4 Vreme Ratovanja I Egzodusa

4. ВРЕМЕ РАТОВАЊА И ЕГЗОДУСА

Српско- бугарским ратом 1885- 1886.г. пауперизована Србија није ипак имала потенцијала ни за преживљавање свог становништва те је знатан број њених становника био принуђен посао потражити у другим крајевима. Услови у којима су они радили у суседној Румунији граничили су се са ропским. О томе је један становник кладовског среза упутио апел начелнику округа Крајинског почетком 1912.г: ‘’Понизан ја, Милан Бојевић из Петровог села, округа крајинског који се налази у својој радњи у вароши Галцу, а моја фамилија налази се у Петовом селу… Господине начелниче жао ме за наше Србе који долазе у печалбу са драгоманима. Они седе гладни и боси по сокаку у Галцу, просе те се хране, а то су некога драгомана Душана из Краљевог села- Књажевачко- који је узео раднике из Крајине… Дању раде сви под стражом а ноћу их држе у затвору… Српске власти, српско посланство на све ове вапаје нису ни главе хтели да окрену, они су оставили ове несрећнике да робују и пропадају у ропству’’ (78). Уследили су балкански ратови 1912-1913.г. који су Србији узели огромне жртве. Своје животе за слободу дали су капетан Ђорђе Владисављевић- ‘’погинуо храбро у љутој и крвавој борби са Бугарима 1913, кога су рањеног искасапили, капетан Војислав Пејовић- ‘’јуначки погинуо код Битоља 1912’’, капетан Живојин Антонијевић- ‘’јуначки борећи се погинуо 1913’’, поручник Данило Темељковић- ‘’погинуо јуначки борећи се на Једрену 1912’’, Јозеф Штерлинг у Приштини 1913, Милан Дрекаловић на Једрену марта 1913, Никола Ђорђевић Гаваз на Једрену 3.2.1913, Петар Димитријевић на Једрену марта 1913, Петар Гимиш у Кладовском граду 1913, Риста Јанковић 1912.г. у Кавадару, Станимир Ојкић у борби са Бугарима 1913, Светислав Петровић у Алексинцу 1913.г… (79). Жестоки критичар корумпиране Србије тога доба Димитрије Туцовић поводом балканских ратова записао је: ‘’Богаташи су у рат послали волове а сиротиња соје синове; капиталиста је одвојио какву раду а сиротињска мајка јединца сина. Сиротиња је ратовала по оној старој народној истини: Господа су интенданти, а трговци лиферанти, чиновници на станици, сиромаси на граници: Крвцу лију, Турке бију, Да господа господују, Богаташи да благују, Жене, деца да гладују!’’ (80).

