5 Konacno Resenje U Srbiji Prva Faza

5. »Konačno rešenje«, u Srbiji — prva faza

Napad Trećeg rajha na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. godine, označio je početak naglog pogoršanja položaja stanovništva okupirane Srbije, pre svega, komunista i drugih rodoljuba, kao i početak genocidnog terora nad Jevrejima i Romima.

Nemački pohod na Istok je praćen jakom propagandnom kampanjom kojoj su mnogo doprinele velike nemačke vojne pobede. Nemci su predstavljani kao viteški spasioci evropske civilizacije od »crvene nemani« — boljševizma, čiji je, pak, intelektualni potencijal bilo jevrejstvo.58 Jevrejima je pripisana kolektivna krivica i odgovornost; zamenom uzroka i posledica, ideoloških i psiholoških projekcija, napad je predstavljen kao odbrana, dok je žrtva postala napadač.

U Srbiji nemačke represalije zbog oružanih akcija koje su postepeno prerasle u ustanak, inspirisan i vođen od Komunističke partije Jugoslavije, od poćetka su obuhvatale i Jevreje, bez obzira na krivicu, a ubrzo i Rome. Do skoro potpunog uništavanja Jevreja u okupiranoj Srbiji došlo je u vreme kada je Narodnooslobodilački pokret, u njenom većem delu, već poodavno bio uništen, tako da nije bilo ni ovog, ma koliko iskonstruisanog i nestvarnog razloga za genocid.

Uništavanje Jevreja u Srbiji, u prvim mesecima sprovođenja, bilo je praćeno jakom propagandom (štampa, javno oglašavanje), a završeno je u tišini masovnih grobnica u Jajincima. »Konačno rešenje« u Srbiji otpočelo je u vreme kada taj program još nije bio sasvim uobličen, a završilo se na samom početku masovne primene tog »rešenja« u logorima smrti u okupiranoj Poljskoj.

Genocidni teror nad Jevrejima u okupiranoj Srbij' sa puno opravdanja može se podeliti na dve faze. Prvu fazu karakteriše uništavanje (uglavnom posle interniranja u logoru na Autokomandi u Beogradu) gotovo celokupnog muškog jevrejskog stanovništva u okupatorskim represalijama — od početka jula do početka decembra 1941. godine. U drugoj fazi izvršeno je interniranje i uništavanje preostalog dela Je.vreja u Jevrejskom logoru Zemun na Beogradskom sajmištu — od decembra 1941. do sredine maja 1942. godine.59

Isti put prošli su i brojni Romi: interniranju i streljanju muškaraca sledilo je interniranje njihovih porodica u Iogoru na Sajmištu, gde su mnogi stradali.

Uoči napada Nemačke na SSSR izvršene su pripreme, a posle invazije, 22. juna 1941." godine, počela su velika hapšenja koja, ipak, nisu uspela da spreče izbijanje ustanka u Srbiji, početkom jula 1941. godine. U maju 1941. godine planirana je izgradnja jednog koncentracionog logora za komuniste,60 a već 9. jula 1941. godine logor u kasarni Podoficirske škole na Banjici (Anhaltelager Dedinje — Prihvatni logor Dedinje) primio je prve zatočenike.61

Prema kriterijumima svrhe internacije, režima i broja zatočenika možemo, uz manje izmene, prihvatiti podelu logora u Srbiji na: a) logorezatvore, b) prihvatne (prolazne) logore i c) radne logore različitih vrsta — za lica određena na prinudni rad, za one na »slobodnom radu« i za lica na radu po radnoj obavezi.

Prve dve vrste logora, među kojima najčešće nije bilo većih razlika, stvarane su sa osnovnom namerom da se u njima izoluje, podvrgne torturi ili ubije što veći broj rodoIjuba, svih politički nepoželjnih lica, a naročito pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta, ali i nekih društvenih slojeva (na primer inteligencije),62 kao i za sprovođenje genocidnog terora nad Jevrejima i Romima. Ovi logori bili su, ujedno, i rezervoar taoca za streljanja. Neki od ovih logora bili su tako uređeni da su po mnogo čemu bili slični nemačkim koncentracionim logorima.63
Zatočenici ovih logora masovno su streljani u okupatorskim represalijama, a od proleća 1942. godine upućivani su i u logore van Srbije.

Već od jeseni 1941. godine, zatočenici su upućivani i na prinudni rad u rudnike u Srbiji, a narednih godina i van nje. Pri tome veliku ulogu imao je Generalni opunomoćenik za privredu u Srbiji, Franc Nojhauzen.64

Mreža nemačkih logora u okupiranoj Srbiji stvorena duž strateških suvozemnih i rečnih komunikacija, služila je, s jedne strane, za ostvarivanje ciljeva Trećeg rajha u samoj Srbiji, a, s druge, bila je i deo mreže logora u Rajhu i u zemijama koje su Nemci okupirali.

Organi nemačke Policije bezbednosti, a pre svega Gestapo, upravljali su skoro svim logorima u Srbiji (prve dve vrste logora). Iz njih su upućivali zatočenike na »prinudni rad« (Zvvangsarbeit) u Treći rajh, Norvešku, Grčku, Francusku ili u »zaštitni zatvor« (Schutzhaft), u koncentracione logore u Trećem rajhu ili Generalnom Guvernmanu.

Treba imati u vidu da se neki od logora za prisilni rad nisu mnogo razlikovali od koncentracionih logora, odnoseći, ponekad, i više ljudskih života.

U Trećem rajhu postojali su i logori za lica koja su se javila na »slobodan rad« (Freiarbeit). Ovo prijavljivanje za rad najčešće nije bilo ni najmanje dobrovoljno i veliki deo onih koji su iz Srbije i NDH upućeni u ove logore, upućeni su kao logoraši upravo od Policije bezbednosti.

