4 Uslovi Zivota U Jevrejskom Logoru Zemun

4. Uslovi zivota u Jevrejskom logoru Zemun

Postupci nemačkih policijskih organa prema Jevrejima, počev od transporta i prijema u logor na Beogradskom sajmištu pa do njihovog masovnog ubijanja, bili su prožeti brutalnošću i lišeni elementarne humanosti. Zatočenicima, uglavnom ženama i deci, u svakoj prilici stavljano je do znanja da su nešto niže i manje vredno, da su krivi zbog toga što su Jevreji. Njima je, između ostalog, bilo zabranjeno čak i sušenje opranog rublja izvan paviljona, jer je Nemce vređao »pogled na jevrejsko rublje.139 U proleće 1942. godine, iza iznenađujuće korektnog ophođenja sa zatoeenicima i deljenja bombona deci140 bila je namera Nemaca da se uništavanje Jevreja sprovede što efikasnije, u tajnosti i bez incidenata. Razume se, Nemci su samo sprovodili naređenja i tome je moralo sve da se podredi.

Posle prikupljanja ispred Jevrejske policije u Beogradu, od 8. decembra 1941. godine, Jevreji su kamionima transportovani u novoformirani logor na Beogradskom sajmištu. Njihove stvari pretresene su i opljačkane, a oduzet im je sav nakit i novac, izuzev sto dinara po osobi.141 Zatočenici su smešteni u najvećem, trećem paviljonu, koji je ubrzo bio prepunjen, pa su novopridošli smešteni u prvi paviljon. Pregradni zidovi u trećem paviljonu bili su porušeni tako da se u jednoj ogromnoj prostoriii našlo nekoliko hiljada osoba od odojčadi do starica. Kako je u ovom paviljonu površine 5000 m2 bilo smešteno od 4500—5000 osoba, proizlazi da je svakl zatočenik imao oko jedan m2 površine. Dobna struktura zatočenika, prema izveštaju od 6. februara 1942. godine, bila je sledeća: 76 odojčadi, 1136 dece ispod 16 godina i 4442 osobe preko 16 godina.142 Većina odraslih zatočenika bile su žene.

U paviljonima zatočenici su smešteni na drvene ležajeve na tri ili četiri sprata (»boksovi«). Na skoro svakom ležaju bilo je po dvoje pa i više zatočenika. Starijima nije bilo lako da se popnu ili siđu sa ležajeva, pa je bilo slučajeva padova i preloma kostiju. U ležajevima bilo je nešto slame koja se retko menjala, a ubrzo se napunila vašima. U paviljonima je po celu noć gorelo jako električno osvetljenje. Ovakvi životni uslovi bili su skoro nepodnošljivi. »Možeš da zamisliš larmu koju čine više od 5000 ljudi, zatvorenih u jednoj odaji, danju ne čuješ svoje sopstvene reči, noću imaš besplatan (tj. ipak ne besplatan, jer te staje sna) orkestar plača dece, hrkanja, kašljanja i ostalih tonova«.143

Kada su pozivani da se jave u Jevrejsku policiju, Jevrejima je dozvoljeno da ponesu posteljinu i drugih stvari onoliko koliko mogu da ponesu sa sobom. To, međutim, nije moglo da bude dovoljno za surove logorske uslove, a upravo zima 1941/42. godine zapamćena je po svojoj oštrini, tako da je i reka Sava mogla peške da se prelazi. Hladna beogradska košava i sneg prolazili su kroz napukle zidove i oštećene krovove paviljona. Komandant logora, početkom januara 1942. godine, zahtevao je opravku krova jednog paviljona, ali to nije mnogo poboljšalo stanje.144 Hladnoća je pričinjavala jednu od najvećih teškoća logorašima na Beogradskom sajmištu. Nisu bili usamljeni slučajevi promrzavanja, pa i smrti od zime. U trećem paviljonu postojale su četiri velike zidane peći, ali one su slabo ložene, a njihova toplina nije se osećala već na nekoliko koraka od peći.145 Logoru su drva isporučivana u malim količinama, bila su vlažna, pa i potpuno neupotrebljiva.

Prvih dana postojanja logora na Sajmištu nije bilo obezbeđeno grejanje čak ni prostorija komande i uprave logora, kao ni grejanje planirane logorske bolnice. Komandant logora Andorfer tražio je, 23. decembra 1941. godine, od beogradske opštine isporuku četiri limene peći ili šporeta sa čunkovima za zagrevanje soba, a posle dva dana tražene su i dve sobne peći sa čunkovima za »sanitetsku stanicu«, odnosno buduću logorsku bolnicu.416 U periodu od 8. do 24. decembra 1941. godine, u logoru je prema izveštaju Uprave utrošeno 56 m3 drveta.147 Medutim, za isti period Odsek za socijalno staranje i socijalne ustanove uputio je beogradskoj opštini račun po kojem je logoru isporučen 21 metar bukovog drveta, 100 metara panjeva i 62 metra vrbovine.148 Logorska uprava je, očigledno, priznavala samo one količine drveta koje su bile za upotrebu. Komanda logora, 26. decembra 1941. godine, po drugi put obratila se Opštini i obavestila je »da je liferovano drvo nezgodno i neupotrebljivo za ogrev. Stoga se hitno traži od Vas liferovanje od 200 m3 suvog ogrevnog drveta«.149 Iz trebovanja drveta prethodnog dana vidi se da je za Upravu bilo potrebno »10 klinova za cepanje korena od drveta«.150

Grejanje prvog paviljona na Sajmištu osposobljeno je, izgleda, tek posle 24. januara 1942. godine, uoči dolaska Jevreja iz logora u Šapcu.151 Istovremeno, isporuke drveta logoru i dalje su bile sasvim nedovoljne i lošeg kvaliteta. Minimalna mesečna potrošnja drveta u logoru, prema proceni iz februara 1942. godine, bila je 1000 m3,152 ali ona nikada nije ni približno dostignuta. Umesto suvih cepanica u logor su i dalje isporučivani panjevi, a kako nije bilo ni alata za njihovo cepanje, pretila je opasnost da i kuhinja u logoru ostane bez vatre, kako se vidi iz izveštaja od 12. februara 1942. godine.153 Posle veće isporuke drveta 17. februara 1942. godine,154 nema sačuvanih izvora o novim isporukama, ali možemo da pretpostavimo da su one donekle normalizovane tokom narednih nedelja (slično isporukama hrane), s tim što su i potrebe zbog dolaska toplijeg vremena sigurno bile mnogo manje.

Zatočenici Jevrejskog logora Zemun morali su strogo da se pridržavaju logorskih pravila sa kojima ih je odmah po dolasku u logor upoznala Uprava logora. Za svaki, i najmanji prekršaj pravila, mogla se očekivati surova kazna nemačkih stražara i Komande logora. U kratkom razgovoru, januara 1942. godine, jevrejska lekarka požalila se isporučiocu hleba za logor kako je postupak Nemaca sa njima strašan, »da ih strahovito tuku i da gladuju«. Nemački stražar prekinuo je ovaj razgovor i zabranio pekaru svaki kontakt sa zatvorenicima.15;> Jedna od uobičajenih ponižavajućih kazni za zatvorenice bilo je i šišanje kose/56 Za teže prekršaje pravila, kao što je bilo tajno slanje pisama van logora, sledila je najveća kazna: javno streljanje.

