34 Jevreji U Hriscanskoj Spaniji Kulturni Rat

32. GLAVA

JEVREJI U HRIŠĆANSKOJ ŠPANIJI - KULTURNI RAT (XIII i XIV vek)
Dok su Jevreji u Francuskoj bili izloženi progonima fanatičnih sveštenika i bezobzirnih kraljeva, njihovi susedi, Jevreji u Španiji, uživali su potpun mir i punu zaštitu svojih hrišćanskih vladara. Početkom XIII veka u Španiji se završila duga borba između muslimana i hrišćana pobedom hrišćanskih kneževa. Sa izuzetkom Granade, gde su mavarski kraljevi ostali nepobeđeni, sve druge male arapske kraljevine su uništene i Mavri isterani iz zemlje. Od hrišćanskih kraljevina koje su tada stvorene, najjače su bile Aragon sa prestonicom u Barceloni i Kastilija sa prestonicom u Toledu. Kraljevi ovih dveju država cenili su doprinos Jevreja u razvoju Španije za vreme arapske vladavine i zadržali su u službi mnoge Jevreje diplomate, finansijske savetnike i lekare. Iz Rima su pape stalno skretale pažnju ovim kraljevima na crkvene dekrete, kojima se Jevrejima zabranjuje zauzimanje visokih položaja u državi i naređuje nošenje oznaka na odelima. Poneki kraljevi su pokušavali da svojim naredbama sprovedu papske preporuke, ali španski Jevreji nisu dopuštali da budu poniženi i odbijali su izvršenje izdatih naredaba. Jevrejske opštine u Španiji uživale su znatan stepen autonomije i stvorile su neku vrstu saveza, čija je godišnja skupština funkcionisala kao parlament. Aragonski kralj Jakov I vodio je obimnu pr-pisku sa predstavništvom jevrejskih opština kao sa nekom vrstom nezavisne vlade.

Međutim, i Španija je, kao i Francuska, imala svoju inkviziciju koja je gonila jeretike i pazila da jeretičko učenje Jevreja ne okalja čistu doktrinu crkve. Kaluđeri dominikanskog reda slali su ma sve strane misionare sa zadatkom da Jevreje privedu hrišćanstvu. Oni su naišli na jednog pokrštenog Jevrejina, nekog Pabla Hristijanija, koji se primio zadatka da na javnoj raspravi sa rabinima dokaže kako je, prema Bibliji i Talmudu, mesija već odavno došao u osobi Isusa. Na ovoj raspravi jevrejsku tezu zastupao je veliki talmudist rabin Moše ben Nahman, poznat pod skraćenim imenom Ramban. Rasprava je održana u kraljevoj palati u Barceloni u prisustvu kralja Jakova I, njegove porodice i velikog broja dvorjana, biskupa i kaluđera. Ramban je, prema predanju, veoma mudro odgovorio na sve napade renegata Hristijanija. „Ako je istina", rekao je Ramban, ,,da je mesija o kojem su govorili naši proroci već došao, kako je onda moguće da u svetu još dolazi do ratova? Zar nam proroci nisu rekli da će posle dolaska mesije narodi svoje mačeve prekovati u plugove i zaboraviti veštinu ratovanja?" „Šta bi se dogodilo s vama", nastavio je Ramban obraćajući se kralju i njegovim vojskovođama „ako biste zaboravili veštinu ratovanja?" Sva pitanja i smele odgovore Ramban je kasnije objavio u vidu knjige, čime je sveštenike još više izazvao protiv sebe. Na njihovo podsticanje kralj je naredio da se knjiga spali, a sam Ramban protera iz zemlje (1265). Ramban je otišao u Palestinu i nastanio se u Jerusailimu.

