3 Uprava I Organizacija Logora

3. Uprava i organizacija logora

Logor za Jevreje i Rome na Beogradskom sajmištu nosio je ime Judenlager Semlin (Jevrejski logor Zemun). Ovaj naziv bio je na logorskom pečatu i korišćen je u službenoj prepisci.

Prostor Beogradskog sajma bio je, praktično, deo glavnog grada Jugoslavije i do okupacije, sa Zemunom i Pančevom, nalazio se u okviru Uprave grada Beograda. Posle razgraničenja od 10. oktobra 1941. godine, ovaj prostor, zajedno sa celim istočnim Sremom, postao je deo hrvatske državne teritorije.

Vlasti NDH udovoljile su nemačkoj molbi i ustupile su Sajmište na korišćenje vojnookupacionim vlastima u Srbiji da tu organizuju logor. Sajmište je, međutim, de iure i dalje pripadalo NDH i, formalno, upravno nalazilo se pod Gradskim poglavarstvom Zemun. Stoga je za sve vreme postojanja logora na Sajmištu u njegovom nazivu bio Zemun: prvo Judenlager Semlin (Jevrejski logor Zemun), a zatim Anhaltelager Semlin (Prihvatnl logor Zemun). Ovaj logor je, ujedno, bio prvi i dosta dugo jedini nemački logor na teritoriji NDH. Za sve vreme dok je bio u nemačkim rukama, logor je činio deo vojnookupacionog sistema u Srbiji, ali je već od kraja proleća 1942. godine dobio i širi značaj.

Naziv Jevrejski logor Zemun nije bio sasvim u skladu sa strukturom zatočenika (u njemu je do aprila 1942. godine bilo i Roma), ali je sigurno odražavao osnovnu namenu logora: interniranje svih preostalih Jevreja u okupiranoj Srbiji.

Logor na Beogradskom sajmištu bio je prihvatni logor za preostale Jevreje, delom i Rome, iz okupirane Srbije i Banata. Neki zatočenici nazivali su, međutim, ovaj logor getom, dok je šef Operativne grupe policije V. Fuks izjavio (kako je to i bilo zaključeno na razgovorima u Beogradu, oktobra 1941. godine) da je sproveo naređenje o getiziranju Jevreja na Sajmište.81 Život u Jevrejskom logoru Zemun podsećao je na život u getu. Na okupu su bile cele porodice; muškarci su, istina, bili odvojeni, ali kasnije to pravilo nije strogo poštovano. Osim nekih poslova u samom logoru, zatočenice, za razliku od muškaraca, nisu imale obavezu da rade (izuzetno grupa žena je neko vreme odlazila na rad na zemunski aerodrom).82 Uz to, masovno uništavanje zatočenih Jevreja, u proleće 1942. godine, nije sprovedeno u samom logoru na Sajmištu, kao ni u getima na istoku, već na putu od logora do stratišta u Jajincima, ili na samom stratištu.

Iako logor na Beogradskom Sajmištu nije bio koncentracioni logor (kako se ponekad i u nemačkoj internoj prepisci nazivao), neki osnovni principi organizovanja tih logora bili su primenjeni i u njemu. To se, pre svega, odnosi na organizovanje upravljanja logorom.

Iz Jevrejskog referata Gestapoa određeni su komandant Jevrejskog logora Zemun i njegov zamenik. To su bili SSUntersturmfuhrer (SSpotporučnik) Herbert Andorfer i SSScharfuhrer (SSpodoficir) Edgar Enge.83 Obojica su poticali iz nemačkog nižeg srednjeg sloja i bili su, bez sumnje, pouzdani izvršioci naređenja.84 Enge je, uz to, bio učesnik brojnih streljanja u Jajincima, a u beogradskom Gestapou bio je poznat pod nadimkom »dželat«.85

