44 Francuska Revolucija I Prva Emancipacija

42. GLAVA

FRANCUSKA REVOLUCIJA I PRVA EMANCIPACIJA
Kada je 1789. godine u Parizu izbila revolucija, u Francuskoj je bilo 50.000 Jevreja koji su se nadali slobodi. Od ovih je 40.000 bilo aškenaza koji su živeli u Alzasu i 10.000 sefarada raštrkanih po južnim oblastima zemlje. Čim je Narodna skupština izglasala „Deklaraciju o pravima čoveka" koja je proglasila jednaka prava za sve ljude, izvestan broj narodnih poslanika podneo je zahtev da se ukinu sva ograničenja za Jevreje i da im se priznaju ista građanska prava kao i ostalom stanovništvu. Čuveni opat Gregoar ovako je uzviknuo za vreme rasprave u Skupštini: „50.000 Francuza će večeras zaspati kao robovi, učinite da se sutra probude kao slobodni građani!" Ipak, trebalo je da prođe izvesno vreme dok je Narodna skupština donela takvu odluku. Prvi korak je bio priznavanje jednakih prava sefardskim Jevrejima u Bordou, jer njih nije bilo mnogo i već su se počeli asimilovati Francuzima. Pitanje položaja mnogobrojnih Jevreja koji su živeli u Alzasu i Loreni i govorili jidiš, a nisu se asimilovali, bilo je predmet dugih debata u Skupštini, gde su narodni poslanici iz Alzasa bili neprijateljski raspoloženi prema Jevrejima. Tek je u septembru 1791. godine izglasan zakon koji je svim Jevrejima u Francuskoj dao ista prava kao i hrišćanima. To je bila prva emancipacija u Evropi; ona je bar u jednoj zemlji oslobodila Jevreje vekovne podređenosti.

Međutim, ova prva emancipacija nije donela oslobođenje francuskim Jevrejima kao delu jevrejskog, već kao delu francuskog naroda, jer se tada mislilo da će ostalo stanovništvo u vrlo kratkom roku apsorbovati Jevreje, koji će to ostati samo još po veri. Ali ubrzo je postalo očevidno da alzaški Jevreji, bez obzira na emancipaciju, i dalje smatraju sebe delom jevrejskog naroda i da nemaju nameru da se asimiluju. Stav vlasti se posle toga izmenio. Dok je Napoleon vodio svoje duge ratove u Nemačkoj, primao je iz Alzasa žalbe, kako Jevreji daju novčane zajmove, zaračunavaju suviše visoke kamate i stvaraju nevolje ostalom stanovništvu. Napoleon je poverovao neprijateljima Jevreja i izdao naredbu (1808) kojom je lišio Jevreje njihovih građanskih prava za deset godina „dok ne iščezne razlika između njih i drugih građana". U isto vreme sazvao je u Parizu skupštinu predstavnika svih jevrejskih opština (poznatu kao Veliki sanhedrin) i tražio od njih obećanje da se neće smatrati posebnim narodom sa posebnim načinom života i sopstvenim običajima, već da će biti Francuzi jevrejske vere. Ukinuta je organizacija kahala i na mesto nje ustanovljena je konzistorija, koja je bila nadležna za sva verska pitanja i dužna da vodi brigu da se Jevreji pridržavaju državnih zakona.

Francuska revolucija je dovela do pokreta za oslobođenje i u drugim zemljama, naročito u onim koje su bile zavisne od. Napoleonove imperije. U Holandiji i Italiji, Jevrejima su priznata građanska prava; u Pruskoj je kralj Fridrih Vilhelm III bio prinuđen da izda naredbu kojom su Jevrejima data prava pruskih građana (1812). I u drugim delovima Nemačke došlo je do emancipacije Jevreja, ali njihova sloboda nije trajala dugo. Posle pada Napoleona te su zemlje, osim Holandije, ukinule prava koja su bila priznata Jevrejima pod pritiskom Francuske i ponovo uvele ranija ograničenja. Započeo je period političke reakcije (1815—1848).

Tako se položaj Jevreja u zapadnoj Evropi, izuzev u Holandiji i Francuskoj, nije formalno izmenio, Međutim, unutrašnje promene bile su ogromne; mlada generacija je počela da se prilagođava novoj kulturi i načinu života evropskih naroda. Napuštanje izolacije i približavanje hrišćanskoj okolini bilo je u izvesnoj meri korisno za jevrejsko stanovništvo, ali su često mnogi pojedinci u tome prelazili meru, naročito oni koji su mislili da je za evropeizaciju i sticanje građanskih prava potrebno da se u potpunosti prekine sa jevrejstvom. Mnogi visoko obrazovani muškarci i žene, koji su bili u prijateljskim odnosima sa hrišćanima, su se pokrstili, jer su verovali (kao što je to rekao slavni pesnik Hajne) da krštenica predstavlja ulaznicu u evropsko društvo. U prethodnoj generaciji Mendelzon je bio dobar prijatelj Lesinga i drugih najvećih nemačkih pisaca, pa je ipak ostao veran sin jevrejskog naroda; ali njegova deca i mnogi njegovi jevrejski prijatelji odrekli su se jevrejstva. Među stalnim gostima berlinskih ,,salona" visokog društva, gde su se sastajali jevrejski i nejevrejski intelektualci, počeo je veliki pokret za menjanje vere. Mendelzonove kćeri su bile prve koje su primile hrišćansku veru i jedna od njih, Doroteja, udala se za čuvenog nemačkog pesnika Fridriha Šlegela. Mendelzonov sin Avram pokrstio je svu svoju decu od kojih js Feliks Mendelzon-Bartoldi kasnije postao čuveni kompozitor. „Kraljica berlinskih salona", lepa Henrijeta Herc, pokrstila se čim joj je majka umrla. Ova epidemija pokrštavanja širila se i među manje obrazovanim slojevima društva, pa su i mnogi iz unutrašnjosti dolazili u Berlin da sa pokrste. Najbolji predstavnici savremene nemačke književnosti, sjajni publicist i prvak pokreta za oslobođenje u Nemačkoj, Ludvig Berne (koji je rođen 1786. i čije je jevrejsko ime bilo Baruh) i veliki pesnik Hajnrih Hajne (rođen 1799) prešli su u hrišćanstvo u ranoj mladosti. Kasnije je Hajne požalio što je to učinio i često je davao izraza tome svom žaljenju. Osnivač naučnog socijalizma Karl Marks (rođen 1818) pokršten je još kao dečak, zajedno sa svojim ocem koji je pripadao jednoj čuvenoj rabinskoj porodici.

