53 Nacionalsocijalisticka Revolucija U Nemackoj

51 . GLAVA

NACIONALSOCIJALISTIČKA „REVOLUCIJA" U NEMAČKOJ
Pod Vajmarskom republikom izgledalo je da je emancipacija Jevreja završena. Odričući se svih težnji ka jevrejskom nacionalizmu, većina nemačkih asimilovanih Jevreja verovala je da je konačno primljena u krilo germanstva. Ali Vajmarska republika značila je za Nemačku samo kratak predah. Njene demokratske tendencije podržavala je samo manjina, dok je broj njenih protivnika bio u stalnom porastu. Njeni protivnici regrutovali su se iz svih redova reakcionara, na prvom mestu iz redova stare vojske, ogorčene zbog poraza. Puni mržnje prema svim demokratskim načelima, oni su propovedali besomučan antisemitizam. Merili su istom merom Versajski ugovor, nametnut Nemačkoj (omraženi diktat), i Vajmarski ustav, jedan od najliberalnijih u Evropi. Za njih je ovaj novi režim bio „jevrejska republika" („Judenrepublik"); pošto su ubili Ratenaua, ovi su elementi pokušali da se dočepaju vlasti (Minhenski puč, novembra 1923).

Na čelu ovog pokreta nalazio se bivši nemački vojnik austrijskog porekla, Adolf Hitler. Saučesnika je našao u ličnosti generala Ludendorfa, bivšeg šefa nemačkog generalštaba u svetskom ratu. Puč je propao, Hitlera su uhapsili, osudili i zatim pomilovali. U zatvoru je napisao svoju knjigu „Mein Kampf" („Moja borba"), u kojoj izlaže svoje varvarske ideje. Naročito propoveda revanš Nemačke, pobeđene 1918, i ističe da ona treba ponovo da postane velika vojna sila. Privrženik rasističkih teorija o nejednakosti ljudskih rasa (pri čemu je reč „rasa" shvaćena pogrešno u smislu „narod"), on Germane, a osobito Nemce, smatra pripadnicima „arijevske rase", tobož više i, po njemu, predodređene da vlada drugim narodima. Za njega je nemački narod „gospodski narod" (Herrenvolk). Germanima suprotstavlja latinsku rasu kao nižu. Sasvim na dnu lestvice nalaze se nearijevci, Semiti, a naročito Jevreji, opasna i prezrena rasa. Za Hitlera su Jevreji izvor svih zala koji pritiskuju Nemačku i ceo svet. Mržnja kojom je obuzet prema njima prevazilazi svaku predstavu. On otvoreno izjavljuje da će im život učiniti toliko teškim, da će morati da napuste Nemačku, čiju čistu arijevsku rasu kvare. „Mein Kampf" je zlokobna knjiga koja propoveda pravu religiju mržnje prema svemu što nije nemačko, što slobodno misli, a naročito prema Jevrejima.

Neprestana propaganda Hitlera i njegovih pristalica postigla je u godinama ekonomske krize i nezaposlenosti velik uspeh kod miliona ljudi ugroženih u njihovoj egzistenciji, jer su ovi demagozi obećavali čudesa ako Hitler postane gospodar Nemačke i progna Jevreje. Hitlerovci su se nazvali „Nacionalsocijalistička radnička partija", iako su bili isto tako daleko od poštenog nacionalizma koliko i od poštenog socijalizma. Nacisti (skraćenica reči nacionalsocijalisti) slavili su u svojim pesmama budućnost kad će da „šiklja jevrejska krv pod nožem", i vikali su po ulicama: „Nemačka, probudi se! Jevrejine, crkni!" Više puta su izvršili pogrome. Partija je obrazovala „udarne grupe" (S. A.) koje su kao uniformu imale mrku košulju sa znakom kukastog krsta, i „specijalne odrede" (S. S.) koji su nosili crne košulje sa znakom smrti: dve ukrštene kosti ispod mrtvačke glave.