Komanda logora na Beogradskom sajmištu nastojala je da zatočenike drži u punoj izolaciji, a bilo kakav pokušaj uspostavljanja veza sa svetom izvan logorskih žica — najstrožije je kažnjavan. Međutim, i pored zabrane, zatočenici su uspevali da dostavljaju svoje poruke van logora. Najčešće su molili svoje poznanike da im nekako dostave hranu, lekove ili odeću. Hilda Dojč je pisala svojim drugaricama Srpkinjama o stanju u logoru, a neki, kao Magda Kadelburg, upozoravali su svoje prijatelje, koji su se krili, da nikako ne dolaze u logor.157 Pisma iz logora prvo su upućivana preko kurira Heslajna koji je svakodnevno odlazio u Jevrejsku bolnicu, a verovatno i preko zubara Aušpica. Kada je straža to otkrila, Heslajn je za primer javno streljan u krugu logora. Rukovodilac Jevrejskog referata Gestapoa Štrake upozorio je zatočenike da će ovakva kazna snaći svakoga ko isto pokuša. Pisma su, ipak, i dalje krijumčarena van logora. Zbog istog prekršaja, u januaru 1942. godine, streljane su dve žene, sredinom marta 1942. godine šest žena, a odmah zatim streljana je i jedna devojka. Streljanja su vršena između trećeg i četvrtog paviljona gde su žrtve bez oznake i sahranjivane. Na grobu pomenute devojke njene drugarice zasadile su bor, sigurno radi sećanja i obeležavanja mesta sahrane.158 Streljanja, u martu 1942. godine, usledila su posle otkrivanja veze preko koje su logorašice nabavljale hranu i slale pisma. U logor je povremeno dolazio kamion gradske kanalizacije i neke Jevrejke uspele su da uspostave vezu sa radnicima i šoferom kamiona Perom. Preko njih su nabavljali hranu i slali pisma. Nemci su za ovo saznali, a posle surovog mučenja jedan radnik priznao je imena žena čija pisma je nosio, pa su one streljane.159

Izolacija logora, na domak samog centra Beograda, porazno je delovala na zatočenike. »Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni s kim nemamo veze, život svakog pojedinca napolju teče isto tako dalje, kao da se pola kilometra dalje ne odigrava klanica šest hiljada nevinih. Svi smo jednaki po svom kukavičluku, i vi i mi«, pisala je oko 9. februara 1942. Hilda Dojč svojoj drugarici u Beogradu.160

Život u Jevrejskom logoru u Zemun, za to vreme, tekao je strogo utvrdenim ritmom. Ustajalo se u pet sati ujutro, na zvuk trube. Iz pretrpanih ležajeva morali su svi da ustanu, iako je bilo puno bolesnih, nemoćnih i male dece. Potom bi stražari sve zatočenike isterali napolje, bez obzira na vremenske prilike, radi »vetrenja paviljona«. Pre toga ležajevi su morali da se nameste, a redari da besprekorno očiste paviljon. Zatim je dolazio komandant logora Andorfer (u njegovoj odsutnosti Enge) i vršio vrlo strogi pregled — smotru. Ležanje danju, i pored velikog broja dece i bolesnih, bilo je strogo zabranjeno i za to je bila potrebna naročita dozvola.'ćl U šest sati išlo se u kuhinju (četvrti paviljon) po doručak. Svako je morao sam da ide po hranu za koju se čekalo u redu. I teško bolesni, ako nisu bili primljeni u bolnicu, morali su sami da idu po obrok, jer za njih niko drugi to nije mogao da učini. Isto je bilo u podne za ručak, kao i za večeru. Hrana je deijena u prisustvu Nemaca koji su pri tome logorašima upućivali najpogrdnije reči.162 Do osam sati uveče svi su morali da budu u paviljonima na svojim ležajevima, osim onih koji su dežurali, kao na primer, Hilda Dojč u logorskoj bolnici.163

Život zatočenika odvijao se, uglavnom, unutar paviljona. Izlazilo se, sem izuzetno, radi primanja hrane ili vršenja nužde. Kada bi u krugu logora naišli na Nemca, muškarci su morali da ih pozdrave skidanjem šešira ili kape i poklonom do zemlje. Da bi izbegli ovo i druga ponižavanja i maltretiranja svi zatočenici su se sklanjali i držali podalje od Nemaca.164

Obavljanje svih osnovnih potreba u logoru bilo je za zatočenike vezano sa dugim čekanjem u redovima. »Ovde se za sve stoji u redu. Ljubazno od njih što vežbaju naše strpIjenje. Samo bi sreća bila da se svuda stigne na red. To već teže ide«.165 Umivanje i pranje vršilo se unutar trećeg paviljona u kojem je i oprano rublje moralo da se suši. Na tako veliki broj zatočenika bile su, barem u prvo vreme, samo dve česme.166 Sve ovo činilo je da vazduh u paviljonu bude veoma vlažan i nezdrav.

Nužnici su se nalazili između drugog i trećeg paviljona, pod vedrim nebom. Prvih dana postojanja logora bilo ih je samo nekoliko, pa su se pravile velike gužve. Nije mnogo pomoglo ni kasnije povećanje broja nužničkih jama na 12. Preživela zatočenica zapamtila je da su Nemci više puta fotografisali žene kako vrše nuždu,167 želeći da ih i na ovaj način ponize. Zbog neregulisane kanalizacije i otvorenih nužnika u logoru, ubrzo su se pojavili ozbiljni problemi. Već 4. januara 1942. godine, Komandant logora izvestio je beogradsku opštinu da zbog potpune zapušenosti kanalizacije u logoru »postoji opasnost za zdravstveno stanje« i zato kanalizacija mora odmah da se dovede u red.168 Iako je Opština obećala hitnu intervenciju, Enge je sutradan tražio »da se odmah izvrši ispražnjenje latrine« i izrada kanalizacije.169 Ovo pitanje regulisano je tako što su u logor povremeno dolazili kamioni gradske kanalizacije radi čišćenja fekalija. U međuvremenu, sami zatočenici čistili su nužničke jame.170

Prilikom izgradnje Beogradskog sajma u njegovom krugu bila je izgrađena pumpna stanica za vodu odvojena od gradskog vodovoda. I pored toga u Jevrejskom logoru Zemun bilo je problema sa snabdevanjem zatočenika vodom koja je, uz to, bila lošeg kvaliteta.171 U trećem, najvećem paviljonu, kako je pomenuto, bile su samo dve česme na skoro 5000 lica. Zbog velikih potreba za vodom Uprava logora tražila je od Opštine, krajem januara 1942. godine, hitnu isporuku jedne kanalne pumpe za pijaću vodu, ali se ne zna kako se ovaj slučaj završio.172

