22 Prokuratori Narodni Rat I Drugo Razorenje Hrama

19. GLAVA

PROKURATORI - NARODNI RAT I DRUGO RAZORENJE HRAMA
Grad Cezareja, nedaleko od Jerusalima, bio je sedište rimskog prokuratora ili guvernera, koji je pod svojim zapovedništvom imao dve rimske legije. Njihova je dužnost bila da čuvaju red i poredak u Judeji. Za vreme praznika Pesaha i Sukota, kada se u Jerusalimu obično okupljao velik broj poklonika iz cele zemlje, prokurator je sa svojim trupama dolazio u grad da bi sprečio svaku mogućnost pobune protiv rimske vlasti. Rimljani su tada sa čuđenjem posmatrali jevrejski način života i verske običaje, za njih tako strane i nepojmljive. Nisu mogli da shvate kako ljudi mogu da se mole bogu koga ne vide i zašto u hramu nema kipova i slika kojih su rimski i grčki hramovi bili puni. Jevreji su sa svoje strane osećali neprijateljstvo prema ovim nezvanim gostima, utoliko više, što su već znali šta znači tuđinska vlast. Morali su da plaćaju velik danak carskoj blagajni u Rimu, a posebno i poreze guverneru Judeje. Naročito su siromašni bili nemilosrdno ugnjetavani. Rimski car Tiberije, Avgustov naslednik, saznao je za to pa je jednom od prokuratora koga je poslao u Judeju rekao da je dužnost dobrog pastira da striže poverene mu ovce, ali ne i da odere njihovu kožu. Među prokuratorima bilo je takvih, koji su namerno izazivali narod i vređali njegova verska osećanja. Tako je jedan od nj:ih, Pilat, naredio svojim vojnicima da pronesu kroz Jerusalim svoje zastave na kojima je bila careva slika, što se smatralo uvredom u svetom gradu gde je, za razliku od običaja u Rimu, bilo zabranjeno obožavanje slika.

Jedan od rimskih careva, Gaj Kaligula, zahtevao je čak i to da se njegova bista postavi u hramu. Smatrajući sebe božanskom ličnošću, naredio je da se njegovom kipu klanjaju u svim hramovima imperije. Međutim, Jevreji su odbili da to učine. Kaligula je tada naredio zapovedniku palestinskih legija, da njegov kip postavi u jerusalimskom hramu, a Jevreje prisili da kleknu pred njim. Narod je bio duboko uznemiren i izjavio je zapovedniku: „Nećeš nas naterati na poslušnost, sem ako nas sve pobiješ." Zapovednik je pisao u Rim i tražio nova uputstva. Na sreću, upravo u tom kritičnom trenutku stigla je vest da su Kaligulu ubili oficiri njegove sopstvene vojske.

Kroz kraće razdoblje Judeja je bila neka vrsta autonomne kraljevine. Jednog od Hirkanovih unuka, Agripu, koji je vaspitan u Rimu i imao mnogo prijatelja na rimskom dvoru, Kaligula je postavio za guvernera Galileje. Naslednik Kaligulin postavio je Agripu za guvernera cele Judeje, pa mu je čak dao titulu kralja, tako da je postao gotovo isto tako nezavisan vladar, kakav je bio i njegov ded Herod. Srećom, Agripa nije išao stopama Herodovim. On je želeo da sa narodom održava bliske odnose, da bude pravi jevrejski kralj, a ne samo rimski funkcioner. Održavao je dobre odnose sa demokratskim farisejima, često je prisustvovao službi u hramu, a za vreme praznika Šavuota sam je nosio svoju kotaricu voća radi prinošenja na oltar, upravo kao što su činili i obični ljudi iz naroda. Jednom je pred velikim skupom javno čitao jedno poglavlje Tore. Kada je stigao do sedmog stiha u sedmom poglavlju Deuteronoma, u kojem je rečeno da samo Jevreji mogu biti kraljevi jevrejskog naroda, zaplakao je, setivši se da nije čistog jevrejskog porekla, jer je Edomljanin. Ali ga je skup tešio ovim recima: ,,Ne tuguj, Agripa, ti si naš brat." Agripa je u stvari bio Hasmonejac, sin Aristobulov i unuk kraljice Marijamne, koje je Herod poslao na gubilište. Kao i prvi Hasmonejci, i Agripa se starao da odbrani Jerusalim od upada stranaca, pa je čak započeo sa izgradnjom novih utvrđenja oko grada. Međutim, bio je primoran da odustane od tog poduhvata, jer je time izazvao sumnju Rima da priprema novu pobunu.

Agripina vladavina trajala je samo četiri godine. Njegov naslednik Agripa II imao je svega sedamnaest godina kada mu je otac umro. Rimski car je isprva odbio da ga proglasi kraljem, bojeći se da bi mogao dizati narod na ustanak. Kasnije mu je priznata kraljevska titula, ali nije imao stvarnu vlast. Uprava zemlje ponovo je predata prokuratoru.

