2011 Godina Opasnog Sanjanja

Slavoj Žižek

2011.
Godina opasnog sanjanja

Na persijskom jeziku postoji jedan divan izraz: war nam nihadan, što znači ubiti nekoga, zakopati mu leš, a onda preko njega zasaditi cveće da se grob sakrije. Godine 2011, bili smo svedoci i učesnici niza dramatičnih događaja, od Arapskog proleća do OWS, od demonstracija u engleskim predgrađima do Brejvikovog ideološkog ludila u Oslu. Tako je 2011. postala godina opasnog sanjanja, u dva pravca. Bilo je emancipatorskih snova koji su mobilisali demon-strante širom sveta, kao i opskurnih, destruktivnih snova koji su pokrenuli rasističke populiste širom Evrope, od Holandije do Mađarske.
Osnovni zadatak hegemonske ideologije bio je da neutrališe pravi karakter ovih događaja. Zar nije dominantna reakcija naših medija bila upravo „war nam nihadan“? Mediji su ubijali radikalni eman-cipatorski potencijal tih dešavanja, ili su zamagljivali njihovu pretnju demokratiji i sadili cveće nad zakopanim lešom. Zato je toliko važno postaviti stvari na svoje mesto – locirati ove događaje unutar totaliteta aktuelnih događaja.
Kakvog totaliteta? Pema Hegelu, ponavljanje igra vrlo konkretnu ulogu u istoriji. Kada se nešto desi samo jednom, može se zanemariti kao puka slučajnost, kao nešto što se moglo izbeći boljim rešavanjem situacije. Ali kad se isti događaj ponovi, to je znak da imamo posla sa dubljom istorijskom nužnošću. Kada je Napoleon 1813. prvi put izgubio bitku, činilo se da je u pitanju samo nesrećan slučaj, kada je izgubio drugi put kod Vaterloa, bilo je jasno da je njegovo vreme prošlo. Zar ovo isto ne važi i za današnju finansijsku krizu? Kada je prvi put pogodila tržišta u septembru 2008, ličila je na nezgodu koja se može ispraviti boljom regulacijom. Sada je sasvim izvesno da imamo posla sa strukturnom blokadom. Kako da se izvučemo iz takve konfuzne situacije?
Tridesetih godina prošlog veka, Hitler je ponudio antisemitizam kao narativno objašnjenje nedaća koje pogađaju obične Nemce. Nezaposlenost, kvarenje morala, društveni nemiri – iza svega toga stajali su Jevreji. Dakle, fabrikovanjem jevrejske zavere običnim ljudima je sve objašnjeno, tako što im je ponuđeno jednostavno kognitivno mapiranje. Zar današnja mržnja spram multikulturalizma i emigranata ne funk-cioniše na sličan način? Dešavaju se čudne stvari. Odjednom imamo finansijske potrese koje osećamo u svakodnevnom životu, ali oni se doživljavaju kao potpuno neprozirni, a odbacivanje multikulturalizma uvodi lažnu jasnoću u ovu situaciju. Strani uljezi remete naš način života. Tako postoji međusobna povezanost između sve snažnije antiemigrantske klime u zapadnim zemljama i tekuće finansijske krize. Čvrsto držanje za etnički identitet služi kao zaštitni branik od traumatične činjenice da ste upali u vrtlog neprozirnih finansijskih apstrakcija.
Istinsko strano telo, koje se ne može asimilovati, nisu stranci, nego upravo samohodna mašinerija kapitala. Zato se treba zamisliti nad nekim stvarima iz Brejvikovog ideološkog opravdanja, kao i iz međunarodnih reakcija na njegov čin. Brejvik je antisemita, ali ujedno i pristalica Izraela, budući da za njega izraelska država predstavlja prvu liniju odbrane od muslimanske ekspanzije. On bi čak želeo da se ponovo podigne Jerusalimski hram. Brejvikov stav je da su Jevreji okej, sve dok ih nema previše. Kao što je napisao u svom manifestu: „Ne postoji jevrejski problem u zapadnoj Evropi, sa izuzetkom Britanije, pošto ih je ovde samo milion. S druge strane, Sjedinjene Američke Države, sa preko šest miliona Jevreja, 600% više nego u Evropi, imaju ozbiljan jevrejski problem.“
Šta treba da zaključimo iz ovoga? Ključ je u reakciji evropske desnice na Brejvikov napad. Mantra ovih reagovanja glasi – naravno da osuđujemo njegov zločinački napad, ali ne treba zaboraviti da je on postavio neka legitimna pitanja o pravim problemima. Mejnstrim politika nije sposobna da se suoči sa korozijom Evrope kroz islamizaciju i multikulturalizam, ili, citiram iz Jerusalem Posta, „trebalo bi iskoristiti tragediju u Oslu kao priliku da ozbiljno razmotrimo politiku integracije imigranata u Norveškoj i drugde“. U ovoj proceni, naravno, ključna je implicitna aluzija na Izrael. Multikulturni Izrael nema nikakve šanse da opstane, aparthejd je jedina realna opcija.
