8 Okupacija 1941 1944

8. ОКУПАЦИЈА 1941- 1944.

Десантом преко острва Ада Кале и Гол, јаке немачке снаге под окриљем ноћи 5/6. априла прешле су на српску страну, спречивши у муњевитој акцији потапање огромних локомотива за вучу бродова у Сипском каналу и онемогућивши запоседањем Текије укључење додатних југословенских снага у борбе у реону Сипа. Енглеска обавештајна служба успела је на време сигнализирати раније припремљеним за диверзију бродовима ''Куманово'' укотвљеном у Доњем Милановцу и ''Витезу'' у Текији, да се крене у акцију запречавања пловидбених канала Јуц и Сипског канала, али су ефекти били недовољни да би се речни пут онеспособио. На броду ''Витез'' у време његове последње акције налазили су се капетан Гргић, неколицина морнара, два спроводника брода, крмар Шеготина и Бошко Југовић. Момир Јовановић на основу сведочења Јована Ташића овако је описао догађај: ''Иако су били на десетак километара од канала у критичном времену, нису знали да су Немци заузели Сипски канал. Пошли су из Текије у рану зору, пловећи уз нашу обалу јер је водостај у то доба године био прилично висок. Приликом проласка поред острва Ада Кале, приметили су кроз сумрак да се од острва одваја неколико моторних чамаца који су одмах отворили митраљеску ватру на ''Витеза''. Немци су успели својом ватром прекинути ужад којима су шлепови били привезани за брод, тако да су ови захваћени матицом пошли низводно без брода. Како на шлеповима није било крмара, то их је вода занела и потопила их далеко испред канала, између острва Ада Кале и Ђеврина. Капетан Гргић је наставио пловидбу, ушао у канал и пуном снагом налетео на његов десни зид. ''Витез'' је готово до половине изашао на зид, али га је брза вода повукла низ канал, те Гргић није успео потопити га у каналу. Том приликом са брода је скочио крмар Шеготина, њега су Немци одмах на обали стрељали, будући да су се већ налазили на десној обали реке, а његов леш бацили у Дунав. Тада је рањен заповедник брода капетан Гргић у главу а крмар Бошко Југовић у руку. Они су успели да се са бродом извуку из канала и наставили су пловидбу до села Давидовца, где је брод потопљен. Југословенски официри, када су чули за ове догађаје, напустили су Кладово отишавши у правцу Неготина. Војска је после борбе напустила канал и преко Подвршке и Каменице, разбивене у мање групе разишла се на разне стране бацајући успут оружје и опрему… Немци су још истог дана 6. априла 1941.г. у поподневним часовима умарширали у Кладово које је остало без одбране, јер су се раније у њему налазиле слабе жандармеријске снаге, које су се у прво време повукле, да би се касније вратиле и ставиле у службу окупатора'' (167). Изузев што је нагласио издајничку улогу среског начелника Леонида Чудновског, који је организовао кафанску теревенку за српске официре у Кладово у ноћи немачке инвазије, Јовановић у свом спису даје и дирљиву сцену везано за покушај Кладовљана да се укључе у одбрану. Већина становника напустила је град и кренула у Јабуковац где су се пријавили у једну војну јединицу. Одатле су буквално отерани. Друга група Кладовљана доспела је до Салаша, одакле су такође приморани да се врате у родни крај- ''Вративши се у Кладово, на кућама појединих људи видели су беле заставе а варош је била мртва, без живе душе на улици'' (168).
Међу припадницим Југословенске војске у Отаџбини који су се организовали и пружали какав- такав отпор окупатору, најпознатији Кладовљанин био је коњички официр Леонида Петровић /1906- 1970/, командант Зајечарске бригаде Тимочког корпуса ЈВуО (169). Друга позната личност из ројалистичког блока био је Илија Савовић, један од оснивача четничког одреда у Кладову октобра 1941.г. но њему је приписван и отворени колаборационизам са Немцима (170).
У самом Кладову деловала је мала група од двадесетак чланова Савеза комунистичке омладине, међу којима Петар Димитријевић, Бошко Ђорђевић, Момир Јовановић, Петар Букатаревић, Зоран Џингалашевић, Мита Ступаревић, Ђорђе Николић, Радован Микић, Матеја Поповић, Владимир Швајнер, Бошко Илијевић, Милорад Брујић, Василије Барбатесковић, Тодор Цобовић, Живојин Манзаловић, Чеда Букатаревић… Њихове акције у Кладову односиле су се на дељење пропагандног материјала, мање диверзије попут сечења бандера и телеграфских водова, онеспособљавање за пловидбу једног броја чамаца и на стварање прокомунистичког расположења у народу.
