7. ''КЛАДОВО- ТРАНСПОРТ''
У предвечерје Другог светског рата, бежећи пред нацизмом, нарочито после ''аншлуса'' Аустрије, бројне групе јеврејских становника средње Европе потражиле су спас исељавањем у Палестину или САД.
Изузетно важан правац исељавања европских Јевреја пред притисцима немачких власти водио је Дунавом до Црног Мора, а потом даље Средоземним морем до Палестине. Током 1938. године приспело је 9.100 избеглица на југословенску границу, ради даљег пребацивања на исток, уз помоћ Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије (139). Кладовљанин Стериос Андруцос /1889-1961/, капетан дунавских бродова, у својим дневничким забелешкама оставио је податак да су бродови Југословенске речне пловидбе ''Краљица Марија'' и ''Цар Душан'' 4. маја 1939. године прошли поред Кладова ''са Еврејима из Чешке'' (140). Дана 9.10.1939. године капетан Андруцос са бродом ''Краљица Марија'' упутио се у Братиславу где је 20. октобра укрцао групу од 361 Јевреја на путу за Палестину. После више од месец дана, 26. новембра 1939.г. на ушћу Дунава у Црно Море, путници са ''Краљице Марије'' успели су да се пребаце на прекоморски брод који их је одвео до коначног одредишта (141).
Други пут капетан Андруцос ангажован је на пребацивању Јевреја из Беча 13. децембра 1939. Радило се о групи 822 становника Беча, 130 из Берлина и 50 из Гдањска, укупно 1002 особе које ће код Бездана бити укрцане на три југословенска брода ''Цар Никола II'', ''Цар Душан'' и ''Краљица Марија''. Транзитне и усељеничке визе нису биле обезбеђене, а тешко се могао ангажовати прекоморски брод за прихват избеглица код Сулине, што је резултирало одлуком да се конвој из последње српске луке Прахова 31.12.1939.г. врати у Кладово, ''на крај света''. Из тзв. зимске луке бродови са избеглицама тек крајем марта 1940. године премештени су на локацију уз само насеље, када им се придружило 180 лица приспелих из Немачке. Као избеглице из Немачке представило се и двадесетак младих југословенских Јевреја, родом из Босне, међу њима Блимка Шварц, рођена 1921.г. у Зворнику и њена сестра Јети. ''Кад је постало дефинитивно јасно да неће бити дозволе за улазак у Палестину, ми Југословени смо се искрцали и отишли својим кућама''- сећа се Блимка Шварц (142). Априла је у Кладово пристигло још двадесеторо пољских Јевреја, тако да је групу ''Кладово транспорта'' чинило око 1200 људи. Нажалост, за неке од њих холокауст са смртним исходом спознат је још за време боравка у српској подунавској варошици. На списку меморијалног центра Јад Вашем у Јерусалиму налази се име Леа Штајнберга из Гдањска, рођеног у Пољској 1918.г, за кога је забележено да је настрадао 1940. године у Кладову (143).
Како казује учесник транспорта Валтер Клајн, због високе закупнине бродова од 1000 долара дневно и ''због потреба бродарског удружења за друге сврхе'', путници су 2. маја 1940.г. пресељени делом у насеље Кладово, а делом у један логор са баракама ''где су сами управљали својим животима'', да би већ средином маја у малу српску луку приспео шлеп ''Пенелопа'', потом преуређен за прихват избеглица, са крајњом сврхом њиховог пребацивања до ушћа Дунава у Црно море (144). Највеће разочарање у Кладову избеглице су доживеле немоћно посматрајући са обале како пут Црног мора пролази почетком септембра 1940.г. конвој од четири брода са 4000 јеврејских изгнаника. Убрзо, 19. септембра највећи део групе ''Кладово транспорта'' отпочела је пут у правцу Шапца, далеко од Дунава и изгледа за спасење. У Кладову је, према непровереним тврдњама, остало 147 Јевреја са надом да ће одатле лакше наћи пут до коначног уточишта (145).