Brojni akti iz logora na Sajmištu sa Engeovim potpisom, verovatnd su naveli na zaključak da je on bio prvi komandant logora.86 Prvi sačuvani dokumenti iz logora (prvi je od 23. decembra 1941. godine) nose, međutim, Andorferov potpis.87 U periodu od 26. decembra 1941. godine do 23. januara 1942. godine, dokumente iz logora potpisivao je Enge, ali »po naređenju« komandanta logora. Posle 23. januara 1942. godine, ponovo je potpisivao Andorfer, često i Enge, ali »po naređenju«.88 Poslednji dokument iz logora sa potpisom Andorfera je od 24. aprila, a Engea od 27. aprila 1942. godine.89 Jednomesečna odsutnost komandanta logora, u vreme kada je trebalo obaviti još niz poslova na uređenju logora, verovatno je bila vezana za neko zaduženje na »jevrejskom pitanju«, jer je odsustvo kao razlog isključeno u ovako važnom periodu »konačnog rešenja«.

Andorfer, Enge i, verovatno, još neko iz policijskog aparata,90 sačinjavali su komandu Jevrejskog logora Zemun. Ona je, kao i u logoru na Banjici, bila organizovana kao posebna ispostava (Sonderkommando).91 Komanda logora je preko šefa Gestapoa SSmajora Hincea (Hintze) bila potčinjena šefu Operativne grupe Policije bezbednosti i Službe bezbednosti. Njen šef SSpukovnik V. Fuks, tokom nepuna dva meseca koliko je još boravio u Srbiji, dva puta je obišao logor na Sajmištu.92

U drugoj polovini januara 1942. godfne, reorganizovane su nemačka okupaciona i srpska kvislinška uprava u Srbiji. Izrazitu prevagu dobio je policijskobezbednosni aparat, što je bila posledica jačanja Himlerovog položaja i uticaja SS u Trećem rajhu.93 U Srbiji je ustanovljeno nadleštvo Višeg vode SS i policije. Na taj položaj 22. januara 1942. godine, postavljen je general SS i policije August fon Majsner (August von Meyszner), nekadašnji austrougarski žandarmerijski oficir i ilegalni nacista u Austriji, poznat po radikalno antisrpskom stavu. Njegovo nadleštvo bilo je direktno podređeno H. Himleru i samo pridruženo Opunomoćenom i Komandujućem generalu u Srbiji. Time je napuštena koncepcija šefa Upravnog štaba H. Turnera (kvislinzi odgovaraju za celu upravu, ali pod nemačkom kontrolom) i stvoren je kruti režim pod nemačkom kontrolom od vrha do dna.94

U Majsnerovim rukama skoncentrisane su sve nemačke policijskobezbednosne službe, zatim kvislinška policija i oružane snage (novoformirana Srpska državna straža), a poverena mu je briga i o nemačkoj nacionalnoj manjini. Jedan od njegovih osnovnih zadataka bio je da od Folksdojčera formira SSdiviziju, što mu je pošlo za rukom tek u jesen 1942. godine. Majsnerov štab oslanjao se na »dva stuba«: na Policiju poretka, na čelu sa zapovednikom Policije poretka (Befehlshaber der Ordnungspolizei, skraćeno BdO) potpukovnikom Andreasom Majom (Andreas May) i na policiju bezbednosti i Službu bezbednosti na čelu sa njihovim zapovedni¬kom (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienst, skraćeno BdS) SSpukovnikom dr Emanuelom Šeferom (Emanuel Schofer). Po ustaljenoj praksi nemačkih okupacionih uprava ustanove BdO i BdS bile su, istovremeno, podređene i svojim centralama u Berlinu. Zato ne iznenađuje da je povremeno dolazilo do sukoba Majsnera sa Šeferom, čija je ustanova mnogo manje zavisila od Majsnera, nego Policija poretka A. Maja.95