Окупациона власт успоставила је војну управу-фелдкомандантуру 809 са седиштем у Нишу, са крајскомандантуром 857 у Зајечару. У Кладову је била стационирана ортскоманде- месна војна команда, једина тог нивоа у Тимочкој крајини ако се изузме Зајечар (171). Маја месеца 1941.г. ту је стационирана и царинска управа са јединицама у Текији и Сипу. Уследило је организовање фелджандармерије, чији одељак у Неготину је имао надлежност и за подручје Кладова. Након што је овде априла инсталиран центар обавештајне службе Абвер, Гестапо се у Кладову организовао 3. маја 1941.г, са превасходним циљем спровођења безбедносних мера на ђердапском делу Дунава и залеђу (172). Августа 1942.г. одељење Гестапо-а измештено је у Неготин. Банска управа Моравске бановине већ 28. маја 1941.г. преудзела је одређене мере на одржавању јавног поретка у сагласности са немачким властима. Један од првих проблема са којима се сусрела био је размештај избеглица из Словеније. Њих 1200 одређено је да борави на тлу Тимочке крајине, између осталог и у Кладову. Међу словеначким избеглицама налазио се брачни пар Луци, професори ниже грађанске школе током ратних година. Познато је да су породице избеглица из Босне поред Кладова, насељене и у Малој и Великој Врбици, Подвршкој, вероватно у још неким насељима Кључа (173). Од 30. августа почела је са деловањем и влада генерала Милана Недића која је такође укључена у обезбеђење окупационог поретка на тлу Србије.
Значајан број мештана Кладова и околине одмах након инвазије немачких снага одведен је у заробљеништво, у суседну Румунију. На њиховом ослобађању ангажовао се свештеник из Грабовице Ђорђе Сувејкић, означаван као лидер покрета за присаједињење Тимочке крајине Румунији. О томе у једном документу од 8.12.1941.г. стоји: ''Ђорђе Сувејкић, свештеник- издајник, родом из села Слатина код Брзе Паланке, иначе сада живи у Букурешту, развио је велику акцију за пуштање из ропства Срба, као румунских поданика. До сада је пустио велики број Срба… том типусу треба стати на пут, али је потребно да његове помагаче и то: председника општине из Кладова Ђ.М. и председника општине из Брзе Паланке Ђ.Н. уклоните са тих положаја…'' (174). Они Кладовљани одведени у злогласни логор Јасеновац нажалост нису имали шансу за спасење. Према српској верзији, тамо су настрадали Лампл Јована Јован рођен 1881, Гагић Милоја Будимир, рођен 1912, Генић Живка Божидар, рођен 1897, Барбатесковић Стевана Василије рођен 1922, Гуцић Лападата Петар, рођен 1898, Иловић Драгутина Љубомир, рођен 1926.г… сви из Кладова.
Тешке ратне прилике учиниле су да се мноштво мештана кључких насеља путем илегалног преласка границе на Дунаву опскрбљује животним намирницама. Масовности је допринело деловање Ђорђа Сувејкића и кладовских сарадника Николе Вулчевића и Васе Бајића, па се дешавало да по 400- 500 људи из Костола, Мале, Велике Врбице, Рткова, Корбова, Вајуге, Велеснице, Љубичевца, пређе у Румунију, где су добијали по 500 леја, мало соли и петролеја (175). Снабдевање сољу из домаћих ресурса било је питање које је заокупљало власт већ почетком маја месеца 1941.г. Приликом спровођења мера управног надзора над пословањем Савеза земљорадничких задруга- субјекта овлашћеног за велепродају соли у Кладову, од стране Душана Златара и Самуила Прице, установљено је да на залихама нема обавезног минимума од 10.000 кг, већ је затечено свега 120 кг фине соли и 1750 кг камених крупица- за људску исхрану док денатурисане соли за сточну храну уопште није било. (176). На констатацију да закупац великопродаје соли не испуњава уговорену обавезу, његов представник Милисав К. Јовановић одговорио је: ''Немамо залихе зато што још није успостављена власт код које би требали да уплатимо новац за со. Транспортне цене из основа су се измениле током овога рата а ми немамо могућности доћи у везу са закупцем ради измене услова за превоз соли'' (177). Државни контролор на истој исправи нотирао је да такве тврдње не одговарају истини јер им је још 3. маја указано да вредност соли закупци имају положити код царинског одељка Кладово; није тачно да су се транспортни трошкови изменили, ''јер је он и пре со довозио из Кусијака по истим условима и истим трошковима а сад којешта измишљава на свој начин''. У причу се 13. маја 1941.г. укључио председник Савеза земљорадничких задруга Јован Јовановић, као заступник закупца, предлажући да среска власт допусти плаћање кола за превоз према новим тржишним приликама (178). Јован Јовановић означаван је од среских власти као један од најближих сарадника Ђорђа Сувејкића, но нема чврстих доказа да се својеврсна опструкција набавке соли за снабдевање на подручју Кладова посредством Управе државних монопола, одвијала у спрези са акцијом дељења овог артикла кладовском становништву од стране румунских власти под патронатом Ђ. Сувејкића, а у ''промотивне сврхе'' његове иредентистичке политике. Иначе статус закупца велепродаје соли у Кладову припадао је београдској фирми ''Степановић и Ћирковић'', са којом Јовановић наводно ''није имао могућности доћи у везу'' (179).

