45. GLAVA
ANTISEMITIZAM U ZAPADNOJ EVROPI I POGROMI U RUSIJI (1881-1903)
Prošao je ceo vek od francuske revolucije koja je proklamovala velike principe: slobodu, jednakost, bratstvo; moglo se verovati da je jevrejska emancipacija u zapadnoj Evropi svršena stvar i da će ubrzo biti ostvarena i u Rusiji i drugim zemljama istočne Evrope. Međutim, događaji su pokazali da to verovanje nije bilo osnovano: ponovo se probudila stara mržnja prema Jevrejinu, verovatno baš zbog toga što je emancipacija bila u toku, ali u novom obliku. Široke krugove hrišćanskog stanovništva uznemiravalo je to što su prezrenim i omrznutim Jevrejima postepeno otvarana vrata u hrišćansko društvo. Oni su govorili: „Jevreji se slobodom koriste za bogaćenje, za organizovanje velikih poslovnih preduzeća, za otvaranje banaka, a sada još žele i da postanu javni službenici, lekari, advokati, inženjeri, pisci i novinari i da steknu položaje koje bi hrišćani mogli da zauzmu; u novinarstvu su stekli dominantan položaj, pa su u mogućnosti da preko svojih liberalnih i radikalnih listova vrše podrivački uticaj na hrišćanske čitaoce; obrazovani Jevreji žele da se asimiluju ostalom stanovništvu; po svojoj spoljašnosti Jevrejin je Nemac, Francuz, Rus, ali nam je uprkos svemu tome stran, i to ne samo po veri, već i po svom karakteru, svojoj azijatsko-semitskoj rasi, i mi nikada nećemo moći da sa njim zajedno živimo." Tako je oko 1880. godine ti Nemačkoj nikao novi oblik mržnje prema Jevrejima: antisemitizam.
Prvi vođi antisemitizma bili su novinar Mar, kapelan i propovednik carskog dvora u Berlinu Šteker, pruski istoričar Trajčke i slepi filozof Diring. Oni su stvorili Antisemitsku ligu, pa su na javnim skupovima u Berlinu, kako oni sami tako i njihovi sledbenici, držali vatrene govore o „jevrejskoj opasnosti". Liga je skupljala potpise za peticiju kancelaru knezu Bizmarku, kojom se tražilo da se stranim Jevrejima ne dozvoli naseljavanje u Nemačkoj, da Jevrejima ne budu pristupačne javne službe, a naročito položaji učitelja i profesora u školama i na univerzitetima. Liberalni narodni poslanici su u svojim govorima u parlamentu protestovali protiv peticije, a izvestan broj istaknutih profesora u Nemačkoj izdao je manifest (1880), kojim su se suprotstavili antisemitskom pokretu. Bizmark nije javno odgovorio na peticiju, ali ju je vlada, po njegovom naređenju, nenametljivo sprovodila u život: retko se događalo da je neki Jevrejin dobio položaj u državnoj službi ili da je neki naučnik, kako god poznat bio, postao profesor na univerzitetu, a Jevrejima iz Rusije i Poljske nije bilo dopušteno da se nastane u Nemačkoj. Antisemitski pokret postajao je sve žešći; narodni poslanici koji su bili neprijateljski raspoloženi prema Jevrejina, često su u parlamentu držali govore kojima su ih ponižavali. Konačno, u „prosvećenoj" Nemačkoj bila je obnovljena srednjovekovna kleveta o „ritualnom ubistvu". Ova je kleveta dovela do više skandaloznih procesa (u Ksantenu 1892, u Konicu 1900). Jevreji su ponovo bili obeshrabreni. U Austriji je stanje bilo još gore. Antisemitizam se širio u svim oblastima carevine, u Austriji, Mađarskoj i Galiciji. Jedan Austrijanac, katolički profesor Reling, objavio je knjigu pod naslovom „Talmudski Jevrejin" u kojoj je dokazivao da se u Talmudu govori da Jevreji treba da mrze hrišćane i da im naškode kad god im se za to ukaže prilika. Jevrejski narodni poslanik u parlamentu, dr Josip Bloh, podneo je sudu tužbu zbog klevete i dokazao da profesor Reling ništa ne zna o Talmudu i da je upotrebio lažne navode da bi „dokazao" svoje tvrdnje (1882). Ovo, međutim, nije mnogo pomoglo; antisemiti su u Mađarskoj pokrenuli proces zbog „ritualnog ubistva" koji je privukao pažnju celog sveta. U Tisa-Eslaru je nestala neka devojka, pa je pronet glas da su je Jevreji ubili, a njenu krv da su upotrebili za pravljenje ritualnog hleba za Pesah. Nagovorili su jevrejskog dečaka, sina nekog šoheta, da potvrdi pred sudom da je video kroz ključaonicu sinagoge, kako su njegov otac i još neki Jevreji ubili devojku. Uzbuđenje u Mađarskoj bilo je tako veliko, da je u više gradova došlo do pogroma. Mađarska vlada je preduzela mere da zaustavi antijevrejske izgrede, a posle duže rasprave sud je našao da optužbe protiv Jevreja nemaju osnova, i oni su oslobođeni (1884). U Mađarskoj se situacija poboljšala, ali u Beču, glavnom gradu Austrije, antisemiti su toliko ojačali, da su uzeli u svoje ruke svu vlast u gradskoj upravi i za gradonačelnika izabrali Luegera, ogorčenog antisemitu, od koga su Jevreji mnogo patili (1896).
