49 Nacionalni I Socijalni Pokret

47. GLAVA

NACIONALNI I SOCIJALNI POKRET
Antisemitizam u zapadnoj Evropi i pogromi u Rusiji nisu oslabili jevrejski narod; naprotiv, ove nesreće su baš ojačale njegovu spremnost da se bori za bolju budućnost. Probuđena snaga jevrejskog naroda razvila se u dva pravca — u nacionalnom i društveno-revolucionarnom pravcu. Ponekad bi se ova dva pravca toliko približila jedan drugom da su se sjedinjavala u jedan pokret, u pokret za rešenje nacionalnih i društvenih problema. Nacionalni pokret je našao svoj prvi izraz u cionizmu. Prvi vođi Hoveve Ciona, Lilienblum i Pinsker, tumačili su da se nevolja Jevreja neće okončati sve dok žive među drugim narodima. Praktična primena ove ideje došla je do izražaja u neznatnoj kolonizaciji u Palestini, koja nije obuhvatila, niti je mogla da obuhvati, ni stoti deo Jevreja dijaspore. Bečki novinar Teodor Hercl je antisemitskim pokretom u Austriji i Francuskoj za vreme Drajfusove afere bio podstaknut na razmišljanje o sudbini svog naroda. Istakao je ideju cionizma u njenom najradikalnijem obliku: ili će narod u dijaspori nestati, ili će oživeti u Palestini kao slobodan narod u sopstvenoj zemlji.

Godine 1896. Hercl je objavio knjigu pod naslovom „Jevrejska država". U njoj je u pojedinostima razradio svoje ideje i dao nacrt plana za svetsku jevrejsku organizaciju, koja bi pribavila politička i finansijska sredstva za ostvarenje jevrejske kolonizacije u Palestini u širokim razmerama.

Bečkom novinaru, punom oduševljenja, priključio se čuveni pisac Maks Nordau, koji je živeo u Parizu, a kod koga je antisemitizam takođe probudio jevrejsko nacionalno osećanje. Oni su sazvali Prvi cionistički kongres koji je održan u Bazelu 1897. godine i kome su prisustvovali mnogi stari članovi Hoveve Ciona. Kongres je prihvatio rezoluciju: „Cionizam ima za cilj da u Palestini stvori politički priznati zavičaj za jevrejski narod; da bi se to postiglo, potrebno je da se zemlja naseli jevrejskim zemljoradnicima, zanatlijama i privrednicima, da se svugde osnuju jevrejske organizacije radi jačanja narodne samosvesti i obezbedi saglasnost vlada za ciljeve cionizma." „Politički cionizam" oduševio je hiljade Jevreja širom sveta, ali naročito one u istočnoj Evropi. Hercl je vodio diplomatske pregovore sa turskim sultanom i vladama drugih država sa ciljem da obezbedi masovnu jevrejsku kolonizaciju Palestine, ali njegovi napori su bili uzaludni. Na cionističkim kongresima, koji su se održavali svake godine, Hercl je govorio o svojim nadama i razočaranjima i svojim vatrenim govorima pozivao narod da sudeluje u postizanju cilja: da sjedini finansijska sredstva i organizuje veliku nacionalnu akciju. U toku sedam godina, sve do svoje smrti, Hercl se borio sa teškoćama, spoljnim i unutrašnjim, koje su bile gotovo nepremostive. Umro je slomljena srca 1904. godine, u 44. godini života. Zadatak koji je sebi postavio politički cionizam, pokazao se iluzornim: dobiti pristanak turskog sultana i velikih sila za stvaranje jevrejske države u zemlji koja je pripadala stranim vladarima i narodima — bila je nemoguća stvar.

Politički cionisti su održali svoju organizaciju pod vođstvom Nordau-a i više Herclovih prijatelja. Unutar organizacije formirala se, pod vođstvom jevrejsko-engleskog pisca Izraela Cangvila, grupa teritorijalista, čija je zamisao bila: ako Palestina ne bi mogla ponovo postati jevrejska, trebalo bi stvoriti jevrejsku državu u nekoj drugoj, nenaseljenoj ili retko naseljenoj zemlji. Ali su se na kraju i planovi teritorijalista izjalovili i nastavljeno je neznatno useljavanje u Palestinu uporedo sa velikom strujom emigracije u Ameriku. Obrazovana su nova naselja u Palestini, u gradovima je broj jevrejskih stanovnika porastao, a na obali Sredozemnog mora, neposredno pored Jafe, podignut je novi jevrejski grad — Tel Aviv. Osnovane su hebrejske škole i izrasla je generacija za koju je hebrejski postao živi jezik, upotrebljavan svugde, u kući i van nje.

