23 Duhovni Zivot U Domovini I Dijaspori

20. GLAVA

DUHOVNI ŽIVOT U DOMOVINI I DIJASPORI
Jevreji nisu mogili ustancima i ratovima da spasu svoju zemlju tuđinske vlasti, ali njihova borba nije bila sasvim bezuspešna: njihova neprekidna borba za slobodu nije im donela nezavisnost za kojom su žudeli, ali ih je učinila duhovno jakim. Mada je Judeja ležala između moćnih stranih država, Jevreji su ostali verni svojoj nacionalnoj kulturi. Duhovni vođi Jevreja neumorno su upozoravali narod, da svoj opstanak neće obezbediti snažnim zidovima oko svojih gradova, već jakim duhom i dubokom verom, visokim moralom i društvenom pravdom. Stalno je jačala „barijera oko Tore", tj. duhovna brana koju su gradili fariseji prilagođavanjem starih zakona novim ustavima života. Fariseji su imali jak uticaj u Sanhedrinu, pa su na zasedanjima često odnosili pobedu nad sadukejima. U „Bet-hamidrašu" pri Sanhedrinu, gde su se donosili zakoni u duhu Tore, preovlađivali su fariseji. Za vreme kralja Heroda predsednik Sanhedrina, nasi, bio je Hilel, veoma omiljena ličnost svog vremena. Zapisi o njegovom životu govore nam da se rodio u Vaviloniji i da je došao u Jerusalim da kod čuvenih učitelja izučava Toru. Učio je veoma predano i nije propustio nijedno predavanje u Bet-hamidrašu. Svaki učenik je bio dužan da pri ulazu plati novčić vrataru; priča se da se jednom prilikom kad nije imao novaca, Hilel popeo na zid i prislonio uvo na prozor, da bi prisluškivao predavanje; nađen je napola smrznut, jer je te večeri bilo vrlo hladno. Kasnije se Hilel toliko pročuo svojim znanjem, da je izabran za nasija Zakonodavnog saveta Sanhedrina. U ovom Savetu donete su vrlo važne odluke u pogledu tumačenja propisa „Pisane Tore" (Tora šebihtav) od kojih su potekli novi usmeni propisi (Tora šebeal pe ili Usmena Tora). Hilel je imao mnogo učenika koji su stvorili školu poznatu pod imenom „Hilelova škola" (Bet Hilel).

Drugi istaknuti učenjak tog vremena bio je Šamaj, koji je takođe imao svoju školu (Bet Šamaj). Ove dve škole su se stalno razilazile u pogledu tumačenja Tore i njene primene na izmenjene prilike. Hilelova osnovna misao je bila ta, da primenu svakog zakona treba olakšati koliko god je to moguće uz očuvanje njegove suštine. Šamaj je, naprotiv, pokušavao da jaram Tore učini toliko teškim, koliko god je to uopšte moguće.

Hilel i Šamaj su bili različiti i po karakteru. Hilel je bio dobrodušan i govorio je da su ljubav i dobrota prema bližnjima osnovne zapovesti Tore. Priča se da mu je jednom prilikom došao neki neznabožac i rekao da će postati Jevrejin ako mu on, Hilel, uzmogne objasniti celu sadržinu Tore dok stoji na jednoj nozi. Hilel mu je odgovorio: ,,Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čini tebi. To je suština Tore, a sve ostalo je samo komentar." Kada se taj čovek istim pitanjem obratio Šamaj u, ovaj ga je izbacio iz svoje kuće. Hilel je svojim učenicima savetovao: „Teži za mirom i nastoj da ga održiš među ljudima. Nikad nemoj da loše sudiš o čoveku dok nisi bio u njegovom položaju."