Emanuel Sefer, pre dolaska u okupiranu Srbiju, krajem januara 1942. godine, imao je policijska zaduženja u okupiranoj Poljskoj i sigurno je stekao iskustva u deportovanjima i masovnim ubijanjima Jevreja,96 što mu je bila najbolja preporuka za ono što ga je očekivalo na novom položaju. Najvažnija poluga BdS bio je Gestapo na čije čelo je postavljen SSmajor Bruno Zatler (Bruno Sattler).97 Komande logora na Sajmištu i Banjici bile su u direktnoj nadležnosti Šeferove ustanove, dok su ostali logori u okupiranoj Srbiji bili pod ispostavama BdS.
Posle reorganizacije nemačke vojnookupacione uprave u Srbiji, »jevrejsko pitanje« ostalo je u isključivoj nadležnosti policije. Nije mogao da se ponovi slučaj puštanja jevrejske porodice iz logora na intervenciju iz Upravnog štaba Opunomoeenog generala u Srbiji. Majsner je, naravno, bio u toku celog problema (Sefer i Maj referisali su mu svakog jutra), ali odluke o »konačnom rešenju« donosile su se u Berlinu (u RSHA) i sprovodile su se preko BdS, E. Sefera i njegovih podređenih — šefa Gestapoa i komande Jevrejskog logora Zemun.
Ćuvanje logora na Sajmištu povereno je dvema četama 64. policijskog bataljona Policije poretka,98 dakle pripadnicima policijskih, a ne vojnih snaga (feldžandarmerije).99

U organizaciji uprave Jevrejskog logora Zemun nemačkapolicija rukovodila se načelom logoraške »samouprave« (Selbstverwaltung), prema ustaljenoj praksi u koncentracionim logorima.100 Nemci su imali komandu, a zatočeni Jevreji upravu logora, koja je, pak, bila pod neposrednom kontrolom komande. Sačuvano je više dokumenata sa zaglavljem: »Jevrejski logor Zemun — Uprava«, potpisanih od komandanta logora, njegovog zamenika, ili, čak, od jevrejskog »komandanta logora« i »upravnika«, uz obavezan paraf Andorfera ili Engea.101

Nemačka komanda logora dala je pravila po kojima su zatočenici morali da se vladaju. O njlhovom izvršenju brinula se jevrejska uprava logora, a Nemci su kontrolisali sprovođenje i surovo kažnjavali prekršaje. Ovakvom organizacijom logora Nemci su štedeli sopstvene snage. Istovremeno, diferenciranim odnosom prema članovima Uprave, stvarali su jaz među zatočenicima pred kojima se njihova sopstvena Uprava pojavljivala kao odgovorna za teško stanje u logoru.

Na čelu logorske Uprave bio je »komandant logora« (Der Lagerkommandant) Vajnštajn (Weinstein), a »upravnik«, odnosno ekonom logora (Der Verwalter) zvao se Dojč (Deutsch).102 O ličnostima dva prva ćoveka logorske Uprave ne zna se mnogo. Vajnštajn je bio jevrejski komandant logora i u logoru u Topovskim šupama,103 tako da je on u novom logoru samo preuzeo staru dužnost. Više izvora saglasno je u tome da je Upravu logora na Sajmištu u svojim rukama imala grupa banatskih Jevreja, na čelu sa Vajnštajnom, dovedena iz logora na Autokomandi.104 Time su sprovedeni zaključci razgovora o »jevrejskom pitanju« u Srbiji iz oktobra 1941. godine. Između ostalog, tada je zaključeno da se ne strelja svih 4000 jevrejskih muškaraca, već da se njih 500 upotrebi za održavanje reda i za brigu o zdravlju i snabdevanju u predviđenom getu za jevrejske žene i decu.lto Umesto 500 u životu je ostavljeno 200—300 Jevreja koji su, početkom januara 1942. godine, prebačeni iz logora na Autokomandi u logor na Sajmištu.