Do kraja decembra 1941. godine, u logoru na Sajmištu, u Turskom paviljonu, osposobljeno je kupatilo, ali je u njemu bilo samo deset tuševa. Istovremeno, paviljon je služio i kao mrtvačnica. Na kupanje su odlazili samo oni kod kojih su u logorskoj bolnici nađene vaši. Ubrzo se pokazalo da se vašljivost među logorašima veoma raširila. Nedovoljne i zakasnele isporuke sapuna još više su doprinele lošem higijenskom stanju zatočenika. Po trebovanju sapuna, od 26. marta 1942. godine, vidi se da do tada još nije isporučen sapun logoru za februar i mart 1942. godine.173

Širenju vašiju u logoru doprinelo je i retko menjanje slame na ležajevima, a za neke zatočenike slame nije ni bilo. Zbog velikih nestašica beogradska opština pri nabavci slame za logor na Sajmištu nailazila je na velike teškoće. Umesto potrebnih 30.000 kg slame Opština je, krajem decembra 194!. godine, uspela da za potrebe logora u Pančevu nabavi samo 10.000 kg i to uz mnogo teškoća.174 Zbog problema u nabavci slame za logor, silom prilika, došlo je do saradnje Opštine grada Beograda, Gradskog poglavarstva Zemun i nemačke Operativne grupe Policije bezbednosti i Službe bezbednosti u Srbiji. Pokazalo se da potrebe Jevrejskog logora Zemun za slamom imaju veću težinu od nemačke obaveze date NDH, da će snabdevanje logora ići isključivo sa srbijanske teritorije.

Po nalogu komandanta Jevrejskog logora, beogradska opština, 30. novembra 1941. godine, uputila je sekretara Odseka za socijalno staranje i socijalne ustanove da od Grad skog poglavarstva Zemun što pre kupi 50.000 kg slame da bi se ona blagovremeno prenela u logor.175 Već sutradan, predsednik zemunske opštine doneo je rešenje da se za ovu svrhu isplati iznos od 60.000 kuna kao jednomesečna pozajmica. Ovaj iznos isplaćen je posle dva dana predstavniku beogradske opštine i nemačke policije. Beogradska opština, i sama u finansijskim teškoćama, nije žurila sa vraćanjem duga. I pored molbe Gradskog poglavarstva Zemun, ovaj slučaj nije završen pre kraja marta 1942. godine.176

Kada su jednom zavladale u logoru, vaši nije bilo lako ukloniti, a šišanje zaraženih nije mnogo pomagalo.177 Zbog toga Uprava logora tražila je, 12. februara 1942. godine, od Opštine najhitniju isporuku 10 litara tekućine za trebljenje vaški.178 Nije poznato da li je udovoljeno ovom zahtevu, ali i posle više od mesec dana, vašljivost u logoru bila je gotovo opšta.179

Zbog teških uslova života u logoru na Beogradskom sajmištu, bile su među zatočenicima raširene razne bolesti. Najčešće su to bile bolesti disajnih organa izazvane hladnoćom i iscrpljenošću zbog pothranjenosti. Širenju gripa i zapaljenja pluća, pogodovala je i prenatrpanost paviljona. Zbog jake hladnoće zatočenici su imali mnogo promrzlina, a bilo je i slučajeva smrti od zime. Zbog svih nedaća u logoru bilo je i slučajeva prevremenog porođaja.180 Kako logorska bolnica nije bila osposobljena za ozbiljnije medicinske intervencije, najteži bolesnici, sa dozvolom Komande logora, upućivani su u Bolnicu jevrejske zajednice u Beogradu.

Nepodnošljivi uslovi života, stalna ponižavanja i maltretiranja, svakodnevno umiranje i teška neizvesnost, pogubno su uticali na psihu zatočenika. Već prvih dana postojanja logora, bilo je nekoliko slučajeva psihičkih poremećaja među zatočenim devojkama. Jedna od njih bila je, po sudu stražara, isuviše glasna pa su je oni nemilosrdno istukli.131 Pomenut je slučaj majke koja je na putu od Šapca do Sajmišta ostala bez deteta, a zatim je izgubila i razum. Sem ovih, bilo je još slučajeva raznih psihičkih poremećaja.182 S razlogom možemo da pretpostavimo da je među zatočenicima stanje apatije, pa i raznih vidova depresije, bilo veoma rašireno. Posle pet dana provedenih u logoru, H. Dojč ovako je opisala svoje raspoloženje: »Vrlo sam zadovoljna što sam ovde od prvog trenutka, čovek doživljuje toliko interesantnih i neponovljivih stvari da bi bilo šteta ispustiti koju«.183 Devet nedelja u logoru na Sajmištu promenilo je i nju: »Svim filozofiranjima je kraj na žičanoj ogradi i realnost kakvu vi van nje ne možete ni izdaleka da zamislite, jer biste i vi od bola urlikali — pruža se u potpunosti. Ta realnost je nenadmašna, naša beda ogromna; sve fraze o jačini duha padaju pred suzama od gladi i zime, sve nade o skorom izlasku se gube pred jednoličnom perspektivom pasivnog bivstvovanja koje ni po čemu ne liči na život. To nije ni ironija života. To je njegova najdublja tragedija«.184

Raspoloženja Hilde Dojč, a sa njom i ostalih zatočenika logora na Sajmištu, slična su onom što je psiholog Viktor Frankl opisao kao prve dve faze reagovanja zatočenika na logor. U prvoj fazi najjači bio je šok, a donekle i radoznalost. Njih bi u drugoj fazi potisnuli apatija, svojevrsno emocionalno mrtvilo i razdražljfvost. Svi napori i sve emocije koncentrisani su samo na jednu misao: sačuvati svoj i život svojih drugova.185 Iako su bili zatoćenici u različitim logorima (u Aušvicu i na Sajmištu), V. Frankl i H. Dojč saglasni su u tome da je na logoraše najubitačniji uticaj imala neizvesnost o tome koliko će boraviti u logoru i šta će biti sa njima. To stanje V. Frankl je definisao kao »provizornu egzistenciju nepoznatog trajanja«.186

Zima, bolesti, pretrpani paviljonl, neudobni ležajevi, stalna maltretiranja i neizvesnost bili su velike nevolje za zatočenike Jevrejskog logora Zemun. Međutim, njihov osnovni, egzistencijalni problem bila je nestašica hrane, kao i njena jednoličnost i loš kvalitet. Svi izvori saglasni su u tome da je logorom na Beogradskom sajmištu, od njegovog osnivanja,

početkom decembra 1941. godine, pa do vremena masovnog uništavanja zatočenih Jevreja, početkom proleća 1942. godine, gotovo neprekidno vladala glad. Zbog gladi u logoru, zatočenici su bili spremni i na životnu opasnost ne bi li nabavili nešto hrane sebi i svojim najbližim. Jedan od glavnih razloga za uspostavljanje veza van logora, iako je to kažnjavano streljanjem, bio je pribavljanje hrane. Zbog toga je, kao što smo videli, nekolicina Jevrejki i streljana. Hrabri jevrejski dečaci rizikovali su život i batine po povratku, ali su se ipak provlačili ispod žice i pokušavali da u Zemunu nabave nešto hrane.187 Zbog loše i nedovoljne hrane, došlo je jednom do otvorenog protesta jevrejskih zatočenika, ali su ga Nemci oštro prekinuli.188 Iako su se Uprava a zadugo i Komanda logora najviše bavili pitanjem snabdevanja hranom, to dugo nije davalo odgovarajuće rezultate.