Dvema strankama koje su se ranije obrazovale u narodu — sadukejima i farisejima — priključila se kasnije i treća, koja je, međutim, bila pre neka vrsta religiozne sekte nego stranka. To su bili eseni. Kao što je već rečeno, sadukeji, koji su uglavnom pripadali višim klasama, smatrali su da je osnovna stvar u životu naroda održavanje državne organizacije, dok su fariseji narod stavljali iznad države. Eseni su sa svoje strane najveću važnost pridavali čoveku, pojedincu. Prema njihovom shvatanju, osnovno je da se čovek brine za čistotu svoje duše, za svoje poštenje i za svoj visoki moral. Oni su izbegavali gradove i radije su živeli u malim zajednicama po selima, većinom u južnoj Judeji oko Mrtvog mora. Obično su se bavili zemljoradnjom i živeli su u zajednici kao braća. Ravnomerno su delili sve što su imali i nosili su jednostavna bela odela. Njihova se hrana sastojala od hleba i povrća, nisu pili vino i često su se kupali u reci da bi održavali čistoću tela. Narod je esene smatrao svetim ljudima, pa je dolazio k njima da traži leka svojim bolestima.

Jedan od esena je bio Johanan (Jovan), sa nadimkom „Krstitelj", koji je obilazio obale Jordana i držao propovedi. Njegovo je geslo bilo: „Ljudi, prestanite da grešite, jer blizu je carstvo nebesko!" Njegove su reči i njegov žar na mnoge učinili snažan utisak, te su mu postali sledbenici, pošto su se podvrgli obredu krštenja, to jest pošto su se zagnjurili u reku u znak očišćenja od grehova. Njegov nadimak „Krstitelj" potiče od naziva ovog obreda. Među onima koji su došli Johananu radi krštenja, bio je i jedan mladić po imenu Isus ili Jošua, iz malog grada Nazareta u Galileji. Johanan ga je krstio u Jordanu. Isus je verovao da se nebesko carstvo već približilo i da je baš on pozvan da ga uspostavi na zemlji i da donese novu božju poruku. Dok je bio u Galileji, on je obilazio narod i propovedao mu da ,,naš" nebeski otac traži manje formalne obrede u hramu i strogo poštovanje verskih propisa, a više bratsku ljubav među ljudima, zaštitu nemoćnih i uzdanje u njega kao jedinog boga. Za Isusa je takođe govoreno da je lečio bolesne svojim molitvama, što mu je pribavilo reputaciju sveca. Iz Galileje je došao u Jerusalim upravo u vreme kada je u gradu ogorčenje protiv prokuratora Pilata bilo na vrhuncu, jer je ovaj namerno vređao narod time što je naredio svojim legionarima da nose kroz grad carske zastave i slike. Isus je držao propovedi u Jerusalimu i oštro je napadao stranke koje su se bile stvorile. Kritikovao je fariseje što izmišljaju nove zakone i obrede, a sadukeje što ne veruju u besmrtnost duše i vaskrs mrtvih u budućem životu. Govorio je i protiv rodoljuba koji su se borili za oslobođenje svoje zemlje od stranog ugnjetavanja. Tako je Isus bio protiv svih, a svi su bili protiv njega.

