5 Romi U Logoru Na Sajmistu

5. Romi u logoru na Sajmištu

Genocidnom teroru u okupiranoj Srbiji, Romi su bili izloženi, za razliku od Jevreja, u manjem obimu i uz ograničenja. Diskriminatorske mere, a zatim i masovne represalije, trebalo je da obuhvate samo Romečergare, odnosno one koji, prema okupatorskoj terminologiji, nisu imali »časno zanimanje«. Međutim, ovo je veoma različito tumačeno. U tome veliku ulogu imala je procena nemačkih vojnih jedinica i lokalnih kvislinških vlasti.

U masovnim streljanjima za odmazdu, oktobra i novembra 1941. godine, od Roma najviše su stradali muškarci iz Beograda i okolnih sela. Na razgovorima o »jevrejskom pitanju« u Srbiji, oktobra 1941. godine, jedan od zaključaka bio je, da se, posle streljanja jevrejskih i romskih muškaraca, preostali Jevreji i Romi (žene, deca i stariji) interniraju u k>gor na »srpskom ostrvu Mitrovica«. Broj preostalih Jevreja procenjivan je na 20.000 a Roma na 1500. Planirano je da Jevreji iz ovog logora budu prebačeni u prihvatni logor na istoku, dok za Rome nije donet nikakav zaključak. Tokom novembra 1941, vršene su pripreme za zajedničko interniranje porodica streljanih Jevreja i Roma, a, poćetkom decembra 1941. godine, doneta je odluka o njihovom interniranju na Beogradskom sajmištu koje je u međuvremenu preuređeno za logor. Vojnookupacione vlasti polazile su, pri tome od preterane procene da je »zasad« u pitanju oko 16.000 lica.

Uporedo sa Jevrejima, od 8. decembra 1941. godine, u novoosnovanom Jevrejskom logoru Zemun pocelo je i interniranje romskih žena i dece. To su, uglavnom, bile porodice Roma streljanih tokom protekla dva meseca. Najviše ih je bilo iz Beograda (iz romskog naselja Jataganmale), Mirijeva, Žarkova, Resnika, Višnjice, Meljaka. Prema sećanjima zatočenih Roma, ova sela nisu garantovala za njih ili su ih lokalne vlasti, bez razloga, tretirale kao čergare. Zajedno sa njima internirani su i pravi Romičergari i izvestan broj Roma iz Vojvodine, verovatno iz Banata.251 Tokom nekoliko dana, u logor na Beogradskom sajmištu kamionima je dopremljeno i internirano ukupno oko 600 Roma,P skoro isključivo žena i dece raznih uzrasta.

Po dopremanju u logor Romi su popisani i smešteni u drugi paviljon. Kako sa sobom nisu nosili nikakve stvari (za razliku od Jevreja), Nemci im po ulasku u logor ništa nisu oduzeli. U paviljonu, Romi su se grupisali po porodicama i mestima stanovanja, čergari su se odvojili u posebnu grupu, a i vojvođanski Romi, inače bolje obučeni, držali su se odvojeno od ostalih. Iako su bili smešteni u odvojenim paviljonima, kontakti jevrejskih i romskih zatočenika nisu bili zabranjeni. Najlakše su se zbližavala deca, tako da su romski i jevrejski mališani ubrzo našli mesto za svoje igre. Među Jevrejima zatočenim u logoru, više od petine bila su deca, a slična struktura, verovatno, bila je i kod Roma, tako da je logor na Beogradskom sajmištu velikim delom bio i dečji logor. Kretanje logoraša po krugu logora nije bilo zabranjeno, ali oni nisu smeli da se grupišu. Posle 20 časova uveče, zatočenici nisu smeli da izlaze iz paviljona.

Zatočeni Romi u Jevrejskom logoru Zemun nisu imali svoju odvojenu upravu, nego je iz jevrejske Uprave logora određena jedna zatočenica da se stara o »Ciganskom logoru«. Preživeli zatočenici, sa zahvalnošeu i poštovanjem, sećaju se ove hrabre žene koja je svojim duboko humanim zalaganjem nastojala da zatočenim Romima olakša preteški život u logoru na Sajmištu. Upamtili su jedino njen lik i ime — Matilda. Prvi kontakt po dopremanju u logor, zatočeni Romi imali su upravo sa njom. Ona ih je upoznala sa logorskim pravilima i bila je posrednik između zatočenika i Komande logora. Ujedno, bila je i medicinska sestra, a jedna prostorija u paviljonu uređena je za improvizovanu ambulantu. Posebno značajna bila je njena uloga u puštanju zatočenih Roma.

