8 Saul Prvi Kralj Izraela

5. GLAVA

SAUL, PRVI KRALJ IZRAELA
Filisteji su postepeno, šireći svoju vlast, počeli da napadaju zemlju Efrajima u srednjem Kanaanu. Onde, u gradu Silo, bio je smešten Miškan sa zavetnim pločama koje su sinovi Izraela nosili od mesta do mesta za vreme svog lutanja po pustinji. Sveštenik hrama bio je Eli, koji je bio i sudija plemena u centralnom Kanaanu. On je bodrio narod protiv stranih ugnjetača, ali nije uvek imao uspeha. Jednom prilikom Filisteji su upali u grad Silo, razrušiili svetilište i poneli zavetne ploče. Užasnut, stari sveštenik Eli umro je od bola. To se dogodilo pred očima Samuela, mladog pripadnika plemena Levi, vaspitanog u Elijevoj kući, koji je nasledio starca posle njegove smrti. Samuel je bio nadahnuta ličnost, „prorok". Želeo je da oživi poznavanje Mojsijeve Tore i učio je narod da živi prema njenim zakonima. Kada je, posle Elijeve smrti, postao sudija, bio je primoran da povede narod u rat protiv Filisteja. Ali on nije bio ratnik. U narodu se počelo širiti verovanje da bi samo jedan kralj i ratnik bio u stanju da ujedini sva plemena, da stvori vojsku i oslobodi zemlju od neprijatelja. Starešine naroda došle su Samuelu i molile ga da imenuje kralja koji bi ih poveo u rat. Tada je jedan stasit i lep mladić došao Samuelu i rekao mu: „Ja sam Saul, zemljoradnik iz grada Gilboa, iz plemena Benjamin. Poslali su me da potražim očeve mazge koje su zalutale. Možeš li mi reći kako da ih nađem?" Samuela je zadivila snažna i energična pojava mladićeva i on mu reče: „Ne brini za mazge jer ti je suđeno da postaneš kralj Izraela." Oduševljen ovim rečima, Saul se stavi na čelo izraelske vojske i potuče Amonićane koji su opsedali jevrejski grad Jabeš u Gileadu. Narod je slavio Saula kao osloboditelja od stranog jarma i kada je Samuel sazvao skupštinu starešina u gradu Miopa i predložio da se Saul izabere za kralja, ovaj je bio pozdravljen oduševljenim uzvicima: „Živeo kralj!" Gilboa, grad Saulov, postao je prestonica jevrejske kraljevine.

Tako je osnovana prva jevrejska kraljevina u zemlji izraelskoj. Ovo se dogodilo godine 1030. pre nove ere. Cela Saulova vladavina protekla je u ratovima protiv Filisteja i pustinjskih plemena (naročito Amalekićana) koji su često upadali u zemlju. Saul je, pod teretom stalnih ratničkih briga i odgovornosti, zapao u tešku melanholiju. Saulovi savetnici su mislili da bi se njegovo dobro raspoloženje najlakše povratilo, ako bi se našao neko da ga zabavlja lepom muzikom i ma taj način mu odvrati pažnju od briga. Jednog dana doveli i su kralju lepog i bistrog mladog pastira iz Betlehema, iz plemena Juda, po imenu Davida, koji je bio poznat kao dobar svirač na harfi. Davidu je uspelo da razveseli kralja i postao je mezimac njegove kuće. Ubrzo se saznalo da on nije samo sposoban svirač već i veoma vest i hrabar borac. Jednom prilikom, za vreme rata sa Filistejima, jedan od njih, Golijat, div i borac, izazivao je Izraelce: „Neka jedan od vas izađe na poljanu i neka sa mnom oproba svoje junaštvo. Alko me nadjača i potuče, mi ćemo vam biti robovi, a ako ja pobedim, vi ćete biti naši robovi." Saul je veoma želeo da se izazov prihvati i kao podsticaj obećao je svoju kćer za ženu onome koji bude savladao Golijata. Tada je David istupio i rekao: „Ja ću ići i bog će mi pomoći." Tako je David prihvatio borbu sa Golijatom. Bez oklopa i bez oružja prilazio je divu. Nosio je uza se samo svoju praćku i nekoliko kamenova koje je usput sakupio. Golijat je sa visine gledao na svog malog protivnika i prezrivo mu govorio: „Jesam li ja pas da mi prilaziš sa kamenjem?" David je stavio jedan kamen u svoju praćku, potegao i kamen je udario u Golijatovo čelo. Div se srušio i nije mogao da nastavi borbu. David je pritrčao, otpasao mu mač i odsekao glavu. Videvši smrt svog junaka, neprijatelji su se dali u bekstvo, a Izraelci su ih gonili i potukli. David se sa vojskom vratio kući. Pobednike je dočekala povorka žena koje su igrale i pevale: „Saul je pobedio hiljade neprijatelja, ali David desetine hiljada."

Saul se radovao pobedi Davidovoj, ali je i postao ljubomoran na mladog junaka koga su slavili više nego njega samog. David se oženio Mihailom, ćerkom Saulovom, kako je to kralj obećao, i sprijateljio se sa njenim bratom Jonatanom; ali njegovi odnosi sa kraljem nisu više bili prijateljski, jer je Saul verovao da David želi da mu preotme vlast i da postane kralj. Jednom prilikom je Saul u nastupu potištenosti i besa bacio na Davida koplje i gotovo ga ubio. David je pobegao i sa malom grupom svojih naoružanih pratilaca duže vremena živeo u pustinji u blizini filistejskih gradova.

U međuvremenu izbio je nov rat između Filisteja i Jevreja. Saul i njegov sin Jonatan pošli su u borbu, ali su ovog puta Jevreji bili pobeđeni, a Saul i njegov sin su poginuli. Kada je David čuo za kraljevu smrt, bio je veoma potišten i ispevao je pesmu tužbalicu: „Kako padoše junaci! Voljeni Saul i Jonatan, ni za života ni u smrti se ne rastadoše. O, kako padoše junaci!"

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License