Stalna pothranjenost sigurno je najteže pogađala decu, pre svega odojčad, bolesne i stare, uzrokujući loše zdravstveno i opšte fizičko stanje zatočenika. Za kratko vreme, oni su naglo gubili telesnu težinu: za dva meseca provedena u logoru na Sajmištu, Sarlota Ćosić izgubila je 24 kg.189 Istovremeno, glad je uticala i na raspoloženje zatočenika. »Svi postajemo zli jer smo gladni, svi postajemo zajedljivi i brojimo jedan drugom zalogaje, svi su očajni«, pisala je H. Dojč, početkom februara 1942. godine.190 Ovo stanje V. Frankl je opisao kao regresiju na primitivnije oblike duševnog života i nagona od kojih je najjači bio nagon za hranom.191

Prvi zatočenici Jevrejskog logora Zemun hranili su se onim što su nosili sa sobom, jer im je u pozivima za prijavljivanje bilo naznačeno da ponesu hranu za tri dana.192 U pozivu Jevrejima preko »Novog vremena«, 11. decembra 194L godine, napomenuto je, pak, da sa sobom na prijavljivanje ponesu i hranu, ali za jedan dan.193 Organizacija ishrane zatočenika u logoru na Sajmištu poverena je, videli smo, jevrejskoj Upravi logora, kojoj je to bilo jedno od osnovnih i sigurno najvažnijih zaduženja. Količinu i vrstu hrane, kao i obroke zatočenika odredila je nemačka Komanda logora, najverovatnije prema normativima (tablicama ishrane) iz drugih nemačkih logora. Za ispo>uike hrane Uprava i Komanda logora obraćale su se Opštini grada Beograda. Ona je logorska trebovanja slala Odseku za socijalno staranje i socijalne ustanove ili direktno Upravnom odeljenju Gradskog poglavarstva Beograd. Direktor ovog odeljenja Dragomir Petrović i sekretar pomenutog Odseka Milan Marković, bili su u beogradskoj opštini najodgovorniji za snabdevanje Jevrejskog logora Zemun. Oni su, zbog toga, vrlo često dolazili u logor, koristeći pogranične karte izdate od Uprave grada Beograda. U vezi sa isporukama hrane, u Beograd je iz logora dolazio kurir po imenu Bararon.194 Na osnovu tebovanja iz logora, Odsek za socijalno staranje i socijalne ustanove upućivao je naloge za izdavanje robe za potrebe logora svom magacinu. Isporuke hleba, koji je ubrzo zamenjen projom, ugovarane su preko Odseka za ishranu Direkcije za snabdevanje stanovništva grada Beograda (Diris).195 Odsek za socijalno staranje i socijalne ustanove upućivao je račune za namirnice isporučene logoru na Sajmištu, Opštini grada Beograda, koja je njima pravdala novčane iznose sa računa namenjenog izdržavanju logora. Računi za ishranu zatočenika u Jevrejskom logoru Zemun bili su najveća stavka u ukupnim iznosima isplaćenim za njegovo finansiranje, o čemu je već bilo reči.
Tokom prve tri nedelje postojanja logora na Sajmištu, nije bila osposobljena kuhinja u samom logoru, nego je gotovo jelo dopremano iz narodnih restorana ili javnih kuhinja iz Beograda. Direkcija za snabdevanje (Diris) upućivala je kola sa ručkom u različito vreme, tako da je ručak često stizao kao večera. U prvo vreme to je bio i jedini obrok zatočenika, iako je Odsek za socijalno staranje i socijalne ustanove isticao da je, u periodu od 8. do 25. decembra 1941. godine, isporučivao logoru dva obroka na dan.196 Zbog neurednih dolazaka kola sa jelom, Odsek je od Dirisa tražio da se kola za prenos ručka jave svakog dana u 9 časova, pošto »svakog dana ručak za Jevreje mora biti do 11 časova na Sajmištu«.197 Obrok dopreman iz Beograda bio je skoro uvek isti: prvih pet dana četiri puta se jeo kupus.198 Isporuke hleba počele su 10. decembra 1941. godine, kada je u logor dopremljeno 450 kg hleba.199 Iz naloga za isporuke hleba, tokom decembra 1941. godine,200 vidi se da su se količine isporučenog hleba ustalile na oko 1500 kg dnevno, uz variranja od čak i po 250 kg naviše i naniže. Bilo je dana (20. XII 1941) kada hleb uopšte nije isporučen, što se nadoknađivalo dvostrukom ispomkom, ali tek posle nekoliko dana. Nije bio redak slučaj da veće količine isporučenog hleba budu neupotreblj ive za jelo, što se, takođe, nadoknađivalo naknadnim ispomkama.201 Prva tri dana od početka ispomka, svaki zatočenik dobijao je po pola hleba, ali ubrzo dnevno sledovanje je prepolovljeno, a zatim svedeno samo na 100—150 grama hleba na dan.202 Već tokom prvih nedelja postojanja logora, pšenični hleb zamenjen je kukumznim hlebom (projom).

Obroci hleba za zatočenike logora na Sajmištu bili su toliko mali i nedovoljni da je SSpotporučnik dr Jung, pod čijim je »sanitetskim nadzorom« bio logor, doneo, 31. decembra 1941. godine, odluku da se udvostruči liferovanje hleba Jevrejskom logoru Zemun. Dr Ervin Jung upamćen je, inače, po surovosti naročito među zatvorenicima Banjičkog' logora. Pri streljanjima u Jajincima, on je konstatovao smrt i lično ubijao one koji su davali znake života.203 Odluka dr Junga o udvostručenju ispomka hleba logom na Sajmištu nije sprovedena, jer se sa njom nije saglasio dr Rance iz Feldkomandanture 599 Beograd,204 koji je o tome imao poslednju reč.

Ubrzo posle osnivanja Jevrejskog logora Zemun, počele su pripreme za osposobljavanje kuhinje u samom logom.

Do 24. decembra 1941. godine, logoru je isporučena veća količina (10,5 tona) životnih namirnica: pasulja, kupusa, krompira, luka, masti, loja, brašna i soli,205 čime su stvorene zalihe za logorsku kuhinju. Sledećeg dana, izvršena je poslednja ispomka gotovog jela logoru,206 a zatim je počelo pripremanje jela u novootvorenoj logorskoj kuhinji. Pokazalo se, međutim, da za pripremanje jela u logoru nema dovoljno ispravnih kazana. Komandant logora tražio je, 27. decembra 1941. godine, od beogradske opštine da hitno pošalje potreban materijal za kalajisanje deset kazana za jelo, »pošto su ostali kazani nedovoljni za ishranu u logoru«.207 Sa povećanjem broja zatočenika, proširivani su kapaciteti logorske kuhinje, ali ni to nije išlo bez problema. Uoči dovođenja Jevreja iz logora na Savi u Šapcu, iz ovog logora dopremljen je na Sajmište jedan kazan za kuvanje hrane. Od Opštine je trebovano, 24. januara 1942. godine, još šest kazana. Istog dana (26. I 1942. godine), kada su pod veoma teškim uslovima dovedeni Jevreji iz logora u Šapcu, ispostavilo se da dopremljeni kazani još nisu uzidani, a da su dva od njih šuplja.208