Nacionalni pokret se, van cionizma, manifestovao u autonomizmu ili „folkizmu". Politički cionisti su omalovažavali galut i zaboravili da će u dijaspori ostati milioni Jevreja koji će — i u slučaju da cionistički pokret uspe — morati i dalje da vode borbu za svoju nacionalnu egzistenciju. Ta je borba bila vođena već dve hiljade godina, a sada je trebalo prilagoditi je novim uslovima. Ako se ranije narod i očuvao odvajajući se od celog sveta barijerom religioznih običaja, bilo je potrebno upotrebiti ostale nacionalne snage, nekada utopljene u religiozne koncepcije: trebalo je bdeti nad autonomijom jevrejskih opština, očuvati narodni jezik kojim govori više od polovine naroda, osnovati škole i stvoriti literaturu na tom jeziku; ukratko, trebalo je predstaviti se kao deo jevrejske nacije, zahtevati u svakoj zemlji ne samo građanska prava, nego i nacionalnu i kulturnu slobodu, autonomiju. Ova ideologija bila je usvojena od jevrejske „narodne partije" i drugih demokratskih partija. Nacionalni pokret je imao velik uticaj na kulturni život Jevreja u dijaspori; došlo je do oživljavanja poezije i drugih grana književnosti. U hebrejskoj literaturi počasno mesto su zauzeli filozof Ahad Haam i pesnik Hajim Nahman Bjalik, koji su prošlost i sadašnjost jevrejskog naroda sjedinili u svojim delima u skladnu celinu. Oni su savremeni hebrejski stil uzdigli do savršenstva, kako u prozi tako i u poeziji. Istovremeno je došlo i do vanrednog razvoja jidiš-književnosti. Mendele Moher Sforim obogatio je i hebrejski i jidiš; on je postao otac jidiš-književnosti, a imao je i dostojne sledbenike. Šalom Alejhem (Šalom Rabinović), humorista, istakao se svojim delima o tragikomičnostima jevrejskog života, u kojima je nagonio čitaoca da se smeje kroz suze, jer je taj život, u suštini, bio duboko tužan. Isak Leib Perec je svoj književnički opus započeo realističkim pričama o životu Jevreja u Poljskoj, a završio lepim „narodnim pričama" koje je okitio atmosferom hasidizma. I jevrejska književnost na ruskom imala je svoje predstavnike, među njima Šimona Fruga, pesnika poema velikih čari i dubokih misli. I mnogi drugi pisci istakli su se u raznim drugim vidovima književnosti. Novinarstvo se takođe znatno razvilo među ruskim Jevrejima, koji su pokrenuli listove kao što su bili „Hamelic" i „Hacefira" (dnevnici na hebrejskom), „Der Frajnd" i „Hajnt" (dnevnici na jidišu), „Voshod" i „Rasviet" (nedeljni listovi na ruskom) i mnogi drugi.

Istovremeno sa razvojem nacionalnog pokreta, mnogo je ruskih Jevreja palo pod uticaj socijalističkih i revolucionarnih pokreta koji su se snažno razvijali u Rusiji. Godine 1897. upravo kada je održan prvi Cionistički kongres, stvorena je u Vilni tajna socijalistička organizacija, koja se zvala „Bund" („Savez"). (Puno ime ove organizacije bilo je „Opšti savez jevrejskih radnika Rusije i Poljske".) „Bund" je sprovodio revolucionarnu propagandu u jevrejskoj radničkoj klasi na sopstvenom jeziku, na jidišu. U prvo vreme se „Bund" samo po upotrebi jidiša razlikovao od Ruske socijalističke partije, čiji je bio sastavni deo. Kasnije je ,,Bund" uvideo da Jevreji čine narod za sebe, da ne treba da se bore samo za jednaka građanska i politička, već i za nacionalna prava. Van „Bunda" bile su osnovane mešovite partije, istovremeno cionističke i socijalističke. „Poale Cion" i „Socijalistički cionisti". Sve ove partije otvoreno su učestvovale u ruskom revolucionarnom pokretu 1905. godine. Bilo je mnogo Jevreja koji su aktivno učestvovali u revolucionarnom radu Ruske socijaldemokratske i Ruske socijailističko-revolucionarne partije, u studentskim političkim demonstracijama, u štrajkovima i u diverzantskim akcijama protiv vlastodržaca carske Rusije.

Ruska vlada, koja je vodila nepoštednu borbu protiv ,,neprijatelja postojećeg poretka", naročito je bila stroga prema jevrejskim revolucionarima i jevrejskim masama uopšte. Kao odmazdu za podrivačku delatnost revolucionara, vlada je 1903. godine omogućila dva krvava pogroma, u Kišinjevu i Homelu. Jevreji i ruski intelektualci odgovorili su na to pojačanom aktivnošću u revoluciji 1905. godine.

Ruske umerene demokratske partije, koje su se borile protiv državne uprave, imale su u svojim redovima i dosta Jevreja. (M. Vinaver, poznati advokat, je bio jedan od vođa liberalne ustavno-demokratske partije.) Osnovano je udruženje koje se borilo za građanska, politička i nacionalna prava Jevreja u Rusiji.

Na ove zahteve Jevreja vlada je odgovorila sa još više pogroma. Kada je revolucionarna pobuna 1905. godine prisilila cara Nikolu II da učini ustupke i narodu prizna izvesne slobode, organizacija „Stotina crnih", koja je radila po instrukcijama vlade, priredila je u toku jedne nedelje preko 600 pogroma po raznim mestima Rusije. Čak je i za vreme zasedanja prve Dume, ruskog parlamenta (1906), u kojoj je bilo dvanaest jevrejskih narodnih poslanika, organizovan pogrom u Bjalistoku, a vlada nije preduzela nikakve mere da ga spreči ili obustavi. Car je raspustio Dumu i u Rusiji je nastalo razdoblje reakcije, koje je trajalo deset godina, gotovo do kraja rata. Nešto pre rata ruska vlada je protiv Jevreja ponovo upotrebila staru klevetu o ritualnom ubistvu: „Stotina crnih" je optužila Mendela Bejlisa da je ubio jednog ruskog dečaka, kako bi njegovu krv upotrebio za Pesah — baš kao u mračnom srednjem veku. Afera je trajala više od dve godine i imala je odjeka u celom svetu; na kraju, porota je bila primorana da Bejlisa oglasi nevinim (1913).

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License