Za izvesno vreme i Francuska je bila zaglibila u antisemitsko blato. Novinar Drimon, koji je objavio svoju klevetničku knjigu pod naslovom „Jevrejska Francuska" (1886), vršio je ogorčenu protivjevrejsku propagandu; ova je imala naročitog uspeha u nekim reakcionarnim vojnim krugovima koji su očekivali da će doći do rata sa Nemačkom. Vojna obaveštajna služba je u više mahova tvrdila da su iz arhive nestajali važni vojni dokumenti i predavani nemačkim agentima. Antisemiti su optužili kapetana Drajfusa, jedinog jevrejskog oficira u generalštabu. On je izveden pred vojni sud i osuđen na progonstvo na Đavolje ostrvo (1894). Međutim, našli su se pojedinci, a među njima najbolji sinovi Francuske, kao što je slavni pisac Emil Zola, koji su utvrdili da su izvesni oficiri, antisemitski nastrojeni, falsifikovali dokumenta, kako bi lažno optužili i obeščastili Jevrejina kapetana Drajfusa. U parlamentu i preko štampe započela je kampanja za reviziju procesa. Kampanja je trajala nekoliko godina i na kraju se završila sa uspehom. Drajfus je vraćen sa Đavoljeg ostrva, a proces je obnovljen, pa je ustanovljeno da je on nevin, a krivci da su bili neki antisemitski raspoloženi oficiri generalštaba (1903). Posle Drajfusovog slučaja antisemiti su izgubili sav svoj uticaj u Francuskoj, a Jevreji su ponovo našli svoj mir.
Ova hronična bolest, antisemitizam, imala je najteže posledice u Rusiji, koja je tada među svojim stanovnicima brojala četiri miliona Jevreja. U toj carevini, a naročito u njenoj južnoj oblasti, Ukrajini, antisemitizam se najčešće manifestovao u vidu pogroma. Godine 1881. započelo je u Rusiji razdoblje oštre političke reakcije, koje je trajalo do prvog svetskog rata. Car Aleksandar II je ubijen u atentatu koji su organizovali revolucionari u nadi da će na taj način zbaciti autokratski režim, ali su posledice bile potpuno suprotne. Sin Aleksandra II, Aleksandar III, ukinuo je i one neznatne političke reforme koje je bio uveo njegov otac. Autokratski režim Aleksandra III bio je despotski, a pod njim su naročito patili Jevreji. Aleksandar III je sebe smatrao isključivo ruskim vladarem, a verovao je da ceo ruski narod mrzi Jevreje, jer je u prvim godinama njegove vladavine došlo do pogroma na jugu Rusije. Međutim, ove pogrome su u stvari sprovodile vlasti koje su, posle ubistva Aleksandra II, pronele glas da su ,,dobrog cara" (Aleksandra II) ubili Jevreji i da je njegov sin dopustio napade na njih. U aprilu i maju 1881. godine velike grupe Ukrajinaca, potpomognute od većeg broja Rusa iz Velike Rusije (većinom radnika u ukrajinskim fabrikama), izvršile su pogrome u oblastima Jelisavetgrada, Kijeva i Odese i u mnogim manjim gradovima i selima. Kuće su razorene, imanja opljačkana, i mnogo je Jevreja pobijeno. Ruske vlasti su to ćutke gledale: glavni guverner Kijeva, izraziti antisemita general Drentelen, dopustio je da razularene bande dva dana pljačkaju po Kijevu (1880). Dve godine kasnije došlo je do pogroma u Balti i drugim mestima. U toku tih dveju godina izvršeno je u Ukrajini blizu 150 pogroma, a petrogradska vlada je tek u maju 1882. godine objavila da su ovi „neredi" nedopustivi i da će nasilja ubuduće biti strogo kažnjavana; međutim, raznim zakonima bilo je ipak onemogućeno da Jevreji u Rusiji konsoliduju svoju situaciju.
Čitava serija ukaza sručila se tada na Jevreje. Bilo im je dopušteno da žive samo u određenim gradovima (Majski zakoni iz 1882). Izgnani su iz Moskve, Petrograda i drugih gradova u kojima je „pravo boravka" bilo dato samo pripadnicima nekih privilegisanih kategorija (krupnim trgovcima i licima sa univerzitetskom naobrazbom). Da ne bi rastao broj obrazovanih Jevreja, uveden je numerus klauzus u srednjim i visokim školama. Oni koji su i posle tolikih ometanja završili univerzitetske studije, nisu mogli biti ni advokati ni državni funkcioneri.
Ovu politiku nastavila je i vlada Nikole II, koji je stupio na ruski prosto godine 1894. Ne samo što je Jevrejima bila oduzeta mogućnost da se bave svojim starim zanimanjima, već im nisu bila dopuštena ni nova; zemljoradnjom se nisu mogli baviti, jer im nije bilo dopušteno da žive van gradova. U svim mogućim domenima Jevreje su zlostavljali, proganjali i unižavali, tako da su na hiljade njih napuštali zemlju, bežeći u sve krajeve sveta. Uskoro posle pogroma 1881—1882. počelo je masovno iseljavanje ruskih Jevreja u Ameriku i Palestinu.