Комунистички покрет није имао јако упориште на тлу Кладова и околине што се делом може објаснити константним присуством снажних окупационих снага, специфичним географским положајем /Кладово са три стране има речну границу ка Румунији/, али и опредељењм КПЈ да главне акције усредсреди на друге правце. Једна од ретких ситуација боравка наоружаних комуниста на подручју Кладова забележена је 12. децембра 1941, када је њих шездесеторо дошло у Петрово село и заузело општину. Немачки командант у Сипу одредио је један вод војника да заједно са четницима војводе Анђелка протерају комунисте из села, наводи се у извештају Команде жандармерије (180). Радило се о припадницима Звишког партизанског одреда- Мајданпечка чета ''Сењанин Тадија'' који су већ имали запажене резултате у борбама против Немаца 27. октобра, када су им код Мајданпека нанели значајне губитке. Децембра месеца, након што су запосели Голубац, доспели су преко Милановца и Мироча у Петрово село ге им се на народном збору на којем су говорили Велимир Маркићевић и Бранко Перић, у борачки састав придружили ''два учитеља и два сељака''. Приликом доласка у Петрово село сукобили су се са Пећанчевим четницима предвођеним војводом Илијом Савовићем, који су се недуго затим разбежали. Пошто се нису могли пробити у правцу Подвршке због јаких немачких и четничких снага, вратили су се у Петрово село, где су их напали четнички војвода Анђелко Адамовић и припадници Недићеве Српске државне страже. У борби је погинуо један партизан- пушкомитраљезац а група се онда повукла у правцу Бељана и даље према Инарији (181).
Командант Одреда СДС у Кладову је 27.3.1942.г. добио наредбу
Да предузме потребне мере како се у јединице не би увукла лица склона комунизму. При том се указује да је вођстсво КПЈ увидело грешку у пропаганди, па су је почели прилагођавати пропаганди четника Драже Михаиловића. Такође се указује''Врховно вођство КПЈ издало је наређење да се приликом преписке и пропаганде избацује реч 'комунизам' а да се употребљавају сви они изрази који највише годе народу. При приређивању представа комунисти одређују програм према врсти гледалаца. Ако се даје програм за чланове КП, тада се одаберу све оне тачке које би имале највише утицаја на присутне да их још више одушеве и подстакну на агилнији рад у циљу ширења комунизма. За народ се давао сасвим нов програм који је за њега био привлачан… дакле Комунисти су приказивали програм како је ком конверирало'' (182).
Сукоб између Српске државне страже и комуниста, са смртним исходом, десио се 7. маја 1942. године када су у Петровом селу од стране припадника СДС убијена двојица неименованих комуниста а ''ослобођен'' Петровосељанин Радован Ђуришић ''који је био одведен'' (183). Опасност комунистичких идеја по окупаторски поредак утицала је да се у Кладову 9.8. 1942.г. одржи велики народни збор. Говорио је обавештајни официр на тему ''Комунизам, његови творци и његове главне основе'', ''који је говор народ топло поздравио''- наведено је у извештају о пропагандним активностима Обавештајног одсека Српске државне страже (184) У том раздобљу и припадници Југословенске војске у Отаџбини били су потенцијална опасност за окупаторски поредак, па су 12.12. 1942. године немачке полицијске власти ухапсиле у Кључком срезу 29 људи, од којих петорицу службеника и двојицу бивших четника- ''према прикупљеним подацима ова лица су ухапшена јер припадају групи Драже Михаиловића'', стоји у извештају Начелства округа Зајечарског достављеном шефу српске државне безбедности (185). Последњи дан 1942. године обиловао је сукобима ''одметника'' и јединица српске власти под патронатом Милана Недића. У сукобу између четника Небојше Анђелића који је под својом командом имао 200- 300 људи и одреда Српске државне страже среза Кључког код Манастирице, ''одред је растурен и само је 10 стражара успело побећи'' (186). Истовремено ''група бандита јачине 80 људи напала је караулу граничне страже у Великој Врбици (187). Трећа акција уперена против СДС одиграла се 31.12.1942. на брду Јакомир, којом су приликом разоружана четири пратиоца поштанских кола (188).
Небојша Анђелић био је на челу групе од око 150 наоружаних лица, међу којима су најпознатији били браћа Војин Сворцановић, бивши четовођа Кључког четничког одреда Косте Пећанца и Веселин Сворцановић, затим ранији Пећанчев војвода Илија Савовић са три сина и бивши комадир Кључког граничног одреда Миодраг Ратковић, који су базу имали у атару засеока Бељан. Анђелић је 4.1.1943. године упутио претеће писмо среском начелнику у Кладову: ''Јуче је био изненадни сусрет између моје петорке, која је обилазила терен и вршила свој задатак, и Ваше пољске страже. Том приликом је дошло и до ватре- пушкарања, где је мој војник рањен. Према добивеним подацима, отпочео је опет братоубилачки рат у корист непријатеља. Сматрајући Вас као доброг Србина и националног радника, изнад свега тога, као старешину свога среза, ја Вас молим да пустите исте војнике као и рањеног одмах, и упутите мени. Ја их чекам у селу Подвршка најдаље до 12 сати у подне. У случају да исти не дођу до 12 сати, ја нећу презати ни од чега, већ ћу издати опште наређење својим јединицама да нападну Кладово и све што у њему будем нашао ставићу под нож, као одмазду за своје нестале војнике, јер су то војници краља Петра, никако комунисти и партизани. Не желим проливати братску крв, па Вас позивам да ми војнике на леп начин пустите. Не извршите ли ово, ја ноћас све док и једног живог у Кладову буде, вршићу напад за нападом. Крв ће се лити улицама. Моја реч је за мене светиња. Ви сте такође члан организације Драже Михаиловића, па ме чуди да сте их могли до овог времена задржати. Хитно ми је, ја их чекам. Отклоните проливање крви међу Србима; то можете. Ви одговарате са Вашом целом породицом животом. До данас сам више користио Вашем срезу у свему, но што сам штетио. Исхрана мора бити. Ваш одговор чекам по својим војницима до 12 сати данас. Све друго остављам Вама. Цео срез почиње већ да гори. Уверићете се од ноћас. Примите и овог пута поздрав мог одличног поштовања. 4.1.1943. положај. Ваш пријатељ, Командант одреда'' (189).
Један од главих епилога овог писма огледао се у чињеници да се срески начелник из Кладова Јован Јуришин /20.9.1909- 1943/ прикључио групи четника Небојше Анђелића. Јуришин је неоспорно био прави српски патриота о чему сведоче његова бројна иступања у односу на покушаје деловања прорумунске иредентистиччке политике, али и у односу на разоткривање корупционашких афера његовог претходника на положају среског начелника. Убијен је под неразјашњеним околностима. Ова средина у најлепшој успомени носи сећања на његову господствену кћер Бојану /1939-2008/, прелепи изданак кладовског поднебља, која је почетком шездесетих година била манекен у Београду, заштитно лице ‘’Азулин’’ пасте за зубе, касније познати стоматолог.

