3 Logor Na Sajmistu Javnost Zrtve I Zlocinci

3. Logor na Sajmištu — javnost, zrtve i zločinci

Interniranje Jevreja u logoru na Beogradskom sajmištu, u prvoj polovini decembra 1941. godine, bila je jedna od poslednjih mera nemačkih okupacionih vlasti u rešavanju »jevrejskog pitanja« u okupiranoj Srbiji. Ovo je istovremeno bio deo šireg toka represivnih mera okupatora prema stanovništvu Srbije, pre svega, prema onima koji su pripadali Narodnooslobodilačkom pokretu ili bili sa njim na bilo koji način povezani.

Leta i jeseni 1941. godine, Beograd je video obešene rodoljube u centru grada. Mnogi njegovi žitelji bili su zatočeni i mučeni u beogradskim zatvorima ili u Banjičkom logoru, a hiljade rodoljuba, taoca, Jevreja i Roma, već su bile streljane u Jajincima i na drugim stratištima. Sve to, uz pogoršane uslove života, stvaralo je kod stanovnika Beograda atmosferu straha za opstanak.80 Dok se sve to odigravalo, uglavnom, daleko od očiju javnosti (jedna od karakteristika terora je atmosfera tajnosti ili polujavnosti, koja treba da zastraši i one koji nisu neposredno izloženi teroru),81 prebacivanje hiljada jevrejskih žena i dece iz centra Beograda po hladnom vremenu u velike paviljone na Beogradskom sajmištu, koji su bili dobro vidljivi, moralo je mučno da deluje na stanovnike Beograda. Ubrzo je nastupila oštra zima, a za njom i sve veće umiranje iscrpljenih zatočenika u logom na Sajmištu. Svakih nekoliko dana, mogli su da se vide prizori kako Jevreji iz logora prevlače svoje umrle sapatnike preko zaleđene Save, da bi ih predali radnicima beogradske opštine radi sahrane.82

Vesti o interniranju Jevreja iz Beograda, brzo su se širile i izvan okupirane Srbije. Do kraja decembra 1941. godine, sa tim je bila upoznata i jugoslovenska vlada u izbeglištvu. Načelnik štaba Jugoslovenske vojske Bogoljub Ilić, izvestio je predsednika vlade Dušana Simovića, 31. decembra 1941. godine: »Jevreja više nema u Beogradu. Svi su skoro streljani a žene su im pokupljene i zatvorene u Sajmištu. Govori se da će tu prezimiti, a neki kažu da će ih transportovati u neko dmgo mesto«.83 Neizvesnost i protivrečne vesti o tome šta će biti sa Jevrejima, zatočenim u logoru na Sajmištu, širile su se među Beograđanima, ali je malo ko mogao da pretpostavi šta će se zaista desiti sa zatočenim jevrejskim ženama i decom.

O interniranju Jevreja iz Beograda ubrzo su saznali i Jevreji — ratni zarobljenici u Trećem rajhu. Glasovi o intemiranju njihovih porodica teško su pogodili Jevreje — ratne zarobljenike, koji su pokušali da izdejstvuju puštanje svojih najbližih iz logora. Iz oficirskog zarobljeničkog logora u Osnabriku, rezervni poručnik David Alkalaj u ime I grupe od 31 Jevreja — ratnih zarobljenika, posle odobrenja ' nemačke komande logora, obratio se, 21. januara 1942. godine, sa molbom predsedniku Crvenog krsta u Beogradu. »Odvođenjem Jevreja iz Beograda u logor teško su pogođeni i mnogi od nas čije su porodice bile u Beogradu. Od svojih odvedenih porodica nemamo, od početka decembra prošle godine, nikakvih vesti, te smo veoma zabrinuti, ne znajući ni gde se nalaze (Sajmište?), ni da li su živi i zdravi, u strahu zbog namšenog zdravlja starih roditelja i nežne nejake dece«. U ime svojih dmgova, poručnik Alkalaj je molio da se njihove porodice, prema priloženom spisku, puste kao porodice oficira — ratnih zarobljenika i da im se u međuvremenu, do puštanja, omogući poštanska veza. Ujedno, moho je da se Crveni krst raspita o zdravlju i uslovima pod kojima žive njihove porodice i da ih, eventualno, obiđu njihovi predstavnici. Ova gmpa ratnih zarobljenika, očekivala je da ih Crveni krst posle toga obavesti o stanju njihovih interniranih porodica.84 Pismo zarobljenih oficira iz logora u Osnabriku ostalo je bez odgovora. Sačuvano je zajedno sa praznim formularom za odgovor, koji su zarobljenici poslali sa svojim pismom. Nije poznato da li je Crveni krst nešto preduzeo u vezi sa ovom molbom, ali je malo verovatno da je ova humanitarna organizacija, u datim okolnostima, u bilo čemu mogla da izađe u susret zarobljenim jevrejskim oficirima. Pitanje Jevreja u Srbiji bilo je u punoj nadležnosti nernačkih policijskih organa, tako da nikome, a ponajmanje Crvenom krstu, nije bilo dozvoljeno bilo kakvo mešanje. Kako je ovo pismo nađeno u arhivi Crvenog krsta Jugoslavije, po svemu sudeći, ono nije dalje prosleđivano, niti se postupilo po njemu.

