24 Sanhedrin U Javneu Ustanak Bar Kohbe

21 . GLAVA

SANHEDRIN U JAVNEU — USTANAK BAR-KOHBE
Jerusalim se pretvorio u grad ruševina. Jedva da je ostao koji jevrejski stanovnik, a jedna legija rimskih vojnika utaborila se u opustošenom gradu koji je postao groblje mnogih hiljada jevrejskih ratnika. Nekoliko preživelih narodnih vođa povuklo se u susedni gradić Javne, da se posavetuju o budućnosti naroda u novim uslovima. Pre pada Jerusalima, dok se još vodila borba oko glavnog grada, Johanan ben Zakaj, član Sanhedrina iz grupe Bet-Hilel, uspeo je lukavstvom da pobegne iz grada. Njegovi su ga sledbenici obukli u mrtvačko ruho, položili u kovčeg i, kao tobožnja pogrebna povorka, prošli su sa njim kroz gradske kapije i odneli ga u rimski logor. Johanan je otišao Titu i zamolio ga da njemu i njegovim sledbenicima odobri da se nastane u Javneu i onde osnuju svoju školu. Molbi je udovoljeno, jer je Johanan bio poznat kao pristalica mirnih odnosa sa Rimom.

Uskoro je grupa u Javneu znatno porasla, pošto su joj pridošle mnoge izbeglice iz Jerusalima. Čule su se njihove žalopojke: „Hram je izgoreo, sveštenici su poklani, ceo grad je u ruševinama, šta da sada radimo?" Johanan ih je tešio: ,,Da, hram je razoren i u njemu se žrtva ne može prineti, ali bog je svugde i mi mu možemo služiti molitvama, možemo slediti zapovesti Tore." Rabi Johanan nije u Javneu uspostavio samo bogomolju i Bet-hamidraš (školu), već i novi Sanhedrin, koji je trebalo da deluje i kao zakonodavna skupština i kao sud, jer narod još nije izgubio pravo da živi prema svojim zakonima. Među onima koji su se okupili u Javneu bio je i jedan čovek koji je imao kvalitete da zauzme položaj predsednika Sanhedrina. To je bio Gamalijel, praunuk čuvenog Hilela, čiji su sinovi i unuci uvek bili na tom položaju. Otac Gamalijelov, nasi Simeon, bio je ubijen za vreme rata, pa je Johanan ben Zakaj poučavao njegovog mladog sina i pripremao ga za položaj predsednika u novom Sanhedrinu. Rimska vlada je priznala Gamalijela kao predstavnika jevrejskog naroda i dala mu titulu patrijarha. Novi Sanhedriin je bez odlaganja započeo rad na obnovi. Sadukeji su gotovo potpuno iščezli i u Sanhedrinu su bili samo fariseji. Učenjaci bet-hilelske i bet-šamajske grupe izradili su nove zakone, koji su odgovarali novim uslovima života. U svojim diskusijama te dve grupe nisu odstupale od sopstvenih pogleda i često su se sukobljavale, ali je predsednik primoravao manjinu da prihvati odluku većine, koja je obično bila na strani Bet-Hilela. Tako je Sanhedrin ustanovio red svakodnevnih molitava, koje su sad postale najvažniji deo bogosluženja, pošto je hram razoren pa nije bilo moguće prinositi žrtve. Usvojen je propis prema kojem je za Jevreje postalo obavezno da se dnevno triput mole bogu: ujutro (Šahrit), posle podne (Minha) i uveče (Maariv). Molitvi „Šmona esre" (osamnaest blagoslova) dodata je molitva za obnovu Jerusalima u budućoj jevrejskoj državi. Sanhedrin je doneo više odredaba kojima je regulisan život porodice i zajednice.

Na taj način su mudraci-zakonodavci postali vođi naroda. Posle smrti Johanana ben Zakaja naročito se pročuo rabi Akiba. Kao mladić bio je pastir u službi nekog bogataša u Jerusalimu. Zaljubio se u gospodarevu kćer, Rahelu, koja je obećala da će se udati za njega ako postane učen čovek. Odluka njegove kćeri da se uda za jednog siromaha toliko je razjarila bogatog oca, da ju je oterao od kuće, pa su Rahela i Akiba živeli u velikoj bedi. Akiba je putovao po zemlji i učio Toru po svim školama čuvenih učitelja svog vremena. Kada se posle više godina vratio svojoj ženi, bio je već poznat učenjak i imao velik broj učenika. Vrlo brzo je postao najistaknutiji član Sanhedrina. Za njega se govorilo da je putem dedukcija i izvođenja zaključaka ,,na svakoj grančici Tore podigao brdo pravila". Radeći tako, cilj mu je bio da ojača veru jevrejskog naroda, a preko vere i sam narod. Rabi Akiba je uložio mnogo truda da olakša jaram strane uprave u Judeji.

