33 Jevreji U Francuskoj I Engleskoj Pre Njihovog Izgona

31. GLAVA

JEVREJI U FRANCUSKOJ I ENGLESKOJ PRE NJIHOVOG IZGONA
Posle krstaških pohoda položaj Jevreja među hrišćanima veoma se pogoršao. Njihovi nejevrejski susedi zauzeli su prema njima stav krajnjeg neprijateljstva, a njihovo međusobno udaljavanje bilo je sve uočljivije. U svim gradovima Jevreji su počeli da se koncentrišu u posebnim ulicama daleko od središta hrišćanskog života. Jevrejski deo grada sa svojim sinagogama i radnjama postepeno se sve očiglednije izdvajao od nejevrejske četvrti sa njenim crkvama i gradskom kućom. Ovo međusobno udaljavanje mnogo je uticalo i na zanimanja kojima su se bavili Jevreji. Dotad su mnogi Jevreji bili zaposleni u poljoprivredi i u krupnoj trgovini između Evrope i Azije. Posle krstaških ratova, tokom kojih su uspostavljeni trgovački putevi i druge veze između dva kontinenta, hrišćanski trgovci su počeli da se bave međunarodnom trgovinom, pa je jevrejsko posredovanje postalo suvišno. Mnogi jevrejski zemljoposednici i seljaci osećali su se nesigurni među hrišćanskim vlastelinima i seljacima i smatrali su da je za njih bezbednije ako se nastane među svojom braćom u gradovima. Na ovaj način Jevreji su se postepeno ograničili na tri zanimanja: na sitnu trgovinu, zanatstvo i na menjanje i pozajmljivanje novca uz kamate. Pripadnici srednje klase i siromašni opredelili su se za prva dva zanimanja, dok su bogataši izabrali novčarstvo, u čemu su imali malo konkurenata, jer je hrišćanska crkva svojim vernicima zabranjivala da pozajmljuju novac uz kamate. Uopšte, davanje novca na zajam smatralo se nečasnim zanimanjem. Međutim, u prilikama u kojima su živeli, u doba progona i čestih seoba kada je bilo važno da se imovina može lako i brzo prenositi iz jednog mesta u drugo, Jevrejima je ova vrsta poslovanja novcem odgovarala. U tim danima kamata je bila vrlo visoka, što je zajmodavcu omogućavalo da u kratkom roku udvostruči ili utrostruči svoj kapital. Zajmodavci su se brzo bogatili, ali oni koji su plaćali kamate mrzeli su ih, te je pozajmljivanje novca povećavalo neprijateljstvo hrišćana prema Jevrejima. Tako je novčarstvo bilo istovremeno i ponižavajuć i opasan posao.

Hrišćanski vladari su podsticali Jevreje da se bave pozajmljivanjem novca, pa su ih ponekad i prisiljavali na to, jer su često i sami od toga imali koristi. Za svaku pozajmicu Jevreji su plaćali porez kralju i vlastelinu na čijem su zemljištu živeli. Kada je kralju bila potrebna neka znatnija svota novca, on je bogatim Jevrejima jednostavno oduzimao velik deo njihove imovine. Tako je, na primer, francuski kralj Filip Avgust naredio jedne subote da se svi bogati Jevreji Pariza pohapse u sinagozi za vreme bogosluženja; oni su zadržani u zatvoru sve dok kralju nisu isplatili 15.000 zlatnih maraka, što je u ono vreme (1181) predstavljalo krupnu sumu. Godinu dana docnije naredio je kralj da se svi Jevreji proteraju iz Pariza, a njihove kuće, zemlje i ostalo imanje da se konfiskuju. Kasnije, kada mu je ponovo bio potreban novac, dopustio im je da se vrate, a za taj „blagonakloni" gest opet je od njih dobio znatnu sumu (1198).

Dok je plemstvo htelo da se domogne imovine Jevreja, duhovni velikani su težili da im pridobiju duše. Početkom XIII veka na Jevreje se naročito okomio papa Inokentije III. Ako već nije moguće Jevreje prisiliti na primanje hrišćanstva, mislio je Inokentije III, bar ih treba staviti u tako podređen položaj da ostali svet vidi kako su oni proklet narod koji bog želi da kazni za ubistvo Isusa. Oni moraju biti odvojeni od hrišćanskog stanovništva tako da „svak može da uoči razliku između pravih sinova crkve i nečasnih izdanaka sinagoge". Godine 1215. održan je u Rimu na poziv pape sabor biskupa na kojem je odlučeno da Jevreji u svim zemljama moraju da nose odela koja će ih razlikovati od ostalog stanovništva. Kasnije je ova odluka preinačena: smatralo se d-voljnim da Jevreji nose samo oznaku na svom odelu — žutu krpu na šeširu ili kaputu. Ova odluka nije sprovedena u svim zemljama, ali u Francuskoj i Nemačkoj sveštenici su budno motrili da se nijedan Jevrejin ne pojavi na ulici bez žutog znaka ili naročitog šiljatog šešira.

Pobožni francuski kralj Luj Sveti bez pogovora je slušao kler. U to su vreme između sveštenika i rabina održane mnoge javne rasprave o verskim pitanjima. Neki pokršteni Jevrejin, po imenu Nikola Donin, skrenuo je papi pažnju na to da Talmud sadrži uvredljive izraze sa Isusa i za hrišćane. Zbog toga su u Parizu nekolicini Jevreja oduzeli talmudske rukopise, a rabinima je naređeno da učestvuju u raspravi sa Doninom i sveštenicima. Pariski rabin Jehiel trudio se da dokaže da su Doninove optužbe klevete i da Talmud ne sadrži uvredljive izraze za hrišćanstvo. To, međutim, nije koristilo. Sveštenici su odlučili da se talmudske knjige spale, a pobožni kralj je tu odluku odobrio. Iz jevrejskih kuća u Parizu pokupljeni su svi primerci Talmuda, pa je punih dvanaestoro kola javno spaljeno na trgu (1242). Pobožni kralj je naredio da Jevreji slušaju propovedi o hrišćanstvu i da se strogo sprovode propisi o nošenju jevrejskih oznaka.