Posebnu grupu logora u Trećem rajhu činili su logori za ratne zarobljenike: oficirski (Oflag) i logori za podoficire i vojnike (Stalag), koji su radili u poljoprivredi i industriji.65

Do proleća i leta 1942. godine, u Srbiji i Banatu uglavnom je formirana mreža nemačkih logora. Glavni logori, prve dve vrste (logori—zatvori i prihvatni logori), osim nekih manjih i kratkotrajnijih, bili su logori u Beogradu (na Banjici i na Sajmištu), Sapcu, Nišu, Velikom Bečkereku (sada Zrenjaninu), a donekle i logor u Zaječaru. Istovremeno, skoro je dovršena i mreža radnih logora; činili su je logori oko rudnika u istočnoj Srbiji (Bor, Kostolac), u Trepči (Prvi tunel u Starom Trgu) i u Lisi, a bilo je i više manjih radnih logora koji su, duže ili kraće, postojali na poljoprivrednim dobrima u Banatu (Banatski Brestovac, Banatski Vlajkovac, Čoka, Padej) ili su formirani radi seče šuma (ada Ostrvo na Dunavu). Kako su u ove logore upućivani i zatočenici iz logora — zatvora i prihvatnih logora u Srbiji, radni logori su bili ujedno i »filijale« (»područni logori«) tih logora. HiIjade zatočenika poslano je iz njih u radne logore na rad pod veoma teškim uslovima; mnogi su pomrli ili su ubijeni, a dosta iscrpljenih je vraćeno u svoje »matične« logore.66

Kao i drugde, i u okupiranoj Srbiji značajnu ulogu u organizovanju i čuvanju radnih logora, osim policijskih organa, imala je vojnoprivredna Organizacija Tot (Organisation Todt).67

Uništavanje Jevreja u okupiranoj Srbiji, ne računajući pojedinačna ubistva, otpočelo je jula 1941. godine. Uporedo sa širenjem ustanka sve oštrije bile su represalije okupatora prema stanovništvu Srbije, pa i prema Jevrejima i Romima. Grupisanje i delimično interniranje Jevreja odmah po okupaciji, krajem leta 1941. godine, preraslo je u interniranje gotovo svih jevrejskih muškaraca (delom i žena i dece) u logore namenjene isključivo Jevrejima, ali i u druge logore. U neke od ovih logora ubrzo su internirani i romski muškarci. Logori za Jevreje i Rome imali su osnovnu namenu da budu rezervoar talaca za masovna streljanja u jesen 1941. godine a potom su, ili prestali da pOstoje, ili su primili nove zatočenike.

Iako su antijevrejske mere uvođene istovremeno, one su ponegde, zbog lokalnih prilika, odmah dobile oštriji vid. U Banatu, kojim je praktično upravljala jaka nemačka nacionalna manjina, od pre rata pronacistički usmerena, već u drugoj polovini aprila 1941. godine, uhapšen je veći broj Jevreja. Internirani su u improvizovani logor u Velikom Bečkereku, smešten prvo u Centralnoj osnovnoj školi, a zatim u vojnoj kasarni u Ulici kraljice Marije, odakle su pušteni posle isplate milionskog iznosa.68 U Šapcu je, takođe, na početku okupacije, praktično internirano oko 1000 jevrejskih izbeglica iz Srednje Evrope. Smešteni su u adaptiranim žitarskim magacinima u PopLukinoj ulici. Formirali su svoj Jevrejski odbor koji se brinuo o snabdevanju i garantovao za njihov broj. Kao i šabački Jevreji (16 porodica sa 66 članova), i oni su morali da rade teške fizičke poslove izloženi pljački i ponižavanju.09 Položaj zatočenih Jevreja u Šapcu pogoršao se još više posle njihovog interniranja, 20. jula 1941. godine, u Iogor smešten u vojnim pionirskim barakama na obali Save u Šapcu. To je bio prvi jevrejski logor u okupiranoj Srbiji. Organizovala ga je i njime upravljala, na osnovu naređenja Službe bezbednosti iz Beograda, Krajskomandantura 897 u Šapcu, znači vojnoupravni organ. Oslobodivši se tada zatočeništva visokim otkupom, domaći Jevreji ipak su internirani u ovaj logor, 22. avgusta 1941. godine, u vreme interniranja svih muških Jevreja u Srbiji i Banatu.70

Već u prvim streljanjima, žrtve okupatorskih odmazdi bili su i Jevreji. Za to je bila dovoljna sumnja, neka verovatno iznuđena izjava, a najčešće razlog se nije ni tražio.

Vojni zapovednik u Srbiji general Šreder (Schroder) trebalo je da u Beogradu na Vidovdan, 28. juna 1941. godine, sa tribina primi defile folksdojčerskih jedinica. Na tribinama je pronađen eksploziv pa je za odmazdu, 5. jula 1941. godine, streljano 13 funkcionera »komunističkog pokreta i Jevreja«.71 Tokom jula 1941. godine, nastavljena su streljanja za odmazdu, a gotovo uvek, uz komuniste, streljani su i Jevreji: 8. jula streljano je 10 komunista i 3 Jevrejina,72 17. jula streJjano je u Beogradu »16 komunističkih funkcionera« i Jevreja,73 sutradan streljano je 28 ljudi, većinom članova KPJ i naprednog pokreta, a među njima i 6 Jevreja;74 20. jula streljan je »veći broj istaknutih komunista« i Jevreja,73 a 29. jula 1941. godine streljano je 100 Jevreja i 22 komunista. Za ovo do tada najmasovnije streljanje bila je dovoljna izjava omladinkeudarnika da ju je na akciju nagovorio Jevrejin, kao i sumnja da je drugu akciju pokušao, takođe, Jevrejin.76 Uoči streljanja pozvani su svi Jevreji (muškarci) u Komesarijat za Jevreje u Požarnoj komandi na Tašmajdanu, gde su sami morali da izaberu između sebe 100 osoba raznih profesija.77