Почетак агресије аустро- угарске војне машинерије на Србију довео је до мобилизације већине војно способних Кладовљана у склопу Тимочке дивизије и славног 13. пука првог позива ‘’Хајдук Вељко’’. На захтев савезника да српске трупе спрече пребацивање Аустријанаца са српског фронта на руско и француско војиште, жртвован је Крајински 13. пук првог позива ‘’Хајдук Вељко’’, два батаљона 15. пука ‘’Стеван Синђелић’’ и један полубатаљон пионира (81). Према анализи Драгише М. Стојадиновића, у неједнакој борби коју су водили шест батаљона српске војске са свега три топа и три каре, против пет аустријских пукова /27, 28, 42, 74. и 94./ и њихових 50 топова, српске трупе ипак су успеле разбити противничке снаге и стићи до Јарка и Шашинаца, реон Шапца, те да се на својим положајима одрже цео дан до 10 сати ноћу; ‘’ова борба вођена је 24. августа 1914.г. од стране наших Крајинаца, али услед недостатка понтона српска армија целог дана није могла пребацивати никакво појачање, те је у ноћи између 24. и 25.8.1914. наступила пометња, завршена катастрофом дела Тимочке дивизије- од 7000 бораца који су тога дана прешли Саву, погинуло је и подавило се око 3500 бораца, а толико исто је заробљено, укључујући 1200 рањеника. Из ове тешке борбе спасило се пливањем преко Саве око 380 војника и 5 официра, остало је пропало’’ (82). Пук је још двапут обнављан и учествовао је у великим биткама на Шапцу, Космају, Ковиони и у одбрани Београда против Макензенове војске 1915.г.
Током 1915, на подручју Кладова стационирана је дивизија на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом, чланом организације ''Уједињење или смрт'', главним актером свргавања са трона династије Обреновић и устоличења Петра Карађорђевића 1903. године. Истовремено, у истом реону на Дунаву, снаге Руске царске морнарице обезбеђивале су пловни пут. У време када је Арчибалд Рајс, посматрач Црвеног крста, посетио овај крај, током друге половине 1915.г, у кладовском пристаништу налазила се Црноморска руска ратна флотила (83). Неповољан развој ситуације на другим фронтовима убрзо је изазвао њихово повлачење са ђердапског сектора.
Окупацији Кладова претходило је склапање тајне конвенције између Аустрије и Бугарске, 6. септембра 1915.г, чији је први параграф гарантовао Бугарској припајање српских крајева источно од Мораве, укључујући одговарајући део српског Подунавља (84).
Из летописа овдашње цркве Светог Ђорђа сазнајемо да је 13.10.1915.г. корпус маршала Макензена заузео Кладово, три дана пре -10.10.1915.- прешавши преко Дунава код Текије на српску страну, а да је већи број цивила пребегао у Румунију на лађи ''Србија'' (85). Према запису за 1916. годину, у почетку су се неке избеглице вратиле назад, пошто је у граду успостављена бугарска војна управа, а око 850 људи је предвођено јерејем Раденком Анђелковићем избегло у Русију, нашавши уточиште септембра 1916. године у Јелисавет граду који је 200 година раније био настањен искључиво Србима. Руска влада и Фонд прицезе Татјане обезбеђивали су помоћ од једне рубље дневно за одрасле и пола рубље за децу.
Изузев бродом ''Србија'' 13.10.1915.г, једна група становника кладовске регије избегла је преко Дунава два дана раније, одмах по сазнању за прелаз аустријских трупа код Текије. О томе нам казује запис на једној карти са уцртаним путем избеглица: ''Мапа путовања од 11.октобра 1915. године до 17. јануара 1919. године- Спасоја Перошевића из Петрово Село, мати му Марије, жене Јанице, кћи Даницо, сина Витомира, Радомира, Светомира и Миодраго- као српске избеглице'' (86). Мештани Петровог Села, суседног Текији, сигурно су били у прилици пре својих сународника из нешто удаљенијег Кладова сазнати за окупацију, те су скупа са мештанима Текије пре 13.10.1915. године пребегли у Румунију на путу ка Русији. У групи избеглих Текијанаца налазили су се и чланови породице Атанацковић, за коју је Коста Јовановић истражујући порекло становништва двадесетих година прошлог века забележио ''дед је Рус, дошао из Влашке'', међу чијим потомцима је сачувано живо сећање на овај егзодус и непристајање успутних градова да код њих буду збринути због бојазни од опаких заразних болести (87).