Nadzor nad Jevrejima poveren je Inkviziciji, sudu sastavljenom od fanatičnih kaluđera i sveštenika, čiji je zadatak bio da hvata jeretike, čak i među hrišćanima, i da krivce osuđuje na smrt spaljivanjem. Inkvizitori su često izmišljali optužbe protiv Jevreja. Tako su, na primer, Jevreje optuživali da ubijaju hrišćansku decu uoči praznika Pesaha, kako bi njihovom krvlju umesili prazničke kolače, ili da iz crkava kradu sveti hleb (hostiju), simbol Hristovog tela, i komadaju ga noževima dok ne potekne krv. Ove optužbe su izmišljene da bi se pokazalo kako se Jevreji svete hrišćanima, a Inkvizicija se njima koristila da bi nevine osuđivala na smrt. Tako su u gradu Troa, na primer, trinaest predstavnika opštine žive spalili, a u Parizu je cela jedna jevrejska porodica pogubljena na isti način. U Francuskoj se ovo dogodilo za vreme Filipa Lepog, koji je ove izgrede dopustio, ne toliko zbog svoje pobožnosti koliko zbog novca. On je zatvarao Jevreje i držao ih u zatvoru sve dok ne dobije otkupninu. Kao i njegov ded, i on je jednom proterao Jevreje iz Pariza i drugih susednih gradova i konfiskovao njihovu imovinu (1306). Devet godina kasnije njegov sin Luj X pozvao ih je da se vrate navodeći u svom dekretu da to zahteva „glas naroda".

Pošto su se vratili, život Jevreja postajao je svakim danom sve teži među stanovništvom čiju su lakovernost fanatični kaluđeri i sveštenioi stalno dražili neosnovanim optužbama protiv Jevreja. Godine 1320. opet su se skupile nove čete krstaša, sastavljene uglavnom od seljaka i pastira, pa su ponovo učestali napadi na Jevreje. Jedan od tih pastira tvrdio je da mu se devica Marija pojavila u snu u obliku goluba i rekla da je došlo vreme da se napadnu nehrišćani. Seljacima su se pridružile razbojničke bande i pošle su sa njima od grada do grada, od Tuluza do Bordoa, pljačkajući i paleći jevrejska imanja i kuće i ubijajući jevrejsko stanovništvo. Ovi izgredi poznati su u istoriji kao „pastirski pogromi". Položaj Jevreja u Francuskoj postajao je sve gori. Kraljevi i feudalna vlastela dozvoljavali su im samo kratak boravak u njihovim zemljama i uvek bi ponovo naplaćivali velike takse za produženje prava boravka. Kada je krajem XIV veka (1394) istekla važnost takvog jednog odobrenja za kratak boravak, Karlo VI je izdao naredbu kojom je zauvek proterao sve Jevreje iz Francuske. Ovog puta je naredba strogo sprovedena i na severu i na jugu Francuske, te je ostalo samo nekoliko manjih jevrejskih opština u oblastima koje su uživale izvesnu nezavisnost (Provansa i Avinjon).

Sto godina ranije istu sudbinu su doživeli i Jevreji u Engleskoj, koji su u stvari bili ogranak francuske jevrejske zajednice. U Engleskoj su bogati Jevreji uživali zaštitu samih kraljeva, koji su do izvesne mere bili njihovi ortaci u kredit-nim poslovima. Jevrejski zajmodavci su obično naplaćivali visoke kamate za zajmove, a kraljevi su dobijali znatan deo njihove dobiti. Hrišćansko sveštenstvo — kojem je bilo osobito stalo do toga da se sprovede u delo politika pape Inokentija III, a posebno njegova naredba koja se odnosila na odevanje Jevreja — uporno je radilo u tom pravcu, tako da su kraljevi izdavali naređenja da Jevreji moraju da nose naročite oznake kako bi se razlikovali od svojih hrišćanskih suseda. Povodeći se za Francuzima, i Englezi su izmišljali optužbe protiv Jevreja, tvrdeći da pred praznik Pesah ubijaju hrišćansku decu. U gradu Linkolnu došlo je do takve optužbe za ritualno ubistvo, pa se cela zemlja uzbudila i neprijateljstvo prema Jevrejima poraslo je do mahnitosti. Gotovo cela jevrejska zajednica Linkolna je uhapšena i sprovedena u London. Osamnaest članova linkolnške opštine je obešeno, a ostali su morali da plate velike otkupnine za svoj život. Pobožni kralj Edvard izdao je najzad edikt, kojim je Jevrejima bilo naređeno da u roku od tri meseca napuste Englesku. Bilo im je dozvoljeno da prodaju svoju pokretnu imovinu, dok su kuće i sinagoge konfiskovane u korist kraljeve blagajne. U jesen 1290. godine šesnaest hiljada Jevreja je brodovima napustilo Englesku. Jedan deo je otišao u Francusku, drugi u Nemačku i Španiju. Prošlo je skoro četiri stotine godina dok Jevrejima nije bilo dopušteno da se ponovo nastane u Engleskoj.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License