Inicijativa da se Jevreji u Srbiji uništavaju putem odmazdi potekla je, prema njegovoj sopstvenoj izjavi, od šefa Operativne grupe policije V. Fuksa što je, svakako, bilo u skladu sa opštim naređenjima sa kojima je došao u Srbiju.7* Kao što se vidi po navedenim streljanjima, Fuksov predlog prihvaćen je u štabu Vojnog zapovednika u Srbiji. Već 21. jula 1941. godine, šef Vojnoupravnog štaba Harald Turner uputio je naređenje feldkomandanturama i krajskomandanturama da kao taoce za odmazdu prvenstveno treba uzimati Jevreje i Rome. »Njihove žene i decu treba pokupiti i prebaciti u neki sabirni logor da bi se Srbija očistila od njih.«79

Iako su nemački okupacioni faktori u Srbiji bili saglasni u pogledu primene najoštrijih mera protiv stanovništva, radi slamanja svih vidova otpora, odluka o rešavanju »jevrejskog pitanja« nije bila doneta još neko vreme. Šef Vojnoupravnog štaba prvo se zalagao, kao što je navedeno, da se Jevreji i Romi (muškarci) postreljaju, a njihove žene i deca deportuju iz Srbije u neki sabirni logor. Nedelju dana kasnije, u predlozima Vojnom zapovedniku za gušenje ustanka, osim masovnih streljanja, iseljenja i raseljavanja Mačve, predlagao je i likvidiranje inteligencije, nezadovoljnika, Jevreja i Cigana.80 Iste predloge ponovio je i Komandujućem generalu u Srbiji 21. septembra 1941. godine.81 Osim u svom prvom predlogu, Turner više nije tražio da se žene i deca Jevreja i Roma deportuju van Srbije. TJbuduće je tražio hapšenje svih Jevreja i Roma i njihovu likvidaciju zajedno sa ostalim protivnicima.

Opunomoćenik Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha u Srbiji Feliks Bencler (Felix Benzler), koji je, takode, bio nadležan za Jevreje (i masone), ostao je pri prvobitnom stavu o deportovanju Jevreja. Tražio je, 14. avgusta 1941. godine, od svog ministra Joahima fon Ribentropa »odluku da li se Jevreji mogu poslati Dunavom nizvodno ili ih treba uputiti u Generalni Guvernman«.82

Svoje zahteve, kasnije je više puta ponavljao dok je, istovremeno, i on bio za najoštrije mere protiv Jevreja i komunista.

Širenje ustanka u Srbiji sigurno je ubrzalo donošenje novih odluka u pogledu Jevreja, kao i sprovođenje ranijih. Upravo, uoči 14/15. avgusta 1941. godine, pohapšeni su svi banatski Jevreji i smešteni u tri privremena logora organizovana za njih u Novom Bećeju, Velikom Bečkereku i Pančevu. Imovina im je opljačkana, a oni su, sa nešto najnužnijih stvari, u nekoliko navrata i pod veoma teškim uslovima prebačeni šlepovima u Beograd. Na ovaj put bez povratka prvo su upućeni Jevreji iz Velikog Bečkereka (njih 1350) i iz Pančeva, a tek 20. septembra 1941. godine upućen je i poslednji transport od oko 700 Jevreja iz logora u Movom Bečeju.83

Oko broja Jevreja deportovanih iz Banata, postoje razlike u izvorima i literaturi. Procene se kreću od 2000 do 4000 osoba.84 Ako imamo u vidu da je prema izveštaju Feldkomandanture 599 Beograd, od 18. septembra 1941. godine, Komandantu Srbije u Beogradu, među 410.000 stanovnika registrovano 11.628 Jevreja, a da ih je, sredinom jula 1941. godine, bilo 9435 (od njih je oko 200 streljano tog meseea, a isto toliko neposredno pre ovog izveštaja), najverovatnije je iz Banata u Beograd deportovano, računajući i oko 700 Jevreja iz logora u Novom Bečeju, oko 3300 Jevreja svih uzrasta.85 Predstavništvo jevrejske zajednice u Beogradu očekivalo je dolazak 3600 Jevreja iz Banata.86

Gotovo istovremeno, 22. avgusta 1941. godine, pohapšeni su i malobrojni preostali Jevreji iz Šapca i smešteni u logor na Savi, gde se ukupno našlo oko 1200 Jevreja.87

Po deportovanju u Beograd, banatski Jevreji su popisani, preko Predstavništva jevrejske zajednice, organizovan je njihov smeštaj i ishrana po jevrejskim kućama i u Aškenaskom hramu, a izgleda, i u Topovskim šupama na Autokomandi.88

U Beogradu je, 22. avgusta 1941. godine, počelo masovno hapšenje jevrejskih muškaraca starijih od 14 godina, prvo banatskih, pa beogradskih. Internirani su u logoru organizovanom u vojnim Topovskim šupama na Autokomandi, u Beogradu.89 Ovi objekti služili su, pre toga, za privremeni smeštaj srpskih izbeglica kojih je, u drugoj polovini jula 1941. godine, tu bilo 1200.90 Na ovom prilično skučenom prostoru bilo je smešteno prosečno oko 1400 Jevreja.91 Ovaj logor u izvorima se različito nazivao (Jevrejski logor, Jevrejski prolazni logor u Beogradu). Imao je nemačku komandu i stražu i bio je pod Jevrejskim referatom Gestapoa. Unutrašnju upravu logora imali su sami Jevreji. O ishrani zatočenika brinulo se Predstavništvo jevrejske zajednice koje, ipak, nije moglo da obezbedi bolju ishranu logorašima, odvođenim van logora na teške radove, a u samom logoru bili su izloženi raznim oblicima torture.92 Troškove za njihovu ishranu delimično je snosila i Opština grada Beograda koja je, 20. aprila 1942. godine, tražila od Nemaca da joj ih nadoknadi.93 Pokazalo se da je osnovna namena logora u Topovskim šupama bila, tokom više od tri meseca postojanja, da bude rezervoar talaca za masovna streljanja zbog nemačkih gubitaka u borbama sa ustanicima.

