Ivan Ninić
40 godina i 70 devica
Ovih dana se često u izraelskoj štampi pisalo o [estodnevnom ratu 1967, a u julu će mediji svakako rekapitulirati stanje nakon Drugog libanskog rata iz jula 2006. godine.
Velika je razlika između ta dva ratna sukoba. Tokom 40 godina geopolitička situacija sveta se suštinski izmenila, posebno konstelacija snaga na Bliskom istoku.
U [estodnevnom ratu Izrael se sa lakoćom nosio u sukobu sa tri susedne arapske zemlje. Egipat i Sirija su bile naoružane i instruirane od strane Sovjeta, a Jordan je imao malu, ali dobro obučenu armiju po meri Britanaca. Sve ovo je nestalo za šest dana i arapski svet je doživeo katastrofu.
Nakon 1948. godine po prvi put u svojoj trimilenijskoj istoriji, Stari grad Jerusalim ostao je bez Jevreja, jer su ih Arapi isterali iz grada, ali 1967. opet je ujedinjen. Davidov grad je očišćen, umiven i Zid plača je ponovo postao Zapadni zid. Jevrejsko prisustvo je dominantno, kao u 19. veku. Statistika nam govori da je 1844. u tom prostoru bilo 7.120 Jevreja, 5.100 muslimana i 3.390 hrišćana. Ukupno 15.610 stanovnika. Krajem 19. veka, 1896. godine, bilo je 28.112 Jevreja u gradu, 8.660 muslimana i 8.748 hrišćana. Broj stanovnika Jerusalima je porastao na 45.520. A uoči Prvog svetskog rata, 1910. godine, broj žitelja se povećao čak na 73.700 od kojih su 47.400 Jevreji, 9.800 muslimani i 16.500 hrišćani.
Uspesi u ratovima ojačali su vojni establišment Izraela. Zauzete transjordanske teritorije, koje se danas nazivaju Zapadna obala, povećale su ambicije religioznog bloka. Političari desnice oslabili su dotadašnju neprikosnovenost socijalistički usmerenih partija. Sovjetska Rusija je sve više tipovala na arapske zemlje, a Izrael je postao i do danas ostao jedina pouzdana oaza Zapada na Bliskom istoku.
Iz beznađa u kome su se našli Arapi na palestinskim teritorijama, rodila se Palestinska oslobodilačka organizacija Jasera Arafata. Bili su povezani sa anarhističko-terorističkim organizacijama širom sveta koje su sve više uterivale strah u kosti građanskoj Evropi, nevoljnoj da bude uznemirena u svom lagodnom životu. Jaser Arafat je majstroski uspeo da animira Treći svet nesvrstanih zemalja, a da pritom selektivno prihvati primaljive ponude istočnog bloka. Od jedne amorfne mase palestinskih Arapa stvorio je najškolovaniji kadar u arapskom svetu, zahvaljujući izdašnim stipendijama komunističkih zemalja. Arafat bez zemlje kreirao je sve atribute državnosti tako da je ubedio ne samo svet islama, već i dobar deo ostalih žitelja zemaljske kugle, da je Palestina zemlja koju su okupirali cionistički krstaši. Palestinci, kada se mole Svevišnjem u Jerusalimu, gledaju prema Meki i Medini, a Jevreji celog sveta, kada to isto čine, upiru pogled put Jerusalima. Ipak, to nije nikakav argument za svet. Arafat je hipnotisao ljude i uverio ih da je Jerusalim prestonica Palestine, mada je to za Jevreje oduvek bio jedini sveti grad na svetu.
Međutim, lamentom zbog izgubljene idile prošlosti ne mogu se rešavati svetski problemi. Realnost na terenu je najbolje polazište za razrešavanje nerazmrsivih čvorova.