Већ 23. јануара 1943.г. Окружно начелство округа Зајечарског реферисало је Министарству унутрашњих послова ''о илегалним бандама'': ''У срезовима Кључком, Поречком и брзопаланачком формирала се једна већа илегална група, јачине око 70 људи, под фирмом 'Дражине војске', састављена већином од бивших четника и на превару одведених припадника СДС, граничне и пољске страже и сељака, са задатком да омета реквизицију, пљачка становништво, напада и разоружава припаднике СДС и наговара народ на устанак противу окупатора и наших власти. У овој групи налази се и одбегли порезник из Неготина Небојша Анђелић, звани Кључаревић, бивши срески начелник из Кладова Јован Јуришин, бивши четовођа Кључког четничког одреда Војислав Сфорцановић, бивши четнички војвода среза Кључког Илија Савовић, са своја три сина, и капетан Миодраг Ратковић, бивши командант Кључког граничног одреда. Предузетом 15- дневном акцијом ова банда је дезорганизована и разбијена и народ одвраћен од лажне заведености''; Исте ноћи, 23.1. 1943.г. Одред СДС у атару Петровог села извео је акцију у којој је наредног дана убијен Веселин Сворцановић (190).
Само пар месеци после Анђелићевог писма начелнику среза Кључког, Покрајински комитет Комунистичке партије за Србију обратио се Окружном комитету КПЈ Зајечар помињући информацију да је Небојша Анђелић издвојио војну формацију којом је командовао. Према расположивим сазнањима он је одраније одржавао везу са партизанским покретом отпора, а сукобио се са командантом Крајинског корпуса В. Пилетићем након што је напао брод ‘’Краљица Марија’’ на Дунаву, чему се Пилетић противио. 5. августа 1943.г. у атару села Велика Каменица дошло је до оружаног сукоба између мајора Пилетића и поручника Бурића- припадника ЈВуО, и одреда Небојше Анђелића с друге стране (191). Након двадесетак дана припадници ‘’Збора’’ Димитрија Љотића приметили су: ‘’Чује се да поред Дунава, на планинском венцу Мироч, има неколико енглеских официра. На том венцу налази се и Небојша Анђелић, бивши порезник, иначе комуниста, а прича да је дражиновац. У одреду има око 120 пропалих типова… највише им доприноси одбегли начелник среза Кључког из Кладова, Јуришин, те држи линију од Штубика- Јабуковца- Брзе Паланке- Кладова- Текије- до Голубиња, све на подножју Мироча’’ (192). Већ 12.9.1943.г. ‘’Анђелићеви комунисти’’ деловали су на простору Текија- Кладово- Брза Паланка (193). У већ поменутом акту Покрајински комитет издаје инструкцију: ‘’Ако се нису истакли у борби против нас а показују жељу да дођу код нас, ви их примите уз сву потребну будност и проверавање .‘’ (194). Окружни комитет КПЈ за Зајечар је 18. октобра 1943.г. реферисао Покрајинском комитету: ‘’Пилетићев командант Кључког среза Небојша Анђелић пришао је сада нама са својим људима. О броју његовог људства и наоружању за сада још не можемо да вам јавимо јер се налазимо на путу за Крајину па ће и са њима да се нађемо. Како смо обавештени, он има велики утицај у Кључком срезу и популаран је’’ (195). Небојша Анђелић са својом групом истакао се у акцији напада на воз код Брусника 25. октобра 1943.г, којом приликом су убијена по двојица немачких војника и припадника СДС (196).
5. децембра 1943.г. у грабовичком атару, засеок Килома дошло је до размирица између немачке војске и одреда ЈВуО- ‘’Немци су припуцали, али изгледа да су само пуцали а не гађали јер је растојање било врло мало, те су их све могли побити да су хтели. Запленили су храну, неколико пушака и 2 митраљеза, као и нешто архиве’’ (197).
Начелник Зајечарског округа одржао је у Кладову 2. фебруара 1944.г. збор коме је по његовој процени присуствовало ‘’око 2000 сељака и грађана’’. Како реферише у допису Министарству унутрашњих послова, изнео је положај у коме се налази српски народ- рад и напоре комуниста на челу са Ј.Б. Титом да у Србији изазову грађански рат и тако униште српски народ, те напоре Владе народног спаса да се народ сачува. Указао је на неопходност слоге ‘’свих националних и честитих Срба’’ (198).
