25 Patrijarsi I Akademije U Palestini Hriscanska Drzava

22.GLAVA

PATRIJARSI I AKADEMIJE U PALESTINI — HRIŠĆANSKA DRŽAVA
Posle ustanka Bar-Kohbe, Judeja je ponovo opustošena, a ostaci jevrejskog stanovništva bili su prinuđeni da se isele u Galileju. I sam Sanhedrin je isprva prešao u galilejski grad Uša, a posle premešten u Seforis blizu Tiberijasa. Starešine jevrejskMi zajednica koje su — da bi izbegle progonima Hadrijana — pobegle u Haldeju i druge zemlje, počele su se vraćati i ponovo grupisati.

Posle Hadrijanove smrti njegov naslednik, Antonije Pije, opozvao je mnoge tiranske dekrete i Jevrejima su opet priznate verska sloboda i samouprava u njihovim zajednicama. Obrazovan je novi Sanhedrin, a za nasija, sa rimskom titulom patrijarha, naimenovan je Simon ben Gamalijel, sin poslednjeg predsednika javnejskog Sanhedrina. Članovi novog Sanhedrina bili su većinom učenici Rabi-Akibe, poznati kao tanajim — učitelji. Jedan od najvećih među njima bio je Rabi-Mejir.

Ime „Mejir" na hebrejskom znači „onaj koji svetli", i za Rabi-Mejira se kaže, da je za svoj narod bio u pravom smislu lučonoša. Učenici i kolege u njegovoj akademiji diskutovali su u prisustvu velikog skupa slušalaca o svim verskim i društvenim pitanjima, a Rabi-Mejir je uvek davao jasna rešenja za sve probleme. On je sledio principe Rabi-Akibe i njegov glavni cilj je bio da, tražeći strogo poštovanje propisa, u narodu jača osećanje jevrejstva. Jedan jedini imeđu njegovim kolegama, Eliša ben Abuja, imao je drukčije poglede. On je bio veliki poznavalac grčke nauke i došao je do ubeđenja, da su jevrejska nauka i Tora jednostrane; on se nije držao verske strogosti, a svojim slobodnim načinom života izazvao je srdžbu i prezir, pa su ga zbog toga i zvali „Aher", „Stranac". Svi su ga izbegavali, izuzev Rabi-Mejira, koji se još uvek družio s njim u težnji da ga vrati na pravi put. Priča se da je Eliša na jednu opomenu Rabi-Mejira odgovorio: ,,Ja sam čuo glas božji: »Vratite se meni svi koji ste pošli stranputicom, izuzev Ahera, koji me je napustio iako me je spoznao«".

Žena Rab-Mejira, Berurija, bila je isto tako veoma učena i mudra. O njoj se priča: Jedne subote bila je sama kod kuće sa dva bolesna deteta, dok je Mejir bio u sinagogi. On je slučajno ostao do kasno uveče, a kad se vratio kući, deca su već bila mrtva. Da ne bi povredila slavljenje Šabata, Berurija mu ovo nije saopštila sve dok subota nije prošla. Tada mu je rekla: „Neko mi je ostavio jednu stvar na čuvanje, a sada je traži natrag. Da li da je vratim?" „Naravno", odgovorio je Rab-Mejir. Tada ga je povela u sobu gde su ležala dva mrtva deteta. Rab-Mejir je, videvši svoju mrtvu decu, briznuo u plač, ali ga je ona tešila govoreći: „Nisi li upravo rekao da se stvari date na čuvanje moraju vratiti? Bog nam je dao decu i uzeo ih je, neka je blagosloveno njegovo sveto ime!" U to vreme bilo je još mnogo učitelja (tanajim). Sam Rabi-Simon ben Gamalijel bio je veliki učitelj (tana) i često je u akademiji sarađivao sa Rabi-Mejirom. Posle ben Gamalijelove smrti patrijarh je postao njegov sin Rabi-Jehuda Hanasi. Rabi-Jehuda je živeo u Seforisu, glavnom gradu Galileje, pa su Sanhedrin i akademija premešteni u taj grad, pošto je Rabi-Jehuda bio starešina obeju ustanova. On je bio čovek širokih pogleda. Sa Rimljanima je mogao da govori grčki i latinski (tvrdilo se da je bio jedan od prijatelja drugog cara iz porodice Antonina), a bio je i veliki autoritet u pitanjima jevrejske nauke. Bio je vrlo bogat i izdržavao je znatan broj siromašnih učenika akademije. Predavanja učenog nasija privukla su u njegovu akademiju mnoštvo učenika iz cele Palestine, Vavilonije i drugih zemalja. Rabi-Jehudi je bilo veoma stalo do toga da usmeno učenje fariseja, koje se nagomilalo tokom prethodnih stoleća, ne padne u zaborav. On se radi toga prihvatio zadatka da sredi usmene zakone i običaje i da ih sakupi u knjizi koju bi priznavali svi tanajim. Uz pomoć svojih saradnika, on je najzad sastavio tu knjigu, koju je nazvao „Mišna" ili „Druga Tora".