Летопис кладовске цркве садржи податак да су аустро- угарске снаге заузевши варош ''заузели и цркву, те су у њу утерали 30 коња и тако је претворили у шталу обичну, оскрнавивши као хришћани светињу нашу и опљачкавши неке сребрне ствари, као крстове и иконе. При крају те године скинули су и сва три звона која су послали у фабрику оружја у Будимпешту. Дана 10.10.1915.г, приликом преласка њиховог на нашу обалу /Текија/, настала је паника у народу тако да је све на пијаци остављено, јер је била субота пазарни дан у Кладову и сваки је пробао да се што пре спасава да не би запао ропства непријатељског'' (88).
Трећа већа група избеглица напустила је Србију из Доњег Кључа, предвођена ртковским парохом Савом Илићем, преко Корбовског острва приспевши чамцима у румунско место Инова, преко пута Велике Врбице, а тек после 20 дана у Турн Северин, где су остали до јануара 1916. године. Не треба сумњати да је било мноштво појединачних пребега и изналажења најпогоднијег начина да се преживи ван окупиране матице.
Прогерманска штампа, попут тадашњег ''Њујорк Тајмса'' у сасвим другачијим тоновима известила је о заузимању Кладова 26.10.1915. године /по летопису то је 13.10.1915, сагласно старом рачунању времена/, недуго након уласка Бугарске у рат против Србије . Текст има наслов ''Тевтонско- бугарско јединство'': ''Сусрет је био неочекиван и обе стране су биле изненађене… то је био тренутак од историјског значаја у светским релацијама. Исток и Запад су уједињени у победничком походу наших армија… Пут од Немачке, кроз Аустро- Угарску и Бугарску ка Турској био је отворен. У утврђеном граду Кладову победа је поздрављена са великим ентузијазмом целе протекле ноћи /26.октобра/ и данашњег дана. Националне химне савезница певане су преко ноћи, одзвањајући на румунској обали на којој су стајали становници Турну Северина посматрајући дешавања на српској страни. Добивши вести о спајању војски, комамдант снага око Добре Воде пожурио је у Кладово да пожели добродошлицу бугарским трупама- Војвода Адолф фон Мекленбург, са мноштвом немачких и аустро- угарских официра у пратњи. На улицама кроз које су трупе пролазиле при уласку у град, на много кућа биле су истакнуте беле заставе за примирје, импровизоване од одеће, креветских чаршава, столњака, као знак њиховог пристанка покоравања новим властима. На улазима кућа победничке трупе дароване су венцима цвећа. Приликом данашњег свечаног ручка у част бугарских официра, наздрављано је владарима савезничких држава. Лајтнант У.П. Гађев, командант бугарске коњице одржао је смотру својих трупа од којих се највећи део борио у последњем Балканском рату против Србије'' (89). Како год, највећи број војно способних Кладовљана већ је одавно са својим регуларним војним јединицама боравио далеко од родног града, док је стотине избеглица нашло привремено уточиште на другој обали Дунава.

