5 Izmedu Dva Svetska Rata

5. ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Око 40.000 цивилних и војних бегунаца из Совјетске Русије нашло је после октобарског преврата из 1917. године уточиште у Србији. Министарство Унутрашњих дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 18. октобра 1920. године известило је начелство округа Неготин, да је Влада одлучила примити 24. овог месеца једну већу групу од 2093 руских војних рањеника и болесника, дотад смештених на грчком острву Лемнос, од којих ће педесеторо бити стационирано у Кладову, са упутством да становништво сматра руске избеглице својом браћом и да према њима поступа као према својима (105). Летопис кладовске цркве о томе бележи да је свештеник Сава Илић ''дочекао 19. партију руских избеглица, већином из армије генерала Врангела са Крима и јужне Русије, који су побегли испред бољшевизма. Старао се о њиховој храни и преноћишту и испраћао даље'', што сведочи о околности да је Кладово било успутна станица, а у неку руку и прихватни пункт за велики број руских емиграната, од којег се тек педесетак определило да се ту настани на дужи рок.
За разлику од појединих експонената тзв. ''високе политике'', већина емиграната изабрала је пут укључења у рад на убрзању развоја младе балканске краљевине. Тако је царски генерал Лав Денега у Кладову богатом риболовним вировима где је чест плен била морска риба из рода Моруна, чији су примерци досезали тежину и до пар стотина килограма, отпочео са производњом, захваљујући њему надалеко у свету знаног кладовског кавијара. Изузев у зрелости рибљих јајашаца у време приспећа великих риба из Црног мора Дунавом до Ђердапа, тајна изузетне вредности овог производа, годинама присутног у најлуксузнијим европским и америчким ресторанима, крије се у саставу конзерванса чији је рецепт у Кладово донео Лав Денега са својом супругом. Према причи распрострањеној међу радницима рибарског газдинства, блиски рођак Денегине супруге Вере справљао је овај ретки производ за трпезу цара Николе Другог, те је управо његовим доброчинством рецепт за конзерванс доспео на ђердапско поднебље.
Овај крај постао је познат и по настанку нове домаће врсте- штрбачког говечета. На подручју Штрпца, северно од Текије постојало је десет говедарија/ вакарија, места окупљања говеда из великог броја домаћинстава, ради заједничке испаше. Једна говедарија формирана је на висоравни Малог Шрпца, на месту Голо брдо, од говеда чији су власници били становници Текије. Новонастала врста имала је изузетне радне карактеристике, ''када се налази под теретом добија се утисак чврстине и способности тела, као да је ногама из земље израсло'' (106). Његова примена у обради земље, транспорту терета из Мирочких шума, али и на другим релацијама у кладовској регији, чинила га је важним животним и привредним условом за велики део становништва. Почетна раса ове врсте је домаћа буша, потпуно заступљена у регији све до 1906.г. Те године одгајивачи из Текије донели су неколицину мушких телади црвено- шарене боје из Оршаве. Њиховим укрштањем, а потом укрштањем насталог подмлатка са једнобојним сивим бугарским говечетом, присутним овде од периода пред почетак Балканског рата настали су мешанци, потом укрштани, почев од 1918.г, са грлима пинзгавац, монтафонац и сименталац. Тако је настало штрбачко говече, једнобојно, са основном бојом црвеном, жутом и сивом, са кратким и чврстим ногама, наглашеним тетивама, краћим вратом и широком главом, са роговима у форми лире и врховима повијеним уназад (107). Ова грла обележила су развој сточарства али и других привредних грана све до интензивирања употребе машина у обради земље и саобраћају. Били су предмет трговине, тражен и на суседним иностраним тржиштима. Поред њих, значајни извозни артикли овог периода су дрвна грађа, дуге за бурад, полупрерађевине од меса, шљиве, риба.

Кладово су 4. новембра 1930.г. посетили краљ Александар и краљица Марија- ''иако се за долазак Њ.В. Краља сазнало једва четврт часа раније, ипак се вест о томе пронела врло брзо кроз варош, тако да је маса света изашла на пристаниште да поздрави Њихова Величанства… Нарочито се живо интересовао Њ В Краљ о стању и привредним приликама овога краја. Тако је исто показао јако интересовање и распитивао се о путевима у овоме крају (108). Свега пар месеци раније, крајем априла 1930.г. југословеснки и румунски представници сложили су се да на основу конвенције из 1913, ратификоване 1914.г, изграде мост преко Дунава и успоставе директну железничку линију Београд- Букурешт.