Optuživali su ga da se smatra „božjim sinom" (pošto je često upotrebljavao izraz ,,moj nebeski otac"), „kraljem Jevreja" i „mesijom", pa je morao da se podvrgne suđenju pred Sanhedrinom. Sud ga je osudio kao lažnog proroka" i predao ga rimskom prokuratoru Pilatu. Pilat ga je osudio na strašnu smrt: da bude razapet na krstu. Među sledbenicima Isusa Nazarećanina pronela se vest da se nekoliko dana posle njegove smrti podigao iz groba i popeo u nebo. Ova vest se širila i .postepeno se stvorila nova sekta sastavljena od onih koji su verovali da je on mesija ili hrist (grčka reč za mesiju). Vođi sekte nazivali su sebe apostolima (glasnicima). Najznačajniji među njima bio je Pavle, koji je bio rođen u jednoj maloj jevrejskoj opštini u Maloj Aziji i govorio je grčki. Njegovo jevrejsko ime bilo je Saul. U mlađim godinama on je pripadao stranci fariseja i bio protivnik Isusa i njegovih učenika, ali je kasnije promenio ubeđenje i postao sledbenik verovanja da je Isus sin božji, da ga je bog poslao sa neba na zemlju da bi mučenički poginuo i na taj način izbavio čovečanstvo od grehova i poroka. Saul je verovao da bog nije Isusa poslao samo Jevrejima, već svim narodima, kako bi svak mogao saznati da je suština pravog života vera u boga, a rituali da su drugostepenog značaja. Saul je očevidno mislio na rimsko-grčke pagane, koji bi i prihvatili veru u jednog boga, da se pri tome nisu morali opteretiti jarmom ritualnih propisa, kao što su obrezivanje, kašrut, slavljenje subote itd. Jevrejsko-grčki apostol putovao je u mnoge zemlje i propovedao novo učenje, kako među Jevrejima, tako i među nejevrejima. Gde god je dolazio stvarane su hrišćanske zajednice, pa je čak i u Rimu, u doba cara Nerona, postojala hrišćanska sekta koja je verovala u Isusa Hrista, sina božjeg. To je bio početak nove vere koju je kasnije prihvatio ceo grčko-rimski svet. Bilo je i Jevreja hrišćana, ali jevrejski narod, uglavnom, nije primio, niti je hteo da primi veru koja je priznavala ljudskog boga, boga-čoveka u ličnosti Isusa, veru koja je odbacila staru Toru i koja je negirala pojam o postojanju jevrejskog naroda u vreme kada je taj narod vodio herojsku borbu protiv Rimske imperije. Uspon hrišćanstva se vremenski poklapao sa vrhunskim usponom rimske vlasti i razorenjem Jerusalima.

U to je vreme jevrejski narod već bio raštrkan širom Rimske carevine, a bilo je Jevreja i u zemljama izvan carstva. Dijaspora je već bila dobila prilično velike razmere. Jevreja je bilo u egipatskom gradu Aleksandriji, u rimskom gradu Antiohiji, u carskom gradu Rimu, a i po mnogim gradovima Grčke i Male Azije bilo je slobodnih jevrejskih zajednica, koje su se podvrgavale svojim sopstvenim zakonima i običajima, ne mešajući se sa nejevrejskom okolinom. Rimski imperatori su pružali zaštitu tim autonomnim jevrejskim zajednicama. Samo su u jednoj prilici od toga odstupili, i to kada je suludi cezar Kaligula naredio da se njegov kip postavi u aleksandrijskoj sinagogi. Jevreji su protestovali i došlo je do nereda. Lokalno grčko stanovništvo iskoristilo je ovu priliku za antijevrejske pogrome, u čemu im je pomagao guverner Aleksandrije. Neprijateljstvo rimske vlade prema Jevrejima postalo je akutno tek od vremena ustanka u Judeji i žestokih borbi oko Jerusalima.

U Aleksandriji su Jevreji bili masovno koncentrisani u posebnim četvrtima blizu mora. Mnogi su se bavili trgovinom, a svojim velikim poslovima u Aleksandriji sa uspehom su konkurisali grčkim trgovcima. Ova konkurencija je postepeno izazvala neprijateljstvo prema Jevrejima i njihovi konkurenti su zahtevali da se oni tretiraju kao stranci. Međutim, pošto su se oni u Aleksandriji naselili istovremeno kad i Grci, u doba kada su Aleksandar Makedonski i prvi Ptolemeji osnovali grad, nisu mogli biti smatrani došljacima ili strancima. U pogledu kulture Jevreji nikako nisu bili na nižem stupnju od Grka, a u mnogome su ih čak i prevazilazili. Oni su govorili i pisali grčki, pa su na tom jeziku stvorili i obimnu sopstvenu književnost. Veliki filozof Filon iz Aleksandrije bio je pravi Jevrejin i duboko privržen judaizmu. U svojim delima on se trudio da sjedini najbolje elemente helenizma i judaizma i da dokaže kako je biblijska koncepcija o bogu i svetu u skladu sa koncepcijom starih grčkih filozofa, naročito Platona. Posle pogroma u Aleksandriji, pošao je sa jednom delegacijom u Rim da se Kaliguli požali zbog neprijateljskog držanja rimskog guvernera u Egiptu. Delegacija nije bila prijateljski primljena, jer Kaligula nije mogao da oprosti Jevrejima Aleksandrije i Palestine uvredu koju su mu naneli time što su odbili postavljanje njegovog kipa u svojim hramovima.