Међу последње трагове о њиховом боравку у подунавском градићу, убраја се писмо Валтера Клајна од 14.9.1940. године, које указује и на могући разлог пресељења из Кладова у западну Србију: ''Данас поподне у граду су се појавила два СС-овца у униформи, који су сишли са једног немачког брода усидреног преко ноћи. Брод је предвиђен за наводни транспорт Руса у њихову домовину и да поведе Немце са собом. Требало би да сутра настави пут. У сваком случају нама је наредник /командант жандармерије/ забранио излаз после 19 и 30 сати и цела ствар је изазвала прилично узбуђење'' (146). Габриела Андерл и Валтер Маношек указују управо на немачку акцију насељавања фолксдојчера из Румуније у средњу Европу, нарочито у Пољску, као основ одлуке о премештању групе јеврејских изгнаника из Кладова у унутрашњост Србије, обзиром да је транспорт фолксдојчера ишао Дунавом, са значајним успутним пунктовима Праховом и Кладовом. Повод пресељењу био је говор Адолфа Хитлера од 6. октобра 1939. године, којим је најавио ''нови поредак етнографских односа као најважнији задатак по завршетку похода на Пољску'' (147). Како се даље наводи, додатни протокол немачко- совјетског пакта о ненападању 23. августа 1939.г. чинио је потпору закључењу уговора о враћању фолксдојчера из Летоније, Естоније, Галиције, Волхиније, а када је Румунија 27. јуна 1940. године, под притиском немачке владе, прихватила ултимативни совјетски захтев за уступање Бесарабије и северне Буковине. Немачко- совјетски ''договор о пресељењу становништва немачког порекла са територије Бесарабије и северне Буковине у немачки Рајх'' потписан је 5. септембра 1940. године. Транспорт је ишао Дунавом до Прахова и Земуна, где су уз југословенску помоћ уређени логори за њихов прихват, док је Кладово одређено као станично место за пристајање бродова са фолксдојчерима (148). И положај Јевреја у суседној Румунији био је изузетно тежак. Под сталним прогонима антисемитски расположене профашистичке организације ''Гвоздене гарде'' бројни Јевреји из Турну Северина који су имали и југословенско држављанство, међу њима и познати сефардски циониста, кантор М.Калев, протерани су у Југославију, да би убрзо пали у руке Хитлерових џелата (149). Изузев овога, јак немачки утицај у Румунији огледао се у строгој контроли издавања транзитних исправа, неоподних за пролаз Сулинским каналом, на ушћу Дунава у Црно море. Наиме Синајским споразумом о приморском Дунаву од 18.8.1938.г, међународа Европска комисија изгубила је значајне ингеренције- права речног и пловидбеног надзора прешла су на самосталну дирекцију Румуније за приморски Дунав. Стављен је ван снаге и специјални режим ушћа Дунава а Сулина више није била међународно пристаниште. Немачка је стекла доминантан положај на великој реци (150).
Уколико би се разматрање разлога напуштања Кладова од стране јеврејских избеглица са крајњег североистока Србије посматрало кроз призму тврдњи Милана Банића о припремама за минирање Ђердапа које би, извесно имало катастрофичне последице размера потопа, основан би био став да је одлазак у Шабац био изнуђен чин у намери њиховог спашавања, не удаљавања од остварења крајњег циља- пресељења у Палестину. Тако би поготово било ако би се савезницима обезбедила далматинска обала са залеђем, како је стајало у ратним плановима према Банићевој интерпретацији, обзиром да би даља енглеска суздржаност по питању коначног збрињавања јеврејских изгнаника ''Кладово транспорта'' значила саучесништво у злочину. Тумачење са супротним ''набојем'' данас је приступачно на једном руском сајту, где се тврди да је ''мисија'' изгнаника приспелих у Кладово била жртвовање хиљаду живота како би се САД ''увериле'' да одмах уђу у рат против нациста, а Енглеска приволела на насељавање у Палестини свих преосталих Јевреја са подручја под нацистичком окупацијом и образовање јеврејске државе. Даље пише да су са стравичним планом били упознати Хаим Вајсман и Бен Гурион (151). Овакав став неодољиво подсећа на тумачења, иначе антисемтитски настројеног, Ентони Сатона да је брод ''Лузитанија'' потпољен са циљем изазивања реакција у јавности које ће определити САД да уђу у сукоб против Немачке у Првом светском рату или, у случају Перл Харбура, да су Френклин Д. Рузвелт и генерал Маршал знали за јапанску претњу, али нису упозорили своје трупе, ''како би жртве биле веће тј. како би се због великих жртава јавност приклонила ратној опцији'' (152).