Posle osposobljavanja logorske kuhinje, umesto jednog uvedena su tri dnevna obroka, ali stanje ishrane zatočenika nije se popravilo, naprotiv. Sve rezerve hrane koje su zatočenici poneli sa sobom u logor, ubrzo su potrošene, a potom zavladala je gotovo neprekidna glad.209 Svedočenja o količini i kvalitetu obroka u logom na Sajmištu, potpuno su saglasna u tome da je njihov kvalitet bio veoma slab, količina nedovoljna, a mučan utisak pojačavali su način izdavanja i primanja hrane. Zbog gladi i nedostatka odgovarajućeg pribora, pri deljenju hrane dolazilo je do neprijatnih scena među zatočenicima. U vreme uređivanja logorske kuhinje, trebovano je i 50 kašika za deljenje hrane od po 0,4 l. 210 Opština je, međutim, ispomčila kašike različite veličine, »usled čega pri deljenju jela vrlo često do neprijatnosti dolazi«. Ovo pitanje nije bilo rešeno ni do kraja marta 1942. godine.211 Zatočenicima se za doručak izdavala šolja nezaslađenog čaja ili surogata kafe, u stvari, topla prokuvana voda. Za ručak i večeru dobijala se porcija kuvanog jela — mutna voda sa po kojim listom kupusa, zrnom pasulja ili komadom krompira. Nije upamćeno da je nekada za obed bilo i meso, mada je ono isporučivano logoru. Ovo sigurno treba povezati sa činjenicom da se za Komandu logora posebno kuvalo.212 Nema izvora o tome da li su članovi Uprave jeli odvojeno od ostalih logoraša. Dnevno sledovanje hrane upotpunjavao je komadić, često buđave ili loše ispečene proje. Dešavalo se da ni ovako bedni obroci ne budu isporučeni i po 48 časova.213

Nestašica i loš kvalitet hrane veoma su pogađali decu, posebno odojčad. Logoru su bile odobrene isporuke mleka, ali su i one bile veoma neuredne. Komandant logora tražio je, 26. decembra 1941. godine, od beogradske opštine da se pobrine »da dečije mleko odobreno za logor Jevreja bude svaki dan doneto u logor sa prvim kolima koja se u logor šalju. Ova stvar je vrlo hitna«.214 Radilo se o dnevnoj isporuci od samo 30 litara mleka. Treba imati u vidu da je u logoru, početkom februara 1942. godine, među zatočenicima bilo 76 odojčadi, kao i 1136 dece ispod šesnaest godina.215 Slična struktura zatočenika bila je i ranije. Zbog minimalnih isporuka hleba i mleka, krajem decembra 1941. godine dr Jung je doneo odluku ne samo o udvostručenju isporuka hleba, nego i da se, umesto 30 litara, logoru isporučuje 190 litara mleka dnevno. Na osnovu toga, komandant logora tražio je od Opštine da ubuduće isporučuje toliku količinu mleka, kao i hitnu isporuku dva kazana od po sto litara za kuvanje mleka.216 Iako je Odsek za socijalno staranje i socijalne ustanove, istog dana, tražio od Centrale za stoku da, od 1. januara 1942. godine, za potrebe logora na Sajmištu isporučuje po 190 litara mleka na dan, nije se postupilo po odluci dr Junga. Ostaje nejasno da li je saglasnost, kao i u pitanju udvostručenja količine hleba, uskratio dr Rance, ili je isporuku odložila Centrala za stoku, kao što je bio slučaj sa isporukama masti. Ni ta, zaista minimalna količina mleka od 30 litara dnevno, nije isporučivana u potpunosti, a prolazilo je i po četiri dana, a da se logoru ne isporuči ni kap mleka.2"7 Ne treba posebno naglašavati, šta je to značilo pri takvoj strukturi zatočenika. Ćetvorodnevni zastoj u isporuci mleka direktor Upravnog odeljenja Gradskog poglavarstva objašnjavao je Upravi logora velikim teškoćama u snabdevanju Beograda mlekom, zbog čega tih dana mleko nije isporučivano ne samo logoru, nego ni Gradskom sanitetu.218
Isporuke namirnica Jevrejskom logoru Zemun ne samo što su bile minimalne nego su gotovo neprekidno kasnile. Prilikom preuzimanja u logoru, često se dešavalo da deklarisana težina ne odgovara stvarnoj težini namirnica, a njihov kvalitet bio je često veoma loš. Logoru je, 1. januara 1942. godine, isporučen automobil kupusa »od koga je više nego polovina neupotrebljiva i trula«. Sutradan, ponovo je isporučen kupus, ali je, sigurno zbog još lošijeg kvaliteta, upravnik Dojč odbio da ga primi. Zbog toga je, istog dana komandant logora tražio od Opštine da ubuduće isporučuje logoru samo zdrave namirnice, jer će se priznavati samo ona količina koja je u »upotrebljivom stanju«.219 Narednog dana, u Iogor je stigao kamion sa tri hiljade kilograma krompira. Merenjem u magacinu logora ustanovljeno je da se radi o 2640 kg.220 Umesto zahtevanih 4000 kg, logoru je, 5. januara 1942. godine, isporučeno samo 3018 kg pasulja, a utvrđen je i veliki manjak isporuka drugih namirnica.221 Ovaj manjak stalno se uvećavao, tako da je, na primer, 6. januara 1942. godine, isporuka kupusa bila manja za 4625 kg, dok je, deset dana docnije, manjak narastao na 7625 kg, uz istovremeni veliki manjak svih ostalih (osim pasulja) namirnica. Posebno teško ishranu logoraša pogađala je »neisporuka masti, sala i soli«.222 Zamenik komandanta logora Enge, skrenuo je, 15. januara 1942. godine, pažnju Opštini da je zbog toga »čitava ishrana dovedena u pitanje« i da je na to već »više puta« ukazivao. Međutim, on je samo preporučio da se količini i kvalitetu isporučenih namirnica ubuduće poklanja »više pažnje«.223 I pored toga, iz izveštaja Uprave logora o upotrebi namirnica upućenog, 16. januara 1942. godine, Upravnom odeljenju Gradskog poglavarstva vidi se da se, zbog pomanjkanja masti, ponovo kuva krompir i da je zbog njegovog lošeg kvaliteta (smrznut i truo) upotrebljeno 860 kg »preko normale koja je u težini tabelarno predviđena« ,224 Ni kupus isporučivan logoru nije bio boljeg kvaliteta, naprotiv. Celokupna isporuka kupusa, od 20. januara 1942. godine, bila je neupotrebljiva za ljudsku ishranu.225