Književnost tog razdoblja može se nazvati posle-biblijskom ili kasno-biblijskom književnošću, pošto su autori uglavnom podražavali pisanje Tanaha (tojest Tore, Proroka i Spisa-hagiografija). Jezik te književnosti nije bio samo hebrejski, već i aramejski i grčki, a u njoj se jasno pokazuje uticaj Tanaha, kao da je glavna namera bila da se da nastavak i proširenje „Spisa", tojest trećeg odeljka Tanaha. Autori su pisali nove psalme, nove izreke, nove hronike, a takođe i nova proročanska dela u stMu knjige Danijela. Ova dela nisu bila uključena u svete knjige Biblije i dobila su ime „Sfarim genuzim" (knjige tajne, izuzetne). Sa njihovim se tekstovima nije postupalo sa toliko pažnje kao sa tekstovima svetih knjiga, pa su mnogi originalni tekstovi, pisani na hebrejskom ili aramejskom, izgubljeni tokom narednih vekova, da bi se do naših dana sačuvali samo grčki prevodi nekih od njih. Od dela pisanih na grčkom jeziku, naročito onih koja su objavljena u Aleksandriji, danas imamo samo nekoliko, a i od njih je većina u fragmentima. Najvažnija apokrifna dela su ova:

1. Mudrost Ben Sire, mudre izreke i poslovice Jošue Ben Sire, koji je Živeo u Jerusalimu za vreme grčke vladavine. To je oponašanje biblijskih „Solomonovih izreka". Autor propoveda omladini svoje generacije, koja je pod uticajem grčkog načina života napustite svoju veru i svoj moral. On im daje mnogo trezvenih saveta u pogledu porodičnog i društvenog života. Knjiga je doskora bila poznata samo u starogrčkoj verziji, ali je nedavno u Egiptu pronađen velik deo teksta na hebrejskom, na kojem je jeziku bila napisana pre dve hiljade godina.

2. Knjiga o Makabejcima. Dva istorijska dela o Antiohovim proganjanjima i o hasmonejskoj pobuni. Oba su pisana izvrsnim grčkim jezikom u stilu istorijskih knjiga Tanaha.

3. Tehilot Šlomo. Novi psalmi u stilu starih psalama, pisani posle osvajanja Jerusalima od strane Pompeja i uspostavljanja rimske vlasti nad Judejom.

4. Knjiga Enoha. Vrsta proročke knjige koja govori o iskustvima Enoha, pravednika, koga je bog primio u nebo.

On priča šta je video i čuo o mesiji, koji će na kraju doći da izbavi ceo svet, a posebno narod Izraela.

Među sačuvanim delima jevrejsko-grčke književnosti nalazimo radove filozofa Filona — neku vrstu filozofskog komentara Tore — koji se pored ostalih tema bavi naročito pitanjem stvaranja sveta, životom Avrama i Mojsija, i sa deset zapovesti. Alksandrijskoj književnosti pripada još: Pismo Aristeja — duži opis dolaska sedamdesetorice jerusalimskih učenjaka, koji su došli da prevedu Bibliju na grčki, prijema koji im je ukazao Ptolemej Filadelf i učenog razgovora što ga je vodio sa njima. U trećoj i četvrtoj knjizi Ezre, u knjizi Baruha, u testamentu dvanaest patrijaraha, i u Sibilinim knjigama, nalazimo veći broj proročanstava koja se pripisuju starim biblijskim ili grčkim mudracima.

Najveći jevrejski istoričar tog vremena bio je već spomenuti Josif Plavije. Pošto se bio predao Rimljanima, živeo je u rimskim palatama Vespazijana i Tita, a posle razorenja Jerusalima napisao je svoje veliko delo „Jevrejski rat" i „Jevrejske starine", što predstavlja nastavak biblijske priče do vremena u kome je živeo autor. Ovo delo je doprlo do nas na grčkom i prevedeno je na mnoge jezike.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License