9 Kralj David U Jerusalimu

6. GLAVA

KRALJ DAVID U JERUSALIMU
Oni koji su za vreme ratova bili svedoci junaštva Davidova, shvatili su da on treba da postane kralj naroda izraelskog. Najpre je bio priznat za kralja samo svog plemena, plemena Juda, i ustoličio se u gradu Hebronu. Ostala plemena su smatrala da je zakoniti naslednik prestola Saulov sin Išbaal (Išbošet). Između ove dve grupe izbio je građanski rat koji je trajao nekoliko godina. Na kraju, Išbaal je ubijen, a ceo narod je prišao Davidu. U Hebronu su se okupile starešine svih plemena i krunisale Davida za kralja.

Uskoro je novi kralj na brežuljcima Jude osnovao prestonicu u Jerusalimu. Dotad je grad držalo pleme Jevuzita, koje ga je utvrdilo i nije dopuštalo svojim susedima iz plemena Juda da u njega uđu. David je osvojio jerusalimsku tvrđavu, sagrađenu na planini Ciom, pa je grad dobio :novo ime ,,Ir-David" — grad Davidov. Novi glavni grad jevrejske kraljevine bio je kroz milenije najčuveniji grad na svetu, „sveti grad". David je preneo u Jerusalim zavetni kovčeg, koji se od vremena Elija i Samuela čuvao u nekom udaljenom selu. Postavio ga je u jedno od jerusalimskih svetilišta, da bi onde ostao dok se me podigne hram dostojan da ga primi.

David je stvorio jaku vojsku, izgnao Filisteje iz svim izraelskih gradova i potisnuo ih prema jugu. Pobedio je i neprijateljska plemena Moab, Amon i Edom na istoku, a vojska mu je napredova sve do Damaska, glavnog grada Arama (Sirije). Susedni su narodi sad uvideli da se ne radi više o pojedinačnim plemenima, već da se stvara velika jevrejska država, koju nisu više smeli da napadaju. Tako je uspostavljen mir sa spoljnim svetom, ali su u samoj kraljevskoj porodici izbili razdori i nesuglasice.

Kao što je u ono vreme bilo dozvoljeno, David je pored svoje žene Mihaile, Saulove kćeri, imao još žena, a s njima i mnogo dece. Kada je već bio kralj u Jerusalimu, zaljubio se u lepoticu Bat-Ševu, ženu svog oficira Urije, i oteo je od njenog muža. Prorok Natan je zamerio kralju zbog ovog postupka. Prekor je učinio u obliku parabole ispričavši mu: ,,U jednom gradu bejahu dva čoveka — jedan bejaše bogat i imađaše velika stada ovaca i goveda, a drugi, koji bejaše siromah imađaše samo jednu ovčicu. Jednom prilikom dođe putnik u goste bogatome čoveku, a ovaj ukrade siromahu tu jedinu njegovu ovčicu da bi pripremio jelo za svog gosta." Kada David ču ovu pricu, uzviknu: „Takav čovek zaslužuje smrt, a neka pre toga naknadi četvorostruku vrednost ovce" Tada prorok reče: ,,Ti si taj čovek. Bog ti je dao kraljevinu, bogatstvo i mnogo žena, pa ipak si oteo Uriji njegovu jedinu ženu!" Kralj oseti grižu savesti i uzviknu: „Sagrešio sam." Tada mu prorok Natan reče: ,,Za ovo delo bićeš kažnjen time što u tvojoj sopstvenoj kući neće biti mira i što će ti tvoja sopstvena porodica doneti nesreću."

Otad u kući Davidovoj nisu prestajale svađe i prepirke. Deca koju su mu rodile njegove žene, nisu nikada živela u slozi. Svađa je počela između njegova dva najstarija sina, Amnona i Absaloma, dece dveju majki. Amnon je teško uvredio lepu Tamaru, sestru Absalomovu, koji je rešio da mu se za ovo osveti. Priredio je gozbu na koju je, među ostalima, pozvao i Amnona, koga su tada ubile Absalomove sluge. Plašeći se očeva gneva, Absalom je pobegao iz Jerusalima. Lutao je po zemlji, a oko njega su se skupljali oni koji su bili stavljeni van zakona zbog svog nezadovoljstva Davidovom vladavinom. Absalom ih je raspaljivao vatrenim govorima i velikodušnim obećanjima. Govorio je da će im ispuniti svaku želju kad bude postao kralj. Jedan deo naroda mu je prišao i tako je izbila pobuna. Za sina-odmetnika stvari su se povoljno razvijale; u Hebronu su već vršene pripreme za njegovo proglašenje kraljem Izraela i za pohod na Jerusalim.

Davida je veoma boleo ovaj strašni udarac, tim više što je Absalom bio njegov najmiliji sin. Sa svojom porodicom i sa jednim delom vojske napustio je Jerusalim, a narod je plakao od tuge kad je video starog kralja kako beži iz glavnog grada. Sveštenici su bili spremni da se priključe Davidu i da nose pred njim zavetni kovčeg, ali im je David naredio da ostanu u Jerusalimu. „Ako Gospod bude želeo da me vrati", rekao je on, ,,ja ću ponovo videti ovo sveto mesto, a ako me bude želeo, neka bude po njegovoj volji."

Narod se podelio u dve grupe, jedna je bila uz Davida, druga uz Absaloma, i rasplamsao se građanski rat u kojem su kraljeve snage najzad pobedile. Joav, zapovednik Davidove vojske, gonio je Absalomovu vojsku i stigao ju je blizu šume Efrajim. Absalom mu je umakao, ali dok je jahao kroz gustu šumu, njegova se duga kosa zakačila za grane jednog drveta i tako je visio sve dok ga Joav nije našao i ubio trima strelama. Uskoro posle toga ugušena je pobuna i kralj je mogao da slavi svoju pobedu. Ali kada je Davidu javljena vest o smrti njegovog sina, uzviknuo je od bola: ,O, sine moj, sine Absalome, voleo bih da sam .umro pre tebe!"

Trebalo je da prođe izvesno vreme pa da se u zemlji ponovo uspostavi mir. Nekoliko plemena se pobunilo protiv Davida, jer je plemenu Juda dao povlašćen položaj u odnosu na ostala plemena Izraela. Pod zapovedništvom Joava kraljeva je vojska išla od grada do grada, hapsila pobunjenike i izgonila ih iz zemlje. Velikom kralju nije bilo suđeno da umre u miru. Njegova porodica se pred njegovim očima svađala oko prestola. Kraljica Bat-Ševa želela je da njen sim Solomon postane Davidov naslednik, ali je Adonija, jedan od starije braće Solomonove, obrazovao svoju stranku koja ga je proglasila kraljem. David, koji je tada već bio na samrti, naredio je da se odmah kruniše njegov najmiliji sin Solomon. Uskoro posle toga David je umro. Došlo je do kraće borbe stranaka, posle koje je ceo narod priznao Solomona za svog kralja.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License