Posle naređenja Komandanta Srbije, od 12. septembra 1941. godine, »da se pohapse svi aktivni oficiri i podoficiri, svi Jevreji i Cigani, jer svi oni rade protiv Nemaca tajno, kao špijuni i obaveštajci neprijatelja Nemačke«,"4 usledila su nova hapšenja koja su, najvećim delom, zavtšena do 20. oktobra 1941. godine. Većina uhapšenih Jevreja i Roma internirana je u logoru na Autokomandi, ali, delom, i u logoru na Banjici. U pritvoreničkim knjigama Banjičkog logora, već 13. septembra 1941. godine, registrovano je 13 muškaraca — Roma iz Meljaka, koji su posle tri dana odvedeni na streljanje. Narednog dana, upisano je 187 beogradskih Jevreja za koje je, kao i za nekoliko dovedenih u međuvremenu, posle tri dana, 17. oktobra 1941, naznačeno da su odvedeni u »jevrejski logor Zemun«.95 Prema svedočenju dr Stefana Đelinea, ova grupa je u nemačkoj kartoteci dobila oznaku »crni jahač«, što znači da su streljani.96 Mogude je da je ova grupa brojala i više osoba, jer je upravo u to vreme na mestu Trostruki Surduk, 3 kilometra od Bežanije ka Surčinu, streljano 240 Jevreja.97

Komandant Srbije obavestio je, 17. septembra, Komandanta Jugoistoka o hapšenju Jevreja u Beogradu,98 a 26. septembra 1941. godine o hapšenju Jevreja u Smederevu i okolini »pošto je utvrđeno da su podstrekači ustanka«. Smederevski Jevreji, njih 1500, verovatno su odmah upućeni u Beograd.99

Počevši od 17. septembra, uhapšeno je 65 Jevrejki koje su upućene u logor na Banjici, odakle su, 9. decembra 1941, odvedene »od SS«, bez sumnje, u Jevrejski logor na Sajmištu.100

Sredinom oktobra 1941. godine, počelo je interniranje Jevreja (muškaraca) i iz Niša i južne Srbije u niški logor na Crvenom krstu (Anhaltelager Nisch — Prihvatni logor Niš), na čijoj je izgradnji, mesec dana ranije, radila upravo jedna grupa od 50 Jevreja.101

U ovaj logor internirana je većina od 843 Jevreja (666 domaćih i 177 emigranata) koliko je, juna 1941. godine, živelo u Moravskoj banovini.102

Do 20. oktobra 1941. godine, uglavnom je završeno interniranje jevrejskih muškaraca iz Srbije i Banata.103 Interniranje romskih muškaraca, započeto sredinom septembra, u mnogo širem obimu nastavljano je krajem oktobra 1941. godine. Nemci i srpski žandarmi izvršili su tada niz racija u Beogradu i njegovoj okolini: 27. oktobra u Marinkovoj bari (toga dana u Beogradu uhapšeno 250 Cigana),104 28. oktobra na Ćuburi i u Jataganmali, 29. oktobra na Bulbuderu, Pašinorn brdu, u Mirijevu i u Višnjici, 30. oktobra u Žarkovu,ltb i u Boleču 31. oktobra 1941. godine.106 Svi su smešteni u logoru na Autokomandi, a poslednja grupa u Banjičkom logoru. Hapšenja Roma nastavljena su i narednih dana.107

Inicijative za interniranje Jevreja i Roma potekle su, kako se vidi, iz policijskog i vojnoupravnog aparata nernačke okupacione uprave i ne mogu se vezivati za diplomatskog predstavnika Trećeg rajha.108 Interniranje Jevreja u Srbiji moglo je F. Benclera da zadovolji samo kao trenutna mera. On je smatrao da bi se pravi rezuitati postigii tek deportovanjem Jevreja van Srbije. Dok je, sredinom avgusta 1941. gcdine, tražio deportovanje svih Jevreja, 8. septembra 1941. godine smatrao je da je dovoljno proterati samo muškarce, 8000 po njegovoj proceni.109 Između Benclera i njegovih pretpostavljenih u Berlinu došlo je do žive prepiske u kojoj se on uporno zalagao za deportovanje Jevreja iz Srbije, čvrsto se držeći dogme da su oni značajna inteiektualna i stvarna snaga među ustanicima.

Ustanak se širio i bližio svojoj kulminaciji, što je sve okupacione faktore, pa i Benclera, teralo na što hitnije mere. On se, pri tome, pozivao i na izričito Ribentropovo obećanje pomoći u deportovanju iz Srbije ne samo Jevreja, već i »slobodnih zidara i neprijateljske inteligencije«, navodeći da ima i podršku Komandanta Srbije.110
Za razliku od svog predstavnika u Srbiji, nadležni u berlinskom Ministarstvu dosledno su stajali na stanovištu da ne postoje uslovi za deportovanje Jevreja iz Srbije. Smatrali su da je Jevreje trebalo zatvoriti u radne logore i postepeno ih likvidirati.111 Ovi predlozi poticali su od Frica Rademahera (Fritz Rademacher), šefa Jevrejskog referata (D III) u Ministarstvu inostranih poslova. On je blisko sarađivao sa Adolfom Ajhmanom, koji je u berlinskom Gestapou imao isto zaduženje.