20. марта 1944. године немачка војска из праваца Сипа, Текије и Кладова јачине 300 људи заробила је општинског кмета у Манастирици, 43 становника Петровог села, затим двојицу припадника Друге летеће бригаде Крајинског корпуса ЈВуО- Петра Барбуловића из Кладова и Милорада Кнежевића из Књажева села. Командант Кључе бригаде у свом извештају примећује: ‘’Народ, и поред тога, што га је командант Кључке бригаде известио о предстојећим хапшењима и терору окупатора, није напустио села, и тако дозволио да га окупатор по својој вољи хапси, пребија, одводи у ропство и уништава његову, крвавим знојем стечену имовину.’’ (199). Индикативно је да су хапшења изведена у Петровом селу у време док су се у том атару налазили четници Драже Михаиловића, што такође наводи цитирани извештај.
Почев од пролећа савезничке ваздухопловне снаге у више наврата бомбардовале су Подунавље, укључујући Турну Северин и Кладово. Један од жестоких напада извеле су Ваздухопловне снаге САД 6. јуна 1944.г. са бомбаредрима праћеним ловцима Б-17С, када су са Београдом страдали и Турну Северин, инсталације канала и само Кладово (200). Људи су често на први знак сирене одлазили у збег, углавном на подручје Осојне, јужно од Кладова. Сматра се да је у припремама напада значајног удела имао енглески Интелиџенс сервис.
За време окупације у Кладову је боравио агент енглеске обавештајне службе Марко Милуновић, који је како сам каже ‘’у циљу камуфлирања рада’’, постављен од стране надлежних органа ЈВуО за ‘’команданта Кладова’’ (201). Био је близак сарадник знаменитог Џаспера Рутема /1910- 1990/, члана енглеске обавештајне мисије на тлу окупиране Србије, бившег личног секретара Невила Чемберлена. Држао је три обавештајна пункта у Кладову, један у Зајечару, два у Нишу, један у Софији, један у Истанбулу, три у Београду, један у Панчеву, један у Сегедину, пет у Будимпешти, ‘’Темишварску мрежу’’, пункт у Турн Северину, три у Букурешту, ‘’везу у Братислави’’, ‘’канал за Пољску’’ и један у Сипском каналу (202). Његови мемоарски записи ‘’Са капетаном Нашом у Београду’’, ‘’Од немила до недрага’’, ‘’Почеци титоистичко- комунистичке страховладе у Кладову и Кључу’’, вредна су грађа за изучавање прошлости Кладова и околине. Послератне године провео је највећим делом у Шведској и Шпанији а својом заслугом сматрао је, између осталог, спречавање да Ј.Б. Тито добије Нобелову награду за мир.
Током лета 1944.г. прокомунистички настројени млади Кладовљани интензивирали су пропагандне активности против окупатора и њихових савезника, те против припадника ЈВуО. Дељење летака врешно је посредством Петра Букатаревића, који их је дистрибуирао активистима на терену (203). По сведочењу М. Милуновића, једна летак носио је наслов ‘’Сунце нам се рађа’’; радило се о материјалу насталом на имању велепоседника Милушка Шешевића у близини Кладова, где су живеле избеглице из Босне, међу њима се налазила и сестра познатог борца НОВЈ Владе Зечевића, која је заједно са Лазаром Атанацковићем сачинила летке. Летком се позивају припадници покрета Драже Михаиловића да напусте ЈвуО и прикључе се совјетским ослободиоцима а на крају је имао потпис Велимир Пилетић. Милуновић негира да се ради о Пилетићевом позиву саборцима да се прикључе совјетима, мада ће свега неколико недеља касније исти Пилетић, додуше безуспешно, то покушати са групом од стотинак својих сабораца. Како Милуновић даље пише, Зечевићева сетра признала је да су јој помагали бивши белогардејски генерал, избегао у Кладово двадесетих година, Лав Денега и студенткиња из Босне Арса Форцан (204). Прешавши на другу страну Дунава у сусрет Црвеној армији, ‘’Генерал Денега био је од помоћи совјетској команди, док је Арса Форцан постала нека сила нове власти, жарила и палила активније од брата Радомира’’ тврди Милуновић (205). Што се другог летка тиче, којим се позивају околни комамананти ЈВуО да се прикључе и поведу борбу ‘’против крвавих нациста и њихових помагача’’, Велимир Пилетић их је оквалификовао: ‘’То је дело мојих унутрашњих противника. Веома простачки су га саставили, али намера им је била да се са тим оправда моје смењивање са положаја команданта Крајинског корпуса’’ (206). Као реакција уследио је Пилетићев летак, дељен по Кладову, где он позива на борбу против нацизма уз ‘’уздржљивост у односу према особама које су се у току окупације понеле национално неисправно и препоручује срдачан дочек и сарадња са надирућим совјетским трупама’’ (207).