Nemačkoj komandi logora sigurno je više odgovaralo da iskoristi uhodani personal uprave dotadašnjeg logora za Jevreje, nego da u novom logoru stvaraju novu upravu. Pošto su prvo internirani upravo banatski Jevreji, razumljivo je da je iz njihovih redova bila uprava oba logora, mada su to pojedini beogradski Jevreji tumačili različitim mentalitetom banatskih Jevreja.106

Uprava logora, na čelu sa Vajnštajnom, imala je dva osnovna zaduženja: brigu o snabdevanju logora i staranje o organizaciji života u logona. Najvažnije zaduženje sigurno je bila ishrana logoraša o čemu je brinuo upravnik Dojč. On je vodio prepisku Uprave u vezi sa snabdevanjem, primao i overavao isporuke hrane, ogreva i drugih potreba za logor. U ime Uprave obraćao se komandantu logora najčešće zbog nedovoljnih, nekvalitetnih i zakasnelih isporuka hrane. Nemački komandant logora overavao je ove akte koji su zatim prosleđivani Opštini grada Beograda radi izvršenja. Opštini su se, ipak, najčešće obraćali sam nemački komandant logora ili njegov zamenik, jer su oni bili odgovorni za logor.

Možemo da pretpostavimo da je upravnik Dojč istovetan sa Emilom Dojčom, predsednikom Predstavništva jevrejske zajednice koja se, krajem leta i u jesen 1941. godine, brinula o snabdevanju hranom prvog beogradskog logora za Jevreje u Topovskim šupama na Autokomandi. Predstavništvo je, zajedno sa preostalim Jevrejima, bilo internirano na Sajmištu, a njegov predsednik je u novim uslovima, verovatno, nastavio brigu o snabdevanju zatočenika. Na čelu Predstavništva u logoru bio je S. Demajo, ranije sekretar Predstavništva. Dojč je na dužnosti upravnika ostao najkasnije do 18. marta 1942. godine, kada je nestao.107 On je, verovatno, umro iii ubijen, iako su članovi uprave logora ubijeni posle svih ostalih jevrejskih zatočenika. Kao »v. d. Upravnik« na kratko ga je zamenio S. Demajo, a zatim je dužnost upravnika preuzela »gospođa Đarfaš iz Bečkereka«.108

Jevrejski komandant logora Vajnštajn potpisao se, 20. aprila 1942. godine, na jednom aktu kao »starešina logora« (Der Lageralteste), dok na aktu nedostaje ranije uobičajeni potpis upravnika."" To je bio period masovnog ubijanja logoraša, a možda je ova funkcija, zbog smanjenja broja zatočenika, uvedena umesto dve ranije funkcije — upravnika i komandanta logora. Dužnost logorskog starešine poznata je, inače, iz istorije nemačkih koncentracionih logora.110

Uprava logora nalazila se u centralnoj kuli na Sajmištu, gde je, svakako, bila i kancelarija Uprave sa pisarnicom, knjigovodstvom, možda i kartotekom — evidencijom zatočenika. Ni organizacija rada logorske Uprave nije išla bez teškoća. Komandant logora Andorfer hitno je trebovao od Opštine, 23. decembra 1941. godine, dakle petnaest dana po dovođenju prvih zatočenika u logor, veću količinu kancelarijskog materijala i tri pisaće mašine koje je Predstavništvo jevrejske zajednice ranije uzajmilo Jevrejskoj policiji.111 O ostalom osoblju kancelarije Uprave logora, osim imena gospođe Đarfaš i Krausa, oboje iz Velikog Bečkereka, ne zna se ništa.112

Zivot zatočenika u logoru na Sajmištu bio je regulisan strogim pravilima o čijem sprovođenju su se, slično praksi u nemačkim koncentracionim logorima,113 brinuli sami zatočenici, dok su neposrednu kontrolu i kažnjavanje vršili Nemci. Ovo je bila druga osnovna dužnost jevrejske uprave u logoru. Odmah po dopremanju prvih zatočenika u logor na Sajmištu, na svaku stotinu određen je »blokkomandant«, a odmah zatim izabrano je i sto »lagerpolicista«. Za ova zaduženja uzimane su devojke do 23 godine."4 Blokkomandanti organizovali su redarsku službu u paviljonima koji su svakog jutra morali biti pripremljeni za smotru komandanta logora. Logorski policajci starali su se o održavanju reda i discipline, a jedno od zaduženja hilo im je da drže logoraše podalje od ograde logora.115