Zbog neslaganja po pitanju Jevreja u Srbiji, u samim vrhovima diplomatskog i policijskog aparata Trećeg rajha, došlo je do konsultacija u kojima su učestvovali i J. Ribentrop i R. Hajdrih. Zaključeno je da u Beograd dođu njihovi predstavnici i zajednički reše problem. Tako su, 11. oktobra 1941. godine, u Beograd doputovala dva predstavnika Gestapoa i savetnik Rademaher. Vodili su razgovore sa vodećim okupacionim predstavnicima, o čemu je sačuvan Rademaherov izveštaj od 25. oktobra 1941. godine. Ustanovljeno je da se ne radi o 8000, već 4000 jevrejskih muškaraca. Predloženo je da se 3500 strelja, dok je preostalih 500 trebalo upotrebiti za održavanje reda i organizovanje snabdevanja i zdravstvene službe u getu. U njemu bi bili, tokom zime, smešteni preostali Jevreji (oko 20.000 žena, dece i staraca) i 1500 Cigana, čije je muškarce, takođe, trebalo streljati. Geto je predviđen u »ciganskoj četvrti« Beograda. Zbog nehigijene geto bi, međutim, bio samo prolazna stanica na putu za logor na »srpskom ostrvu Mitrovica« na Savi. Na tom ostrvu izgradila bi se dva logora: jedan za Jevreje i Rome, a drugi za »50.000 srpskih taoca«. I ovaj jevrejski logor bio bi samo prolazna stanica za neki logor na istoku.112

Rezultati razgovora značili su potvrdu dotadašnje politike okupacionog vojnoupravnog aparata u Srbiji — u okviru širih mera odmazde nastaviti :i okončati streljanje jevrejskih muškaraca. Interniranje njihovih porodica radi deportovanja u neki logor na istoku samo prividno bio je ustupak Bencleru. U stvari, njegovo Ministarstvo istrajno se zaiagalo, da se ovo pitanje reši u samoj Srbiji, stavljajući mu do znanja da nije dobro da se na ovom pitanju toliko angažuje. lako mu je skrenuta pažnja da se više ne bavi ovim pitanjem, početkom decembra 1941, Bencler je još jednom ponovio svoj zahtev za deportovanje Jevreja van Srbije.113

U međuvremenu rastao je talas nemačkih represalija u Srbiji u kojern su, sem Srba, pre svega komunistički orijentisanih, stradali i Jevreji. Za razliku od meseca jula, avgust i prva polovina septembra 1941. godine, uglavnom su protekli u interniranju Jevreja. Početkom septembra u zaječarskoj Krajskomandanturi streljano je 7 osoba — od toga 4 Jevreja (3 :iz Aleksinca).114 Streljanje oko 200 Jevreja, 17. septembra 1941. godine, interniranih u Banjičkom logoru, najavilo je još masovnije egzekucije narednog meseca. U 'naredbama za streljanje za odmazdu i dalje se naglašavalo da prvenstveno treba uzimati Jevreje i komuniste, ali sada u srazmeri od »50—100 komunista« za jednog nemačkog vojnika, kako je stajalo u naredbi načelnika štaba nemačke Vrhovne komande Kajtela od 16. septembra 1941. godine.115 Opunomoćeni i Komandujući general u Srbiji, 10. oktobra 1941. godine, dopunio je ovu naredbu. Po njegovom naređenju, kao taoce trebalo je uhapsiti, osim komunista, i sumnjive muškarce, sve Jevreje i delimično nacionaliste i demokrate.116 Kako je ovo naređenje bilo u skladu sa ranijim, po čemu se već postupalo, samo je modifikovano prema Kajtelovom naređenju.

Naređenje generala Bemea, od 10. oktobra 1941. godine, doneto je u jeku velike nemačke operacije »čišćenja luka Save« otpočete 24. septembra 1941. godine.117 Posle »krvavog marša«, od Klenka do Jarka, za hiljade uhapšenih organizovan je, 30. septembra 1941. godine, u vojnim kasarnama na Senjaku u Sapcu logor (Durchgangslager Sabac — Prolazni logor Šabac). U ovaj logor internirani su i svi muškarci iz jevrejskog logora na Savi.118

Posle streljanja grupe od oko 200 Jevreja iz Banjičkog logora, logori na Senjaku u Šapcu i u Topovskim šupama u Beogradu postali su za okupatora glavni izvor jevrejskih, a ubrzc i romskih talaca. Ovim logorima upravljali su i čuvali ih pripadnici nemačke policije, dok su streljanja vršili pripadnici oružane sile (VVermachta). To je bio nastavak i do tada, uglavnom skladne saradnje nemačkog policijskog i vojnog aparata u Srbiji na rešenju »jevrejskog pitanja«.