Istina o uslovima života zatočenika u logoru na Sajmištu, širila se na razne načine. I pored izolacije, u kojoj su Nemci držali logor, poneko pismo zatočenika nalazilo je put van logora, iako je ovaj prekršaj discipline kažnjavan smrću. Zbog dosta žive saobraćajnice između Beograda i Zemuna, koja je prolazila kraj samog logora, vesti o tomeda su Jevreji iz Beograda internirani na Sajmištu i da žive pod veoma lošim uslovima, bila je ubrzo poznata i na susednom području NDH. Krajem januara 1942. godine, o tome je obavešten Glavni stožer (štab) domobranstva u Zagrebu: »Iz samog Beograda Židovi su protjerani i stavljeni u logor u bivšem Sajmištu kod Zemuna. Životne prilike u tome logoru su, navodno, očajne. Svakog dana umire u istom oko 20—30 osoba zbog velike studeni i slabih životnih prilika«.85

I pored izolacije, u kojoj su nemačke vlasti držale logor na Beogradskom sajmištu, istina o logoru, na razne načine, dosta brzo se raširila. To i ne čudi, s obzirom na mesto gde je logor bio smešten, kao i na karakter celokupne nemačke okupacione uprave i politike zasnovane na teroru i zastrašivanju.

Kako objasniti činjenicu da su se gotovo svi preostali Jevreji odazvali na poziv nemačke policije i zatim internirani u logoru na Beogradskom sajmištu, u prvoj polovini decembra 1941. godine? Do tog doba, oni koji su imali mogućnosti već su se bili sklonili (izbegli ili sakrili), ili su se priključili Narodnooslobodilačkom pokretu. Pri objašnjenju iizroka masovnog i gotovo potpunog interniranja preostalih Jevreja u okupiranoj Srbiji, moraju da se, kao i drugde u Evropi, uzmu u obzir određene specifičnosti vezane za jevrejsku zajednicu. Ona je bila vezana za grad i, u manjoj ili većoj meri, na razne načine bila odvojena od većinskog stanovništva, čak i u Srbiji, i pored visokog stepena integracije u srpsko društvo. Kod jevrejske zajednice bio je jak osećaj kako kolektivne, tako i porodične pripadnosti i solidarnosti. »Mnogi od nas koji smo bili u materijalnim mogućnostima da pobegnemo, smatrali smo izdajom da se iz nevolje izvučemo, a mase ostavimo u bedi, bez podrške i vođstva«.86 Odanost porodici zabranjivala je bekstvo iz zajednice, tako da su se na bekstvo obično odlučivale ili cele porodice ili niko.87 Nemci su, osim toga, odmah po okupaciji izvršili registrovanje Jevreja, a jevrejskoj zajednici pretili su oštrim sankcijama ako neko pobegne. Posle prvih diverzija i pokretanja Narodnooslobodilačke borbe, okupacione vlasti uvele su za Jevreje princip kolektivnog kažnjavanja, koji je, uostalom, važio i za Srbe. Već krajem jula 1941. godine, izvršeno je prvo masovno streljanje Jevreja, a zatim su Jevreji, kao kolektiv, optuženi za ustanak i sa ostalima masovno streljani u odmazdama. Većina jevrejskih muškaraca bila je streljana, tokom leta i jeseni 1941. godine, u masovnim nemačkim represalijama, a njihove porodice, opljačkane, obeležene i maltretirane, našle su se potpuno dezorjentisane. Njima je, čak, i poziv da se svi sa najnužnijim stvarima jave u Jevrejsku policiju, počevši od 8. decembra .1941. godine, izgledao kao nekakvo rešenje. »Sva moguća maltretiranja i ponižavanja toliko su nas bila ubila, da smo prosto želeli da se već jednom smirimo i da znamo svoju sudbinu, dobijemo neku vrstu stalnosti«.88