Rimska tiranija je bila veoma teška. Tit, koji je razorio Jerusalim i postao car posle smrti svog oca Vespazijana, nije bio prijateljski raspoložen prema Jevrejima. Ipak, za vreme rata u Judeji zaljubio se u Bereniku, lepu sestru princa Agripe II. Mislilo se da će se oženiti njome i da će ona vremenom postati carica Rima, ali kada je Tit nasledio presto uvideo je da se rimsko društvo protivi tome da Berenika, pripadnica neprijateljskog naroda, postane imperatorka, pa tako do toga braka nije ni došlo. I carevi posle Tita bili su neprijateljski raspoloženi prema Jevrejima, kao što su uostalom bili i prema svim ostalim stranim narodima kojima su vladali. Naročito je Domicijan, Titov brat, nametnuo jevrejskom stanovništvu teške poreze i ugnjetavao ga na mnoge druge načine ograničavajući mu prava. Položaj Jevreja postao je toliko nepodnošljiv, da su nasi Gamalijel, Rabi Akiba i drugi članovi Sanhedrina pošli u Rim da izmole ublaženje strogih zakona. Veseli i veličanstveni grad Rim učinio je ogroman utisak na izaslanike, od kojih su neki, misleći na voljeni Jerusalim koji je ležao u ruševinama, plakali, dok ih je Akiba tešio: „Ako bog čini toliko za one koji ne izvršavaju njegovu želju, šta li će tek učiniti za one koji ga slušaju i koji pate zbog njegovih zapovesti?" Ali su Jevreji dugo čekali na spas. Put u Rim bio je uzaludan, a u narodu su još uvek tinjale iskre pobune koja je dovela do razorenja Jerusalima; ove su se iskre uskoro ponovo rasplamsale.

Dva rimska cara, Trajan i Hadrijan, koji su ratovali u Aziji i Africi, naročito su se okomili na Jevreje. Izbila je pobuna protiv tirana. Jevrejsko stanovništvo u zemljama dijaspore diglo se protiv Trajanovih vojnika i potuklo ih u mnogim krajevima. Nešto kasnije digli su se Jevreji u Judeji protiv imperatora Hadrijana; u glavi ovog imperatora rodila se opaka misao: da ponovo izgradi Jerusalim, ali ne za Jevreje, već za pagane i da u njemu podigne hram posvećen grčko-romanskim idolima. Plan je bio opasan i izazivački, jer su strasti već bile uzburkane, a patnje podsećale Jevreje na Antioha Epifana i na hasmonejski ustanak. Na sceni su se pojavili novi heroji koji su razvili zastavu ustanka istakavši parolu: ,,Pobediti Rimljane i osloboditi jevrejski narod!" Vođ ustanka bio je Bar-Kohba (aramejsko ime koje znači: sin zvezde), vatren rodoljub kakav je bio i zelotski vođ Bar-Giora. Na hiljade jevrejskih rodoljuba okupilo se oko njegove zastave. Ponesen oduševljenjem masa i sam se Rabi-Akiba priključio ustaničkom pokretu; ceo narod se digao protiv Rimljana. Grupe rodoljuba u Galileji porazile su i isterale mnoge rimske odrede; nada da će se domoći Jerusalima je rasla. Međutim, Hadrijam je protiv njih uputio veliku vojsku pod zapovedništvom najboljeg svog generala Severa, ali su Rimljanima bile potrebne tri godine da savladaju ustanak. Hiljade jevrejskih boraca je palo u torbi, a Bar-Kohba se povukao u tvrđavu Betar blizu Jerusalima. Rimljani su opsedali tvrđavu i konačno prodrli u nju zahvaljujući jednom izdajici koji im je otkrio podzemni prolaz. Bar Kohba i svi njegovi junaci su izginuli. Betar je sravnjen sa zemljom, a na njegovom mestu ostala je samo gomila ruševina. Ovo se dogodilo 135. godine nove ere.

Hadrijanova osveta za ustanak je bila svirepa. On je rešio da iskoreni jevrejsku veru i njene zakone pomoću kojih je Sanhedrin u Javneu ujedinjavao i jačao jevrejski narod: zabranjeno je izučavanje Tore, poštovanje subote i ritualno obrezivanje. Kazna za nepokornost bila je smrt. Započela je nova borba za veru: mnogi su privrženost veri i otpor imperatoru platili svojim životima.

Najviše su stradali članovi Sanhedrina. Mnogi od njih su uhvaćeni u trenutku kad su tumačili Toru, pa su bačeni u tamnicu i osuđeni na smrt. Rabi-Akiba je uprkos svemu tome i dalje tumačio Toru svojim učenicima. Upitan da li se boji Rimljana, odgovorio je: „Bez Tore život Jevreja je isto što i život ribe bez vode. Ako uče Toru i time se izlažu opasnosti da ih pogodi gnev carev, za njih je još uvek bolje nego ako je ne uče, jer to je isto što i sigurna smrt."

Najzad je Rabi-Akiba ipak uhapšen i ubijen na strašan način. Telo mu je raskomadano gvozdenim kleštima. Stoički je podnosio mučenje, a umirući uskliknuo je: „Šema Jisrael…!" Rabi-Akiba je bio jedan od deset učitelja koji su posle ustanka osuđeni na smrt. Posebnom molitvom koja se čita na Jom Kipur i na Tiša-Beav, jevrejski narod i dan-danas odaje počast uspomeni na ove mučenike.

Posle ove krvave pobede Hadrijan je ostvario svoj plan obnove Jerusalima. Stanovnici grada bili su nejevreji, a Jevrejima je bilo zabranjeno da se pojave na njegovim ulicama. Na mestu gde je bio Bet-hamikdaš podignut je paganski hram sa kipovima Jupitera i Hadrijana. Grad je dobio novo ime, Elija Kapitolina, u čast Elije Hadrijana i brežuljka Kapitola u Rimu na ikojem je stajao najveći kip Jupitera.

Ovo se dogodilo između 132. i 138. godine nove ere.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License