Zbog pogibije 21 nemačkog vojnika Opunomoćeni i Komandujući general u Srbiji tražio je od šefa Vojnoupravnog štaba da odredi za streljanje 2100 zatvorenika iz koncentracionih logora u Šapcu i Beogradu, prvenstveno Jevreja i komunista.1'9 Tokom 9. i 11. oktobra 1941. godine, streljano je 449 Ijudi, a izgleda da, još 20. oktobra 1941. godine, streljanje u ovoj odmazdi nije bilo okončano.120 Sef Operativne grupe policije u Beogradu javio je, 9. oktobra 1941. godine, da će za 21 poginulog nemačkog vojnika biti streljano 2100 Jevreja i Cigana i to 805 iz logora u Šapcu, a ostali iz jevrejskog prolaznog logora u Beogradu.121 Tokom 12. i 13. oktobra u Zasavici kraj Šapca streljani su Jevrejimuškarci iz logora na Savi i Romi, njih ukupno 868 (ili 834).122 Prema izveštaju šefa Operativne grupe policije, do 21. oktobra 1941. godine, tokom ove odmazde streljano je 2200 Srba i Jevreja.123 Zbog pogibije dva nemačka vojnika u Beogradu, 17. oktobra 1941. godine, streljano je 200 komunista i Jevreja.124 Posle akcije partizana kod Gornjeg Milanovca, u Kragujevcu, 18. oktobra 1941. godine, izvršeno je hapšenje svih jevrejskih muškaraca i nešto komunista — ukupno oko 70. Svi oni pogubljeni su u velikom streljanju tri dana kasnije.125 U periodu od 27. do 30. oktobra izvršena su nova masovna streljanja Jevreja, a sada i Roma, iz logora na Autokomandi, najčešće na nekoliko stratišta u Banatu.126

Izgleda, početkom novembra 1941. godine, skoro da i nije više bilo živih muških Jevreja i Roma koji bi poslužili kao taoci. Posle napada na nemačkog stražara, 3. novembra, »streljano je 100 komunista i 3 Jevreja«.127

Teško je utvrditi tačan broj streljanih Jevreja do početka novembra 1941. godine. Procena da se radi o cifri od oko 5000 osoba, starijih od 14 godina, verovatno je približno tačna. Polovinom tog meseca u logoru na Autokomandi nije ostalo više od 200—300 Jevreja i izvestan broj Roma, kao i 50—60 stručnih radnika — Jevreja koji su ubrzo upućeni na prinudni rad u Treći rajh.128

Još teže je doći čak i do približnog broja stradalih Roma u istom periodu. Ipak, ako imamo u vidu da je u pomenutim streljanjima u Zasavici ubijeno do 500, da je na Autokomandi internirano i uglavnom streljano sigurno 1000— 1500 Roma, kao i da su i oni bili žrtve nekih drugih streIjanja (u Kragujevcu, Kruševcu), gotovo je sigurno da je u jesen 1941. godine, u okupiranoj Srbiji stradalo najmanje 2500 romskih muškaraca.

Vesti o masovnim okupatorskim zločinima brzo su se širile Srbijom, izazivajući ogorčenje i revolt. Štampa Narodnooslobodilačkog pokreta sa velikom pažnjom pratila je ove tragične događaje, pozivajući na još odlučniju borbu protiv okupatora i kvislinga. Među žrtvama zločina nisu posebno isticani Jevreji i njihova stradanja, kao ni Romi (osim jednom).129

Za masovne nemačke represalije u Srbiji, sredinom oktobra 1941. godine, saznala je i jugoslovenska vlada u izbeglištvu. »Žrtve za ova streljanja uzimaju se iz komunističkog logora, koji se nalazi u kasarni 18. peš. puka na Banjici, ili iz koncentracionog logora proteranih Jevreja iz Banata ili Jevreja žitelja Beogradske opštine, a kad im ni ovo nije dovoljno broj popunjavaju pritvorenici Gestapoa, bez obzira za kakvo su delo uhapšeni«.""

Do početka novembra 1941. godine, skoro u potpunosti je ostvarena namera nemaćke vojnookupacione uprave, za koju je dobila potvrdu od Berlina, da pitanje Jevreja u Srbiji reši njihovim masovnim streljanjem u represalijama protiv ustanika.

Ova prva faza »konačnog rešenja« bila je praćena jakom i prilično raznovrsnom nemačkom i kvislinškom propagandnom akcijom. Oslanjajući se na dogmu o jevrejstvu kao izvoru komunizma, okupator je nastojao da odgovornost za ustanak prebaci i na Jevreje. Zato su uz komuniste, gotovo obavezno, streljani i Jevreji, o čemu je javnost na više načina obaveštavana. Smisao ove propagande bio je da se narod izoluje od ustanika, jer ga vode komunisti koji su u službi Moskve, kao i Jevreji. Dakle, u pitanju je elemenat stran srpskom narodu. Pogibija Jevreja u partizanskim redovima bila je dragoceni argument za ovakve tvrdnje.131

Upravo u oktobm 1941. godine, u vreme vrhunca ustanka i najžešćih represalija u Srbiji, i antijevrejska kampanja u javnosti dobila je najšire razmere. O tome najbolje svedoči niz članaka objavljenih u »Novom vremenu«, »Obnovi« i drugim kvislinškim i okupacionim listovima. Vrhunac ove kampanje svakako je hila »antimasonska izložba« u Beogradu otvorena 22. oktobra 1941. godine. Iako je, u osnovi, izložba bila antijevrejski usmerena, njene poruke bile su šire: tajno jevrejsko vodstvo preko masona stoji iza kapitalizma, ali i iza komunizma. Slobodni zidari, Jevreji i komunisti vrio tesno sarađuju. »To je ogromna hidra sa tri glave«.132

Ovom kampanjom trebalo je stvoriti klimu u javnosti (ma koliko da je okupator do nje malo držao) da su oštre mere protiv svih neprijatelja poretka neophodne i opravdane. Posle akcije protiv ustanika i Jevreja, početkom novembra 1941. godine, počelo je i veliko hapšenje i interniranje u logoru na Banjici većeg broja beogradskih intelektualaca, kao taoca. To je na izvestan način bilo najavljeno i »antimasonskom izložbom«, jer su ovi intelektualci smatrani, s raziogorn ili ne, za masone. Ova veoma dobro posećena iziožba, čijoj su popularnosti verovatno najviše doprineli grejanje prostorija i nagrade jubilarnim posetiocima,133 bila je ujedno i nemački propagandni odgovor na stvaranje faktičkog ratnog savezništva Sovjetskog Saveza i Velike Britanije, iza koje su stajale Sjedinjene Američke Države, odnosno »organizovani jevrejski kapitalizam«. Upravo je jačanje ovog savezništva podjarivalo nacistički vrh protiv Jevreja koji su okrivIjivani da stoje iza takvog razvoja događaja.134