U logoru na Beogradskom sajmištu Jevreje sii čekali glad, zima, svakodnevno umiranje, nova ponižavanja i, ponovo, neizvesnost. Posle dovođenja u logor, očekivali.su da će ubrzo krenuti nekuda dalje kako im je nagovešteno, ali taj boravak se odužio, a neizvesnost je stvarala posebnii pšihozu među zatočenicima. »Kakve li namere imaju sa nama? U stalnoj smo napetosti: hoće li nas streljati, dići u zrak, transportovati u Poljsku etc«, sa zebnjom je pisala Hilda Dojč, početkom februara 1942. godine.89 Posle nešto 'manje od dva meseca, početkom aprila 1942. godine, neizvesnosti je nestalo, a zamenilo ju je olakšainje: počelo je dugo očekivano »preseljenje« u novi logor u Poljskoj (ili Rumuniji). Zaista, ne čudi što je ovo među Jevrejima primljeno veoma dobro i što, za prve transporte iz logora, nije nedostajalo dobrovoljaca. Oni su do samog kraja bili ubeđeni da ih Nemci prebacuju u Poljsku i izgleda da su, tek u poslednjoj grupi, Jevreji shvatili da odlaze u smrt.90 U Jevrejskom logoru Zemun, Nemci su, razume se, držali u strogoj tajnosti svoje prave namere, kao i namenu velikog kamiona marke Zaurer. I pored toga, neke činjenice mogle su da navedu zatočenike da posumnjaju u ono što su im Nemci rekli. Iako su se zatočenici dogovorili da oni koji odlaze, u kamionu sa stvarima, ostave poruke o tome kuda su odvedeni, takve poruke nisu nikada pronađene. Jedna zatočenica htela je da se popne na kulu da bi videla kuda odlazi transport, ali ju je straža sprečila i zapretila joj smrtnom kaznom.91 Među zarobIjenirn pripadnicima Narodnooslobodilačkog pokreta, dovedenim u logor početkom maja 1942. godine, saznalo se da zatvoreni kamion služi za gušenje gasom. Kako njihovi kontakti sa Jevrejima nisu bili nemogući, oni su o tome obavestili Jevreje koji su to, međutim, primili sa nevericom.92 Ovakvo ponašanje i reagovanje Jevreja, i pored svega, razumljivo je i objašnjivo.

Kao što smo ranije naveli, nije zabeležen ni jedan slučaj bekstva Jevreja iz logora na Sajmištu kako pre. tako ni posle početka masovnog odvođenja i ubijanja. S razlogom možemo da pretpostavimo, da je nemačka Komanda logora, u skladu sa principom kolektivnog kažnjavanja, zapretila da će svako bekstvo ili pokušaj bekstva iz logora, biti kažnjeni odmazdom nad ostalim logorašima. Nemci su, sigurno, pretpostavljali da zbog jake solidarnosti među Jevrejima, niko svojim bekstvom nece hteti da ugrozi živote ostalih. Stoga ne čudi, da su kuriri Jevreji iz logora sami odlazili u Beograd u Jevrejsku bolnicu ili u beogradsku opštinu. Nemačke pretnje odmazdom paralisale su i svaki pokušaj protesta logoraša. Jedini upamćeni pokušaj otpora zatočenika, bio je protest zbog loše i nedovoljne hrane. Na to, odmah je došao Štrake, iz beogradskog Gestapoa, i zapretio da će u slučaju da se ovo ponovi streljati 100 zatočenica.93 Osećaj odgovornosti za druge bio je ponekad jači i od komunističke discipline. Posle hapšenja i mučenja, članica privremenog Mesnog komiteta KPJ Beograda Olga Alkalaj, prebačena je u Banjički logor, a zatim sa ostalim Jevrejkama, 9. decembra 1941. godine, u Jevrejski logor Zemun. Zbog teških povreda, iz logora je prebačena u Bolnicu jevrejske zajednice u Beogradu. Iako joj je beogradska komunistička organizacija pripremila bekstvo, ona je to odbila, jer bi, kako je smatrala, stradali ostali bolesnici u bolnici. U likvidaciji bolnice, od 19. do 22. marta 1942. godine, i ona je ubijena.94

Kada je počelo masovno odvođenje iz logora, Jevreji su rado prihvatili da budu »preseljeni«, a Nemci su u potpunosti odgovorili na psihološku potrebu izmučenih logoraša da se jednom negde ustale. Ako se kod njih i pojavila neka sumnja u prave namere Nemaca, u ovakvim okolnostima neminovno je delovao mehanizam autosugestije i samozavaravanja, zbog volje za životom i večite nade u bolje. I pored gorkog iskustva iz 1941. godine, Jevrejima u logoru bilo je neverovatno da će svi oni biti ubijeni. »Pošto su nam oduzeli apsolutno sve što smo imali, verovali smo da Nemci nemaju razloga da učine tako strahovit zločin nad ženama i decom, od kojih im nije pretila nikakva opasnost«.95 I da su imali sigurnije indicije ili vesti o tome da ih Nemci, u stvari, odvoze u smrt, pitanje je da li bi zatocenici drugačije reagovah. Njima bi, po svemu sudeći, istina izgledala toliko užasna i strašna, da bi samim tim bila neverovatna.96

