3. GLAVA
MOJSIJE ,,NAŠ UČITELJ" I LUTANJE PO PUSTINJI
Dugo vremena su sinovi Izraela, sada slobodni, lutali po pustinji, gde su često patili zbog nestašice hrane i vode. Pre svega, Mojsije ih je odveo do gore Sinajske gde mu je pre toga bilo obećano oslobođenje njegovog naroda ako ovaj ostane veran jedinom bogu. Želeo je da sam narod čuje u šta treba da veruje i kako treba da živi. Radi toga su se utaborili u podnožju planine. Iznenada je gusta magla prekrila planinski vrh, na kojem je izbio siv plamen, a iz planine je dopirao glas:
1. Ja sam gospod bog tvoj koji sam te izveo iz zemlje misirske.
2. Nemoj imati drugih bogova osim mene, ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike i nemoj im se klanjati.
3. Ne pominji uzalud ime gospoda boga svojega.
4. Svetkuj dan odmora (subotu). Šest dana radi a sedmi je dan odmora za tebe i za tvoju decu, za tvoje sluge i za tvoju stoku.
5. Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji.
6. Ne ubij.
7. Ne čini preljube.
8. Ne kradi.
9. Ne svedoči lažno.
10. Ne poželi kuće bližnjega svojega, niti išta što pripada bližnjemu tvojemu.
To je bilo tih „deset zapovesti", to su bili prvi zakoni vere i morala bez kojih nijedna zajednica ljudskih bića ne može da živi. Ne ubijati, ne krasti, ne varati, ne oteti od drugih ono što je njihovo, poštovati oca i majku, odmarati se jedan dam u sedmici, ne klanjati se kamenim ili drvenim idolima, već verovati u jednog boga koji vodi jevrejski narod — sve su ovo sinovi Izraela čuli od svog vođa Mojsija, nazvanog „rabenu", „naš učitelj", kad su se oslobodili ropstva i stekli slobodu. Mojsije je deset zapovesti uklesao u kamene ploče da bi ih svako mogao da pamti i poštuje.
Ali u narodu nije svako bio kadar da shvati uzvišenost ideja velikog učitelja. Bilo je mnogo onih koji nisu mogli da veruju u boga kojeg misu videli. U Egiptu su videli kako se narod klanja bogovima u liku vola ili teleta, pa su i sebi načinili kip teleta (zlatno tele), obigravali oko njega i obožavali ga govoreći: „Ovo je naš bog, bog koji nas je izbavio iz zemlje egipatske." Kada je Mojsije to video, toliko su ga obuzeli gorčina i bes da je razbio ploče na kojima je bila uklesana i zapovest koja je zabranjivala obožavanje kipova. Ali ga je bes ipak prošao, jer je shvatio da se narod — naročito onaj koji se tek oslobodio ropstva — ne može tako brzo da prilagodi novom redu. Napravio je nove ploče i smestio ih u poseban kovčeg, a iznad kovčega podigao je šator koji je služio kao hram sinova Izraela. Seleći se po pustinji sa mesta na mesto, oni su uvek sobom nosili ovo svetilište.
Četrdeset godina su sinovi Izraela lutali po pustinji između Egipta i Kanaana. Mojsije im je obećao da će ih dovesti u Kanaam (Palestinu), u zemlju gde su živeli patrijarsi Avram, Isak i Jakov. Međutim, južne su granice Kanaama bile zaposednute od plemena Amon, Moab i Edom, koja nisu dopustila sinovima Izraela da prođu, pa su tako bili primorani da se kreću polako prema istočnoj granici, preko. pustinja što su se širile do reke Jordana (Transjordanija). Ovde su se podelili u dvanaest plemena (švatim). Svako je pleme bilo jedno bratstvo ili porodica koja je poticala od jednog od Jakovljevih sinova, pa su prema tome i nazivana po njihovim imenima: Ruben, Juda, Levi itd. Pleme Josef je imalo dve grane nazvane po imenima Efrajima i Manasea, sinova Josefovih, Sva plemena su bila naoružana i svako se kretalo pod svojim sopstvenim stegom. Na svom putu morala su da se brane od pustinjskih plemena i tako su se razvila u grupe spremne za ratovanje sa narodima Kanaana, koji im nisu dopustili ulaz u zemlju. Prvi rat je izbio istočno od Jordana. Izraelci su iz te zemlje izgnali ratoborno pleme Amonićana i zauzeli pojas blizu Amona i Moaba. Nekoliko plemena se naselilo u ovoj oblasti koja je bila pogodna za stočarstvo. Ostala plemena su morala da čekaju dok su mogla da prodru u unutrašnjost Kanaana gde su nekad živeli patrijarsi.
Mojsiju, međutim, nije bilo dato da sve Jevreje naseli u ,,obećanoj zemlji". Bio je star i osećao je da mu se bliži kraj. Pred smrt okupio je oko sebe narodne starešine i savetovao im da u novoj zemlji žive u skladu sa zakonima slobode i pravde, kao što je propisano božjim zapovestima. Za vođu je postavio Jošuu, sina Nunovog. Posle toga Mojsije se popeo na vrh planine Nebo (Navav), odakle je mogao da vidi celu zemlju kanaansku s obe strane Jordana. U dubokoj žalosti stajao je tu dok ga nije izdala snaga i dok nije umro. Trideset dana je narod Izraela žalio smrt svog velikog izbavitelja i učitelja, koji ga je učinio tako različitim od okolnih plemena pokazavši mu novi put u život.