да свој опстанак и просперитет читавих 130 година граде на узајамном разумевању и солидарности, далеко од очију и аспирација великог света.