Nije potrebno naglasiti da je ovaj pokret „bežanja od jevrejstva" zahvatio samo srazmerno mali deo jevrejskog stanovništva u Nemačkoj. Zdravo jezgro ostalo je verno svom narodu, iako su starešine bile sklone reformi. Jevrejska reformacija, kao i nemačka reformacija ranijih godina, počela je sa verom i prve promene su se odnosite na spoljni izgled sinagoge i na forme bogosluženja. U Berlinu, Hamburgu, Kaselu i drugim velikim gradovima podignuti su lepi „hramovi" u kojima je uvedeno horsko pevanje molitava i psalama. U mnogim mestima služba božja je vršena uz zvuke orgulja. Neke molitve su čitane na nemačkom, pa su i propovedi držane na tom jeziku. Svrha uvođenja ovih novina bila je da se privuče mladi naraštaj na službu koja u starim bogomoljama nije bila nimalo privlačna. Kako je vreme prolazilo, sa reformama se išlo sve dalje. Postavilo se pitanje da li se od novih naraštaja može tražiti da se pridržavaju svih propisa i običaja koji su se nagomilali tokom vekova u Talmudu i rabinskoj književnosti, običaja koji su Jevrejinu propisivali ponašanje za svaki pojedini trenutak u životu. Rabini, stekavši moderno obrazovanje, težili su da ukinu zastarele ceremonije koje su im izgledale suvišne i poklanjali su više pažnje moralnoj sadržini judaizma, kao što su to propovedali proroci. Četrdesetih godina XIX veka vođi reformističkog pokreta, rabin Abraham Gajger iz Breslave, Ludvig Filipson (urednik lista „Allgemeine Zeitung des Judentums") i neki drugi održali su konferencije u Braunšvajgu, Frankfurtu i Breslavi. Posle dužih diskusija izglasane su rezolucije u duhu odluka pariškog Sanhedrina, to jest: da se jevrejski zakon mora prilagoditi zakonu zenrlje u kojoj Jevreji žive, da se hebrejski jezik molitvenika može zameniti nemačkim jezikom, da iz rituala treba da budu odstranjene sve molitve koje pozivaju na povratak jevrejskog naroda u Palestinu, da teške propise održavanja subote treba ublažiti i tako dalje. Ortodoksni rabini su odlučno ustali protiv ovog pokreta i jedan od njih, rabin Samson Rafael Hirš, obrazovao je „ortodoksnu stranku" sa sedištem u Frankfurtu, koja je vodila oštru borbu sa reformističkom strankom.

Jevrejska književnost u Nemačkoj išla je ukorak sa vremenom. Mendelzonovi sledbenici su činili pokušaje da stvore naprednu, svetovnu jevrejsku književnost na hebrejskom jeziku: oni su sa izvesnim prekidima, od 1784. do 1811., izdavali časopis „Hameasef" („Sabirač"). Taj je časopis sadržavao članke o verskim i filozofskim problemima., pesme, drame i istorijske eseje. Međutim, hebrejski se održao samo u staroj generaciji. Mladi naraštaj, koji je stekao obrazovanje u javnim školama, nije više znao hebrejski, a nije razumevao ni jidiš, pa se tako postepeno razvila jevrejska književnost na nemačkom jeziku („Šulamit", kasnije nedeljni list „Allgemeine Zeitung des Judentums" itd.). Povećalo se interesovanje za jevrejsku nauku, naročito za izučavanje jevrejske prošlosti. Markus Jost iz Frankfurta objavio je „Opštu istoriju Izraelićana" u devet tomova (1820— 1829). (Prema običaju toga vremena, Jost je umesto naziva „Jevrejin" upotrebljavao naziv „Izraelićanin", jer je naziv „Jevrejin" upotrebljavan od hrišćana u pogrdnom smislu.) Lipman Cunc se posvetio izučavanju jevrejske književnosti i bio je prvi koji je objasnio istorijski razvoj midraša, molitava, pijutim, selihot i drugih književnih i verskih dela iz srednjeg veka. Njegova najveća dela objavljena su između 1832. i 1865. Samo u jednoj austrijskoj provinciji, u Galiciji, Jevreji nisu zaboravili hebrejski i tamo su mnogi jevrejski istoričari pisali svoja dela na hebrejskom jeziku. Nahman Krohmal (umro 1840) je na starohebrejskom jeziku napisao svoju knjigu „More Nevuhej Hazeman" (Vodič zalutalih našeg vremena) — filozofsku studiju o jevrejskom duhovnom razvoju, dok je drugi pisac, Šlomo Jehuda Rapaport, objavio niz radova o razdoblju gaona u svom dnevniku „Bikurej Haitim".

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License