Поред покушаја минирања Ђердапа због спречавања снабдевања Немаца нафтом из Румуније и транспорта фолксдојчера из Бесарабије у средњу Европу Дунавом, са аспекта процене разлога за премештање јеврејских изгнаника из Кладова у место одакле се чинио неизвеснијим пут до Палестине као крајње дестинације, сматрамо важном околност да је Трећи Рајх био изузетно заинтересован за изградњу џиновске хидроелектране код Кладова, што је значило појачано дејство немачких служби на овом подручју знатно пре инвазије на Југославију. Наиме, у сврхе обезбеђења електричне енергије за прераду руде бакра и племенитих метала из Борског рудника, који постаје немачко власништво већ у јесен 1940. године, али и због задовољења потреба индустријских капацитета других подунавских и балканских земаља, Немци су озбиљно разматрали детаље везане за изградњу хидроелектране на Ђердапу снаге седам милијарди киловат сати. О димензијама замисли и одушевљењу Адолфа Хитлера овом идејом, како казује Херман Нојбахер, потоњи специјални немачки изасланик за Југоисток, говори и надоградња ове идеје немачким пројектом о формирању од Југославије отргнутог подручја, тзв. ''Аутономне области Гвоздених врата'' (153). На крају, но не последњи по значају, могући разлог за удаљавање групе ''Кладово- транспорта'' од свог коначног одредишта, јесте немачки план окупације Србије инвазијом из правца Румуније, преласком Дунава у близини Кладова, реализован свега неколико месеци пошто су јеврејски изгнаници напустили Кладово.
Током ратног вихора на подручју Србије, као жртве масовног стрељања 1941, односно уморства гасом жена и деце ''Кладово транспорта'' 1942. године, настрадао је највећи број од око 1200 јеврејских изганика. Тек нешто више од две стотине лица млађег узраста ипак је успело домоћи се Палестине и САД. Један од начина избећи трагедије био је прелазак избеглица преко Дунава до Турну Северина у Румунији, одакле би се брзо пребациле на безбедну дестинацију. О таквој солуцији говоре сећања Рут Клигер, ''младе, лепе, енергичне и продорне жена, која је у оквиру илегалне алије /Алија Бет, по чему је касније узела хебрејско презиме Алиав/ била задужена за тражење бродова'' (154). Она сведочи да је Шими Шпицеру понудила румунске транзитне визе и обезбеђење пута железницом од Турну Северина до црноморске луке Констанце, одакле је Палестина била на дохват руке (155). Изузев тврдње Рут Клигер, данас не располажемо другим доказима да је такав подухват спасавања био остварљив, а на потребу извесне суздржаности по питању просуђивања је ли уопште постојала шанса за избављење преласком у Румунију, упућује запажање Р. Клигер о страдању актера ''Кладово Транспорта''. Она наводи: ''Немци су стигли до логора у Кладову и тамо почели да лове Јевреје; дозволили су им да се растуре на даљину од две миље, а онда почели да јуре за њима, за мушкарцима, женама и децом, и да их стрељају; нико није преживео; марш смрти наставио се и у Шапцу'' (156). Очигледно погрешно означавање времена и места дешавања, обзиром да су масовна убиства чињена тек након што је група из Кладова отишла у Шабац, смели бисмо приписати својеврсном синдрому ''дезоријентације у времену и простору'', какав је манифестовао још један актер дешавања- Нафтали Бата Гедаља, а да доскора пропустима такве природе од стране стручне јавности није поклањана довољна пажња (157). Ако су и оправдани приговори по питању прецизности података навођених у ''Последњем уточишту'' Рут Клигер, значај тог списа досеже импозантне размере, посматрано кроз околност да је послужио за стварање дирљиве документарне драме ''The Darien Dilemma''. Ерец Лауфер аутор је дугометражног филма којим, кроз приповест о људским судбинама на броду ''Дариен'', вођену сећањима ''Прве даме Мосада'', афирмише митске размере страдалништва избеглица из групе ''Кладово Транспорта'' у настојањима да се пловећи Дунавом домогну Обећане земље. Овенчан бројним наградама и позитивним критикама, приказиван широм света, Лауферов филм донео је савременој епохи репрезентативни уметнички израз непоколебљиве вере у позитивне друштвене вредности, сведочећи о трагичним збивањима у Кладову, Србији, Европи за време Другог светског рата (158).