Upravi logora bile su podređene i druge logorske službe, među kojima su najvažnije bile logorska kuhinja i magacin hrane. Od njihovog osoblja poznata su samo prezimena dva magacionera, Goldberger i Adanja.116 Logorska kuhinja organizovana je u četvrtom paviljonu uz mnogo teškoća i sa zakašnjenjem, kao i u slučaju drugih logorskih službi. Ovo je izazvalo teške posledice po život zatočenika, jer su i isporuke hrane logoru bile nedovoljne, lošeg kvaliteta i često su kasnile, kako se vidi iz cele prepiske komande i uprave logora sa beogradskom opštinom, o čemu će još biti reči.

Veoma važnu funkciju u logoru imala je i logorska bolnica. Bolnica sa apotekom bila je smeštena u paviljonu Zadužbine Nikole Spasića. Organizovanje medicinske pomoći, uz mnogo teškoća, počelo je ubrzo po dovođenju prvih zatočenika. Prvu pomoć zatoćenicima organizovali su: dobrovoljna medicinska sestra Hilda Dojč koja se sama prijavila i među prvima dopremljena u logor, zatim još jedna medicinska sestra i jedna apotekarka. Hilda Dojč je u svom drugom pismu iz l'ogora, od 12. decembra 1941. godine, opisala kako su njih tri organizovale kuvanje čaja i mleka, sigurno za bolesne i'malu decu.117 Tek 23. decembra 1941. godine, komandant logora uputio je beogradskoj opštini opširno i hitno trebovanje lekova, bolničkog pribora i materijala »za otvaranje bolnice i njene apoteke«.118 Opština je samo delimično izvršila traženu isporuku, pa je zamenik komandanta logora ponovio trebovanje niza važnih lekova, naglašavajući da je sada to nalog SSpotporučnika dr Junga.119 Osoblje logorske bolnice činili su zatočenici dovedeni iz logora u Topovskim šumama, kako je ranije i predviđeno, a, verovatno, delom i osoblje Jevrejske bolnice u Beogradu. Bolnica u logoru imala je oko 50 kreveta i nije bila osposobljena za ozbiljnije medicinske intervencije, pa su teži bolesnici, uz odobrenje Komande, upućivani u Bolnicu jevrejske zajednice u Beogradu (Jevrejsku bolnicu) sa kojom je postojala svakodnevna kurirska veza.120 Iako se očekivalo da će Jevrejska bolnica brzo biti preseljena u logor, tek 16. februara 1942. godine počelo je osposobljavanje Čehoslovačkog paviljona na Sajmištu za bolnicu. Već sutradan, vozom iz Beograda, dopremljene su u logor neke stvari iz Jevrejske bol-nice u Beogradu. Njih je, zajedno sa isporučenom hranom i ogrevom, primio upravnik Dojč.121 Nema tragova da su, osim uzimanja mera za stakla, ikakvi radovi na pripremi paviljona obavljeni i da je nastavljeno dopremanje stvari iz Jevrejske bolnice u logor. Ova bolnica je, posle nešto više od mesec dana, prestala da postoji posle ubijanja jevrejskih bolesnika, osoblja bolnice i njihovih porodica.

Komanda logora trebovala je od Opštine za logorsku bolnicu ne samo lekove, nego i hranu. Sudeći po ovim trebovanjima radilo se o pripremanju doručka i večere za bolesnike.122 Komandant logora je, sem 23. decembra 1941. godine, još u dva navrata (5. marta i 15. aprila 1942. godine) slao beogradskoj opštini veća trebovanja lekova.123

U logorskoj bolnici, pri kraju postojanja Jevrejskog logora Zemun, organizovane su i ambulante za pojedine bolesti. Postojale su ušna, a verovatno i očna ambulanta. »Lečnik logora« dr Moša Alkalaj poslao je, 23. aprila 1942. godine, Upravi logora trebovanje lekova za ušnu ambulantu, a komandant logora Andorfer, u periodu od 16. aprila do 1. maja 1942. godine, potpisao je više trebovanja upućenih Opštini sa zahtevom za nabavku naoeara pojedinim logorašima.124 Upravo u to vreme ubijanje žena i dece sa Sajmišta dostizalo je svoj najveći broj, a Andorfer je u tome direktno učestvovao. Slučaj je, inače, završen tako što je Odsek za rekvizicije, 8. maja 1942. godine, vratio Upravnom odeljenju Gradskog poglavarstva Beograd neizvršene naloge za naočare Jevrejima,123 verovatno kao bespredmetne.