На мапи породице Перошевић прецизно је уцртан пут одисеје српских избеглица: Кладово – Букурешт – Галац – Кишњев – Одеса – Елисаветград - Харков - Воронеж – Пенза – Самара – Чељабинск – Петропавловск – Омск – Н.Николаевск – Бијск – Тајга – Краснојарск – Иркутск – Чита – Хајлар – Харбим – Владивосток – Кјото – Шангај – Формоза – Кантон – Сингапур - Суматра – Коломбо – Бомбај – Аден – Порт Саид – Дубровник. О тачном броју изгнаника из Текије нема поузданих података, док за Петровосељане Ђ.Драговић утврђује да се ради о 93 члана 25 домаћинстава, враћених у Србију у три групе- 17. јуна 1919.г, маја и септембра 1920. године, с тим да њих деветнаесторо није преживело четворогодишњи егзодус (90).
Летопис кладовске цркве садржи коментар да се приликом кретања назад у Србију избеглице у Јелисаветграду деле у две групе, од којих је већа ишла путем зацртаним у Перошевићевој мапи, а мања краћим путем, којим је и доспела у Јелисаветград, преко Бесарабије и Румуније. Прву групу су предводили свештеници Ђорђе Поповић из Јабуковца, Сима Мартиновић из Велике Каменице, Милан Илић из Корбова и Јован Русовљановић из Мале Врбице, један од бивших ђака руске духовне академије.
Свештеник Ђорђе Поповић оставио је писано сведочанство да је група коју је он водио из Харкова приспела у Курск, а почетком марта 1918. дошли су у Самару, где је избеглице преузео професор Милош Московљевић. Ту је отворен и српски конзулат, а лично Лав Троцки је послао новчану помоћ за њихово збрињавање (91). Даља евакуација ове групе избеглица ишла је правцем Кинел- Ташкент- Кратовка- Бугурслан- Шафраново- Аша Балашевскаја- Вразоваја- Берђауш- Палатајево- Чељабинск- Курган- Петропавловск- Омск- Ново Николајевск- Бииск- Томск /Сибир/, да би се одатле вратили у Чељабинск (92). Ту је 9. септембра одржана оснивачка скупштина ''Привременог Југословенског народног одбора у Русији'' чији је председник постао инжењер Божа Јеремић (93). На Божић група је доспела у Владивосток, одакле их совјетске власти враћају у Харбин и одатле у Минск. Целу 1919. годину избегличка група свештеника Ђорђа Поповића провела је у Сибиру, да би 1920. године били смештени у бараке америчког Црвеног крста у Владивостоку (94). 27.фебруара 1920.г. укрцани су на амерички брод ''Шеридан'' који их је, проводећи их кроз јапанска острва, корејску обалу, Формозу, Филипине, 15. марта 1920.г. довео до Сингапура У Порт Саид су приспели на Ускрс, 11. априла 1920.г, а у Трст седам дана касније (95). О солидарности Руса са тешком судбином српских избеглица, дневник Ђорђа Поповића остaвио је траг помињући иузетну пожртвованост пуковника Лонткијевича, те солиста Одеске опере, '' г.Бочарова и госпође Ивоне'' (96).
Нема поузданих података зашто је у време владавине комунистичког режима, са којим Србија није имала дипломатске односе, било допуштено да тек мањи део групе буде враћен много краћим путем, којим се 1916.г. и пристигло у Русију, али је знано да је дужа траса, преко Сибира, Манџурије, Цејлона, Суеца, Александрије, Порт Саида у време када је бољшевизам дошао на власт у Русији, била једини могући пут и за дислоцирање Трећег и Четвртог пука Прве дивизије Српске добровољачке војске у Солун, док су Први и Други пук за Солун упућени преко Археангелска, Енглеске, Француске и Италије .
Почев од августа 1914. до феруара 1917.г. у Русији се радило на конституисању и комплетирању Српског добровољачког корпуса, делом од Срба, Хрвата и Словенаца- ратних заробљеника са руског фронта, а делом од Срба пребеглих пред аустријским и бугарским инвазионим трупама на територију Русије. О организацији формације, уз руску подршку, старао се официрски кадар у те сврхе доведен са Крфа. Августа и септембра 1916.