Novi prokuratori, koji su se često smanjivali, bili su još gori od pređašnjih. Ovi prokuratori, bili oni Rimljani ili Grci, imali su vrlo malo obzira prema narodu. U njihovom glavnom stanu, u Cezareji, bilo je grčkom stanovništvu dopušteno da zlostavlja Jevreje i, mada su upućivane žalbe Rimu, tadašnji svirepi car Neron nije hteo da interveniše. Pokret rodoljuba ponovo je u narodu uzeo maha i zeloti — stranka ekstremnih rodoljuba — okupili su sve više pristalica pod svoju zastavu. Strpljenje naroda bilo je konačno iscrpljeno kada je car Neron poslao u Judeju novog prokuratora po imenu Flora. Stav ovog činovnika prema Jevrejima bio je takav, kao da je on „dželat upućen da kazni zločince". On je grčko stanovništvo podbadao protiv Jevreja i zahtevao dragocenosti iz hrama, a kada ih nije dobio, uputio je svoje vojnike da pljačkaju kuće jerusalimskih stanovnika. Došlo je do spontane pobune i pobunjenici su uspeli da potisnu pljačkale iz grada; ustanak, koji je i inače tinjao, izbio je sada u celoj zemlji. Zeloti su pozvali narod u borbu na život i smrt protiv ugnjetača. U Jerusalim su upućene rimske trupe ali je u borbi, do koje je došlo između njih i zelota, oduševljenje i junaštvo Jevreja bilo takvo, da su rimske legije potučene, a njihovi ostaci naterani u bekstvo.

Vođi Jevreja u Jerusaftmu su sada uvideli, da je rat sa moćnom Rimskom carevinom neizbežan, pa su počeli sa pripremama. Sanhedrin je imenovao privremenu upravu koja je naredila izgradnju novih utvrđenja oko glavnih gradova, organizaciju dobrovoljačke vojske i postavljanje iskusnih vojnih starešina. Očekivalo se da će rimske legije doći iz Galileje, pa se zato tamo koncentrisala jevrejska vojska. Za starešinu je Sanhedrin postavio Josifa ben Matatju, dobrog poznavaoca rimske i grčke kulture, koji se kasnije, pod imenom Josif Flavije, proslavio kao autor poznatog dela iz jevrejske istorije. On nikada ranije nije bio vojni zapovednik i dobro je shvatio kakve su opasnosti vezane za rat sa moćnim Rimom, ali u vreme opšteg vrenja i patriotskog oduševljenja smatrao je da se ne sme kolebati i da je dužan služiti svojoj otadžbini.

Kada su vesti o ustanku stigle do Rima, Neron je uputio nove snage pod komandom svog najboljeg generala Vespazijana, sa nalogom da kazni buntovni narod. Vespazijan je stigao u Galileju na čelu jake vojske. U njegovoj pratnji nalazio se i marionetski kralj Agripa II, koji je i sam bio protiv ustanka. Jevreji su se utaborili u nekoliko utvrđenih gradova (Tiberijas, Gamala, Jotapata) i branili se junački. Ali očajnički otpor i hrabrost malo su koristili protiv dobro izvežbanih rimskih legija, tada najbolje vojske na svetu. Rimljani su zauzimali grad za gradom i uskoro je cela Galileja bila u njihovim rukama. I sam Josif Flavije se predao Vespazijanu. Uvidevši besciljnost otpora smatrao je da je najcelishodnije sklopiti mir sa Rimom.

Jerusalim se pripremao za poslednju bitku. Car Neron tek što je umro. Nasledio ga je Vespazijan. Komandu nad rimskim legijama u Judeji preuzeo je Vespazijanov sin Tit. Njegova velika vojska, dobro snabdevena ratnim spravama, izvršila je opsadu Jerusalima koji je bio utvrđen trostrukim pojasom kamenih zidina. U gradu su komandu imali zeloti, koji su rukovodili odbrambenim operacijama. Najistaknutiji među zelotima bili su Johanan Galilejski i Simon Bar-Giora. Zeloti su se herojski borili. Često su vršili smele napade protiv Rimljana, pokušavajući da unište rimske ratne sprave za rušenje zidina, koje su neprekidno bile u dejstvu. Ali čim je bila probijena jedna breša, pojavio bi se odmah novi zid koji su branioci podizali uz velike napore i izvanrednu hrabrost.

Opsada je trajala više meseci i u gradu je ponestajalo hrane. Ljudi su na ulicama umirali od gladi. Priča se da su čak i najbogatije i najotmenije žene bez ustručavanja čeprkale po gradskom smeću, kako bi našle neke ostatke hrane i time utolile glad. Najzad, kada su branioci bili potpuno iscrpeni, Rimljani su upali u grad i zapalili hram. U svom očajanju zbog poraza mnogi zeloti su se bacili u plamen, a još ih je mnogo više poginulo od mača rimskih vojnika koji su, besni zbog upornog otpora, ubijali sve živo, i ljude i žene i decu. Vođi zelota Johanan i Simon su zarobljeni, okovani u lance i odvedeni u Rim, a hiljade zarobljenika je odvedeno u razne gradove Azije i prodalo kao roblje. Jerusalim je postao gomila ruševina, a Judeja još jednom svedena na malu rimsku provinciju.

U čast pobede u Rimu su organizovane sjajne svečanosti. Ulicama Rima su defilovale rimske legije prateći Vespazijana i njegova dva sina, Tita i Domicijana. Iza njih su koračali judejski zarobljenici, vezani lancima. U povorci je nošeno zlatno i srebrno posuđe iz hrama. Simon Bar-Giora je javno obešen, a drugi vođ, Johanan Galilejski, osuđen je na doživotnu robiju. Slika svečane povorke uklesana je na trijumfalnom luku koji je specijalno podignut u čast „Tita osvajača Judeje". Iskovan je i naročiti novac sa likom uplakane žene i sa latinskim natpisom: „Poražena Judeja, osvojena Judeja" (Judea devicta, Judea capta).

Od drugog razorenja hrama prošlo je više od hiljadu osam stotina godina. (Tit je osvojio Jerusalim sedamdesete godine nove ere.) Prvi hram je razorio Vavilon, a drugi Rim. U razdoblju između ova dva događaja znatno je porasla dijaspora jevrejskog naroda po mnogim zemljama.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License