Pošto su svojom demagogijom pridobili narod, hitlerovci su došli na vlast. U januaru 1933. godine Hitler je postao kancelar Rajha, a svoje statiste uzdigao na položaje ministara. Nova vlada zbrisala je republikanski poredak i ustanovila nacističku diktaturu. Zabranjene su sve druge političke partije, raspušten je Rajhstag, na hiljade socijaldemokrata i komunista uhapšeno je i odvedeno u koncentracione logore. Jevrejsko stanovništvo proganjano je nečuvenom svirepošću. Aprila 1933. pojavili su se prvi zakoni koji su pogađali ,,nearijevce". Takvim su smatrani Jevreji, ali i „polujevreji" ili „četvrtjevreji", čak i pokršteni, sve do treće generacije, tj. oni koji su imali jednu babu ili jednog dedu Jevrejina. Na taj način bili su pogođeni ne samo onih pola miliona nemačkih Jevreja, nego i stotine hiljada asimilovanih, koji su već davno bili prekinuli sa jevrejstvom i pomešali se sa Nemcima putem braka ili pokrštavanja. I oni su morali da ispaštaju svoj „greh" što su Jevreji. Asimilovani Jevreji koji su se smatrali Nemcima mojsijeve vere, odjednom su izgubili i svoje državljanstvo i svoju narodnost. Svi oni koji su bili ma i najmanje „pojevrejčeni", bili su surovo eliminisani iz života. Jevrejskim lekarima, advokatima, inženjerima i profesorima bilo je zabranjeno da obavijaju svoj poziv; jevrejski javni službenici, ma i pokršteni, bili su otpušteni; protiv jevrejskih trgovaca besneo je bojkot. Jevrejski slikari nisu imali više prava da slikaju, a pisci i pesnici da pišu. Maja 1933. na jednom od velikih trgova u Berlinu izvršen je auto-da-fa i spaljene su ,,jevrejstvom zaražene" knjige, počev od pesama velikog njemačkog pesnika Hajnriha Hajnea. Gotovo svugde izbijati su manji pogromi. Jevreji su bili napadani čak i u svojim kućama.

Asimilovani Jevreji koji su sebe smatrali Nemcima grdno su se prevarili. Ali oni koji nikad nisu bili izgubili svoje nacionalno osećanje, pogotovo cionisti, suprotstavljali su progonima snažan moralni otpor. Od dana prvog velikog bojkota, 1. aprila 1933, cionistički organ Berlina objavljivao je parolu punu dostojanstva: „Nosite ponosno žig!" Uskoro je nošenje ovog žiga u obliku žute Davidove zvezde postalo žalosna stvarnost.

Sva ova proganjanja vršena su legalno. Pošto se u Nemačkoj u toku XIX veka začeo ideološki antisemitizam, završilo se pod Hitlerom sa državnim antisemitizmom, koji je išao ruku-podruku sa mržnjom prema svakoj slobodnoj misli, prema svakom ljudskom dostojanstvu. Demokrati, socijalisti, pacifisti, intelektualci, pa čak i oni hrišćani koji su se osudili da dignu glas protiv ovog režima nasilja, bili su izloženi divljim progonima. U tome je Hitlera pomagao Gering, koji je — u svojoj dvostrukoj funkciji kao ministar vazduhoplovstva Rajha i ministar unutrašnjih poslova Pruske — pored vojne avijacije organizovao i hitlerovske policijske snage, koje su kasnije usavršili Himler i njegov Gestapo (Tajna državna policija). Drugi Hitlerov pomoćnik bio je Gebels, čija je propaganda dostigla vrhunac laži i klevetanja.