г, још довољно неувежбани. српски добровољци Прве дивизије укључени су у тешке борбе код Добруџе, што је резултирало страхотним губицима. Према једном мишљењу, даљу судбину добровољаца требало је решити стављањем под команду руско- румунске армије, док је Српско министарство војске подржавало идеју генерала Живковића о увећању формације и дислоцирању корпуса у реон Турну Северина, одакле би се извршило пребацивање у Кладово, ради подизања устанка уз помоћ 20.000 људи скривених по српским шумама (97). Истовремено је, по одобрењу руске и румунске врховне команде од стране капетана руске обавештајне службе Ратманова у Турну Северину формиран Српски четнички одред на челу са поручником Стеваном Рајковићем. 23. септембра 1916.г, под командом једног припадника организације ''Уједињење или смрт'', дотадашњег начелника штаба Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, потпуковника Александра Срба, одред је бројао 158 људи (98). Опција о ангажовању корпуса преко Дунава, на подручју Кладова одакле би се устанак ширио ка централној Србији, прихваћена је од стране цара Николе, пошто га је министар Спалајковић упознао са разлозима почивајућим на настојањима да се предупреде румунске аспирације ка српским територијама, укључујући и Кладово (99). О једној другој измешаности судбина цара Николе и српских снага у Русији после комунистичког преврата, говори нам сећање кладовљанина Јована Јовановића: ''Када је ешалон наше војске враћен из Сибира /Чељабинск/ са наредбом да иде преко Мурманска а не преко Владивостока како је било планирано, а којим путем су ишли још доста других, у путу за Мурман морало се ићи преко Екатеринбурга. Ту се стигло и стало ради снабдевања са храном, баш оног дана када су вршене припреме да се убије цар Никола и његова породица. Било је то у мају месецу 1918. године, по старом календару. Вест о овој погибији створила је код наших војника једну јаку психичку струју: код неких индиферентну, а код једног доброг дела војника, или боље рећи непромишљених и усијаних глава, сажаљење и наклоност за интервенцију и спасавање цара. Неколико хиљада добро наоружаних и организованих војника, заиста је могло много на брзину да учини у средини неприпремљених револуционара за једну такву евентуалност. Али, у случају успеха, да се моментално спасе цар, где би се онда отишло ван руске територије, на којој је већ била васпостављена власт, не много чврста, али ипак довољна да у овом случају отме цара из руку наше војске. А шта би се после десило са свима нама, није тешко прорећи. Разумљиви би било за такву авантуру да је та наша војска била на граници неке друге државе у коју би се одмах пребацила са спашеним царем, док у нашој ситуацији, такав подухват би представљао самоубиство и повећање броја жртава нашег настрадалог народа, као ниједног другог у томе рату. Нас неколико десетина, који смо разборитошћу штрчали од тих усијаних глава, са оваквим разлозима у дугим објашњењима, једва смо успели да их одвратимо од такве смртоносне акције и наставимо пут ка своме циљу, а револуционаре да оставимо на њиховом послу, у који нико са стране нема право да се меша'' (100). Размишљања и ставови једног официра српске војске, који није располагао овлашћењима и ауторитетом доношења тако значајних одлука као што је она о покушају ослобађања руског цара, довољна су илустрација аргументације употребљене пред масом жељном учешћа у мењању тока светске историје. Евентуално ушешће прокомунистички настројене струје у српском командном кадру код доношења негативне одлуке, захвално би можда било разматрати кроз праћење каријера команданта одреда, пуковника Свет.Маринковића, потоњег генерала, брата Павла и др. Воје Маринковића, бившег министра иностраних послова (101), и његовог наследника на том положају мајора Александра Дукића, потоњег генерала. Сам Јовановић није могао преломити код доношења једне тако важне одлуке, а његов највећи домет у Русији огледа се на другом плану- штампарија Јужно- Руског деоничарског друштва 1917. године у Одеси изнела је на светло дана Јовановићев превод са француског на српски језик списа Пјера де Ланија ''Југославија'', са предговором познатог писца Пола Адама.