Gasni kamion i posebna komanda, u potpunosti su ispunili postavljeni zadatak u okupiranoj Srbiji: brzo, efikasno i bez ikakvih incidenata ubijeni su svi preostali Jevreji, a logor na Beogradskom sajmištu mogao je da primi nove zatočenike. Ova pokretna gasna komora, u još jednom pogledu, ispunila je očekivanja svojih tvoraca. Zahvaljujući ovakvom, »humanijem«, načinu ubijanja, nema tragova o tome da je neko u ekipi egzekutora imao bilo kakve psihičke tegobe koje su se, inače, pojavljivale kod vojnika posle masovnih streljanja, u jesen 1941. godine.
Dok su masovna streljanja, u leto i jesen 1941. godine, vršili pripadnici nemačkih oružanih snaga, ubijanje jevrejskih žena i dece interniranih u Jevrejskom logoru Zemun u proleće 1942. godine, izvršili su pripadnici nemačkih policijskih snaga iz Srbije i dva posebno obučena SS-podoficira iz Berlina vozači gasnog kamiona. Radilo se, očigledno, o ljudima sa iskustvom u tom jezivom poslu, spremnim da primene sva sredstva da bi izvršili dobijeno naređenje. Samo dobri poznavaoci nacionalsocijalističkog sistema i ljudi koje je on oblikovao, mogu relativno uspešno da objasne strukturu ličnosti i način delovanja protagonista ovog sistema. Nikao na tlu zapadne, evropske civilizacije, nacionalsocijalizam i sve ono što je on doneo, bili su njena najdublja negacija. »Novi evropski poredak« bio je, štaviše, pokušaj stvaranja jedne nove civilizacije sa sopstvenim sistemom vrednosti, moralom i normama ponašanja. Delimično je, čak, izmenjen i jezik — nekim rečima promenjeno je dotadašnje značenje. U Jevrejskom logoru Zemun, Nemci su govorili da će ih »preseliti« i, na izgled, nisu ih lagali. Međutim, reć »preseljenje« (Umsiedelung) nije i za Nemce i za Jevreje imala isto značenje. Dok su oraspoloženi zatočenici verovali da će zaista biti preseljeni u neki drugi logor, u nemačkoj policijskoj terminologiji »preseljenje« je značilo ubijanje.97

Slično je bilo i sa ponašanjem koje je često gubilo svoj raniji, uobičajeni smisao. Iza promenjenog, iznenađujuće Ijubaznog ophođenja Nemaca sa Jevrejima u logoru na Sajmištu, nije stajala želja za normalnim, ljudskim kontaktom, nego namera da se masovno ubijanje sprovede što efikasnije i bez incidenata. Preživela zatočenica seća se, da je šofer velikog zatvorenog kamiona često ulazio u logor, uzimao jeviejsku decu, milovao ih i delio im bombone. »Deca su ga volela i uvek kad bi došao, trčala mu u susret po bombone. Niko u logoru nije slutio da ljude odvode u smrt«.98 Vozaču, očigledno, nije smetalo što će decu, kojoj je delio bombone i milovao ih, kao i njihove roditelje, pola sata kasnije da ubije u svom gasnom kamionu. Pred njim je stajalo naređenje, a on je bio obučen i vaspitan tako da ga disciplinovano i efikasno sprovede. Samo to je po nacionalsocijalističkim normama bilo moralno i ispravno, bez obzira što se radilo o masovnom ubistvu žena i dece. Ovde je, štaviše, takav moral bio doveden do svog savršenstva. Više ljudskog bilo je, čak, i u dotadašnjoj nemačkoj grubosti prema zatočenicima. Paradoksalno je, ali prava opasnost za Jerveje, zatočene u logoru na Sajmištu, nastala je tek onda kada je u ponašanju njihovih čuvara nestalo ranije grubosti i surovosti. Učesnici ovog masovnog zločina interiorizovali su ga kao nešto što se samo po sebi razume, jer je to bilo naređenje, a oni nisu bili ti koji su ga izdali. Počevši od Šefera, preko Zatlera, Andorfera i Engea, do stražara iz Policije poretka niko nije sebe smatrao ubicom, niti odgovornim za zločin. Svako je samo radio svoj deo posla, bez obzira na to o čemu se radi i nije ga se ništa drugo ticalo.99

Ovaj masovni zločin, uglavnom su sprovele nemačke policijske snage iz same Srbije. Kao ni vojne jedinice, tako ni policijske snage u okupiranoj Srbiji, nisu bile sastavljene od prvorazrednog ljudstva. Sve loše karakteristike nemačke okupacione uprave, tu su bile pojačane i lošom profesionalnom osposobljenošću.100 Ta činjenica, kao i nedostatak posebne obuke, nije se pokazala kao prepreka za efikasno izvršenje naređenja o masovnom ubijanju jevrejskih zatočenika iz logora na Sajmištu.101

