31 Zlatno Doba U Arapskoj Spaniji

29. GLAVA

ZLATNO DOBA U ARAPSKOJ ŠPANIJI
Invazija Španije nije Arapima odmah obezbedila i vlast nad poluostrvom. Iz južnog dela zemlje, gde su Arapi osnovali svoju državu, hrišćanski vladari su proterani tek posle dugih krvavih ratova. U X veku obrazovan je kalifat sa Kordovom kao glavnim gradom. Drugi veliki gradovi kalifata bili su Sevilja, Granada i Lucena. Nekada glavni grad Zapadnih Gota, Toledo, takođe je pripadao arapskom kalifatu. Dok su mnogi hrišćani primili islam i utopili se u arapsko stanovništvo, Jevreji su ostali odani svojoj veri i svom narodu. Živeli su u miru i prijateljstvu sa svojim arapskim susedima, a Jevreji sa višim obrazovanjem često su zauzimali važne položaje u upravi.

Kordovski kalif je među svojim ministrima imao jednog Jevrejina, Hazdaja Ibn Šapruta, koji je bio velik lingvist i dobar poznavalac medicine. Poslanici mnogih država često su posećivali Kordovu i pregovarali sa vladom kalifa uz posredovanje Hazdaja Ibn Šapruta. Njegova je dužnost bila i da obavlja prepisku kalifata i odgovara na pisma koja je arapski vladar primao od stranih vlada. Hazdaj Ibn Šaprut nije zaboravljao ni interese svog naroda. Veoma je aktivno pomagao jevrejske zajednice i njihove škole i bio je priznat kao nasi ili egzilarh španskih Jevreja. U to vreme jedan rabin iz Vavilonije osnovao je u Kordovi talmudsku školu, o čemu se sačuvala ova priča: Posle smrti gaona Saadije, kada su vavilonske ješive imale finansijskih teškoća, četiri rabina su pošla na put u razne zemlje da bi obezbedili pomoć za svoje škole. Lađa kojom su plovili morem pala je u ruke arapskim gusarima i ovi su ih prodali kao robove po raznim zemljama. Jednog od ove četvorice, rabi Mojsija ben Hanoha, otkupili su kordovski Jevreji. Niko nije znao ko je on i ljudi su mislili da je običan prosjak. Jednom je prilikom rabi Mojsije ben Hanoh slušao u Bet-Hamidrašu u Kordovi propoved opštinskog rabina o nekom poglavlju Talmuda i primetio da jedno objašnjenje nije bilo baš potpuno pravilno, pa je, kada mu se pružila prilika, ustao i stavio svoje primedbe. Tada su članovi opštine počeli da postavljaju strancu sva moguća teška pitanja na koja je on davao zadovoljavajuće odgovore. Opštinski rabin je tada izjavio: „Ja ne mogu više da budem vaš rabin. Mislim da je ovaj siromašni putnik učeniji od mene i da on treba da bude vaš učitelj." Kordovska opština prihvatila je rabi-Mojsija za svog rabina. On je osnovao ješivu i počeo da u Španiji širi talmudsku nauku koju je doneo iz Vavilonije. Rabi-Mojsije je imao jaku podršku u Hazdaju Ibn Šaprutu, kao i ostali učenjaci u toj zemlji.

Hazdaj se živo interesovao za sve što se odnosilo na jevrejski život. Pošto je jednom prilikom čuo da negde između Azije i Evrope postoji jedna jevrejska država — hazarska kraljevina u oblasti između Kaspijskog i Crnog mora — on je preko trgovaca koji su putovali u te daleke krajeve uputio pismo hazarskom kralju i upitao ga da li je istina da negde u svetu postoji zemlja sa sopstvenom jevrejskom upravom. Odgovor poslednjeg hazarskog kralja, Josifa, stigao mu je nekoliko godina pre nego što su Rusi razorili prestonicu hazarske kraljevine na Volgi. Tako se ministar Hazdaj nije mogao dugo radovati postojanju nezavisne jevrejske države.

Početkom XI veka kordovski kalifat je podeljen na nekoliko manjih kraljevina. Jedna od ovih, kraljevina Granada, imala je takođe jednog Jevrejina ministra, velikog pisca Šmuela Hanagida. Ovaj učeni talmudist, koji se odlikovao savršenim hebrejskim i aramejskim stilom, živeo je najpre u gradu Malagi, nedaleko od Granade. Iako je bio velik učenjak, on se izdržavao od svoje male trgovine. Jednom je prilikom sluškinja granadskog velikog vezira, čija je palata bila u blizini, zamolila rabi-Šmuela da u njeno ime napiše pismo njenom gospodaru koji je bio u Granadi. Velikom veziru se toliko dopao fini arapski stil i lep rukopis kojim je pismo bilo napisano, da je po svom povratku u Malagu izrazio želju da se upozna sa rabi-Šmuelom. Pošto je ocenio da je veoma obrazovan, poveo ga je u Granadu kao svog pisara. Vezir je uskoro posle toga umro, ali je pred smrt savetovao granadskom kralju da postavi rabi-Šmuela za svog vezira. Kralj je poslušao ovaj savet i rabi-Šmuel je skoro trideset godina bio vezir Granade i vodio sve poslove male kraljevine. Uspon tog Jevrejina do tako visokog položaja izazvao je nezadovoljstvo kod pobožnih muslimana, pa su počeli napadi protiv rabi-Šmuela i Jevreja uopšte, mada su obrazovani muslimani cenili veliko znanje vezirovo. U jevrejskoj opštini rabi-Šmuel je zauzimao položaj nagida, što je bilo istovetno sa položajem nasija. U jevrejskoj književnosti rabi-Šmuel je poznat kao pisac stihova na hebrejskom jeziku koji je ponovo oživeo kao jevrejski narodni jezik. Te su pesme sakupljene u njegovim knjigama „Ben Tehilim", „Ben Mišlej" i „Ben Kohelet".