Bez obzira na ove teškoće, položaj Jevreja u Španiji stalno se poboljšavao. Trgovina je bila u jevrejskim rukama. U velikim gradovima mnogi su Jevreji živeli poput plemića. Njihova poslovna delatnost povezivala ih je sa kraljevskom kućom i sa aristokratijom. U Kastiliji su Jevreji često bili finansijski savetnici i ubirači poreza, pravi „ministri finansija" koji su intervenisali u državnim poslovima. Neuke mase Španaca mislile su da je svaki Jevrejin bogataš, pa su na Jevreje gledali sa zavišću i mržnjom. Jevrejski pisac kasnijeg vremena (1415) Šlomo Alami, u svojoj knjizi „Pisma o moralu" ovako se žali na bogate Jevreje: „Mnogi naši vođi na kraljevskom dvoru nisu se časno poneli. Kraljevi su ih uzdigli na visoke položaje dajući im ključeve državne riznice, a oni su se pogordili i zaboravili su prilike iz kojih su ponikli. Podigli su sebi palate, njihove žene i kćeri razmetljivo se kite nakitom i skupocenim haljinama. Ovi skorojevići sa prezirom gledaju na one što se bave naukom, fizičkim radom i zanatima. Bezdušno postupaju sa malim čovekom, a sebe su oslobodili poreza prebacivši teret na siromašne." Međutim, među španskim Jevrejima je bilo i takvih koji su bili bogati duhom, naučnika i pesnika čija su dela bila poznata širom cele zemlje. U jevrejskom društvu tog vremena (XIII i XIV vek) postojale su dve tendencije: liberalna struja Majmonidesa i konzervativna škola rabina. Pristalice liberalne struje učile su kako sve što je u vezi sa verom mora biti dovedeno u sklad sa razumom: da se smisao i razlog svake verske zapovesti ispita, verovanje spoji sa poimanjem, a religija sa filozofijom. Ova škola je zahtevala da se pored Tore i Talmuda izučavaju i prirodne nauke. Druga škola, rabinska, naprotiv, učila je da se vera ne sme podvrći analizi razuma, jer slobodno delovanje ljudskog razuma razorno utiče na veru; prirodne nauke i filozofija će udaljiti Jevreje od Tore i Talmuda; oni će prestati da veruju u čuda koja nisu u skladu sa prirodnim zakonima i odbaciće verske zapovesti koje neće odgovarati njihovom shvatanju o moralu. Ove dve škole su konačno morale da dođu u međusobni sukob, koji je izbio tridesetak godina posle Majmonidesove smrti, kada su njegova dela „Knjiga znanja" i „Vodič zalutalih" postala poznata širem krugu ljudi.

U Monpelijeu, u južnoj Francuskoj, koji je u to vreme pripadao španskoj kraljevini Aragonu, mesni rabin po imenu Šlomo, pristalica druge škole, izrekao je „herem" (izopštenje iz jevrejske zajednice) protiv svakog ko bi čitao filozofska dela, a naročito pomenute dve Majmonidesove knjige, jer — kako je on tvrdio — one predstavljaju opasnost za veru i pobožnost. Rabini koji su bili pristalice Majmonidesa, usprotivili su se ovom heremu. Tako je između jevrejskih opština u Španiji i južnoj Francuskoj došlo do otvorenog sukoba, neke vrste verskog rata. Fanatični rabini u južnoj Francuskoj otišli su tako daleko da su se obratili Inkviziciji i tražili od nje da interveniše u ovom sukobu. Priča se da su kaluđerima Inkvizicije predložili da spale i jevrejske jeretičke knjige, kakve su na primer Majmonidesove, kada već spaljuju hrišćanske jeretičke knjige. Razume se, predlog je rado prihvaćen. U Parizu i Monpelijeu su pretražene sve jevrejske kuće i svi primerci Majmonidesovih knjiga zaplenjeni su i javno spaljeni (1233). Majmonidesove knjige su spalili isti oni kaluđeri koji su nekoliko godina kasnije na javnom trgu u Parizu spalili knjige Talmuda. U ovom spaljivanju Talmuda neki pobožni Jevreji videli su kaznu božju za delo onih koji su svojim postupkom doprineli spaljivanju Majmonidesovih knjiga.

Međutim, napadi na slobodu misli nisu uspeli da je sputaju. Izučavale su se filozofija i druge slobodoumne nauke umesto potpunog posvećivanja Talmudu. Strogo pobožni rabini su sa užasavanjem gledali kako raste nov naraštaj koji nije više tako pobožan i činilo im se da će jevrejstvo nestati. Početkom XIV veka Rašba (rabi Šlomo ben Aderet), veliki rabin iz Barcelone, izrekao je zajedno sa drugim rabinima herem protiv svih mladića ispod 25 godina koji bi, pored Tore i Talmuda, izučavali i svetovne predmete i prirodne nauke ili bi čitali filozofska dela ili pak pokušavali da tumače Toru na filozofski način. Jedino se dopuštalo izučavanje medicine u profesionalne svrhe (1306).