Cena ovog pervertiranog desničarsko-cionističkog pakta jeste to što cionistički predstavnici Izraela, kako bi opravdali svoje polaganje prava na Palestinu, moraju retroaktivno da prihvate argumentaciju koja je ranije u Evropskoj istoriji korišćena protiv samih Jevreja. Prećutni sporazum je sledeći: mi, radikalni cionisti, spremni smo da prihvatimo vašu zapadno-evropsku netolerantnost prema drugim kulturama na vašem području, ako vi prihvatite naše pravo da ne tolerišemo Palestince na našem području. Tragična ironija ovog prećutnog sporazuma je što su, u novijoj evropskoj istoriji, sami Jevreji bili, da ih tako nazovemo, multikulturalisti. Njihov problem bio je kako preživeti sa netaknutom kulturom na prostorima gde dominira neka druga kultura.
Uzgred, treba spomenuti da se devetsto tridesetih Ernst Džons, glavni vinovnik konformističke gen-trifikacije psihoanalize, u direktnom odgovoru na nacistički antisemitizam, bavio uvrnutim proučavanjem procenata strane populacije koju može da toleriše jedno nacionalno telo, a da ne ugrozi sopstveni iden-titet. Prilično je šokantno kako je on, kome je Frojd toliko verovao, prihvatio nacističku problematiku. Govorio je: možda su nacisti malo radikalniji, možda bismo mogli da tolerišemo 5 odsto, ne više od toga, i tako dalje.
Na kraju ovog puta stoji ekstremna mogućnost koju nikako ne treba zanemariti. Mogućnost istorijskog pakta između cionista i muslimanskih fundamentalista. Ali, šta ako zaista ulazimo u novo razodoblje, gde će se to novo rezonovanje, zasnovano na etničkom identitetu, svuda nametnuti? Skorašnji izlivi homo-fobije u istočnoevropskim postkomunističkim državama trebalo bi da nas opomenu na razmišljanje. Početkom 2011. održana je gej parada u Istanbulu, gde je hiljade ljudi mirno šetalo. Pokušajte nešto slično da izvedete u zemljama bivše Jugoslavije. Gej parade je redovno prekidala nasilna rulja raspoložena za linčovanje.
Za mene je presudno da u ovom nizu lociram antisemitizam, kao jedan od elemenata pored ra-sizma, seksizma, homofobije, i tako dalje. Pokuša-vajući da utemelji svoju cionističku politiku, Izraelska država ovde pravi jednu katastrofalnu grešku. Odlučila je da umanji značaj takozvanog starog, tradicionalno evropskog antisemitizma, koncentrišući se umesto toga na novi, navodno aktuelni antisemitizam, koji je, kažu, prerušen u kritiku cionističke politike izraelske države. U skladu s tim, Bernar Anri Levi je nedavno izjavio da će „antisemitizam 21. veka biti progresivan, ili ga neće biti“. Izvedena do kraja, ova teza nas primorava da izvrnemo staru marksističku inter-pretaciju antisemitizma kao mistifikovanog antika-pitalizma – umesto da krivimo kapitalistički sistem, mi se koncentrišemo na štetni uticaj Jevreja. Za Anri Levija i njegove pristalice, upravo današnji antika-pitalizam predstavlja prerušenu formu anisemitizma. On je to doslovno izjavio u jednom intervjuu: „Iza svakog radikalnog antikapitalizma danas možete naći antisemitizam.“
Ova prećutna, ali ništa manje efikasna zabrana napadanja „starog“ antisemitizma odigrava se upravo u trenutku povratka starog antisemitizma u čitavoj Evropi, od postkomunističkih zemalja do Skandinavije. Primećuje se sličan savez u SAD. Kako mogu američki hrišćanski fundamentalisti, koji su antisemiti po prirodi, sada zdušno da podržavaju cionističku politiku izraelske države? Izrael ovde igra opasnu igru. Fox News, glavno glasilo američke radikalne desnice, promoter izraelske ekspanzije, nedavno je morao da skine s programa Glena Beka, čiji su komentari, kao što znate, postali otvoreno antisemitski. Mislim da je to vrlo mračna tendencija. Naime, standardni cionistički argument protiv kritičara izraelske politike jeste da Izrael treba promatrati i kritikovati ga kao i svaku državu, ali, kažu oni, kritičari Izraela često zlo-upotrebljavaju kritiku izraelske politike u antisemitske svrhe.