U logorskoj bolnici radill su pomenuti »lečnik logora« dr Moša Alkalaj, a sigurno i hrabra dobrovoljna bolničarka Hilda Dojč. U izvorima se pominje da je, januara 1942. godine, u logoru bila i jedna Jevrejka — lekarka, a nekome u logor je dolazio i zubar Aušpic.126 To je sve što je moglo da se utvrdi o osoblju logorske bolnice. Do početka maja 1942. godine, bolnica u Jevrejskom logoru Zemun bila je skoro prazna, jer su Nemci, radi veće uverljivosti, sa ostalim zatočenicima, u svakom transportu smrti upućivali i nekog iz sastava bolničkog osoblja.127

U Jevrejskom logoru Zemun, uporedo sa ostalim službama, organizovane su i pojedine zanatske radionice sa nešto malo alata, za održavanje logora i zadovoljavanje najnužnijih potreba zatočenika. Radionice su organizovane u drugom paviljonu koji je, do aprila 1942. godine, svojim većim delom služio za smeštaj Roma. Sudeći po opširnom trebovanju za opremanje bravarske radionice upućene iz logora, već 26. decembra 1941. godine, izgleda da su bravarske usluge bile najneophodnije.128 Narednih nedelja postepeno su opremane i stolarska, obućarska i krojačka radionica.12y Kao i u ostalim logorskim službama, i u zanatskim radionicama bili su uposleni Jevreji iz grupe dovedene, početkom januara, 1942. godine, iz logora u Topovskim šupama.

Zajedno sa ostalim Jevrejima iz Beograda u logoru na Sajmištu internirano je i Predstavništvo jevrejske zajednice, preko kojeg je okupator do tada službeno saobraćao sa Jevrejima. Interniranje ove glavne jevrejske ustanove sigurno je pojačalo uverenje među Jevrejima da će uskoro doći do njihovog preseljavanja iz Srbije. Delatnost Predstavništva u logoru svedena je, izgleda, samo na jednu funkciju. Najvažniji posao u logoru, staranje o ishrani zatočenika, vršila je jevrejska Uprava logora. U vreme postojanja logora u Topovskim šupama, krajem leta i u jesen 1941. godine, to je bio posao Predstavništva. 0 ishrani logoraša na Sajmištu najviše se starao upravnik Dojč, za koga smo pretpostavili da je identičan sa ranijim predsednikom Predsedništva Emilom Dojčom.

U Jevrejskom logoru Zemun delovao je, sudeći po dva sačuvana dokumenta, samo Matični ured Predstavništva. Njegov rad sastojao se u slanju prijava smrtnih slučajeva među logorašima Sreskom sudu za grad Beograd.130 Na ovim dokumentima, inače, nema obaveznog potpisa ili parafa komandanta logora. Nije dolazilo u obzir da se šalju i prijave rođenja Jevreja, jer je šef Jevrejskog referata Gestapoa Štrake naredio lekarima Jevrejske bolnice u Beogradu da vrše, ako treba, i nasilne prekide trudnoće jevrejskim trudnicama iz logora na Sajmištu, bez obzira na stepen trudnoće. Porodaji su, ipak, obavljani, ali u tajnosti, jer lekari nisu sprovodih ovo naređenje.131

Matični ured Predstavništva vodio je, verovatno, i evidenciju zatočenika, kako Jevreja, tako i Roma. Statističke listiće za umrle Rome, Matični ured slao je Statističkom odseku Gradskog poglavarstva grada Beograda.132