Izrael je, posle nekoliko ratova sa susednim zemljama, morao da se suoči sa činjenicom da je PLO postao politički subjekt sa kojim treba prvenstevno da rešava pitanje rata i mira na prostoru Mandatne Palestine. Susedne arapske zemlje se sve više povlače iz prvih redova borbe i prepuštaju palestinskom entitetu da sukob sa Izraelom reši sam. Oni će i dalje da podržavaju svoju palestinsku braću politički, finansijski, ideološki, ali ne i vojno. Tako je Izrael od ratova sa susedima stigao do procepa između dve intifade i jednog mirovnog procesa u Oslu. Od trojice nobelovaca za mir zbog pregovora u Oslu, Šimon Peres je upravo postao predsednik Izraela, Arafat je napustio ovaj svet ne uspevši da se transformiše od teroriste u državnika. Jichak Rabin je žrtva jevrejskog fanatizma. Za vreme Rabinove laburističke vladavine i pokušaja da se palestinskoj strani pruži ruka pomirenja bilo je najviše arapskih samoubilačkih akcija u Izraelu. Jevrejskoj desnici je to bio argument da Palestincima treba pokazati pesnicu, a ne pružiti im ruku.
Deset godina se vode razgovori sa Palestincima o soluciji dve države, da Izrael i Palestina žive kao dve odvojene države u prostoru Mandatne Palestine kojom su vladali Britanci pre stvaranja države Izrael. U jevrejskoj državi vlade su formirale naizmenično liberalni laburisti i desničari Likuda, ali nijedna nije uspela da ostvari bitan prodor ka miru. Na arapskoj strani za sve to vreme vladao je Arafatov PLO, vešto izbegavajući svaki pokušaj političke promene u redovima pokreta. Tek nakon njegove smrti, rukovodstvo Fataha, bez ideja i energije, neminovno je moralo da prepusti vlast na palestinskim teritorijama ekstremnim idejama terirostičke organizacije Hamas. Ovaj pokret se iznedrio iz egipatske fundamentalističke organizacije Muslimanska braća, odakle potiču i mnogi članovi Al Kaide.
Racionalni svet je u sukobu sa iracionalnim religioznim fanatizmom. U tom sukobu tradicionalno naoružanje ima još uvek prvorzrednu ulogu, ali ne zadugo.
Dolaskom na vlast u Iranu Mahmuda Ahmadinedžada tenzije na Bliskom istoku, pa i u svetu, povećavaju se. Danas smo svedoci krvavih sukoba sunitskih islamskih fundamentalista sa šiitskim, a oba ova krila islama neskriveno izražavaju svoju mržnju i prezir prema neislamskom svetu, prvenstveno prema Zapadu.
Svet je ušao u 21. vek ne shvatajući da je to ne samo novi vek, već epoha globalnog zagrevanja političke konstelacije sveta. Politički cunami ozbiljno ugrožava civilizaciju koja je dva milenija težila ka jednom kvalitetnijem životu. Pokušava se, ozbiljno i sistematski, ugroziti sva civilizacijska dostignuća. Neradom i razaranjem treba osvojiti ovaj svet da bi se uvela mitomanija o sedamdeset devica kao vrhunskom smislu onostranog života. Zemaljski svet vredan je samo prezira i treba ga uništiti, jer je ustrojen na aroganciji Zapada, rekao je nedano reporteru BBC-a najpoznatiji terorista Al Kaide u Indoneziji, Abu Duđana iz pokreta \ema Islamija.
Izrael se nalazi u središtu muslimanskih podela i pokušava da se suprotstavi ogromnom talasu mržnje koji ga okružuje. U ovom delu sveta nikada nije bio mir simbol vrhovne vrednosti, već je to mač. On je ugrađen u grb skoro svih islamskih država. Otkrićem nafte i stvaranjem Izraela ratni pokliči muslimanskih plemena postali su glasniji. Naoružane bande tinejđera i samoubilačke pojase trudnih muslimaki, nabijenih dinamitom i mržnjom, ne mogu da kontrolišu ni sopstvene vođe. Ideal naoružane rulje na ulicama ne obećava stvaranje boljeg, pravednijeg društva, već razaranje postojećih vednosti zarad jednog rajskog sveta islamskog blaženstva.
