3 Regulacioni Radovi Na Derdapu

3. РЕГУЛАЦИОНИ РАДОВИ НА ЂЕРДАПУ

Од стратешког значаја за Србију, али и за развој европске трговине било је уређење ђердапског пловног пута. Велике препреке у виду дунавског стења и речних брзака изискивале су изградњу система канала и насипа. 17. марта 1889.г. основана је комисија Министарства народне привреде која је утврдила, између осталог, да на подручју Кладова треба саградити канал дужине 2200 метара, 80 метара доње ширине и 2,33 метра дубине испод најмањег нивоа воде; канал ће бити ограничен с једне и друге стране 5,5 метара високим насипима. За те радове потребно је 168.928 м3 каменог банкета, 330.651 м3 насипа, разбијање стена масе 274.316 м3, 95.000 м3 калдрме (66). Радове је сагласно међународном споразуму изводила Угарска. Регулација брзака на доњем Дунаву, предвиђена законским актом 26, године 1888, започета је за владавине Фрање Јосифа Првог, старањем владе чији је председник био гроф Јулиус Сапари, а под надзором краљевског угарског министра трговине Габријела Бароша де Велуса. Он је 15.септембра 1890.г. у присуству представника влада Србије и Аустро-Угарске електричним упаљачем испалио у Гребенском теснацу мину са 4.000 кг карбоазотина. У то доба на подручју среза Кључ живело је 58 Италијана, 21 Немац, 266 држављана Аустрије, 283 Угарске и 139 Румуније.
Године 1894, захваљујући великим хидротехничким радовима, основано је Српско трговачко удружење у Кладову: председник Никола К. Николајевић, потпредседник Ђорђе Д.Томић, пословођа и благајник Ђорђе Г.Анђелковић, чланови- Михаило Петровић, Алекса Михаиловић, Димитрије Михаиловић, Мита А. Николајевић, Александар Лазаревић, Алекса Д.Јанковић, Димитрије К.Јовановић, Димитрије Глигоријевић и Јован Бузгановић (67). Проблем у суживоту локалних органа власти и међународног статуса градитељског подухвата на Сипском каналу изазивао је понекад потребу реферисања начелству Округа Крајинског. У једном писму од 27.7.1895.г. срески начелник извештава: ''Општинске власти не чине никакве сметње у радовима друштву предузећа Ђердапски радова, већ им се чине све могуће олакшице уколико се оне не косе са интересима државе наше и закљученим уговорима Друштва и државе. Напротив, надзорници овог предузећа чине сметње нашим општинским властима непокоравањем њиховим законским наредбама и одрицањем надлежности да их могу судити за њихова дела која они чине противно постојећим уговорима. За пример наводим овај један случај који је и дао повода жалби Друштва. Радници на Тројановој табли жалили се суду општине Текијске да им Живојин Николић, баракер друштвени, отима паре. Услед те жалбе, председник истог суда отишао је лично да присуствује при исплати раденика и том приликом је лично видео да Живојин на каси граби паре из руку раденицима за неке своје рачуне, без да са њима види напред рачун колико му дугују, па да онолико узме колико има да прими. Овај поступак протестовао је председник код надзорника Друштва Вилхелма Дротвајна и тражио сатисфакцију за раденике, коју он није хтео дати, већ се томе чинио невешт. После поновљене жалбе раденика што Живојин и даље продужује овакав поступак, суд општински одаслао је званичан акт поменутом надзорнику и молио га да забрани Живојину да он раденицима отима паре на благајни… Надзорник г.Вилхелм место да задовољи захтев суда, он је преко одбацио тај акт са изјавом да он не ферма српске власти и срспке законе. За ово општински суд изнео га је на одговор и пресудом својом од 25. августа прошле године бр.1517 казнио га је са 20 дана затвора, коју казну заменио му је са 200 динара и наплатио у корист касе општинске.'' (68).
Како било, радови су окончани 27. септембра 1896.г. На подручју Кладова начињени су: 1. Ђеврински канал, дужине 2366 м /км.948,766- 946,4/ као узводно продужење Сипског канала, уз ископ 238.982,50 м3 каменог материјала; 2. Сипски канал /км 947- 944,5/ , изграђени канал 1834 метара са два насипа дужине 2000 и 2650 м, широка 80 м, дубока 3м, уз одстрањивање 380.000 м3 стена, са странама поплочаним тврдим кречњаком; 3. Канал Мали Ђердап дужине 1050 м, као низводно продужење Сипског канала, Сипски канал прокопан је кроз прагове Црне стене и Приграде, радови прокопавања вршени су на сувом а река је ушла у канал 18. марта 1896.г. (69).
У подухвату регулисања ђердапског пловног пута ангажовано је 40 инжењера, 9000 радника, 30 пловних објеката за сондирање, минирање, сечење стена и багеровање, 5 универзалних бродова, 92 дереглије за транспорт камена, 5 пловећих и 3 покретне дизалице, 9 локомотива и 1400 вагона употребљених за премештање стеновитог материјала од 1,5 милиона м3, од чега је половина била под водом, и за извођење грађевинских радова (70).
Понесени овим резултатом краљ Александар Обреновић и румунски суверен Карол пожелели су изградити прелаз преко Дунава на месту Трајановг моста. Владе двеју земаља већ 6.1.1898.г. по старом календару закључиле су уговор о његовој изградњи код Кладова али историјске околности нису ишле на руку реализацији плана који би интензивирао саобраћајне, трговачке и културне везе тако да би кладовска регија умногоме добила на значају (71). Конвенција о железничкој вези између Србије у Румуније гласи: ‘’1. На Дунаву, између Турн Северина и Кладова саградиће се мост ради везе гвоздених путева Србије и Румуније; 2. Проучавање планова и прорачуна тога моста и његова спајања са пругама гвозденог пута с једне и друге стране, као и грађење тога моста и поменутих спајања извршиће потпуно румунска влада. Српски инжењери биће придодати румунским за време проучавања и радова на грађењу моста и веза. Ти ће инжењери бити под једнаким погодбама као и инжењери румунски под заповестима директора радова; 3. Румунска влада обавезује се да врши планове и прорачуне поменутог моста до краја септембра 1899. године; 4. Кад планове и прорачуне проуче и одобре обе владе, накнадним преговорима утврдиће се време почетка радова на грађењу и време кад ће бити свршени; 5. Издатке потребне за проучавање и грађење овог моста поднеће по пола обе владе. Трошкове око спајања моста са гвозденим путевима двеју земаља сносиће свака држава за радове на спајању извршене на своме земљишту; 6. Суме потребне за проучавање и грађење моста и његових веза на обема обалама уложиће румунска влада. Накнадним договором предвиђеним у чл.4, утврдиће се детаљи о плаћању оног дела трошкова што падне на Србију као годишњи капитал, који се буде утрошио на проучавање, грађење моста и везе са гвозденим путем српским. Годишње трошкове за одржавање сносиће по пола свака од двеју страна; 7. Ова ће се конвенција ратификовати и ратификација ће се разменити у Букурешту, чим буде могућно. Сачињено у Букурешту у два примерка 6. јануара 1898. године’’ (72). У међувремену српска влада начинила је гест једностраног ревидирања конвенције тиме што је уместо Кладова као крајњу тачку одредила Прахово, а румунска страна није сачинила прорачун о изградњи (73).