Od osoblja Predstavništva mogu da se identifikuju samo dve osobe, a možda osim njih nikog drugog nije ni bilo. »V. d. Predstavnika jevrejske zajednice« bio je advokat S. Demajo, ranije sekretar Predstavništva. Posle nestanka upravnika Dojća, Demajo je, oko 18. marta 1942. godine, kraće vreme bio i »v. d. Upravnik« logora. »Za sekretara — matičara« potpisivala se Klara Nahmijas. Matični ured Predstavništva, još 5. maja 1942, delovao je u logoru.133

Jevrejska Uprava logora na Beogradskom sajmištu bila je pretpostavljena svim ostalim logorskim službama, a, istovremeno, biia je i posrednik između nemačke Komande i zatočenika. Od ostalih zatočenika Uprava se nije odvajala samo fizički — nalazila se u centralnoj kuli, nego i drukčijim tretmanom od strane Komande logora. Nimalo ne čudi što su svakodnevni kontakti zbližili komandanta Andorfera sa logorskom upravom,134 ali je to sigurno negativno uticalo na raspoloženje zatočenika prema Upravi. Možda i više, tome su doprinele i neke druge činjenice. Po sećanju preživele zatočenice, neki članovi Uprave (Kraus i Đarfaš) bili su čak i nemački potkazivači.135 Hilda Dojč je u svom pismu iz logora zabeležila da je u logorskoj upravi bio »sistem nepotizma, odnosno ljubavnicizma«.136 Među zatvorenicima sigurno je bilo rašireno mišljenje, da su članovi Uprave »nemačke zapovesti isuviše striktno izvršavali« .137

I pored ovih, možda i preoštrih zamerki, ne treba sumnjati u to da je logorska Uprava činila onoliko koliko je bilo u njenoj moći da uslove života zatočenika u logom učini što snošljivijim, a pre svega da obezbedi redovnije i kvalitetnije snabdevanje hranom, ogrevom, lekovima i drugim životnim potrebama. O tome svedoči dosta obimna sačuvana dokumentacija čiji se pretežni deo odnosi upravo na problem snabdevanja logora. Ovakav, prilično nezavidan položaj logorske Uprave, iznad svega, rezultat je objektivnih okolnosti, a Uprava je delovala onako kako se od nje očekivalo. Istovremeno, nema razloga da sumnjamo u zapažanja zatočenika jer ona, iako možda u svakoj pojedinosti i nisu pouzdana, odražavaju mišljenje zatočenika o svojoj Upravi.

U vreme masovnog ubijanja Jevreja iz logora na Sajmištu u proleće 1942. godine, pripadnici Uprave, Predstavništva jevrejske zajednice, a delom i drugih logorskih službi, kao i članovi njihovih porodica (izuzimajući osoblje logorske bolnice), nisu ubijani zajedno sa ostaiima. Time je podgrejavana iluzija da se zaista radi o »preseljavanju« zatočenika, a istovremeno obezbeđivano je i redovno funkcionisanje logorskih službi koje su uskoro trebali da preuzmu novi zatočenici. Kada su svi ostali Jevreji odvedeni, krenula je i poslednja grupa od oko 100 pripadnika Uprave, Predstavništva i drugih" logorskih službi, kao i njihovih porodica. Po sećanju novih zatočenika ovi Jevreji su, bez sumnje, znali da odlaze u smrt.138 Njihovim odvođenjem i ubijanjem prestao je da postoji Jevrejski logor Zemun.