У борбама за ослобођење Србије животе је изгубило више од стотину становника кладовске вароши. Њихови гробови посејани су у Шапцу, Београду, Срему, Скадру, Албанији, Крфу, Добруџи, Аустрији, Пешти, Ваљеву, Прилепу, Солуну, Бугарској, Нишу, Скопљу, Битољу, Тетову, Бизерти, Мађарској… 20. маја 1921.г. кладовски суд сачинио је списак пострадалих 1912- 1920, од чега ''погинулих и умрлих у рату 87, ''у ропству помрлих'' 24, ''на руском фронту'' 6, ''стрељаних'' 2 (102). Списак у нумерацији 1- 119 нема попуњене бројеве 116, 117, 118, испред имена стрељаног у Т.Северину од стране Немаца Драгутина Д. Михајловића нема редног броја док су Живојин Вучковић и Ђорђе Вучковић накнадно уписани руком на штампаном списку са поновљеним ред.бројевима 31 и 92.
На петнаестогодишњицу ослобођења вароши Кладовљани су публиковали ''Светлу воштаницу на хумкама кладовских јунака и мученика 1912- 1920'' (103). Из непознатих разлога овај попис објављен 1933.г. не садржи имена 24 људи за које је кладовски суд установио да су настрадали у ратном вихору: Александар Брложан, Барбул Н Стојановић, Димитрије Д. Ступаревић, Ђорђе Степана Царлојевић, Живојин Ј Вајковић, Живојин Милошевић Бабушка, Живојин Мите Грујића, Миленко Митић, Мијаило С. Драговић, Милан Коче Васића, Миливоје Ивановић, Никола Аћима Стојановић, Тома Милије Стевановић, Станко Гушатовић, Анђел Димитријевић, Димитрије Т. Буртић, Светозар Ј. Лазаревић, Душан Васић, Душан Глигорија Корбовљана, Милосав Глиге Милуновић, Јован Н. Ј. Димитријевић, Драгутин Д. Михајловић, Живојин Вучковић, Ђорђе Вучковић. Са друге стране, списак кладовског суда од 20. маја не садржи следећа имена 30 настрадалих становника Кладова, иначе поменута у ''Воштаници'': Војислав Пејовић, Данило Темељковић, Ђорђе Владисављевић, Живојин Антонијевић, Јозеф Штерлинг, Петар Гимиш, Станимир Ојкић, Светислав Петровић /сви из сукоба 1912-1913.г./, Александар Аризановић, Драгутин Михајловић, Драгутин Барбатесковић, Драгутин Поповић, Димитрије Томић, Ђорђе Пирој, Живојин Станојевић, Завиша Станковић, Јован Бркић, Коста Младеновић, Коста Станковић, Микица Ђорђевић, Миливој Доганчић, Маринко Недељковић, Младен Живановић, Милан Протић, Мика Бркић, Момчило Михаиловић, Обрад Стојановић, Петар Ђенић, Павле Јаковљевић, Тихомир Петковић /настрадали у Првом светском рату/. Из рата су се вратили и њих шездесеторица: Секулић Ј Петар, Настасијевић Н Јован Морун, Димитријевић В. Љутица, Ристовић Борчиловић Р. Никола, Велишић Ђ Ђорђе, Василић Р Милан, Миленовић М Борислав, Пасиновић Р Ђура, Трикановић С Никола, Вишњић Ј Миљен, Ћосић И Фрања, Ђукнић С Божидар, Новаковић Б Ђорђе, Богдановић М Милан, Богданић Ј Војислав, Губеринић Ј Лука, Барбатесковић Ђ Стеван, Сретен П Букатаревић, Павле Дуњеранкић, Димитрије Буцић, Петар Недељковић, Радул П Ђорђевић, Илија К Савовић, Ђорђе Букатаревић, Милан Стаменковић, Никола Станиловић, Димитрије Ђорђевић Морун, Ђорђе Суфлић, Димитрије Генић, Ђорђе Мијуцић, Војислав Мијуцић, Таса Радојковић, Илија Р Марићевић, Божидар Ж Генић, Антоније Пелагић, Глигороије С Буртановић, Франц Штерлинг, Владимир Михајиловић, Павле Ђурђановић, Петар Пржоловић, Јован Брујић, Никола Јанковић, Крста Л Петровић, Петар Манзаловић, Јован Шишуловић, Јован Ђ Димитријевић, Влада Миловановић, Радул Папић, Сава Вучковић, Јоца Букатаревић, Милан Поповић, Тома Цобовић, Павле Сандуловић, Петар Гуцић, Илија Богдановић, Драгутин Живановић, Ђорђе Стојичевић, Благоје Мијуцић, Љубомир Марјановић (104).

1. SRPSKA VAROŠ

2. STANOVNIŠTVO

3. REGULACIONI RADOVI NA ĐERDAPU

4. VREME RATOVANJA I EGZODUSA

5. IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

6. DIVERZIJE NA ĐERDAPU

7. ”KLADOVO - TRANSPORT”

8. OKUPACIJA 1941-1944.

9. SAUČESNICI SUDBINE

ZABELEŠKE Kladovo 1835-1965

PRILOG 1 – JAVNI SLUŽBENICI

PRILOG 2 –AKCIONARI KLADOVSKE BANKE NA DAN 25. MART 1928. g.

PRILOG 3 – KLADOVO- KORISNICI ELEKTRIČNE ENERGIJE 1939. g..

PRILOG 4 – VLASNICI STAMBENIH ZGRADA 1959. g.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License