‘’Кладовска банка а.д.’’ 1925. године обновила је рад са управним одбором- председник Јаков Лазаревић, потпредседник Глигорије С. Буртановић и чланови Стерен Живановић, Драгутин Џингалашевић, Петар К. Николић, Никола А. Јанковић. Надзорни одбор чинили су Пера Николајевић, председник, и чланови Риста Л. Вулчевић, Коста А. Јанковић, Михајло Ђенић, Најдан М. Димитријевић. Банка је те године поседовала 400.3000,58 динара улога на штедњу и 250.000 динара главнице (109). На крају 1929.г. Кладовска банка располагала је, поред 250.000 динара капитала и са 1.438.909 динара улога на штедњу, али је неповерење међу власницима акција довело до њеног краха и преузимања водеће улоге од стране новосноване Кључке банке 1930.г. (110). Дозволом од 31.1.1933.г. овој установи са седиштем у Кладову одобрено је да може: примати новац на штедњу, давати зајмове на менице, реесконтовати менице, примати оставе на чување и руковање, давати зајмове на хартије од вредности, вршити наплате и исплате за другога и радити све друге мењачке и банкарске послове, чиме је њен рад уподобљен слову Закона о радњама од 5.11. 1931.г . Иначе, по молби оснивача Косте А. Јанковића, Николе А. Јанковића, Алексе Михаиловића, Василија Џингалашевића, Станка Јоновића, Петра Јоновића, Богоја Јовановића, Милисава Јовановића, Петра Секулића и Драгише Станковића, Министарство трговине је 9.4.1930 дало сагласност ‘’да Јанковић Коста, Михаиловић Алекса и другови могу приступити оснивању акционарског друштва Кључка банка АД’’, са капиталом од милион динара (111).
Концесија за експлоатацију и коришћење електричне енергије на подручју Кладова остварена је подизањем мале електричне централе и електрификацијом кладовске вароши путем ортачког уговора од 9.8.1930. године између фирме "Рефлектор" Лазара Стојановића и брата, Београд и Јакова и Арона Варона, трговаца београдских и предузимача Милосава Милошевића. Углавном, заслугом браће Варон, како је локални хроничар забележио (112), никла је једина овдашња културна тековина. Варош је тада имала 1927 становника и 484 домаћинстава (113). Први индустријски погон био је парни млин Глигороија Буртановића. Годишња продукција износила је 50.000 кг кукурузног и пшеничног брашна. Од пољопривредних производа 80% ишло је у извоз, укључујући по 15 вагона вина годишње (114). На кладовској пијаци је током истог периода продавано 300 говеда, 30.000 кг јагањаца и јарића и 10.000 комада друге ситне стоке (115). Према налазу Јована Јовановића у овом крају је пре ратова надница износила 1 динар за шта је надничар могао купити 7- 88 кг кукурузног брашна, док тридесетих година он за исту услугу добија вредност 14 кг овог артикла, чиме се илуструју нешто повољнији услови егзистенције локалног становништва (116). Производња вина доносила је добит али је екстрапрофит стизао далеко од Кладова. Тим поводом ''Крајинске новости'' су 6. марта 1932.г. објавиле критички коментар, са посебним освртом на околност да се вино у Крајини продаје 0,50- 0,60 динара литар тј. највише 3 гроша, а трговац- откупљивач продаје га у иностранство по цени 7 пара за литар, с тим да на основу извозне стимулације добије још 0,80 динара или 4 гроша по литру. Добијена цена на иностраном тржишту покрива му тек подвозне трошкове, али он уз државну стимулацију има чисту зараду од 2000 динара по вагону.
Унапређење привредних активности допринело је да многи Кладовљани искажу своје опредељење за побољшање животних услова крајинског становништва. Тако је 1930- 1932. године у време изградње неготинске болнице њих педесеторо дало значајне добровољне прилоге у ту сврху (117). Но, везано за развој медицине, Кладово је најпознатије по чињеници да је у њему 11. децембра 1932. године рођен академик Војислав Вузевски, који je 1976.г. докторирао на Еразмо Универзитету у Ротердаму, где је дуго година водио Одељење дијагностичке електронске микроскопије. 1990.г. изабран је за професора Медицинског факултета у Београду а 1997.г. постао је члан Македoнскe академије наука и уметности. Аутор је преко 200 стручних и научних радова, а најпознатије његове монографије су ‘’Хистолошки атлас’’, ‘’Ultrastructural Basis of Acute Renal Allograft Rejection’’, ‘’Diagnostic Histopatology Kulit’’.