Бекство у Румунију Милуновићевог патрона Велимира Пилетића, бившег команданта Крајинског корпуса ЈВуО, 10.9. 1944.г. означило је почетак краја покрета Драже Михаиловића у североисточној Србији. Са још 30 официра и 110 бораца и 80 заробљених Немаца, он је прешавши Дунав код Трајанове табле, у близини Текије, покушао да успостави везу са трупама Црвене армије које су надирале према Србији (208). Штаб 25. дивизије Народноослободилачке восјке 12. септембра известио је Главни штаб НОВ Србије: ‘’Пилетићев Крајински корпус не постоји. Пилетић га је распустио после неуспеха у преговорима са Црвеном армијом. Пилетић је 6. септембра смењен са положаја команданта Крајинског корпуса. Велики део четника из овог корпуса пришао је на нашу страну а једна група од око 60 образовала је, како су сами они прогласили, партизански одред и траже везу са нама. Та група прикупила је већи број аутоматских оруђа из овог корпуса… Распадање четника узело је велике размере. Заробили смо сву Пилетићеву архиву у којој има интереснатних докумената и коју сређујемо’’ (209). Исти извештај помиње да су се јединице Црвене армије биле пребациле у јачини 300- 500 војника у сектор Кладова, ‘’напале и заузеле Кладово, после чега су се опет повукле’’. Такође се указује да је овде стигла немачка Црноморска флота у јачини око 150 бродова- Немци су потопили све бродове осим 20. Извори блисти комунистима наводе да је 6. септембра током ноћи Црвена армија први пут прешла из Румуније преко Дунава код Мале Врбице, Рткова и Велеснице. Једна мања војна јединица са лаким наоружањем скоро непримећена крећући се уз Дунав стигла је до Кладова. Погрешно обавештени да у Кладову нема много Немаца ишли су скоро сасвим слободно. Али у Фетисламу су биле сконцентрисане јаке окупаторске снаге приспеле са југа, повлачећи се из Бугарске и Грчке, са циљем да створе одбрамбену линију Оршава- Текија- и даље ка Зајечару и Нишу. Бројна пловила Црноморске флоте успела су у свом повлачењу доћи до Милутиновца, а на реону Прахово- Милутиновац су уништена. Немци из Фетислама пружили су снажан отпор совјетима и они су били приморани да се повуку (210). Забележена је и епизода са прикупљањем наоружања од стране припадника СКОЈ-а. Како је Кладово два дана остало без немачке власти, то је искришћено за збрињавање неколицине руских рањеника и прикупљање ратног материјала, оружја и муниције, депонованих у згради данашње општине. Тврди се да је тада прикупљена опрема за наоружавање стотину људи (211). Према сећању Момира Јовановића приликом првог доласка совјетске армије у Кладово 6.9. 1944.г, група Кладовљана- чланова Савеза комунистичке омладине Југославије активирала се у помоћи братској војсци. Он лично је са Драгијем Јовановићем успео тада из немачких бродова извући значајну колину муниције и једну војну радио станицу. Део оружја закопали су заједно са Петром Букатаревићем и Зораном Џингалашевићем у винограду Ђорђа Савића (212).
Марко Милуновић даје представу дешавања 6.9.1944.г из визуре припадника покрета Драже Михаиловића. Он тврди да су припадници ЈВуО остварили контакт са Црвеном армијом на румунској страни реке, преко пута Мале Врбице, те да су их ови испаљивањем ракете, како је договорено, обавестили неколико дана доцније о преласку совјетске војске између Мале Врбице и Костола на српску страну, и то код воденице која је била власништво његовог таста Сретена Живановића. Тада се збио сусрет стотинак црвеноармејаца са 28 припадника ЈВуО. ‘’Ту смо се поделили на две групе. Кузњецов са групом у којој сам и ја био, због моје функције ‘команданта Кладова’, пошли смо у Кладово а друга група коју је предводио наш официр Дражен, учитељ, и један совјетски поручник, пошли су да поседну кладовски плато, ради пресецања и блокирања пута Кладово- Неготин’’- тврди Милуновић, уз констатацију ‘’Кузњецов нам каже да нисмо предвиђени за борбену