Među romskim dečacima od 15—16 godina, određeni su redari čija dužnost je bila da svaki u svom redu ležajeva brine o čistoći i održavanju reda. Dati su im štapovi, koje su, ponekad, naročito pri deljenju hrane, i upotrebljavali.257 Početkom januara 1942. godine, sa Jevrejima iz logora u Topovskim šupama, na Sajmište je prebačen i dvadesetogodišnji Rom Stevan Kostić. U logoru su se već nalazili njegovi: majka, dva brata i sestra. Jevrejski komandant logora, na molbu da bude sa svojom porodicom, zadužio ga je da u romskom paviljonu brine o higijeni i raspodeli hrane, da prijavljuje bolesne i umrle, kao i da određuje ko će od zatočenika da ide na rad. Tako je on postao »komandir paviljona«, pomažući Jevrejki Matildi koja je ostala sa svojim zaduženjima.

Uslovi života Roma u logoru na Beogradskom sajmištu, po opštoj oceni, bili su još teži nego kod zatočenih Jevreja. Romi su smešteni u drugom paviljonu koji je bio opremljen kao i paviljoni Jevreja. U drvenim ležajevima (»boksovima«) bilo je nešto slame koja je brzo istrulila i napunila se vašima. Kako Romi sa sobom nisu nosili gotovo nikakve stvari, nisu imali ni posteljinu i ćebad. Dve zidane peći nisu mogle da ugreju veliki prostor paviljona. One su inače slabo ložene, ponekad i daskama koje su stariji dečaci uzimali ili krali sa gomile kraj logorske žice.

Romima zatočenim u logoru na Sajmištu od svega najteže je padala glad. U romskom paviljonu nije bilo kuhinje, nego je spremljeno jelo donošeno iz logorske kuhinje i deljeno u samom paviljonu. Zatočeni Romi imah su samo jedan obrok dnevno: u 14 časova Jevreji su donosili ručak, a zatim bi ga redari podelili ostalim zatočenicima koji su, u koloni po dvoje, čekali da prame hranu. Obrok se sastojao od porcije retke čorbe od povrća (najčešće od krompira) i oko sto grama proje koja, ponekad, nije ni deljena. Kvalitet ove hrane bio je, kako smo videli veoma loš. O nekoj posebnoj hrani za decu, mleku, na primer, nije bilo ni govora. Primanje i raspodelu hrane preuzeo je kasnije »komandir paviIjona« Kostić koji je, za razliku od ostalih, sačuvao fizičku kondiciju. Zbog neprekidne gladi, ponekad se dešavalo da fizički jači otimaju hranu slabijima. Romska deca, čak su, i na logorskom đubrištu, tražila bilo kakve otpatke hrane da bi nekako utolili nesnosnu glad. Dečaci su odlazili i do logorske kuhinje, u koju nisu smeli da ulaze, da bi za pomoć pri donošenju vode i džakova krompira kao nagradu dobili nešto hrane. Zatočeni Romi bili su od gladi toliko iscrpljeni i mršavi, da se preživeli sećaju kako su ličili na žive leševe.

Od samog dovođenja u logor na Beogradskom sajmištu, higijenske prihke kod zatoćenih Roma bile su veoma teške. Hilda Dojč, odmah je po dolasku u logor, odlazila u »Ciganski logor« da bi pomogla u suzbijanju vaši, ali bez mnogo uspeha. »Danas sam bila tamo i ošišala 15 vašljivaca i namazala. Međutim, mada sam posle ispekla ruku do laktova krezolom, ipak je posao nekoristan, jer kad završiš sa dmgom partijom, biće prva opet vašljiva«.Zbog opšte vašljivosti, neki Romi skidali su odeću sa sebe i pored velike hladnoće u paviljonu. Iako su prilike i kod zatočenih Jevreja bile teške, preživelim Romima ostalo je u sećanju kako su Jevreji bili dobro obučeni, a njihova deca negovana.

Zbog ovako teških uslova života u logoru, Romi su bili veoma iscrpljeni, ali su i pored toga povremeno terani na rad. Zatočenici su, iz logorske kuhinje, gurali kolica sa pepelom i šutom i njima zaravnjivali bare i neravnine po logorskom kmgu. Kako se radilo po oštroj zimi, slabi, neuhranjeni j loše obučeni zatočenici, često još deca, dobijali su teške promrzline, zbog kojih su neki odvedeni u Iogorsku bolnicu. Romski dečaci su, ponekad, sa velike gomile dasaka kraj ograde logora morali da nose Nemcima daske za loženje. Usput bi zagrejali poneku ciglu za malu decu u paviijonu ili ispekli krompir dobijen u kuhinji. Ako bi stražar bio popustljiviji, nešto dasaka poslužilo bi za grejanje u romskom paviljonu.