Neprijateljstvo fanatičnih muslimana prema veziru Jevrejinu dostiglo je vrhunac posle Šmuelove smrti, kada ga je na položaju nasledio sin mu nagid Josef. Za vreme rata između Granade i jedne susedne kraljevine, grupa Arapa upala je u Josefovu palatu i ubila ga, i opljačkala stotine jevrejskih kuća u Granadi (1066. godine). I u nekim drugim malim kraljevinama Španije (Sevilja, Saragosa) Jevreji su zauzimali važne položaje kao veziri i finansijski stručnjaci. Čak i u Kastiliji — hrišćanskoj kraljevini severne Španije — kralj Alfonzo VI smatrao je korisnim da ima Jevreje kao diplomate prilikom pregovora sa susednim arapskim državama. Zbog toga je kralj dobio oštar prekor od pape koji mu je zamerao što „uzdiže satansku sinagogu", a „ponižava crkvu". Alfonzo se nije obazirao na ovaj prekor, i nije se odrekao svojih jevrejskih saradnika.

U ovom razdoblju došlo je do procvata arapsko-jevrejskog književnog stvaralaštva. XI i XII vek se obično nazivaju „zlatnim dobom" jevrejske književnosti. Posle smrti nagida rabi-Šmuela, pojavio se znatan broj pesnika i filozofa koji su u podjednakoj meri vladali i arapskim i hebrejskim jezikom. U Španiji, duhovno interesovanje Jevreja nije bilo toliko usredsređeno na Talmud kao u Vaviloniji, ali su se slobodno izučavala verska i filozofska pitanja i pisale pesme verske i svetovne sadržine. Solomon Ibn Gabirol iz Malage spevao je na hebrejskom žalopojke o sudbini jevrejskog naroda, koje se još i danas čitaju u sinagogama. Gabirol je u jednom svom delu na arapskom izložio i svoju životnu filozofiju. Delo se zove „Izvori života", a kasnije se pojavilo među učenim hrišćanima u latinskom prevodu pod iskrivljenim autorovim imenom Avicebron. Po ugledu na Gabirola, jedan drugi jevrejski pesnik, Mojsije Ibn Ezra iz Granade, napisao je više divnih nacionalnih tefilot i selihot, u kojima je izrazio osećanja i patnje pojedinaca koji razmišljaju o višim problemima ljudskog života. Jevrejski molitvenici sadrže mnoge od tih selihot, dok su njegovi filozofski radovi malo poznati.

Najveći jevrejski pesnik i mislilac tog vremena bio je Jehuda Halevi iz Toleda. U svojim pesmama o Cionu, on daje izraza svojoj čežnji za Svetom zemljom, tada poprištem ratova između Edoma i Išmaela, krstaša i muslimanskog sveta. Jedna od njegovih pesama, „Cion halo tišali", čita se i danas ti sinagogama na dan Devetog ava:

Oplakuješ li i ti decu svoju, Cione, majko moja,

Kao što i ona, raštrkana po svetu, oplakuju tebe?

i dalje, pesnik otvara svoje srce pred voljenim Cionom:

Nešto me vuče k tebi. Moje srce uzdiše za mestima

Gde su patrijarsi sreli anđele,

Gde je počivala milost…

Gde da nađem krila?

Svoje slomljeno srce preneću

Daleko, daleko u tvoja opustela brda,

Pašću ničice i ljubiću zemlju,

Ljubiću svaku stopu, kamen po kamen.

Danju i noću go i bos

Lutaću po Tvojim ruševinama! …

Najzad, Jehuda Halevi više nije mogao da obuzda svoju čežnju za Cionom i otišao je u Palestinu. Za Jevreje je tada bilo opasno ući u Jerusalim koji je bio u rukama fanatičnih krstaša. Pesnik je proveo izvesno vreme u Egiptu, čekajući priliku da nastavi put u zemlju svojih snova. Kada se približio gradskim kapijama i ugledao ruševine, pao je ničice, poljubio kamenje i gorko zaplakao recitujući jednu od svojih pesama o Cionu. Uto je naišao neki arapski konjanik koji ga je pregazio i tako usmrtio.