Andorfer, koji se u međuvremenu vratio na dužnost komandanta logora, izneo je, 23. januara 1942. godine, u svom aktu upućenom beogradskoj opštini da stalno raste manjak u isporukama, a da su neke od njih vrlo hitne: masti uopšte nema, a cela ishrana logora je »dovedena u pitanje«.226 Stanje ishrane zatočenika Jevrejskog logora Zemun, po svemu sudeći, postalo je kritično, jer je Andorfer, 30. januara 1942. godine, uslovio Opštini potpisivanje računa za ishranu logora, u periodu od 26. decembra 1941. do 21. januara 1942. godine, isporukama svih traženih namirnica.227 Da bi se ovaj problem rešio, narednog dana, organizovan je u logoru razgovor predstavnika beogradske opštine M. Markovića sa jevrejskim komandantom logora Vajnštajnom i upravnikom Dojčom. Obećavajući skoru isporuku većine traženih namirnica, za kupus i meso M. Marković je naveo da se »ne može niti nabaviti, niti naknadno isporučiti«, a mast »ne dolazi u obzir« za naknadnu isporuku, pošto »Centrala [za] iskorišćavanje stoke takvu odbija, te je izjavila da se mogu za jevrejski logor izvršiti neke ispomke tek onda, kada su podmirene sve druge potrebe«. Dojč i Vajnštajn predložili su da se, umesto mesa i masti, nabave druge namirnice, prvenstveno one koje mogu »služiti za ishranu dece«, pre svega griz. Predstavnik bepgradske opštine je »označio nabavku ove vrste nemogućom«, a za predlog da se u zamenu isporuči bar »beli nemeljen kukuruz«, nije primio »neke određene obaveze«.228 Ovakvu zamenu namirnica prihvatio je i Andorfer, upozoravajući beogradsku opštinu, istog dana (31. I. 1942), da su ispomke namirnica i dalje u zaostatku prema trebovanjima.229 Andorferova upozorenja nisu ostala bez rezultata, ali do izrazitijeg poboljšanja ishrane zatočenika logora na Sajmištu, svakako nije došlo. Direktor Upravnog odeljenja Gradskog poglavarstva upozorio je, 16. februara 1942. godine, Odsek za socijalno staranje i socijalne ustanove da se izvrse sve potrebne isporuke logoru, u skladu sa trebovanjima, jer će u protivnom »odgovorni službenici Odseka biti pozvani na odgovornost od strane Komande logora«.230 Već sutradan, logoru je upućeno nekoliko vagona namirnica, ogreva i drugih stvari, a deklarisana i stvarno isporučena količina uglavnom su se podudarale.231 Prema izveštajima o isporukama narednih nedelja, vidi se da je snabdevanje logora donekle normalizovano i poboljšano. Uz ostale namirnice ispomčivani su, čak, i šećer, suve šljive i marmelada.232 Iako su se nekoliko puta ponovili slučajevi ispomka nekvalitetnih namirnica (neupotrebljiv krompir, loša proja),233 oni su bili ređi. Iz aprila i maja 1942. godine, nije sačuvana ni jedna pritužba na kvalitet i količinu isporučene hrane. To treba povezati sa činjenicom da je tada vršeno masovno uništavanje jevrejskih zatočenika, a smanjenje njihovog broja sigurno je uticalo na kvalitet ishrane. Prema sećanju zarobIjenih pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta, dovedenih početkom maja 1942. godine, u logoru je bilo dosta hrane, a iza Jevreja ostale su i izvesne zalihe.234

Isporuka hrane logoru na Beogradskom sajmištu nastavljene su i onda kada su svi Jevreji već bili ubijeni, a Jevrejski logor Zemun postao Prihvatni logor Zemun (Anhaltelager Semlin). Hrana isporučivana ovom logoru, do 20. juna 1942. godine, plaćana je u korist računa »Gotovina za potrebe Jevreja«.235 Drugim rečima. tokom prvih mesec i po dana postojanja, snabdevanje Prihvatnog logora Zemun vršilo se novcem dobijenim pljačkom, zaplenom ili prodajom jevrejske imovine.

Snabdevanje hranom Jevrejskog logora Zemun sigurno je bilo najteži problem za jevrejsku Upravu, a zadugo i za nemačku Komandu logora. Istovremeno, zadovoljavanje, čak, i najminimalnijih potreba za hranom tako velikog broja Ijudi, nije bio lak zadatak ni za organe Opštine grada Beograda zadužene za snabdevanje logora. Od početka okupacije, snabdevanje Beograda hranom bilo je jako otežano, pre svega, zbog obaveza okupirane Srbije da izvozi velike količine hrane u Treći rajh. Tome je doprinela i smanjena proizvodnja, uzrokovana odvođenjem velikog broja muškaraca u zarobljeništvo, kao i razaranja izazvana vojnim operacijama protiv ustanika. Već u leto 1941. godine, u Srbiji je zavedena racionisana ishrana stanovništva, a cene poljoprivrednih proizvoda neprekidno su rasle.236

Teškoće u ishrani stanovništva okupirane Srbije, morale su da se odraze na snabdevanje Jevrejskog logora Zemun i bile su jedan od glavnih uzroka problemima sa isporukama hrane ovom logoru. U Beogradu najviše se osećao nedostatak hleba i masti,237 a upravo oko isporuka masti logoru, kao što smo videli, bilo je velikih problema. Logoru je hleb isporučivan preko Odseka za socijalno staranje i socijalne ustanove i Direkcije za snabdevanje koja je hlebom snabdevala i narodne restorane, javne kuhinje, zatočenike Banjičkog logora, kao i zatvorenike nemačkih i kvislinških zatvora u Beogradu. Logoru na Sajmištu isporučivano je prosečno onoliko hleba koliko narodnim restoranima, javnim kuhinjama i Banjičkom logoru zajedno, a približno polovina ukupnih isporuka hleba Direkcije za snabdevanje otpadala je na Jevrejski logor Zemun.238 Prema podacima beogradske opštine isti odnos bio je i za ukupno isporučenu hranu ovom logoru. Odsek za socijalno staranje i socijalne ustanove Gradskog poglavarstva Beograd, prema izveštaju v. d. šefa Odseka, od 17. aprila 1942. godine, »izdao« je ukupno 2,900.502 obroka hrane, od toga 1,341.950 »za Jevreje u logoru«, kuhinjama i narodnim restoranima 1,115.880, Banjičkom logoru 203.861 obrok, a ostalo zatočenicima nemačkih i kvislinških zatvora u Beogradu.239

Treba imati u vidu da se ovde radi o ukupnom broju »izdatih« obroka. U slučaju Jevrejskog logora Zemun, izdate (deklarisane) i stvarno upotrebljive količine hrane isporučene logoru tohko su se razlikovale da, ponekad, ni celokupne isporuke pojedinih namirnica nisu bile za jelo. Bilo je skoro uobičajeno da pri isporukama manja ili veća količina namirnica bude neupotrebljiva za jelo. Kada se desilo da 60°/o isporučenog krompira ne bude za ljudsku hranu, šef Upravnog odeljenja Gradskog poglavarstva Beograd skrenuo je pažnju odgovornom službeniku »da ubuduće vodi strogo računa da se ne dogodi ovako veliki procenat neupotrebljivog krompira« .240