Za razliku od ostalih učesnika u zločinu, jedino kod komandanta logora Andorfera, mogao je da se nasluti trag uznemirenja. On je svoju raniju molbu za premeštaj na drugu dužnost, posle početka akcije »preseljavanja« Jevreja obnovio Od Šefera je zatražio da bude upućen na vojnu dužnost, u oružane odrede SSa, ah tome nije udovoljeno. Njegov zamenik u logoru Enge, inače poznat pod nadimkom »dželat«, nije tražio premeštaj. Posle završetka masovnog ubijanja, pripadnici Policije poretka, koji su obezbeđivali akciju, dobili su za nagradu četiri nedelje odsustva.102 Svi učesnici ovog masovnog zločina nastavili su, zatim, da obavljaju svoje dotadašnje poslove.

I pored mera za držanje u tajnosti operacije posebne komande sa kamionom Zaurer, među Nemcima u Beogradu, čak i izvan policije, bila je javna tajna da ovaj kamion služi za ubijanje Jevreja pomoću gasa.103 Glasine o gasnom kamionu širile su se i među Jevrejima u NDH, kao i među jevrejskim izbeglicama iz Srbije, u Mađarskoj .1M Prava namena zatvorenog kamiona koji je, gotovo svakog dana, ubrzo i više puta na dan, prolazio kroz Beograd put Jajinaca pod nemačkom pratnjom, nije mogla dugo da ostane tajna Beograđanima. Kamion je dalazio iz pravca logora na Sajmištu, tako da nije bilo sumnje da su žrtve Jevreji. Krici umirućih morali su da dopru do stanovnika Beograda kroz čije ulice je prolazio ovaj jezivi transport. Prava istina o »preseljenju«, iz logora, ostala je tajna samo za Jevreje u logoru na Sajmišlu. Oni su, ne sumnjajući, čekah da i na njih dođe red za prebacivanje u novi logor.105

Vest o potpunom uništenju Jevreja, zatočenih u logoru na Beogradskom sajmištu, ubrzo se raširila. U Šapcu se o tome saznalo već 15. maja 1942. godine.106 Glas o zločinu širio se i na slobodnoj teritoriji; stigao je i do većnika Prvog zasedanja, nove revolucionarne skupštine Jugoslavije, AVNOJ-a u Bihaću, krajem novembra 1942. godine. Na prvoj redovnoj sednici, održanoj 27. novembra 1942. godine, predstavnik Srbije Vladimir Dedijer, govoreći o prilikama u Srbiji posle nemačke ofanzive, krajem novembra 1941. godine, naveo je i sledeće: »Nemojte, drugovi, misliti da je okupator tom ofanzivom slomio borbu u Srbiji. On nije uspeo, iako je sprovodio neviđeni teror u strašnim logorima na Dedinju, u Šapcu, na Sajmištu kraj Beograda […] Ni ubistva po 500 ljudi u zatvorenim automobilima otrovnim gasovima — ni to nije sputalo naš narod«.107 Ovde se o zločinu govorilo u okviru ukupnog terora okupatora i kvislinga prema stanovništvu Srbije, u skladu sa principima politike Narodnooslobodilačkog pokreta. Setimo se, da ni u prikazu okupatorskih zločina u Srbiji, u jesen 1941. godine, štampa Narodnooslobodilačkog pokreta nije (osim izuzetno), razdvajala žrtve prema njihovoj nacionalnoj pripadnosti. Rukovodiocima Narodnooslobodilačkog pokreta na slobodnoj teritoriji bilo je poznato da je okupator u Beogradu koristio ne samo streljanje i vešanje, nego i trovanje gasom.108

Među pripadnicima Narodnooslobodilačkog pokreta na zločine okupatora i kvislinga u Jugoslaviji, gledalo se kao na suštinsku determinantu fašizma, kojem se treba suprotstaviti svim sredstvima. Pozivi na nemilosrdno, ali pravedno, kažnjavanje svih onih koji su učestvovali u zločinima, još više su jačali borbeni duh i želju za što skorijim oslobođenjem i pobedom nad onima, kojima je masovni zločin činio osnovu vladanja.