Везано за пловидбу овим делом Дунава, усвојен је низ међународних докумената, попут споразума Краљевине Југославије, Краљевине Румуније и Међународне Дунавске комисије од 28.6.1932. о образовању специјалних сервиса у Ђердапу, споразума истих страна од 24.6.1932. о установљавању ђердапског сервиса или споразума Југославије и Румуније о одређивању њихове надлежности у вршењу полиције пловидбе на гарничној линији Дунава, званог Ђердап или Слапови, или у непосредној близини ове линије од 19.6.1932 (118). Додатком правилника о полицији пловидбе на Дунаву и његовој интернационализованој мрежи дефинисано је обавезно спровођење бродова за пролазак дела реке између Старе Молдаве /км.1048./ односно узводног краја сектора и пристаништа Кладово /км.936/ или Турну Северина /км 932/ када је водостај на Оршавском водомеру једнак или мањи од 1,60 метара (119). За пролазак кроз ђердапски сектор наплаћивана је пловидбена такса 0,28 швајцарских франака од 1 тоне носивости. У случају пролаза тек кроз део сектора Турну Северин- Голубиње дажбина је била двоструко мања. Поврх тога наплаћивани су трошкови спровођења- 14 швајцарских франака по пилоту за 24 сата, или сразмерно делу времена за које пилоти буду задржани ван њиховог редовног места службе (120). У Кладову је постојао и зимовник за бродове, место данашњег бродограилишта, 400 м од тврђаве Фетислам. Имао је главни улаз на коме је заповедник зимовника постављао стражу, а надзорник са командног брода морао је бродским звоном оглашавати протек сваких пола сата. Командни брод је дању обележаван заставом, ноћу црвеним фењером. Пловидба су везивана за казуке/ битве/ а преко њих постављане су ограђене скеле, ради комуницирања са обалом. Кување и ложење на бродовима, из безбедносних разлога ограничавано је на време од 6 до 21 сат, изузев у ванредним случајевима као што су кретање леда или велики пад температуре. Према важећој тарифи за више од 8 дана проведених у зимовнику плаћале су се дажбине за пловила са сопственим погоном, теретњаке, дрварице, дереглије, хангаре, сплавове и чамце, у различитим износима зависно од дужине и носивости пловила, од којих је свако имало чувара. Држава није гарантовала за штете причињене у зимовнику на пловним објектима, њиховим товарима и другим стварима услед леда, поплава, пожара и ветра. Мере надзора спорводили су капетанија пристаништа и инспекција унутрашње пловидбе.

Судбина Кладова очигледно је везана за велику реку, па је с нарочитим интересовањем очекивано регулисање прелаза на ђердапском делу Дунава. 18. септембра 1936. године на конференцији у Министартсву иностраних послова вођена је расправа о подизању новог моста на Дунаву. Председник владе Милан Стојадиновић и министри саобраћаја Румуније и Југославије сагласили су се да је најпогодније место за мост Кладово- Турну Северин. У том смислу одлучено је и да се један крак железничке пруге од Штубика одвоји ка Брзој Паланци и даље до Кладова (121). За изградњу пруге процењено је да треба 3 године и она је имала бити део пројектоване међународне линије тзв. Четрдесетпетог упоредника Бордо- Лион- Трст- Љубљана- Загреб- Београд- Букурешт- Одеса. Уговор двеју влада од 21.11. 1937. године о том питању остао је слово на папиру; већ 10.2. 1938.г. румунски краљ Карол завео отворену фашистичку диктатуру. У овом периоду, желећи да искористе опредељење за изградњу моста и пруге преко Дунава, заступници јавног интереса у Кладову настојали су обезбедити код владе повољно мишљење о потребама инвестиција у капиталне јавне објекте. Тим поводом обратили су се Милану Стојадиновићу следећим писмом: ‘’Господине председниче, Користећи Ваш први долазак у нашу средину, слободни смо да Вам у име грађана варошице Кладова и народа среза Кључког изнесемо тешке прилике овога краја молећи Вас да се Вашим високим ауторитетом заузмете код господе ресорних министара да наше жеље изнете у овој петицији наиђу на разумевање код њих, како би се прилике овога краја пбољшале. 1) Зграда у којој је смештено среско начелство више је него руинирана те као таква апсолутно не одговара хигијенским условима за канцеларијски рад. Зграда у којој се налази основна школа исто тако скроз је нехигијенска будући да је у новој згради, која је специјално зидана за школу, смештен срески суд. Поред овога, зграде у којима су смештене пореска управа и финансијска контрола приватна су својина, те држава за њих плаћа скупе кирије, а међутим и оне не одговарају условима за кацеларијски рад. Да би се питање смештања државних надлештава што правилније решило, молимо да се у варошици Кладову подигне једна модерна зграда већег стила у којој би била сконцетрисана сва државна надлештва изузев