U takvim okolnostima se odvijao u julu 2006. godine jednomesečni rat Izraela sa šiitskim pokretom Hezbolah u Južnom Libanu. Političke i vojne strukture jevrejske države, uvek budne i na oprezu, očigledno nisu shvatile šta im se dešava u susedstvu. Razmišljajući o vojnoj spremnosti suseda na osnovu ranijih ratova, nisu shvatile suštinske promene u okruženju. Hezbolah nije neorganizovana gomila seoske milicije, neuka u baratanju primitivnim oružjem kao što su kaćuše. Jednomesećni rat je pokazao da su ljudi prošli kroz obuku na libanskim, sirijskim i iranskim poligonima, da imaju para i oružje na pretek. Iako je Izrael uzvratio neadekvatnom žestinom i razorio dobar deo Libana, nije uspeo da razotkrije i neutrališe borce Hezbolaha. Istovremeno, Liban nije shvatio da će na kraju iranski štičenici da razore sopstvenu zemlju, a ne Izrael.
Sponzori destabilizacije Libana takođe nisu zadovoljni ishodom prošlogodišnjeg rata. Hezbolah nije smiren izraelskim bombardovanjem Libana, već činjenicom da se na granici te zemlje sa Izraelom nalazi 28.000 vojnika UN i libanske armije.
Taktika destabilizacije severnog suseda Izraela je izmenjena. Islamski teroristički borci su ubačeni u palestinske izbegličke logore. U Libanu ih ima 12 sa ukupno 300.000 žitelja. Ideja je da male ćelije terorista, skrivene u logorima, budu napadnute od libanske armije i da razaranje izazove gnev Palestinaca protiv antisirijske libanske vlade, a da se kasnije ta mržnja kanališe protiv Izraela. S obzirom da među poginulim teroristima ima dosta Saudijaca, pretpostavlja se da su inicijatori ovih najnovijih sukaoba u Libanu pre iz redova Al Kaide, nego iz Irana. Verovatno Bin Ladenova mreža ne želi suviše jak šiitski politički uticaj u toj zemlji.
Uporedo sa ovim događajima, u Pojasu Gaze se odvija rascep u palestinskim redovima. Proiranski Hamas je preuzeo vlast u Gazi i rasterao fatahovce. Mahmud Abas je, kao odgovor na to, smenio hamasovskog predsednika vlade Ismaila Haniju i oformio novu vladu samo od članova Fataha. EU, Amerika i Izrael priznali su novu vladu na Zapadnoj obali i spremni su da je finansijski pomognu.
Ovim događajima se kristalizuje potpuno nova konstelacija: umesto solucije dve države, stvorile bi se tri države na istom prostoru. Odvajanje Gaze od Zapadne obale ima smisla u istorijskom pogledu. Međutim, ovim ideja Jasera Arafata o jedinsvenoj palestinskoj državi i postojanju palestinskog naroda, nestaje.
Stanovnici Gaze i Zapadne obale različiti su po mnogim osnovama. Gaza je oko 1800. godine bila pod kulturnom dominacijom Egipta. Iako deo Otomanskog carstva, veliki broj stanovnika bili su Egipćani ili njihovi potomci.
Zapadna obala, sa druge strane, vezana je ekonomski i u kulturnom pogledu za Kraljevinu Jordan, osnovanu 1921. godine. U tom delu je živela snažna hrišćanska manjina, politički umereno orijentisana.
Nakon stvaranja Države Izrael 1948. godine, sudbina arapskog stanovnštva bila je različita. Jordan je aneksirao Zapadnu obalu, dao stanovnicima jordansko državljanstvo i uveo birokratsku i pravnu strukturu svoje zemlje. Time je taj prostor mogao da se poveže sa ostalim arapskim svetom.
Suprotno tome, Egipat je okupirao Gazu, a njegovim žiteljima nije bilo dozvoljavao da napuste Pojas. Okupator je zauzeo sve vojne i civilne ustanove.
Dok su se na Zapadnoj obali izbeglice iz Izraela trudile da što pre napuste logor i organizuju svoj život, u Gazi je procenat onih koji su se integrisali u normalan život daleko manji. I danas je u Gazi ekonomska struktura potpuno nepovezana i usled velike stope nezaposlenosti i tragičnih uslova života, dobar deo omladine postaje plen radikalnih struja.