акцију, него само да им будемо путовође и показатељи објеката које требају да заузму или нападну’’ (213). Код околности да је и по његовом сведочењу у акцији совјета учествовао ‘’Циганин из Кладова’’, може се закључити да има основа тврдња Момира Јовановића о помоћи групе припадника комунистиччке омладине совјетским снагама. У борби су прво совјети ранили једног немачког војника који је камионетом приспео у Кладово ради узимања хлеба за посаду Сипског канала. Заробљен је са преосталом четворицом људи из патроле. Потом је уследио сукоб са неколицином војника приспелим у варош из тврђаве. ‘’То је произвело узбуну у граду, али и у тврђави, из које се убрзо појавила група војника али их совјетски рафали примораше назад у тврђаву… Кузњецов је издавао наређења, пушчана и митраљеска паљба била је све жешћа али из тврђаве није јуришао нико… Он није имао задатак да нападне тврђаву, али под утицајем пића, и да би показао херојство совјетских војника, неколико њих су са насипа јуришали… резултат је био: један мртав и двојица рањених’’ -након тога совјети су се повукли до Мале Врбице а потом на румунску страну (214).
Већ 13. септембра представници НОВЈ са пуковником Љубодрагом Ђурићем на челу прешли су у румунско место Груја, а након сусрета Ј.Б. Тита са совјетским војсковођама у Крајови, Ђурић је добио педесетак камиона којима ће преко Кладова дотурити оружје и муницију новим борцима. Долазак на српску територију у регији Кладова овако је сачуван у сећању актера- припадника НОВЈ: ‘’Трупе почињу да се пребацују малим чамцима… Међу тим трупама је и један наш вод. Немци су посели коте и ћуте… Након пола сата борбе Немци су истерани и улазимо у Вајугу. Кратак збор, бирање народноослободилачког одбора, прекидано фијуком мина које нам шаљу Немци у повлачењу. Наши и Руси су им за петама… Пролазимо поред Кладова, кроз Брзу Паланку и даље на Мироч’’ (215) Према постигнутом споразуму, ‘’пошто се Совјетска страна обратила Националном комитету ослобођења Југославије и Врховном штабу НОВ и ПОЈ с молбом за пристанак за привремени улазак совјетских трупа на југословенску територију’’, уследио је прелаз трупа Црвене армије на већем броју пунктова у атару Кладова и околине (216). Дунав код Вајуге прешли су војнициа 74. дивизије из 75. стрељачког корпуса Црвене Армије и борци Првог батаљона Девете брогаде НОВЈ. У Кладово су међу првима ушли борци ‘’Прве југословенске бригаде’’ формиране у СССР-у тако да су је чинили 60% заробљених легионара усташке ‘’Плаве ‘’ и ‘’Ханџар’’ дивизије. Предводио их је Марко Месић. Одмах по преласку реке стављени су под команду НОВЈ и придодати као самостална бригада 23. дивизији (217). Месић је завршио војну академију у Београду 1922.г. и као официр војске Краљевине Југославије био један од ретких који су се почетком агресије на њу пробили са српско- бугарске границе на тероторију Хрватске, да би се ставио у службу НДХ. Исте године завршио је обуку у Немачкој и добровољно отишао на Источни фронт. Борио се против Црвене армије на реци Самари, посебно се истакао у бици за Харков, окршају око Доњецка и немачком нападу у правцу Калаћ- Нова Перекопка. 14.1.1943.г. под Стаљинградом постао је комамндант 369. Усташке легије. Од стране Анте Павелића одликован је Војничким редом гвозденог тролиста другог степена и титулом Витез. Адолф Хитлер одликовао га је Војничким редом гвозденог тролиста четвртог степена, немачким гвозденим крстом другог и првог реда. Заробљен је 29.1.1943.г. код Стаљинграда. Поводом 60. годишњице победе над нацизмом Русија га је постхумно одликовала специјалном спомен медаљом за сећање на допринос победи над силама Осовине.