Каницов опис Кладова концем XX века гласи: ‘’Од 1860, кад сам га први пут посетио, никло је, додуше, на великом тргу и у главној улици неколико лепих кућа. Али, мада тамо ради суд за кључки срез и мада место ужива предности седишта једног гарнизона, а пристаниште за пароброде и трајект који га повезује са Турну Северином фаворизују његов саобраћај, број од 1830 становника никако се знатније не повећава; околина је такође ретко насељена. Прекрасне ливаде и пашњаци око Кладова пружају повољне услове за брз развој сточарства; висораван Церибаша важи као житница, винова лоза и воће успевају изванредно, а видео сам и веома много лепог ораховог дрвећа. Кључани су важили као ултрарадикали. Године 1895. кладовски срез је у Скупштину послао влади наклоњеног ‘краља кавијара’ Ђорђа Томића, јер су радикали апстинирали. ’’ (74). Овај велетрговац био је отац двојице уметника, оперског певача Живојина Томића, рођеног 1896, првака Београдске опере од 1919. до 1941.г, јунака ‘’Демона’’, ‘’Травијате’’, ‘’Евгенија Оњегина’’, и вајара Михаила Томића, рођеног 22.2.1902.г. Михаило је оставио значајан траг у српској кулури а међу његове најпопуларније радове спадају ‘’Сатир и нимфа’’, ‘’Хајдук Вељко на коњу’’, ‘’Млади свирач’’, ‘’Филип Вишњић’’, ‘’Гардаџије’’- рељефи, ‘’Берба’’, ‘’Чувари саркофага цара Душана’’ (75).
Захваљујући регулационим радовима на Ђердапу, ту је 1900. године превезено 287.000 тона робе. Бродарски позив постао је још траженији, па је жеља за зарадом у Кладово 1906. године довела Грка, капетана Стериоса Андруцоса /1889, Спрече, Грчка- 1960. Кладово/. У његовим дневницима сачувани су драгоцени подаци за изучавање прошлости ђердапског Дунава, попут оних о спровођењу конвоја јеврејских избеглица 1939.г, савезничког бомбардовања у лето 1944, превоза тенковских јединица Црвене армије 1944.г… (76). Српско паробродско друштво 1906.г. одржавало је линије путничког саобраћаја Шабац- Београд- Радујевац, затим директни саобраћај пунотеретних шлепова на линијама Беч- Радујевац, а у савезу са Руским дунавским паробродским друштвом линију Беч- Радујевац- Сулина- Одеса- Батума. Године 1909. основана је Кладовска банка а.д., председник Урош Бркић, потпредседник Алекса Михаиловић, са члановима управног одбора Николом Анђелковићем, Костом Петковићем, Благојем Стефановићем, Драгутином Џингалашевићем и надзорним одбором који су чинили П. Белић, М. Катић, В. Дакић, Рад. Л. Вукчевић и председник Никола Бораковић (77).

1. SRPSKA VAROŠ

2. STANOVNIŠTVO

3. REGULACIONI RADOVI NA ĐERDAPU

4. VREME RATOVANJA I EGZODUSA

5. IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

6. DIVERZIJE NA ĐERDAPU

7. ”KLADOVO - TRANSPORT”

8. OKUPACIJA 1941-1944.

9. SAUČESNICI SUDBINE

ZABELEŠKE Kladovo 1835-1965

PRILOG 1 – JAVNI SLUŽBENICI

PRILOG 2 –AKCIONARI KLADOVSKE BANKE NA DAN 25. MART 1928. g.

PRILOG 3 – KLADOVO- KORISNICI ELEKTRIČNE ENERGIJE 1939. g..

PRILOG 4 – VLASNICI STAMBENIH ZGRADA 1959. g.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License