Ideja nacionalne identifikacije novostvorenom situacijom biće neko vreme zamrznuta. San Jasera Arafata o jedinstvenoj Palestini dalji je nego ikada.
Ako vlada Mahmuda Abasa uspe da oživi ekonomiju i smanji nezaposlenost od 18% na Zapdnoj obali, Izrael će imati partnera u istočnom susedu. Privredna saradnja Jordana, Palestine Zapadne obale i Izraela smanjila bi političku napetost i nesuglasice između Izraela i njegovih suseda.
S druge strane, Pojas Gaze će biti u sve većoj izolaciji. Nezaposlenost od preko 35 posto je idealna staklena bašta za uzgoj fundamentalizma. Hamasovska ideologija i iranski novac će doprineti pogoršanju situacije. Za Gazu je spas jedino u unutrašnjem osvešćenju, u pobuni razuma protiv žudnje za susretom u Raju sa 70 devica. O toj patologiji pisala je Dr Anat Berko u svojoj nedavno objavljenoj knjizi The Path to Paradese: The Inner World of Suicide Bombers and Their Dispatchers. Autor knjige je intervjuisala teroriste koji nisu uspeli u svojim akcijama i njihove nalogodavce. Svi su tvrdili da doslovno veruju u carstvo nebesko i bolji život na onom svetu.
Pored Libana i palestinskih frakcija, Sirija je treća poluga u iranskoj nameri da zbriše Izrael sa lica zemlje. Premijer Ehud Olmert je oformio ministarsku komisiju koja treba da drži prste na pulsu Sirije. Nedavno lansirani satelit Ofek 7 ima isti zadatak. Veliko je pitanje: da li u politici Damaska ima iole elemenata za mirno rešenje sirijsko-izraelskih odnosa, ili iranski vlastodršci ne daju nikakvu šansu takvom razvoju događaja.
U maju je Sirija imala vojne vežbe na kojima je isprobano rusko antitenkovsko oružje i raketni sistem zemlja-vazduh. Izraelske generale brine više to što Iran preko sirijske teritorije snabdeva Hezbolah ofanzivnim oružjem sve većeg dometa. Postoji i pretpostavka da bi Damask mogao da izvede neku terorističku akciju na Golanu, koji je Izrael osvojio 1967. godine, i da nakon izraelskog neadekvatno žestokog odgovora, Sirija započne raketno bombardovanje njegovih gradova. Da li bi Sirija, ako bi joj Izrael vratio Golan, bila spremna da prekine svaki odnos sa Iranom, Hezbolahom i palestinskim fundamentalističkim organizacijama?
Sirijski predsednik Bašar el Asad već dve godine govori o tome da želi da pregovara o miru, a istovremeno se sve više snabdeva sofistikovanim oružjem iz Rusije, koja je otpisala 73% duga Damasku (oko 13,5 milijardi dolara). Tako je omogućeno Siriji da dođe do najmodernijeg oružja. Ipak, Rusija je odbila da Siriji isporuči S-300 sisteme sa dometom od 200 km, i Iskander E rakete zemlja-zemlja, koje bi mogle da gađaju bilo koji cilj u Izraelu. Ono što je prodala Damasku su S-1 Pancir protuvazdušno oružje dometa 12 kilometara. To naoružanje je Rusija proizvela novcem Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sirija treba da dobije 50 takvih sistema u vrednosti od 750.000 dolara koje će platiti Iran. Ovo oružje neutralisalo bi izraelske tenkove i avione, a sa Skud-D i drugim raketama domaće proizvodnje mogla bi da napada izraelska naselja.
Međutim, po nekim obaveštajnim podacima kojima Izrael raspolaže, Sirija se nije odrekla ni najopasnijeg oružja. Početkom marta u Moskvi je iznenada umro dobro poznati vojni analitičar Ivan Safronov. Pisao je o super tajnom dilu po kome bi Rusija prodala Belorusiji Iskander E rakete, bombardere SU-30 Flanker i MIG 29 avione. Belorusija bi oružje prodala Iranu, a Ahmadinedžad koji je nedavno bio u toj zemlji, doturio bi sav taj arsenal Siriji. Priča je u sferi mogućnosti, ali ono što se nesumnjivo desilo je da je Safronov pao sa čevrtog sprata i na mestu ostao mrtav.