81 JIM, k-24-2-2/11, izjava Olge Antić; AJ, 110, saslušanja Vilhelma Fuksa, Nojengame, 8. IX 1945.
82 JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige Šenfajn.
83 Zločini, 25; V. Glišić, Teror i zločini, 90.
84 C. R. Brovvning, n. d., 68—73.
85 V. Glišić, Teror i zločini, Prilog br. 4, 271.
86 C. R. Brovvning, n. d., 61.
87 IAB, OGB, inv. br. 314.
88 Isto; V. Glišić, Teror t zločini, 90 — tvrdi da se, od 1. II 1942. godine, Enge potpisivao kao komandant logora. Međutim, upravo, 1. II 1942. Andorfer je kao komandant logora potpisao jedan akt (AOS, NdA, k-36, f-1, d-29).
89 AOS, NdA, k-36, f-11, d-50; IAB, OGB, inv. br. 314.
90 Zločini, 25; L. Ivanović n. d., 304.
91 M. Kreso, n. d„ 190.
92 AJ, 110, F-966 (vidi nap. 81).
93 M. Kreso, n. d., 105
94 NOS, IV, 443—447; M. Kreso, isto; Zb. NOR, XII/2, Beograd, 1976, 59—60.
95 NOS, IV, 450.
96 C. R. Brovvning, n. d., 64—67.
97 Isto; NOS, IV, 463.
98 JIM, k-24-2-2/13, saslušanje Gustava Šitea (Gustav Schute).
99 P Zločini, 25; L. Ivanović, n. d., 306.
100 E. Kogon, n. d., 49; C. R. Browning, n. d., 60.
101 JIM, reg. br. 6218: Judenlager, Semlin — an Gemeinde der Stadt Belgrad.
102 Isto.
103 JIM, k-24-2-2/11, izjava.Olge Antić.
104 Isto; JIM, k-24-2-2/7, izjava Lenke Anđelković: Drugo pismo H. Dojč.
105 AOS, NA, London, r-1, s-297105.
106 Drugo pismo H. Dojč.
107 JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige Šenfajn.
108 Isto; IAB, OGB, inv. br. 314, Diris — Gradskom poglavarstvu. Beograd, 11. III 1942.
109 IAB, OGB, inv. br. 314.
110 E. Kogon, n. d., 50.
111 IAB, OGB, inv. br. 314. k-24-2-2/6, izjava
112 JIM, k-24-2-2/11, izjava Olge Antic, JIM, k k-24-2-2/8 izjava Hedvige Šenfajn; Zločini, 25.
113 E. Kogon, n.d., 50—S3.
114 kao nap. 106
115 kao nap 107; C.R.Browning, n.d., 60
116 AOS, NdA, k-36, f-11. D-29: Potvrda o prijemu hrane, 17.I.1942
117 kao nap. 106
118 IAB, OGB, inv. br. 314.
119 Isto.
120 Kao nap. 107.
121 Pismo Hilde Dojč Nadi Novak 7. XII 1941, n. č., 385—386 (dalje: Prvo pismo H. Dojč); Drugo pismo H. Dojč; IAB, OGB, inv. br. 314: Judenlager Semlin — Opštini grada Beograda, 16. II 1941; JIM, reg. br. 6219, Konsignacija za robu utovarenu 17. II 1942. za Jevrejski logor.
122 IAB, OGB, inv. br. 314: Jevrejski logor Zemun — Opštini grada Beograda, Zemun, 8. V 1942. '
123 IAB, OGB, inv. br. 314.
124 Isto; AOS, NdA, k-36, f-1, d-41.
125 AOS, NdA, k-36, f-1, d-41.
126 AOS, NdA, k-36, f-1, d-25; JIM, k-24-2-3/1, pismo Magde Kadelburg Borici Grujić decembar 1941/januar 1942.
127 JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige Šenfajn.
128 IAB, OGB, inv. br. 314.
129 Isto; AOS, NdA, k-36, f-1, d-58.
130 JIM, reg. br. 6223: Matični ured Predstavništva jevrejske zajednice u Beogradu — Sreskom sudu za grad Beograd, Beograd, iz Je-vrejskog logora Zemun — Sajmište, br. si. 19. marta 1942. Prijava smrtnog slučaja pok. Matije Aušpica.
131 Zločini, 36.
132 AOS, NdA, k-36, f-1, d-54.
133 Isto.
134 C. R. Brovvning, n. d., 79.
135 Zločini, 25.
136 Drugo pismo H. Dojč.
137 JIM, k-24-2-2/7, izjava Lenke Anđelković.
138 S. Kompanjec, n. č., 23.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License