Pored znatnog broja lepih pesama na hebrejskom, Jehuda Halevi je napisao na arapskom jednu filozofsku raspravu o judaizmu koja se u hebrejskom prevodu zove „Sefer hakuzari". Ta je rasprava pisana u obliku razgovora između jednog jevrejskog mudraca i hazarskog kralja koji želi da primi jevrejsku veru. Autor u tome delu pokušava da pokaže kako se jevrejska vera ne zasniva na ljudskom razumu, već na osećanju i na poverenju u ono što su preneli preci. Ljudski razum ne bi mogao da nas dovede do pravog boga, tvorca neba i zemlje, da se on sam nije otkrio na gori Sinajskoj i da nije Mojsiju otkrio svoje zakone. Jevrejski narod je pozvan da širi pravu veru među drugim narodima, među kojima ima isti položaj kao što srce, izvor života, ima među ostalim delovima ljudskog tela. Jevrejski narod je otkrio istinu, dok su Grci otkrili samo lepotu; grčka mudrost je proizvela samo cvetove, ali ne i plodove.

Drugi veliki mislilac toga vremena, Moše ben Majmon, poznat pod imenom Majmonides ili Rambam (po inicijalima svog imena Rabi Moše ben Majmon) sasvim je drukčije shvatao suštinu judaizma. On se trudi da dokaže kako je jevrejska vera u svojoj čistoti potpuno u skladu sa ljudskim razumom koji je po sebi božanski. Ne treba verovati u ono što se ne razume. Razum prečišćava veru i sprečava širenje sujeverja. Ovu misao je Majmonides uzeo od grčkog filozofa Aristotela, koji je u tadašnjem arapskom svetu smatran velikim autoritetom. U svojoj knjizi na arapskom jeziku pod naslovom ,,Vodič zalutalih", Rambam pokušava da osnovne zakone Tore prilagodi Aristotelovoj filozofiji, upravo onako kako je nekada Filo Aleksandrijski to činio u odnosu na Platonovo učenje. Rambam je Talmudu dao sistematski oblik. U svojoj knjizi na hebrejskom koja nosi naslov „Mišne-Tora" ili „Jad Hazaka" („Druga Tora" ili „Jaka ruka") daje sistematski prikaz jevrejskog zakonodavstva iz oblasti vere, porodičnog života i društvenih odnosa. U njenom prvom delu („Knjiga znanja") Majmonides objašnjava da razum obuhvata osnovne misli judaizma i nabraja trinaest tačaka vere:

1. Bog je tvorac sveta;

2. On je jedini;

3. On nema tela niti telesni oblik;

4. On je večit;

5. Samo njega treba prizivati;

6. Sve reci jevrejskih proroka su istinite;

7. Mojsijeva tora je istinita;

8. Toru je sam bog dao preko Mojsija;

9. Tora nikad neće biti zamenjena drugim učenjem;

10. Bog poznaje sve postupke i misli ljudske;

11. On nagrađuje ljude za dobra dela, a kažnjava ih za zla;

12. Jednog će dana doći mesija koga treba stalno očekivati;

13. Mrtvi će jednog dana oživeti.

Ovih trinaest dogmi čitaju se još i danas u mnogim sinagogama posle jutarnje molitve i sve počinju recima „Ani Maamin" — „Verujem".

Rambam je tokom svog života naizmenično živeo na Zapadu i na Istoku. Rođen u Kordovi, bio je još u svojoj mladosti primoran da napusti Španiju zbog jednog fanatičnog muslimanskog plemena, koje je upalo u zemlju i prisiljavalo Jevreje da prime islam. Posle mnogo lutanja i posete Erec Jisraelu nastanio se u Kairu, glavnom gradu Egipta, gde je na kraljevskom dvoru postao lekar sultana Saladina. (Studirao je medicinu i napisao nekoliko medicinskih knjiga na arapskom.) Među egipatskim Jevrejima Rambam je zauzimao položaj nagida. Bio je veoma čuven među Jevrejima svih zemalja, a kada je umro (1204. godine), njegovu smrt su oplakivali ne samo Jevreji već i obrazovani Arapi. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Svetu zemlju i sahranjeni u Tiberijasu.

Špansko Jevrejstvo je za trajanja „Zlatnog doba" dalo svetu još i mnoge druge velike pisce i učenjake. Abraham Ibn Ezra iz Toleda, koji je napisao oštrouman komentar Tore i više lepih hebrejskih pesama, bio je i velik matematičar, astronom i filozof. On je takođe bio i istoričar i napisao je knjigu „Sefer hakabala" u kojoj opisuje razvitak jevrejske nauke, najpre u Vaviloniji a potom u Španiji, i dolazak rabina posle generacije „gaona". Čuveni putnik Benjamin iz Tudele proveo je trinaest godina (1160—1173) putujući po svetu i posećujući jevrejske zajednice u raznim zemljama. U svojoj knjizi „Benjaminova putovanja" opisuje sve što je video i čuo u Evropi, Aziji i Africi, i daje sliku jevrejskog života u drugoj polovini XII veka.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License