»Konačno rešenje jevrejskog pitanja« u okupiranoj Srbiji ulazilo je istovremeno u svoju drugu, konačnu i najtragičniju fazu, što je dovelo do gotovo potpunog genocida Jevreja. Dok su još vršene egzekucije nad preostalim jevrejskim muškarcima, počele su pripreme za interniranje njihovih porodica u logor na Beogradskom sajmištu. Do sredine maja 1942. godine, gotovo niko od njih nije bio više u životu. U odnosu na akutan problem gušenja širokog ustaničkog pokreta u Srbiji, u jesen 1941. godine, »jevrejsko pitanje« bilo je za nemačkog okupatora od drugostepenog značaja i direktno je zavisilo od razvoja događaja u borbi protiv vojnih snaga Narodnooslobodilačkog pokreta. Čim je postalo nedvosmisleno jasno da je ustanak u zapadnoj Srbiji poražen, nemačka vojnookupaciona uprava odmah je počela sa interniranjem svih preostalih Jevreja, uglavnom žena i dece, u Jevrejski logor Zemun na Beogradskom sajmištu. Njihovo masovno uništavanje, u proleće 1942. godine, bilo je u znaku okupatorskih očekivanja širenja ustaničkog pokreta.

58 The Holocaust and the Neo-Nazi Myth.om.ania, The Launching of the »Final Salution« by dr Joseph Billig. The Existence of Gas Chambers, The Number of Victims and the Korherr Report by Geor-ges Wellers, edited by Serge Klarsfeld, The Beate Klarsfeld Foundation, New York, 1978, 48; (dalje: The Holocaust); »Novo vreme«, više čla-naka posle 22. VI 1941, IAB, Zbirka plakata.

59 C. R. Browning, n. d., 55—56; nešto drukčije: V. Glišić, Teror i zločini, 81.

60 AOS, NdA, k-19, f-1, d-5: Ministarstvo unutrašnjih poslova, mesec maj 1941, Izveštaj.

61 V. Glišić, Teror i zločini, 43; M. Borković, n. d., I, 65—66; Ba-njica, Beograd, 1967, 19—21.

62 Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ra¬tu naroda Jugoslavije, I/l, Beograd, 1949, 581—582 (dalje: Zb. NOR): Zapovednik Srbije, Upravni štab — Opunomoćenom i Komandujućem generalu u Srbiji: Zatvaranje talaca, Beograd, 1. XI 1941.

63 NOS, IV, 793.

64 Zb. NOR, I/l, 591—592: Opunomoćeni i Komandujući general u Srbiji — Zapovedniku oružane sile na Jugoistoku: Desetodnevni izveštaj, 10. XI 1941: »U cilju povećanja proizvodnje u rudniku Ko-stolac, Generalni opunomoćenik za privredu u Srbiji stavio je na raspoloženje, kao pomoćne radnike, 300 muškaraca iz koncentracionog logora u Šapcu«.

65 NOS, IV, 793—794; N. Živković, n. d., 238—273; IAB, fond Za-povednika policije bezbednosti i Službe bezbednosti (BdS).

66 Dr Venceslav Glišić, Concentracion camps in Serbia (1941— —1944), u: The Third Reich and Jugoslavia 1933—1945, Beograd, 1977, 691—715; Bozjidar Ivković, Zatvori, koncentracioni i radni logori u Banatu 1941—1944. (primena fašističkih metoda genocida), Zbornik za društvene nauke Matice srpske, 39 (1964), 108—134; Mr Ljubica Šijački, O zatvorima, logorima i logorskim radionicama u Banatu 1941—1944. godine, Vojno-istorijski glasnik (VIG), 1 (1979), 175—199; NOS, IV, v.m.

67 Organizacija Tot, Vojna enciklopedija, Beograd, VI, 1973, 442;

68 B. Ivković, n. d., 378—378; J. Romano, n. d., 64.

69 Stanoje Filipović, Logori u Sapcu, Novi Sad, 1967, 135—137.

70 Isto, 138.

71 Zb. NOR, I/l, 345; Vojni zapovednik na Jugoistoku — Vrhov¬noj komandi oružane sile: Dnevni izveštaj od 6. VII 1941. Vid. i: Zb. NOR, 1/2, Beograd, 1952, 304: NOS, IV, 778.

72 Zb. NOR, I/l, 346; Vojni zapovednik na Jugoistoku — Vrhovnoj komandi oružane sile: Dnevni izveštaj od 8. VI 1941.

73 Isto, 347—348; Šef Policije bezbednosti i Službe bezbednosti Berlin, 19. VII 1941: Izveštai o događajima u SSSR-u, vid. i Zb. NOR 1/2, 308.

74 Zb. NOR, 1/2, 310—311; »Novo vreme«, 63, 19. VII 1941.

75 Zb. NOR, 1/2, 314; »Novo vreme«, 66, 22. VII 1941.

76 Zb. NOR, I/l, 353—354; Šef Policije bezbednosti i Službe bez¬bednosti, Berlin, 29. VII 1941: Izveštaj o događajima u SSSR-u. Vidi i: Isto, 351, 357; Zb. NOR, 1/2, 318.

77 »Politika«, 11802, 1. XI 1944, n. č.; IAB, ZRP, MG-150, sećanje Ree Almozlino-Rot.