Izraelci su skeptični što se tiče ove priče. Svake druge godine, kažu, kruži vest o velikim aranžmanima Rusa sa Arapima, pa se ispostavi da je sve to u sferi Hiljadu i jedne noći. Jiftah [apir, ekspert za naoružanje na Bliskom istoku na telavivskom Jaffee centru za strateška istraživanja, veli da nema evidencije da Sirijci grade poligone za strateško naoružanje.
Izrael je u direktnom kontaktu sa Rusima oko restrikcije prodaje sofistikovanog naoružanja arapskim zemljama. [apir veruje da su sirijski rukovodioci uvereni da bi za njih napad na Izrael bio katastrofalan. Oni vrlo dobro znaju da izraelski sukob Hezbolahom i Sirijom nije ista stvar. Poraz protiv Izraela verovatno bi oborio Asadov režim. [apir je uveren da Asad strahuje od eventualnog napada Izraela.
Drugi posmatrači sirijske situacije nisu uvereni u njenu opreznost. Penzionisani general Josi Peled veruje da prošlogodišnji sukob Hezbolaha sa izraelskom armijom ukazuje na to da Sirija ima dobre šanse u eventualnom okršaju sa snagama jevrejske države. On je duboko ubeđen, a u tome nije usamljen, da je prošlogodišnji rat znatno naškodio imidžu izraesle armije u svetu.
U svoj ovoj geopolitičkoj priči o izraelsko-arapskim odnosima postoji i jedna dodatna, interno-izraelska, o nastojanju Ehuda Olmerta da ostane na vlasti. Izraelski premijer je tajnim kanalima dao na znanje Sirijcima da je spreman da se povuče sa Golana na bazi ponude “zemlja za mir”. Sirija je ostala cool na takvu ponudu. Golan, kažu oni, je sirijski, i o njemu nema šta da se pregovara.
Ipak, po mišljenju profesora Moše Maoza sa Hebrejskog univerziteta, Bašar el Asad razmišlja o dvema opcijama: da li igrati samo na kartu Irana kao glavnog strateškog partnera ili obnoviti američko-sirijske razgovore, ublažujući odnose sa Izraelom? Maoz smatra da se u nekim sirijskim krugovima ozbiljno razmišlja o tome kako pridobiti američke investitore da ubrizgaju značajniju finansijsku injekciju u njihovu ekonomiju.
Sirijski disident Farid Gadri, stacioniran u Vašingtonu, uverava Amerikance i Izraelce da je pregovaranje sa sirijskim predsednikom gubljenje vremena. Pokušavali su to na razne načine Jichak Rabin, Šimon Peres, Benjamin Netanjahu, Ehud Barak. Svi napori su bili uzaludni. Ehud Olmert to treba da ima u vidu. Gadri stoji na neokonskom stanovištu da samo sa demokratskim snagama treba pregovarati.
Posle Šestodnevnog rata 1967. goodine Arapi su doživeli katastrofu, a u Izraelu se probudio optimizam da jevrejska država opstojava, uprkos arapskom okruženju mržnje.
Nakon Drugog libanskog rata 2006. u Izraelu se nazire jezgro sumnje u efikasnost njenih odbranbenih snaga. Da li su one zaista tako nadmoćne u odnosu na smrtnog neprijatelja? Kakvu garanciju može da da država svojim stanovnicima? Kada se pomisli na prelepi grad Haifu, sa divnim bahajskim vrtovima, niko se još nije ozbiljno zabrinuo što je taj grad sa svojom lukom i petrohemijskom industrijom ranjiva biološka bomba koja u jednom trenutku može da usmrti strahovito mnogo ljudi.
Da li je neko u stanju u ovoj zemlji to da spreči?
Sedamdeset rajskih devica su smrtonosnija himera nego što se pretpostavlja.
Pregovori, ekonomski prosperitet i reforma obrazovnog sistema suseda jedina je alternativa Izraela.
Apis, avgust 2007