Razumljivo je da su u tim okolnostima oni ikoji su bili proganjani počeli očajnički da beže iz Nemačke. Do septembra 1933, od oko 70.000 izbeglica koje su se sklonile u razne evropske zemlje, veliki deo bili su Jevreji, prema kojima je Hitler gajio naročitu mržnju. Kad je svet saznao istinu o nacionalsocijalističkom režimu, počeli su se javljati protesti. Jevreji celoga sveta uzbudili su se zbog sudbine svoje braće i tražili intervenciju Društva naroda. Ovo je, uzbuđeno varvarstvom nacista, naimenovailo visokog komesara za izbeglice, žrtve hitlerovskog terora. Nemačka se smatrala „uvređenom" zbog ove mere, te je napustila Društvo naroda (1934).

Oslobođena tako spona što su je još vezivale za tu svetsku organizaciju kojoj je bio cilj očuvanje mira, Nemačka se vratila svom starom militarizmu. Uprkos Versajskom ugovoru, ona se ponovo naoružava, najpre potajno, a zatim otvoreno. Posle brzog i krvavog razračunavanja sa opozicijom unutar svoje partije (ubistvo Rema i njegovih prijatelja 30. juna 1934) i smrti starog predsednika Hindenburga (jula 1934), Hitler je postao vrhovni i jedini gospodar Nemačke, njen „Fuhrer" (Vođ). 1935. godine on se osećao dovoljno jakim da i bez pristanka drugih potpisnika Versajskog ugovora o miru ponovo uvede obaveznu vojnu službu; zatim je vojnički ponovo zaposeo demilitarizovanu zonu na rajnskoj granici, da bi zastrašio Francusku i Belgiju. 15. septembra 1935, na vanrednom zasedanju Nacionalsocijalističke partije, održanom u Nirnbergu, bio je objavljen „Rasni ustav", sastavljen iz dva dela: „Zakona o pravu na državljanstvo" i „Zakona o zaštiti nemačke rase i časti". Prvi od ova dva zakona odredio je da samo Nemac čiste arijevske rase moze da bude „državljanin" Nemačke države, dok su ostali samo ,,podanici". Drugi za!kon je zabranio mešovite brakove između Nemaca i Jevreja, poništio već zaključene brakove i postavio mnoga ograničenja koja su pogađala Jevreje u njihovim građanskim i ljudskim pravima.

Proglašujući Nirnberške zakone „ustavnim zakonima" Trećeg Nemačkog Rajha, Hitler je izjavio da će Jevreji ubuduće moći da žive pod zaštitom države bez straha od zlostavljanja ili „pojedinačnih akcija" (neposredno pre toga, jula 1935, izvršen je pogrom u centru Berlina).

Ali nacisti nisu napuštali terorističke metode. Na hiljade Jevreja čamilo je po zatvorima i koncentracionim logorima, izloženo mučenjima i ponižavanjima koja su ih često terala u samoubistvo. Mnogi su pobegli u inostranstvo, ali proganjanja onih koji su ostali nisu se smanjila. Inspirator Nirnberških zakona Štrajher, rasturao je stotine hiljada primeraka svog gnusnog lista „Der Sturmer", čiji je specijalni cilj bio podsticanje na pogrome. U njemu su kroz tekst i slike iznošeni tobožnji zločini Jevreja, „ritualna ubistva" i druge podle izmišljotine. Ovaj list se rasturao po školama, deca su ga pohlepno čitala, a zatim su redakciji ,,Sturmer"-a pismeno slala svoje zakletve, da će mrzeti Jevreje svim svojim bićem. U specijalne kutije, postavljene po ulicama Berlina i drugih nemačkih gradova, stavljan je na raspolaganje prolaznicima ovaj list. Po kafanama i na ulazima u parkove, pozorišta, bioskope i javna kupatila, pa čak i na javnim telefonskim govornicama, bili su istaknuti ponižavajući natpisi kojima je Jevrejima branjen pristup u ta mesta. Na svakom koraku Jevreji su se osećali kao da su gonjeni hajkom besnih pasa.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License