78 J. Romano, n. d., 69.

79 AOS, NA, k-41B, f-1, d-10/434-435.

80 AOS, NA, k-41B, f-1, d-12/544-550.

81 AOS, NA, k-27/II, f-2, d-1; Zb. NOR, I/l, 448.

82 Zb. NOR, XII/1, Beograd, 1973, 299; C. R. Browning, n. d, 58.

83 Zločini, 14; B. Ivković, n. d., 384—386.

84 V. Glišić, Teror i zločini, 83; J. Romano, n. d., 71; Š. Veg, n. d, 83.

85 AOS, NA, NAV, T-501, r-246, s-358—359; Zb. NOR, XII/1, 413. Prema drugim podacima u Beogradu je tada bilo 250.000 stanov¬nika. Vidi: Jovan Marjanović, Beograd, Beograd 1964. 73.

86 IAB, OGB, inv. br, 2: Predstavništvo jevrejske zajednice — Piedsedniku Opštine grada Beograda, Beograd, 17. VIII 1941.

87 S. Filipović, n. d., 138; V. Glišić, Teror i zločini, 83.

88 IAB, OGB, inv. br. 2: Predstavništvo jevrejske zajednice — Predsedniku Opštine grada Beograda, Beograd, 21. VIII 1941.

89 IAB, OGB, inv. br. 2: Predstavništvo jevrejske zajednice — Predsedniku beogradske opštine, Beograd, 22. VIII 1941.

90 »Novo vreme«, 32, 18. VI 1941.

91 IAB, OGB, inv. br. 2: Predstavništvo jevrejske zajednice — Predsedniku gradskog poglavarstva, Beograd, 23. X 1941.

92 L. Ivanović, n. d.. 300; kao napomena 91.

93 AOS, NA, NAV, T-75, r-61, s-463; Jovanović-Tumeru, 20. IV
1942.

94 AOS, NA, k-41F, f-1, d-9/3318—3319.

95 IAB, Fond upravegrada Beograda(UGB), Knjiga ličnih podataka pritvorenika koncentracionog logora na Banjici (Banjieke knjige), inv. br. 195/SP-4, red. br. 219—233, 234—420.

96 Saopštenje br. 44, u: Saopštenja br. 34—53, Demokratska Federativna Jugoslavija, Državna komisija za utvrđivanje zločina oku¬patora i njihovih pomagača, Beograd, 1945, 511.

97 Saopštenje br. 87, Sajmište — mučilište naroda Jugoslavije, u: Saopštenja br. 66—93, Beograd, 1946, 787—792.

98 AOS, NA, NAV, T-501, r-246, s-353-354.

99 AOS, NA, NAV, T-501, r-246, s-422—432; Zb. NOR, I/l, 4<56; V. Glišić, Teror i zločini, 83; L. Ivanović, n. d., 300.

100 IAB, UGB, Banjičke knjige, red. br. 562 i dalje.

101 M. M. Milovanović, n. d., 91—92.

102 AOS, NdA, k-19, f-1, d-35. kb

103 Zb. NOR, I/l, 543—545.

104 Isto, 570.

105 V. Glišić, Teror i zločini, 88.

106 IAB, UGB, Banjičke knjige, red. br. 994—1008.

107 Zb. NOR, XII/1, 589; Opunomoćeni komandant u Srbiji (Ko mandant Srbije — Upravni štab) — svim feldkomandanturama, Beo grad, 3. XI 1941.

108 L. Ivanović, n. d., 301.

109 Isto; V. Glišić, Teror i zločini, n. d.. 84.

110 Isto.

111 V. Glišić, Teror i zločini, 85.

112 AOS, NA, London, r-1, ST297108; V. Glišić, Teror i zločini, 85; L. Ivanović, n. d., 301. Ne radi se o 50.000 srpskih »buntovnika«, nego o 50.000 talaca, to jest o porodicama ustanika koje je, pak, trebalo streljati.

113 L. Ivanović, n. d., 304.

114 Zb. NOR, 1/2, 338.

115 ZB. NOR, I/l, 431—432.

116 Isto, 502—503.

117 J. Marjanović, n. d., 249.

118 S. Filipović n. d., 139—140; »Borba«, 19, 27. XI. 1941, Šabac čeka osvetnike.

119 Zb. NOR, I/l, 480—481.

120 Isto, 496, 500, 526—528, 544—545.

121 Isto, 498—499; Zb. NOR, XII/1, 486—487.

122 S. Filipović, n. d, 140—144.

123 Zb. NOR, I/l, 554—555.

124 Zb. NOR, 1/2, 358—360. Od 200 streljamh nešto preko 100 Jevreji.

125 Zb. NOR, I/l, 548, 553; J. Romano, n. d., 69.

126 zb. NOR, I/l, 583—584, Zločini, 15.

127 Zb. NOR, 1/2, 369—370.

128 Arhiv Jugoslavije (AJ), fond Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (oznaka fonda 110), f-321; IAB, ZRP, MG(nr), sećanje Stevana Koštica, Zločini, 15; L. Ivanović, n.d., 304.

129 Zb. NOR, II/l, Bilten Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, 1941—1945, Beograd, 1949, 10—11, 20. X 1941: Teror okupatora i izdajica naroda; vid. i: »Borba«, 5, 28. X 1941: Fašistička zverstva; »Borba«, 14, 15. XI 1941: Hitlerovci i nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu.

130 AOS, Četnička arhiva (ČA), Bileća, r-1, s-677—699; Izjava majora Vladete Bogdanovića i poručnika Dragomira Nikolića, Kairo, 14. X 1941.

131 M. Anaf, n.d, 76.

132 »Novo vreme«, 147, 23. X, 1941; Isto, 153, 30. X 1941

133 »Novo vreme«, 164, 11. XII, 1941; Isto, 184, 4. XII 1941 – tridesthiljaditi posetilac dobio jedve kokoške, a pedesethiljaditi metar drva

134 The Holacaust, 50-51

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License