Objektivne teškoće pri nabavkama hrane, bile su jedan od glavnih uzroka problema u snabdevanju Jevrejskog logora Zemun. Osim toga, beogradska opština bila je obavezna da hranom snabdeva socijalno ugrožene i zatočenike u beogradskim zatvorima i u Banjičkom logoru. Osim objektivnih okolnosti, na loše snabdevanje logora na Sajmištu, delovali su i drugi činioci. Neki organi Direkcije za snabdevanje (Centrala za stoku) davali su prvenstvo svim drugim isporukama, u odnosu na potrebe ovog logora. Povećanju isporuka hrane Jevrejskom logoru Zemun protivio se kako smo videli, nadsavetnik dr Rance iz Feldkomandanture 599 Beograd (koji je o tome imao poslednju reč), iako sukoličine hrane namenjene ovom logoru, s obzirom na broj zatočenika, bile minimalne, ili, čak, zanemarljive (mleko). Veća količina hrane propadala je verovatno zbog njenog lošeg skladištenja. Direkcija za ishranu (Diris) nastojala je da i takve namirnice isporuči kao ispravne, ali Uprava logora priznavala je samo one količine koje su bile upotrebljive. Vehke razlike između izdate i primljene hrane u logoru, u prvom redu, mogu da se objasne zloupotrebama i krađama, po kojima je Direkcija za ishranu bila u tolikoj meri ozloglašena, da su okupatorske vlasti razmišljale, čak, i o njenom ukidanju.241 Zbog raznih zloupotreba iz ove ustanove, bio je kasnije uhapšen veći broj službenika i upućen u Banjički logor, gde se, među zatočenicima, za njih ustalio naziv »dirisovci«.242 Zloupotrebe i korupcija vladali su i u, Dirisu nadređenoj, Feldkomandanturi 599 Beograd iz koje je zbog toga uhapšen i sam dr Rance. Do revizije računa za robu isporučenu logoru na Sajmištu, izgleda da nije došlo i sve se završilo na sumnji za zloupotrebe.

Dobar deo teškoća u snabdevanju Jevrejskog logora Zemun nastao je zbog zloupotreba i krađa za koje niko nije odgovarao, iako su posledice po logoraše bile još teže, nego što su morale da budu. Veoma teški uslovi života u ovom iogoru, iznad svega glad, ali i zima i bolesti, doprineli su lošem opštem stanju zatočenika i velikoj smrtnosti među njima.

Zbog nedostatka bilo kakvih potpunijih evidencija, stopu i dinamiku smrtnosti zatočenika u logoru na Beogradskom sajmištu moguće je utvrditi samo približno i posredno. Svi izvori slažu se, da je najveće umiranje zatočenika bilo tokom prva tri meseca postojanja logora. Snabdevanje hranom bilo je tada najlošije, dok grejanja, te oštre zime 1941/ 1942. godine, skoro da nije ni bilo. Glad i zima izazvali su veliko širenje raznih bolesti među zatočenicima. Deo najtežih bolesnika upućivan je u Bolnicu jevrejske zajednice u Beogradu, gde se uoči likvidacije bolnice, 19. marta 1942. godine, našlo 400—500 bolesnika iz logora na Sajmištu.243 Zatočenica, koja je u ovom logoru bila tokom prva dva meseca njegovog postojanja, posvedočila je da je u logoru dnevno umiralo pet do šest zatvorenih Jevreja. Prema, verovatno preteranim, procenama vojnih vlasti NDH u logoru na Sajmištu zbog hladnoće i loših životnih uslova dnevno je umiralo »oko 20—30 osoba«.244 Ako kao približno tačnu prihvatimo prvu procenu, kao i da se ista smrtnost zadržala i narednog meseca, proizlazi da je tokom prva tri meseca u logoru na Sajmištu umrlo oko 500 Jevreja. U naredna dva meseca, zbog dolaska proleća i nešto poboljšane ishrane, smrtnost je verovatno smanjena, rnožda i prepolovljena. Približna stopa smrtnosti Jevreja u Jevrejskom logoru Zemun, prema ovakvom načinu njenog utvrđivanja, bila bi oko lOVo.^ Najmanje deset zatočenika streljano je i sahranjeno u samom logoru.246

Smrt zatočenika konstatovali su logorski lekari i prijavljivali Upravi i Komandi logora. Matieni ured Predstavništva jevrejske zajednice u logoru upisivao je preminule u knjige umrlih i obaveštavao o smrti Sreski sud za grad Beograd, kao i opštinske organe. Kada bi se u mrtvačnici (u Turskom paviljonu) našlo 20—30 leševa oni su prenošeni u Beograd i sahranjivani na jevrejskom sefardskom groblju.247 Hladne zime 1941/1942. godine, često su se mogle videti Jevrejke iz logora na Sajmištu kako, preko smrznute Save, prevlače leševe preminulih zatočenika, da bi ih na beogradskoj strani predali radnicima Opštine radi sahrane.248

Neprekidno i veliko umiranje, uz sve ostale nepovoljne okolnosti, teško je delovalo na jevrejske zatočenike logora na Sajmištu. Najteže im je, ipak, padala neizvesnost o tome šta će dalje biti sa njima. Sa početkom proleća, 1942. godine, kao da je neizvesnosti, barem u prvo vreme, nestalo. Zamenilo ju je olakšanje, jer je počeo transport u drugi logor, kako su im saopštili iznenađujuće ljubazni Nemci. Tada je, u stvari, otpočelo konačno i potpuno uništenje Jevreja zatocenih u Jevrejskom logoru Zemun na Beogradskom sajmištu.