Osnovni ciljevi nemačke politike, posle aprilskog rata 1941. godine u Jugoslaviji, pa i u okupiranoj Srbiji, bili su pacifikacija i uključivanje ovog prostora (u različitim formama), u svoj »veliki privredni prostor«, saglasno koncepciji »novog evropskog poretka«. Time bi, ujedno, ovaj prostor postao sigurna pozadina za pohod protiv glavnog ideološkog i političkog protivnika, Sovjetskog Saveza, koji je stajao na putu globalnoj dominaciji sila Osovine. Sa izbijanjem i širenjem ustanka u Jugoslaviji, pre svega u Srbiji, bih su ugroženi vitalni ciljevi nernačkog okupatora, sa perspektivom daljeg pogoršanja situacije. Glavni napori nemačkih vojnookupacionih snaga u Srbiji, od leta 1941. godine, bili su usmereni na gušenje ustanka i reokupaciju velikog dela Srbije, nad kojim je bila izgubljena kontrola. Tom cilju bio je podređen i odnos prema Jevrejima.
Nemačka okupacija Srbije zasnivala se na teroru koji je, sa otpočinjanjem i širenjem ustanka, dobijao sve veće razmere i sve drastičnije oblike. Njime su bili pogođeni ne samo oni koji su učestvovali u Narodnooslobodilačkom pokretu, nego, u različitim oblicima, gotovo celokupno stanovništvo okupirane Srbije. Teroru su bile izložene desetine hiljada ljudi na stratištima, u zatvorima i logorima širom Srbije. Ako imamo u vidu da su ovako oštre mere u Srbiji bile primenjivane upravo zbog toga što se radilo o Srbima, koji su predstavljeni kao nekadašnji i sadašnji neprijatelji Nemaca i njihove dominacije, može se tvrditi da je teror, u okupiranoj Srbiji, prema Srbima imao i elemente genocidnog terora, kojim je bila ugrožena njihova biološka egzistencija. Otvorena ili prećutna podrška genocida Srba na susednim teritorijama, pre svega u NDH, potvrđuje ovakav genocidni odnos Nemaca prema celom srpskom narodu.

Genocidni teror nemačkog okupatora, svom žestinom, bio je usmeren na jevrejski i, u manjoj meri, na romski narod u okupiranoj Šrbiji. Rat na istoku đ ustanak u Srbiji, uporedo sa nacističkom rasnom i ideološkom argumentacijom, Nemcima su poslužili kao glavno objašnjenje za genocid Jevreja u Srbiji. Mada je bio sastavni deo »konačnog rešenja jevrejskog pitanja« u Evropi, genocid Jevreja, u ustankom zahvaćenoj Srbiji, imao je svoje specifične tokove. U odnosu na ustanak, kao glavni i neodložni problem za nemačkog okupatora, »jevrejsko pitanje« bilo je od drugorazrednog značaja i direktno je zavisilo od prilika na frontu borbe protiv ustanka. Ovakav odnos između okupatorskih prioriteta, najbolje se video na primeru Jevrejskog logora Zemun na Beogradskom sajmištu, i to; kako u pogledu osnivanja logora, tako i u vezi sa masovnom i potpunom likvidacijom njegovih jevrejskih zatočenika.

U okviru širokih vojnih operacija protiv ustanka u zapadnoj Srbiji, Nemci su planirali izgradnju jednog velikog sabirnog logora koji bi poslužio ne samo za interniranje zarobljenih ustanika, nego i za prikupljanje i preseljavanje stotina hiljada stanovnika iz ustankom zahvaćenih delova Srbije. Gradnja logora otpočela je u mačvanskom selu Zasavici, ali je, zbog nadošle vode, ova lokacija napuštena, a za mesto novog logora određeni su objekti Beogradskog sajma. Posle brzog nemačkog prodora i sloma ustanka u zapadnoj Srbiji, krajem novembra 1941. godine, odložena je planirana akcija interniranja i preseljavanja, a postojeća mreža zatvora i logora pokazala se (barem u to vreme), kao dovoljna za izolovanje i interniranje zarobljenih i uhapšenih pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta. To je stvorilo mogućnost okupatoru, da pristupi sprovođenju zaključka o interniranju jevrejskih i romskih žena i dece, čiji su muškarci već bili streljani u masovnim odmazdama.

Dok je interniranje i streljanje hiljada jevrejskih muškaraca, tokom leta i jeseni 1941. godine, označilo prvu fazu, zatvaranje njihovih porodica u Jevrejskom logoru Zemun na Beogradskom sajmištu, decembra 1941. godine, kao i njihovo masovno ubijanje, uglavnom u gasnom kamionu, tokom aprila i prve dekade maja 1942. godine, obeležilo je drugu fazu »konačnog rešenja jevrejskog pitanja« u okupiranoj Srbiji. Odluku o gradnji logora na Beogradskom sajmištu, kao i o interniranju jevrejskih i romskih žena i dece u ovaj logor, doneo je Opunomoćeni i Komandujući general u Srbiji general Beme, a sproveli su je nemačka policija i Organizacija Tot. Organizovanje logora na Sajmištu i interniranje Jevreja i Roma u njemu, bili su retki primeri dobre međusobne saradnje nemačkih vojnookupacionih faktora u Srbiji. lako je nosio ime Jevrejski logor Zemun, logor na Sajmištu služio je i za interniranje Roma koji su većinom pušteni, do kraja marta 1942. godine. Formalno na teritoriji NDH, logor je bio deo nemačkog represivnog sistema u Srbiji i bio je podređen nemačkoj policiji iz Beograda, koja je' upravljala lo gorom i obezbeđivala ga. Izdržavanje logora Nemci su finansirali novcem koji su dobili pljačkom, zaplenom i prodajom jevrejske imovine, dok je snabdevanje organizovala Opština grada Beograda.