Nemačka Komanda logora i stražari nisu imali mnogo dodira sa zatočenim Romima, ali su ih, ipak, na razne načine maltretirali. U nekoliko navrata, svi Romi bili su isterani iz paviljona na čistinu prema reci Savi, da bi komandant logora izvršio njihovu smotm. Izmučeni žene i deca, po oštroj zimi, morali su mirno da stoje, jer bi onog ko bi se pomerio komandantov nemački ovčar ujeo i bio bi nemilosrdno istučen, što je za neke zatočenike bilo kobno. Prilikom ovih smotri, Romi su se uvek plašili streljanja, jer su ih na nišanu mitraljeza držali nemački stražari.

U logoru na Beogradskom sajmištu, zbog teških uslova života, bila je velika smrtnost među Romima. Po svemu sudeći, najviše se umiralo od iscrpljenosti zbog gladi i od raznih bolesti. Bilo je i slučajeva smrzavanja, naročito na gornjim ležajevima, dok su neki umiraU od posledica torture. Najveći broj zatočenika umirao je u toku noci. Ujutro, sestra Matilda konstatovala bi smrt, a preminule bi odnosili u jednu prostoriju paviljona određenu za mrtvačnicu. O smrti zatočenika, preko Uprave logora ili Matičnog ureda Predstavništva jevrejske zajednice, koje je o tome vodilo evidenciju, obaveštavana je beogradska opština. Posle nekoliko dana, u logor je stizao kamion sa radnicima Opštine, koji su prebacivali i sahranjivali preminule u Beogradu. Šef Odseka za groblja obaveštavao je zatim Upravno odeljenje Gradskog poglavarstva Beograd o sahranama. Među licima koja su »umrla prirodnom smrću« i sahranjena, 3. aprila 1942. godine, bila su i dva Roma: Pero Janković, star 3 nedelje, rođen u logom na Sajmištu, gde je i umro, kao i Sveta Stanković, star 62 godine, iz Meljaka, koji je, takođe, umro u ovom logoru. »Prirodnom smrću« u logoru na Sajmištu umrli su i Sveta Ibišević, star jedan mesec, rođen u logom, i Stanica Aidanović, stara 55 godina, iz Beograda. Oboje su sahranjeni 11. aprila 1942. godine.

U Jevrejskom logoru Zemun, i među Romima najviše su umirale starije osobe i mala deca, pa i bebe rođene u samom logom. Nema izvora o tome koliko je bilo porođaja u logoru i gde su oni vršeni; međutim, smrtnost novorođenčadi i beba među Romima u ovako očajnim uslovima, sudeći i po navedenim izveštajima opštinskih organa, najverovatnije bila je vrlo velika. Među malobrojnim preživelim bebama, rođenim u logom na Sajmištu, bila je i devojčica kojoj je sestra Matilda dala simbolično ime Logorka.

Od decembra 1941. godine do aprila 1942. godine, prema izveštaju v. d. Predstavnika jevrejske zajednice u logoru Gradskom poglavarstvu Beograd, od 5. maja 1942. godine, u Jevrejskom logoru Zemun umrlo je 56 Roma. S obzirom da je u logoru bilo oko 600 Roma, iz toga bi proizlazilo da je među Romima u ovom logoru stopa smrtnosti bila oko 9,3%.27c Većina Roma puštena je iz logora na Sajmištu do kraja marta, a neki su ostali najdalje do sredine aprila 1942. godine. Prema tome, proizlazilo bi, da je među Romima u logoru prosečno svakog drugog dana neko preminuo. Međutim, postoje svedočenja da je dnevno umiralo i po nekoliko Roma koji su, uz to, delimično sahranjivani u velikoj krečani kraj obale Save, van logorske žice, gde su leševi zatim prelivani karbolom. Moguće je da je deo pomrlih Roma zbog straha od zaraze sahranjen i na ovaj način, a nije sigurno da su i oni uvedeni u evidenciju umrlih.

Stopa smrtnosti među Romima u logoru na Sajmištu verovatno je bila veća od 9,3% i iz drugih razloga. Smrtnost Jevreja u ovom logoru bila je oko 10%, a njihovi životni uslovi bili su, ipak, nešto bolji, nego kod zatočenih Roma. Uz to, najvećim delom Romi su bili u logoru u vreme kada su životni uslovi u njemu bili najteži — tokom prva tri meseca postojanja logora. Iako je nemoguće iole preciznije utvrditi pravu stopu smrtnosti Roma u Jevrejskom logoru Zemun, iz navedenih razloga realno je pretpostaviti da je'ona bila znatno, možda i dvostruko veća od smrtnosti Jevreja u ovom logoru.