139 Kao nap. 127.
140 Isto.
141 JIM, k-24-2-2/8' izj'ava Šarlote Rot; Drugo pismo H. Dojč.
142 IAB, OGB, inv. br. 314.
143Kao nap. 141. w „ . .
144 IAB, OGB, inv. br. 314: Komandant logora — Opštini grada Beograda, Zemun 5. I 1942; Direktor Upravnog odeljenja Gradskog poglavarstva Beograd — Tehničkoj direkciji, Beograd, 10. I 1942.
145 JIM, k-24-2-2/9, izjava Šarlote Ćosić; Zločini, 27.
146 IAB, OGB, inv. br. 314.
147 AOS, NdA, k-36, f-9, d-28.
148 AOS, NdA, k-36, f-7, d-34.
149 IAB, OGB, inv. br. 314.
150 Isto.
151Isto.
152 IAB, OGB, inv. br. 2.
153 AOS, NdA, k-36, f-1, d-57.
154 JIM, reg. br. 6219.
155 AOS, NdA, k-36, f-1, d-25; Zločini, 29; IAB, ZRP, MG-886, sećanje Blagoja Kuburovića. Njemu je pod pretnjom smrti takođe zabranjen svaki razgovor sa Jevrejima.
156 JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige Šenfajn.
157 Zločini, 29; Prvo i Drugo pismo H. Dojč; IAB, 3126/D-XXIX—1122, Pismo Hilde Dojč Mirjani Petrović oko 9. II 1942 (dalje: Treće pismo H. Dojč); JIM, k-24-2-3/1, pismo Magde Kadelburg Borici Gru-jić, decembar 1941/januar 1942.
158 Zločini, 29; JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige Šenfajn; IAB, ZRP, MG-886, sećanje Blagoja Kuburovića.
159 Isto.
160 Treće pismo H. Dojč.
161 JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige Šenfajn; JIM, k-24-2-2/7, izjava Lenke Anđelković; JIM, k-24-2-2/8, izjava Šarlote Rot.
162 Isto; Drugo pismo H. Dojč.
163 Treće pismo H. Dojč.
164 JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige šenfajn.
165 Kao nap. 162.
166 Zločini, 25; kao nap. 161.
167 JIM, k-24-2-2/9, izjava šarlote ćosić; JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige šenfajn.
168 IAB, OGB, inv. br. 314.
169 Isto.
170 IAB, OGB, inv. br. 217; ZRP, MG-886, sećanje Blagoja Ku-burovića; JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige
171 JIM, k-24-2-2/9, izjava Šarlote ćosić.
172 IAB, OGB, inv. br. 314.
173 IAB, OGB, inv. br. 314; AOS, NdA, k-36, f-1, d-56; NdA, k-36, t-l, d-35.
174 AOS, NdA, k-36, f-7, d-20.
175 IAB, OGB, inv. br. 314.
176 Isto.
177 JIM k-4-2-2/28, izjava Šarlote Rot.
178 IAB, OGB, inv. br. 314
179 JIM k-24:2-2/6< izJava Hedvige Šenfajn.
180 Kao nap. 177.
181 JIM k-2.4-2-2/7' izjava Lenke Anđelković.
182 Zločini, 27.
183 Drugo pismo H. Dojč.
184 Treće pismo H. Dojč.
185 Viktor E. Frankl, Zašto se niste ubili? Uvod u logoterapiju, Zagreb, 1982, poglavlje: Doživljaji jednog psihologa u koncentracionom logoru, 23—69.
186 V. E. Frankl, n. d., 68; kao nap. 184; JIM, k-24-2-2/11, izjava Olge Antić.
187 S; R- Browning, n. d., 60.
188 Zločini, 24.
189 JIM, k-24-2-2/9, izjava Šarlote Ćosić.
190 Kao nap. 184.
191 V. E. Frankl, n. d., 38—39.
192 JIM, k-24-2-2/8, izjava Sarlote Rot.
193 »Novo vreme«, 190, 11. XII 1941.
194 IAB, OGB, inv. br. 217: Potpredsednik Opštine grada Beograda — Upravi grada Beograda, Beograd, 28. II 1942; IAB, OGB, inv. br. 314.
195 AOS, NdA, k-36, f-7, d-21; AOS, NdA, k-36, f-7, d-33.
196 Drugo pismo Hilde Dojč; AOS, NdA, k-36, f-8, d-2
197 AOS, NdA, k-36, f-7, d-15.
198 Kao nap. 196.
199 AOS, NdA, k-36, f-7, d-7/1.
200AOS, NdA, k-36, f-7, d-7/2, do 7/29.
201 AOS, NdA, k-36, f-8, d-32, IAB, OGB, inv. br. 217.
202 JIM, k-24-2-2/7, Izjava Lenke Anđelković; JIM, k-24-2-2/6, Izjava Hedvig Šenfajn; JIM, k-24-2-2/9, izjava Šarlote Ćosić.
203 Banjica, Beograd, 1967, 23.
204 IAB, OGB, inv. br. 314.
205 AOS NdA, k-36, f-7, d-34; AOS, NdA, k-36, f-7, d-21.
206 AOS, NdA, k-36, f-7, d-24.
207 IAB, OGB, inv. br. 314.
208 Isto.
209 Kao nap. 202.
210 IAB, OGB, inv. br. 314.
211 Isto.
212 IAB, OGB, inv. br. 314; Komandant logora — Opštini grada Beograda, Zemun 23. I 1942; IAB, OGB, ZRP, MG(nr), sećanje Milo-rada Dekića.
213 Kao nap. 209.
214 IAB, OGB, inv. br. 314.
215 IAB, OGB, inv. br. 314: Jevrejski logor Zemun, Komandant logora — Opštini grada Beograda, Zemun, 6. II 1942.
216 IAB, OGB, inv. br. 314.
217 Isto.
218 Isto.
219 Isto.
220 Isto.
221 AOS, NdA, k-36, f-7, d-45; IAB, OGB, inv. br. 314.
222 AOS, NdA, k-36, f-7, d-38.
223 Isto
224 AOS NdA- k"36, f-1 d 25
225 AOS, NdA k-36 f 1 S $t
226 IAB, OGB,inv. Br. 314:26-
227 IAB OGB T' bk 314 Komandant logora Andorfer – Opštini grada Beograda, Zemun, 31.I. 1942
228 AOS, NdA, k-a36, f-1, d-29; Zločini, 26.
229 AOS, NdA, k-36, f-1, d-30; AOS, NdA, k-36, f-1, d-29.
230 AOS, NdA, k-36, f-8, d-6.
231 JIM, reg. br. 6219.
232 IAB, OGB, inv. br. 314: Diris — Gradskom poglavarstvu, Beograd, 11. mart 1942. Račun za isporučena 3 bureta (250 kg) marmelade. ,
233 IAB, OGB, inv. br. 314: Direktor Upravnog odeljenja — Odseku za socijalno staranje i socijalne ustanove, Beograd, 17. III 1942; AOS, NdA, k-36, f-8, d-43.
234 Sećanje Lazara Tešića, Beograd, 9. V 1988, kod autora; IAB BdS (k)
235 AOS, NdA, k-36, f-11,d-23: Gradsko poglavarstvo Beograd, Odsek za socijalno staranje i socijalne ustanove – Opštinskoj štedionici, Beograd, 20 jun 1942
236 M. Kreso, n.d., 116
237 Isto.
238 AOS, NdA, k-36, f-7, d-33; AOS, NdA, k-36, f-7, d-39.
239 AOS, NdA, k-36, f-1, d-43
240 Kao nap. 233.
241 M. Kreso, n. d., 117.
242 Sima Begović, Logor Banjica, 1941-1944, I, v.m. Beograd. 1989.
243 Zločini, 35
244 JIM, k-24-2-2/9, izjava Sarlote Ćosić, AOS, NDH, k-76, f-1, d-13: Zapovjedništvo II. Domobranskog sbora — Glavnom stožeru domobranstva, Brod na Savi, 5. II 1942, Doglasno izvješće za vrijeme od 16. do 31. I 1942.
245 Zločini, 28 — Ovde se do iste stope smrtnosti od 10°/o došlo na osnovu broja Roma umrlih u logoru. Poređenja radi, stopa smrtnosti u jednom sličnom logoru u NDH, u jevrejskom Sabirnom logoru Đakovo bila je oko 20%. Ovaj logor je postojao nešto duže od logora na Sajmištu (od početka decembra 1941. do 9redine jula 1942), a njime su, od kraja marta 1942, neposredno upravljale ustaše iz koncentracionog logora Jasenovac. Vidi: Z. Vasiljević, Sabirni logor Đakovo, Slavonski Brod, 1988, 93.
246 Zločini, 29; JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige Šenfajn.
247 JIM, reg. br. 6223; JIM, k-24-2-2/9, izjava Sarlote Ćosić; Treće pismo H. Dojč; Zločini, 28.
248 L. Ivanović, n. d., 308; V. Glišić, Teror i zločini, 91.