Logor na Beogradskom sajmištu organizovan je po principu logorske »samouprave« (to je karakterisalo sve nemačke koncentracione logore). Nju je oličavala jevrejska Uprava logora, koja je bila pod neposrednim nadzorom nemačke Komande logora. Jevrejski logor Zemun, u po nečemu, podsećao je i na geto. Veoma loši uslovi života — pretrpanost. hladnoća, loša i nedovoljna hrana, nemačka maltretiranja i grubosti — fizički i psihički iscrpljivali su zatočenike i doveii su do njihove velike smrtnosti. Zatočene Jevreje, iznad svega, mučila je neizvesnost o njihovoj budućnosti. Početak »preseljavanja« doneo je Jevrejima olakšanje, a nemačka obmana je u potpunosti uspela. Uz pomoć iz Berlina, masovno i potpuno ubijanje Jevreja interniranih na Sajmištu, sprovedeno je brzo i bez bilo kakvih većih problema.

Na primeru logora na Sajmištu, videli su se ne samo međusobni odnosi nemačkih vojnookupacionih faktora, nego i promene do kojih je došlo u organizaciji uprave nad okupiranom Srbijom. Prevaga policijskobezbednosnog aparata u Srbiji, ostvarena od kraja januara 1942. godine, odrazila se i na logor. Odluka o ubijanju preostalih Jevreja iz okupirane Srbije, uglavnom interniranih u logoru na Sajmištu, doneta je u Berlinu, u prvoj polovini marta 1942. godine, pod pritiskom očekivanog skorog obnavljanja borbi sa ustanicima u Srbiji i potreba za smeštanjem većeg broja zarobljenih ustanika. Tako je, posredno, odlučujući uticaj na donošenje ove odluke, imala procena Opunomoćenog i Komandujućeg generala u Srbiji generala Badera, o skorom obnavljanju borbi sa ustanicima, a sigurno i njegovi izveštaji o tim borbama, početkom 1942. godine. S druge strane, na očekivanje povećanog priliva zarobljenih ustanika delovala je promena postupka prema njima, na šta je presudno uticala sve veća glad Trećeg rajha za radnom snagom. Likvidacijom Jevreja iz logora, počelo je vraćanje ovog logora njegovoj prvobitno zamišljenoj nameni. Pretvaranje Jevrejskog logora Zemun u Prihvatni logor Zemun, počelo je u jeku masovnog ubijanja Jevreja. dok je, na samom kraju ove akcije, logor već dobrim delom služio za novu namenu.

Sistematsko i masovno ubijanje Jevreja iz logora na Sajmištu, bilo je nastavak uglavnom dobre saradnje vojnog i policijskogbezbednosnog faktora u Srbiji i pored sukoba pojedinih njihovih predstavnika. Celokupno »konačno rešenje jevrejskog pitanja« u okupiranoj Srbiji, od prvog masavnog streljanja Jevreja, krajem jula 1941. godine, pa clo interniranja preostalih Jevreja u logoru na Sajmištu i njihovog konačnog uništavanja, početkom maja 1942. godine, pokazalo je visok stepen uskladenosti nemačkih vojnookupacionih faktora u Srbiji, pre svega, vojnog, policijskobezbednosnog i privrednog. Na primeru Jevrejskog logora Zemun, pokazalo se u kolikoj meri je za nemačku vojnookupacionu vlast u Srbiji sve bilo podređeno zaštiti vitalnih interesa Rajha, ugroženih ustaničkim pokretom, kojeg su vodili komunisti. Posle uništenja Narodnooslobodilačkog pokreta u većem delu Srbije, u jesen 1941. godine, Nemci nisu imali iluzije da je time ustanički pokret konačno poražen. Tadašnja nemačka procena pokazala se pogrešnom, utoliko, što je, umesto u Srbiji, do razbuktavanja ustaničkog pokreta došlo u NDH, ,u krajevima bližim jadranskoj obali. Tim više, za njih je na značaju dobijao logor na Beogradskom sajmištu.