Mišna je postala kao neki „drugi sprat" izgrađen na temeljima Mojsijeve Tore i, otkako je završena, obe Tore su bile predmet izučavanja po akademijama. Suptilni umovi su ispitivali svaku reč da bi utvrdili do koje se mere Mišna slaže sa Mojsijevom Torom i koja su mišljenja ili shvatanja pravilna. Ovi se istraživači nisu više zvali „tanajim", već ,,amorajim" — besednici. Više generacija amorajima marljivo je izučavalo Mišnu i iz nje crpelo nove zakone za regulisanje života naroda. Na taj način je nastala druga „Usmena Tora", koju je trebalo zabeležiti da ne bi nikada bila zaboravljena. Tako je izgrađen „novi sprat" na zgradi Mišne i Mojsijeve Tore. Ovaj dodatak je nazvan „Gemara", to jest upotpunjavanje Mišne. Mišna i Gemara zajedno čine Talmud. Talmud koji je razrađen u učilištima Palestine, kasnije je dobio naziv Jerusalimski Talmud ili na hebrejskom „Talmud jerušalmi".

U to vreme patrijarsi su živeli u Tiberijasu, gde su bili premešteni i Sanhedrin i glavna akademija. Patrijarsi, koji su nasledili Jehudu Hanasija, nisu bili onako učeni kao što je on bio i uglavnom su se zadovoljavali da upravljaju jevrejskim opštinama u Palestini i prikupljaju poreze, kako za carsku vladu u Rimu, tako i za sopstvenu upravu. Na njih se gledalo kao na neke više službenike koji predstavljaju jevrejsko stanovništvo pred rimskom vlašću. Kako se opšti položaj Jevreja u Palestini pogoršavao, tako je i teret uprave postajao sve teži.

Tokom prva tri stoleća nove ere hrišćanstvo se postepeno širilo u Rimskom carstvu. Vladari i većina naroda progonili su hrišćane i izlagali ih nevoljama. Tek je u IV veku rimski car Konstantin primio hrišćanstvo, koje je tada proglašeno državnom verom Rimske carevine. Njegovi naslednici ujedinili su se sa hrišćanskim episkopima i počeli da proganjaju sve druge vere, uključivši jevrejsku. Protiv Jevreja su izdati edikti kojima su im ograničena građanska prava. Zabranjeno im je da grade nove sinagoge, a mnoge stare je srušila fanatična masa. Do kraćeg zatišja u proganjanju nehrišćana došlo je kada je Julijan Apostat postao car. On je bio protivnik hrišćanstva i hteo je da olakša položaj Jevreja. Čak je obećao da će obnoviti hram u Jerusalimu. Ali je njegova vladavina bila kratkotrajna, a njegovi naslednici su svi bili fanatični hrišćani.

U V veku nove ere Rimska carevina je podeljena na dva dela: na Zapadno Carstvo sa prestonicom u Rimu i Istočno sa prestonicom u Vizantu ili Carigradu. Palestina je uključena u istočnu državu. Vizantijski carevi su svi bili privrženi hrišćanstvu i nisu podnosili da Jevreji, koji su odbacili veru Isusa Nazarećanina, žive u miru na sopstvenoj zemlji, da čuvaju svoju veru i imaju svoje patrijarhe, Sanhedrine i akademije. Teodosije II je 429. godine izdao dekret kojim je patrijarhu Gamalijelu VII oduzeo pravo upravljanja jevrejskom zajednicom i otad je jevrejski centar u Palestini izgubio svoj uticaj na jevrejske zajednice u dijaspori. U međuvremenu su u dijaspori nikli novi jevrejski centri, u kojima se razvila verska i nacionalna kultura na postavkama sličnim onima u Palestini.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License