Митске размере страдалништва избеглица из групе ''Кладово Транспорта'' још су трагичније уколико се зна за случај одисеје 514 или 550 жена, деце, стараца и омладинаца који су изнајмили брод ''Пенчо'' и из Братиславе се 18. маја 1940. г. упутили Дунавом ка Палестини. Након што су румунске власти одбиле издати дозволу за улазак односно транзит кроз зону у њиховој надлежности, брод је осуђен на лутање од луке до луке, молећи одобрење да се снабде храном и водом (159). Да су избеглице имале проблема већ код Бездана, приликом уласка у Југославију, говори записник сa XVIII седнице Извршног одбора Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије одржане 5. јуна 1940.г. у Београду (160). Том приликом закључено је, ''иако нема никаквих ближих обавештења о саставу транспорта, нити је познато ко га је организовао, ако буде тачна информација да се путници налазе у беди, потребно је да се укаже хитна помоћ'' (161). Већ 10. јуна избеглице са ''Пенчом'' пролазе кроз Београд, а Савез ЈВО Југославије увераван је од њихове стране да имају потребне сагласности за пловидбу до Црног мора (162). Нит одисеје словачких Јевреја једно време се губи, да би се у регији Ђердапа, између Голупца и Доњег Милановца, крај насеља Добра ''Пенчо'' усидрио од 26. јула до 16. августа (163). Онемогућаван да пристане у некој другој низводној луци а спречаван да прође даље ка Црном мору, брод је следеће 3 недеље бесциљно тумарао ђердапским пловним путем све до 11.септембра када је Румунија одобрила пролазак ка Црном мору (164). Тако произилази из резултата истраживања које је спровела Далија Офер. Међутим, једна од учесница овог путовања, Фрида Мел- рођена Гринфелд износи следеће сећање: ''Кад смо стигли до Кладова /87 километара низводно од Добре/, нисмо могли да наставимо пут. Стајали смо у Кладову месец дана без средстава за живот. Али, Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије сазнао је за наше тегобе и пружио нам помоћ. Много су нам помогли и сељани из околине дотурајући нам животне намирнице онолико колико су могли (165). Како год било, фрапантно је деловала чињеница да је овај транспорт више од 500 избеглица са бродом ''Пенчо'' 11. септембра наставио пут ка Црном мору, док је група ''Кладово Транспорта'' са око 1.200 изгнаника шест дана касније била принуђена одступити од таквог правца и кренути узводно ка Шапцу, одакле је највећи број њих доживео стравичну смрт. Делују бледо, неубедљиво, у контексту ове околности, многи досад изношени аргументи којима се покушавао правдати несупех ''Кладово Транспорта'', попут оног о опасности ношеној транспортом Немаца из Бесарабије, чекању поузданије прилике, абдикације румунског краља Карола под притисцима профашистичких снага у Румунији 6.септембра 1940.г.
Пред немачку агресију, виђено очима странаца Кладово је невелико место, једна лепша главна и бедне споредне улице, сасвим различито од немачких села, сасвим оријентално, али има и лепих радњи и неколико хипермодерних кућа поред малих трошних кућерака (166).
1. SRPSKA VAROŠ
2. STANOVNIŠTVO
3. REGULACIONI RADOVI NA ĐERDAPU
4. VREME RATOVANJA I EGZODUSA
5. IZMEĐU DVA SVETSKA RATA
6. DIVERZIJE NA ĐERDAPU
7. ”KLADOVO - TRANSPORT”
8. OKUPACIJA 1941-1944.
9. SAUČESNICI SUDBINE
ZABELEŠKE Kladovo 1835-1965
PRILOG 1 – JAVNI SLUŽBENICI
PRILOG 2 –AKCIONARI KLADOVSKE BANKE NA DAN 25. MART 1928. g.
PRILOG 3 – KLADOVO- KORISNICI ELEKTRIČNE ENERGIJE 1939. g..
PRILOG 4 – VLASNICI STAMBENIH ZGRADA 1959. g.