Међу првима у Кладово је приспео и пуковник Народноослободилачке војске Југославије Љубодраг Ђурић па је већ наредног дана, 23.9.1944.г. основан први месни Комитет СКОЈ-а од чланова: Зорана Џингалашевића, Петра Букатаревића, Владе Швајнера, Михаила Костића, Момира Јовановића, Чеде Букатаревића, Љубише Поповића, Арсе Поповић- Форцан, Драгог Јовановића. Комитет је делован на подручју Кључа свега 10 дана јер су се наведнеи омладинци укључили у јединице Народноослободилачке војске (218).
23.септембра 1944.г. формиран је Народноослободилачки одбор. За председника је изабран Стојадин Радојковић а за секретара Љуба Поповић. Чланови НОО Кладово били су Миле Стефановић, Ђура Марићевић, Ђура Јоковић, Душан Лолић, Паја Атанацковић, Марија Луци, Најдан Димитријевић, Петар Станојевић и Душанка Бела (219). На иницијативу политичког комесара Слободана Босиљчића, 24. септембра образована је Команда места. Комамндант је постао Радомир Форцан а политички комесар Данило Јаковљевић. На првој седници НОО Кладово 26. септембра 1944.г. разматрана су питања мобилизације нових бораца, пружања помоћи у искрцавању трупа Црвене армије и ратног материјала, оправка прилазних путева за тешка возила, чување народне имовине, хапшење најистакнутијих народних непријатеља (220). Пре тога већ су били ухапшени срески начелник Душан Бјелајац писар Павле Злокућа /по Милуновићу начелник Продановић а писар Бјелајац/ и још неколицину грађана Кладова, који су 24.9.1944.г. предати ‘’једној од јединица НОВЈ’’ (221). Након што су сви чланови првооснованог Комитета СКОЈ-а отишли на ратиште, у У Кладову је почетком октобра образован поново истоимени комитет, са првим секретаром Душаном Бебићем и члановима Милетом Павловићем, Душком Луковићем, Јованом Жикићем и Јованом Пауновићем (222). Марко Милуновић овако је окарактерисао нови кадар: ‘’ Председник је Стојадин Радојковић, који је 1917. године био избеглица у Русији, где постаје илегални члан комунистичке партије бољшевика. Онда је добио неку легитимацију коју је донео при повратку у Србију и чувао је као зеницу ока свога; Командант места и среза постао је Радомир Форцан, избеглица из Босне, чиновник катастарске управе. Форцан је био у покрету Драже Михаиловића, као командант Другог кладовског батаљона, који је обухватао села Костол и Малу Врбицу. Када је почела припрема за напад на Кладово и Сипски канал, Форцан се једне ноћи изгубио, отишао у Румунију. Са њим је прешла и његова сестра Арса. И она је имала неку функцију у новооснованој власти. Секретар НОО постао је Љуба Поповић, студент архитектуре, брат Немање Поповића кога су гестаповци ухапсили као припадника покрета Драже Михаиловића и протерали га у концентрациони логор где је и умро. У току мог командовања Кладовом Љуба је био један од мојих сарадника. Немањина супруга Сека, рођена Маслеша, сестра Веселина Маслеше, постала је председница Антифашистичког фронта жена. Око ње се окупило неколико активних жена као Вера Тркукља и госпођа Стојишић, супруга пуковника Стојишића који је био апотекар и комесар апотеке Јеврејина Полицера којег су гестаповци отерали у концентрациони логор. Лазар Атанацковић постао је командант милиције. Сви наведени изузев Стојадина Радојковића били су дошљаци у Кладово. Изузев Атанацковића, остали су били избеглице из Независне државе Хрватске. Скоро сви су били на листи сумњивих коју је својевремено сачинио потпуковник, онда капетан граничне страже Миодраг Ратковић, у заједници са среским начелником Јуришином, берберином Бором Малетићем и још неким поверљиивм особама.’’ (223).

1. SRPSKA VAROŠ

2. STANOVNIŠTVO

3. REGULACIONI RADOVI NA ĐERDAPU

4. VREME RATOVANJA I EGZODUSA

5. IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

6. DIVERZIJE NA ĐERDAPU

7. ”KLADOVO - TRANSPORT”

8. OKUPACIJA 1941-1944.

9. SAUČESNICI SUDBINE

ZABELEŠKE Kladovo 1835-1965

PRILOG 1 – JAVNI SLUŽBENICI

PRILOG 2 –AKCIONARI KLADOVSKE BANKE NA DAN 25. MART 1928. g.

PRILOG 3 – KLADOVO- KORISNICI ELEKTRIČNE ENERGIJE 1939. g..

PRILOG 4 – VLASNICI STAMBENIH ZGRADA 1959. g.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License