Prema sačuvanim istorijskim izvorima, u Prihvatni logor Zemun dovedeno je ukupno 31.972 zatočenika oba pola, svih uzrasta, uglavnom Srba, ali i Jevreja, Hrvata, Muslimana, Grka, Albanaca i drugih. U logoru ili neposredno posle odvođenja iz logora život je izgubilo ukupno 10.636 zatočenika, odnosno svaki treći (prosečno 13 žrtava na dan). Ove brojeve treba smatrati približnom donjom granicom broja dovedenih i broja umrlih ili ubijenih zatočenika. Kako su istorijski izvori velikim delom uništeni ili su nepotpuni i jednostrani, realna je pretpostavka da je broj dovedenih i broj mrtvih zatočenika znatno veći. Ali, odnos između ta dva broja najverovatnije približno je tačan.

80 M. Kreso, n. d., 114; Zb. NOR, II/l, Bilten Vrhovnog štaba Na-rodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, 1941—1945, Beograd, 1949, 10 —11, 20. X 1941: Teror okupatora i izdajica naroda; »Borba«, 5, 28. X 1941: Fašistička zverstva.
81 V. Dimitrijević, n. d., 149. s Zločini, 27.
83 AOS, ČA, Bileće, r-1, s-787—792: Načelnik štaba Jugoslovenske vojske Bogoljub Ilić — Predsedniku vlade Kraljevine Jugoslavije g. Dušanu Simoviću, Kairo, 31. XII 1941: Izveštaj. Ovaj izveštaj pisan je na osnovu izveštaja rezervnog potporučnika Sabahudina Hodžića, koji je, 12. XII 1941, stigao iz Beograda u Carigrad.
84 JIM, k-24-2-2/2-1: Pismo Davida A. Alkalaja, rezervnog sudskog poručnika — Predsedniku Crvenog krsta, Beograd, Osnabrik, 21. januara 1942.
85 Zapovjedničtvo II. Domobranskog sbora, Glavnostožerni odjel — Glavnom stožeru domobranstva, Brod na Savi, 5. II 1942 — Dog-lasno izvješće za vrijeme od 16. do 31. I 1942.
86 JIM, k-24-2-2/11, izjava Olge Antić.
87 P. Kalvokorezi, G. Vint, n. d., 196; J. Romano, —206; Spomenica 1919—1969, 109—110.
88 Kao napomena 86.
89 Treće pismo H. Dojč.
90 S. Kompanjec, n. č., 21—23.
91 JIM, k-24-2-2/6, izjava Hedvige Šenfajn.
92 Sećanje Lazara Tešića; Vlastimir Popović, Niš — Sajmište — Trepča, Beograd, 1954, 54—55.
93 Zločini, 25
94 J. Romano, n. d., 315—316 — naveo je da se to zbilo 15. III 1942; Zločini, 35—38.
95 Kao nap. 86.
96 Eli Vizel, Noć, Beograd, 1988 — ovde je opisan slučaj Moše Crkvenjaka, koji je čudom preživeo nemački pokolj, a zatim se vratio u svoje mesto i upozorio ostale Jevreje. Oni mu, nažalost, nisu poverovali, a neki su mislili da je lud; Dr Nikola Nikolić, Jasenovaćki logor smrti, Sarajevo, s. a., 147-^-155 — opisao je kako su logoraši iz Jasenovačkog logora krišom upozoravali Srbe sa Kozare, koji su u masi čekali da ih ustaše odvedu na likvidaciju, da će ih uskoro poklati, ali im oni nisu poverovali.
97 V. Glišić, Teror i zločini, Prilog br. 4, 264.
98 Kao nap. 91.
99 C. R. Brovvning, n, d., 86—87.
100 NOS, IV.
101 C. R. Brovvning, n. d., 85.
102 N. d., 81—82; V. Glišić, Teror i zločini, Prilog br. 4, 271. Molbi Andorfera za premeštaj udovoljeno je kasnije i on je, septembra 1942. godine, postavljen za rukovodioca uporišta BdS u Novom Pazaru, kojim je rukovodio do nemačkog povlačenja. Prema: NOS, IV, 851. Kasnije je njegova ispostava slala zarobljene partizane u logor na Sajmištu, o čemu će biti reči kasnije.
103 C. R. Brovvning, n. d., 84.
104 N. d., 85.
105 Isto.
106 S. Filipović, n. d., 144.
107 prvo i Drugo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (26. i 27. novembra 1942; 29. i 30. novembra 1943). Po stenografskim beleškama i drugim izvorima, Beograd, 1983, 62.
108 Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslavenski federalizam, ideje i stvarnost. Tematska zbirka dokumenata, I, Beograd 1987 Koncept govora Veselina Masleše 1942—1943 — Zločini i zločinci pred sudom naroda, 748—751.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License