основне школе, чије би се питање одмах решило када срески суд изађе из зграде у којој се данас налази. Подизањем ове модерне зграде варошица Кладово добила би много у репрезентативном погледу као гранично и туристичко место, а тим пре што ће ускоро у Кладову почети велики радови на подизању моста преко Дунава и железничке пруге; 2) Код среског начелства запослен је недовољан број особља, те су послови у овоме надлештву у великом застоју тако да се многим оправданим молбама народа овога краја не може одмах да изађе у сусрет. Поред овога, органи среског начелства треба да врше контролу путника према румунским варошима Турну Северину и Оршави, па је и ово један разлог више да се у овоме надлештву повећа број особља како би се ово надлештво, чији је старешина представник Краљевске Владе у непосредном додиру са народом, оспособило за брже отправљање послова; 3) Добровољним прилозима грађана у Кладову је подигнута једна модерна зграда за амбуланту која је још пре две године предата бановини, а која још и данас није прорадила већ се у њој налази само приватна ординација лекара удружене здравствене општине. Међутим, у тежим случајевима када је у питању нека хируршка интервенција, народ овога краја приморан је да иде у румуснку варош Турну Северин ради тражења лекарске помоћи, где преко годоине троши више од 200.000 динара Колико је ово незгодно, како са социјалне, тако и са националне тачке гледишта, мислимо да није потребно наглашавати, па како у таквим случајевима због царинских и осталих формалности никада не може да се добије брза лекарска помоћ, то молимо да се зграда која је подигнута за амбуланту у Кладову претвори у бановинску болницу са хируршким и осталим одељењима која изискују потребе овог краја…’’ (122). У потпису су 17.6.1937.г. наведена имена: др.Љутица Димитријевић народни посланик, Драгутин Штефић, Димитрије Слатинашевић, Ђорђе Манзаловић, Сава Бечејац, Ђорђе Јовановић, Јован Букатаревић, Бранислав Сандуловић, Михаило Гуцић, Михајло Ђенић, Драгољуб Ташић, Коста Ђорђевић, Коста Јанковић, Ђура Марићевић, Василије Џингалашевић, Глигорије Буртановић… (123). Др. Љутица Димитријевић рођен је 1889.г. у Николинцима, Сокобања а медицину је дипломирао на Универзитету у Берну 1918.г. По повратку у Србију највећи део своје каријере провео је радећи као лекар у Кладову. Иако је остварио респектабилну лекарску и политичку каријеру, често се није сналазио у размирицама са локалним ривалским групама. Током 1936.г, када је странка коју је предводио изгубила подршку на изборима у Кладову, трговац и индустријалаца Глигорије Буртановић издао је летак са насловом ‘’Грађанима среза Кључког’’, где се између осталог каже: ‘’Губитак општинске управе у Кладову даје праву слику свим грађанима среза Кључког да народни посланик г. Др. Љутица Димитријевић није учинио ниакве заслуге за место Кладово иако је ту провео 16 година… па се још хвали на све стране да мост Кладово- Турн Северин јесте његово дело, па нас све чуди како може то да каже, па чак стално шаље неке депеше о решењу моста, као да он лично решава… када се јасно види, заслуга за мост пре имам ја с г. Јаковом Лазаревићем, Јованом Јовановићем и још многи других, што се да видети из румунских новина…’’ (124). Мост је нажалост остао слово на папиру све до шездесетих година двадесетог века.
У исто време када др.Љутица Димитријевић лекарску праксу, апотекарску делатност обављао је Зигфрид Полицер, кога локална хроника означава речима ''једини Јеврејин из Кладова'' (125). Према његовом савременику, др.Љутици Димитријевићу, Зигфрид Полицер завршио је студије медицине у Бечу а фармације у Грацу; пре доласка у Србију био је дворски лекар немачког принца, рођака цара Александра II, коме је супруга руског императора била тетка, кнеза и ујединитеља Бугарске Александра Батенберга /1879-1886/; из Бугарске се доселио у Уб; Српска краљица Драга консултовала га је 1903.г. по питању лечења стерилитета а 1906.г. дошао је у Кладово (126).
У предвечерје Другог светског рата посао среског начелника у Кадову вршио је немачки агент Леонид Чудновски. Чудновски је рођен 1888.г. у Јекатеринославу, Павлоградски срез у Русији. Студирао је на Императорском Универзитету у Харкову и на Универзитету у Хајделбергу, где је био слушалац чувеног професора државног права Георга Јелинека. За време октобарске револуције био је члан војне иследне комисије против бољшевика. 1920.г. емигрирао је у Србију са армијом генерала Деникина. Пре доласка у Кладово вршио је дужност среског начелника у Поречу. Ђердап са Сипским каналом сматран је од стране Немаца изузетно важном тачком због потребе обезбеђења несметаног провоза конвоја нафте из Румуније.