Ovog puta rabinska je odluka nanela veliku štetu jevrejskoj liberalnoj misli u Španiji. „Zlatno doba", kada su nauka i umetnost cvetale, već je bilo prošlo. Jevreji su postali konzervativniji i pobožniji. Umesto da ih privlači izučavanje nauke i filozofije, oni su se konačno okrenuli misticizmu (kabala) koji u Tori nije toliko tražio logiku, koliko skriveni smisao što se krije u svakoj reci božijoj. Mistici, kabalisti, bih su ubeđeni da je Mojsijeva Tora samo spoljno ruho jedne tajne Tore; pobožni ljudi mogu da otkriju tajne sadržane u pričama i zakonima Tore i prenositi ih kao tradiciju sa naraštaja na naraštaj. U vreme kada je Rašba izrekao herem protiv nauke i filozofije, u Španiji je postala popularna jedna neobična knjiga pod naslovom „Zohar". To je bio mističan komentar Tore koji je pred očima smrtnika otkrio šta se događa na nebu, u domu boga i anđela, i šta biva sa ranijim pokolenjima koja su minula i ponovo vaskrsla. U „Zoharu" je dat opis raja gde žive pravednici, i pakla u koji su bačeni grešnici. Govorilo se da je knjigu „Zohar" napisao u Palestini, pre hiljadu godina, sveti tana rabin Šimon ben Johaj. Za vreme progona koji su vršeni za cara Hadrijana, Šimon ben Johaj se trinaest godina krio sa svojim sinom u nekoj pećini. Za to vreme imao je nebeske vizije koje je opisao u jednoj knjizi. Pretpostavljalo se da je ovu knjigu otkrio Ramban kad je posle čuvene prepirke u Barceloni otišao u Jerusalim i da ju je odatle poslao u Španiju. U Španiji je knjigu prepisao kabalist Moše de Leon, koji je i sam napisao nekoliko knjiga o kabali. Protivnici kabale tvrdili su da je knjigu „Zohar" sastavio na aramejskom sam Moše de Leon, a priču o Šimonu ben Johaju da je izmislio kako bi knjizi dao autoritet drevnosti. Kasnije se sve više učvrstilo verovanje, da je „Zohar" delo jednog starog tanaa, pa je ta knjiga za narod postala sveta, a naročito su je takvom smatrali hasidi.

Osnovna misao kabale jeste da je večni i beskrajni bog stvorio svet pomoću stvaralačkih snaga koje izviru iz njega kao što zraci izviru iz sunca. Ove snage zovu se „s'firot", kojih ima deset: razumevanje, ljubav, lepota, snaga itd. One vladaju svetom i pomoću njih se bog otkriva ljudima. Između neba i zemlje postoji trajna veza. Duša čovekova silazi sa neba na zemlju, a posle njegove smrti vraća se na nebo ili dolazi do reinkarnacije u telu drugog čoveka (gilgul). Dok na nebu postoje čisti anđeli, zemljom gamižu nečisti crvi, demoni, koji čoveka navode na greh prema bogu i kojih se čovek treba da čuva. Uopšte, kabala je zbrkala sadašnji i budući svet, stvarnost i maštu, oduzimajući zdravom ljudskom razumu vlast nad osećanjima i utiscima. Iz tog izvora nikli su kasnije razni mistični i mesijanistički pokreti koji su uzdrmali jevrejski svet.

Najveća snaga duhovnog života je, i pored svega toga, počivala u rabinizmu. On je, s jedne strane, izoštravao jevrejski duh izučavanjem Gemare, a s druge sistematizovao običaje na osnovu stotina propisa crpljenih iz Talmuda i gaonskih i rabinskih izreka. U XIV veku namnožile su se zbirke „odluka"; pisane su knjige u kojima su sakupljeni sve naredbe i običaji, tako da je svaki pobožni Jevrejin mogao znati kako će se poneti u kojoj prilici. Najvažnija ovakva zbirka nazvana je „Turim". Sastavio ju je Jakov ben Ašer, sin čuvenog talmudiste Ašera ben Jehiela iz Toleda („Roš"). Za razliku od Majmonidesa, koji je pridavao važnost opštim načelima morala i vere, autor ,,Turim"-a pridavao je najveći značaj pravilima i obredima. Ova zbirka ima četiri odeljka" 1. Orah hajim — zakoni sinagoge, molitve, subota i blagdani; 2. Jore dea — zakoni kašruta, šehite i higijene; 3. Even haezer — porodični život, brak, razvod i 4. Hošen mišpat — građansko i krivično zakonodavstvo. Zbirka „Turim" je bila osnova za mnoge druge knjige o jevrejskom zakonodavstvu, od kojih je najvažnija „Šulhan-aruh", sastavljena nekoliko stotina godina kasnije.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License