Teški životni uslovi i svakodnevno umiranje u logoru na Sajmištu, navodili su zatočene Rome i na misli o bekstvu sa tog mesta smrti. Ubrzo posle interniranja, koristeći gustu maglu i slabo čuvanu ogradu logora prema reci Savi, dva hrabra Roma sa Dušanovca (zna se ime samo jednog — Đorđe Farkaš), provukli su se ispod žice, preplivah Savu koja se još nije bila zaledila i vratili se kući. Nažalost, posle pet dana uhvaćeni su, vraćeni u logor i, najverovatnije, ubijeni batinanjem ili su umrli od posledica torture.

Romi zatočeni u logoru na Sajmištu i pored veoma teških uslova života, koji su bili čak i teži nego kod zatočenih Jevreja, za razliku od njih, imali su, već od januara 1942. godine, nadu da i oni mogu biti pušteni iz logora. Diskriminatorske mere protiv Jevreja i Roma, uvedene ubrzo po uspostavljanju okupacione vlasti u Srbiji trebalo je, prema naknadnom uputstvu, da pogode samo čergare među Romima. Često se dešavalo da se ni nemačke okupacione, ni srpske vlasti nisu na to mnogo obazirale, tako da je, izgleda, većina Roma, streljanih u jesen 1941. godine, bila sedelačka i, po nemačkoj terminologiji, »sa časnim zanimanjem«. Isto se desilo i prilikom interniranja njihovih porodica u logor na Beogradskom sajmištu, jer su samo mali deo zatočenika bili čergari. Cinjenica da je većina Roma zatočenih u ovom logoru bila sedelačka, imala je, ipak, odlučujući značaj za njihovo oslobođenje.

Za puštanje iz logora, bilo je potrebno da u Komandu logora, iz mesta stanovanja zatočenika, stigne molba za puštanje overena od opštinskih vlasti koje su potvrđivale da je on tu stalno nastanjen. Prva puštanja bila su, izgleda, na osnovu molbi samih zatočenika iz logora, koje su naknadno potvrđivane u njihovim opštinama. Inicijator i sastavljač tih molbi bila je sestra Matilda. Ona je pisala molbe na osnovu podataka dobijenih od zatočenika, a zatim dh je predavala Komandi logora. Istovremeno, i rođaci zatočenih Roma, preko opštinskih vlasti, molili su za oslobađanje svojih najbližih iz logora. Molbe su obično pisane za cele porodice, pa je tako teklo i otpuštanje iz logora. Puštanje se vršilo svakih sedam ili deset dana, u manjim ili većim grupama. Prva grupa Roma puštena je već tokom januara 1942. godine, a zatim se puštanje odvijalo sukcesivno i postepeno u sve većem broju, što je i ostalima vraćalo nadu u skoro oslobođenje. Dana određenog za puštanje, svi Romi postrojili bi se van svog paviljona pred nemačkim i jevrejskim komandantom logora koji je čitao imena puštenih. Sestra Matilda tražila je od Roma da, posle puštanja, nađu rodbinu onih koji su još u logoru i upute ih da napišu molbe za njihovo puštanje.

Puštanje Roma iz logora na Beogradskom sajmištu trajalo je od januara do kraja marta ili početka aprila 1942. godine. Još 11. aprila 1942. godine, kao što smo videli, sahranjivani su Romi umrli u ovom logoru. Stoga nisu uverIjive tvrdnje da su Romi iz logora na Beogradskom sajmištu pušteni, uglavnom, posle šest nedelja ih posle dva me seca.

Ne može se pouzdano utvrditi šta se desilo sa grupom Roma, kojima nije imao ko da piše molbe za puštanje, kao i sa čergarima. Preživeli se sećaju da se iz logora nisu vratile njihove komšije za koje nisu upućene molbe za puštanje, a u logoru je ostala i grupa čergara. Nejasno je da li su oni, ipak, delimično ili potpuno pušteni, da li su pobijeni sa Jevrejima ili su streljani i pokopani u, eventualnoj, masovnoj grobnici uz reku Savu. U svakom slučaju, zatočeni pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta dovedeni u logor, početkom maja 1942. godine, ne sećaju se da su zatekli Rome.

Puštanje Roma iz logora na Beogradskom sajmištu gotovo u potpunosti okončano je do kraja marta 1942. godine. Time je, ujedno, nagovešten proces brzog pražnjenja ovog logora, započet već posle nekoliko dana. Prvih dana aprila 1942. godine, počelo je masovno ubijanje Jevreja iz logora, koje se završilo posle nešto više od mesec dana. Tako je prestao da postoji Jevrejski logor Zemun, a logor na Beogradskom sajmištu dobio je novu namenu i novo ime.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License