Kada hrišćanski fundamentalisti odbijaju da prihvate levičarsku kritiku izraelske politike, zar njiho-va prećutna argumentacija nije najbolje predstavljena jednom divnom karikaturom, objavljenom u julu 2008. u austrijskom dnevniku Die Presse? Na karikaturi vidimo dva punačka Austrijanca nacističkog izgleda, od kojih jedan u rukama drži novine i govori svom prijatelju: „Pogledaj kako se ovde potpuno opravdani antisemitizam zloupotrebljava kao jevtina kritika Izraela.“ Ovo su današnji saveznici Izraela. Jevrejski kritičari Izraela redovno se nazivaju autošovinistima. Međutim, pravi jevrejski autošovinisti, to jest oni koji potajno mrze istinsku slavu jevrejskog naroda, upravo su cionisti koji sklapaju prećutni pakt sa zapadnim antisemitima.

O čemu je reč u današnjoj ekonomskoj krizi? Prva stvar koju treba razumeti da ovde nije reč o nemarnoj potrošnji, pohlepi, neefikasnoj regulaciji banaka itd. Na primer, kao što znate, danas je u Evropi moderno napadati Grčku – lenji Grci, troše evropski novac, itd. Ali mislim da su činjenice mnogo tragičnije. Grčka nije izuzetak. Ona je jednostavno jedan od glavnih poligona za nametanje novog društveno-ekonomskog mo-dela, koji pledira na univerzalnost depolitizovanog tehnokratskog modela, gde je bankarima i drugim ekspertima dozvoljeno da uguše demokratiju.
Zašto se ovo sada dešava? Mislim da se jedan ekonomski ciklus bliži kraju. Ciklus koji je počeo početkom sedamdesetih, u vreme kada je – prema grčkom ekonomisti Varufakisu – rođen takozvani ekonomski Minotaur. Čudovišna mašina, koja je upravljala svetskom ekonomijom od prve polovine osamdesetih do 2008. Dakle, Janis Varufakis tvrdi da kraj šezdesetih i početak sedamdesetih nije bilo samo vreme naftne krize i stagnacije. Niksonova odluka da napusti zlatni standard za američki dolar bila je znak mnogo radikalnije promene osnovnog kretanja kapitalističkog sistema. Do kraja šezdesetih, američka privreda više nije mogla da nastavi recikliranje svojih viškova u Evropi i Aziji. Njeni viškovi pretvorili su se u deficite. Godine 1971, američka vlada je reagovala na ovo opadanje jednim smelim strateškim potezom. Umesto da se bori sa deficitom, rešila je da uradi nešto sasvim suprotno – da podstakne deficit. A ko će to da plati? Ostatak sveta. Kako? Putem per-manentnog transfera kapitala, koji je krenuo da dotiče preko dva velika okeana kako bi finansirao američki deficit.
Iako je vizija današnjeg globalnog poretka Emanuela Toda, opisana u njegovoj knjizi „Posle imperije“, prilično jednostrana, mislim da u njoj postoji zrno istine. Amerika je imperija na zalasku. Njen rastući negativni trgovinski bilans pokazuje da je Amerika neproduktivni grabljivac. Ona mora da usisa milijardu dolara dnevno iz drugih zemalja, da bi platila svoju potrošnju, i kao takva predstavlja univerzalnog kejnzijanskog potrošača koji pokreće svetsku eko-nomiju. Ovaj priliv kapitala, sličan novcu koji se plaćao Rimu u antici ili žrtvama koje su stari Grci podnosili Minotauru, temelji se na složenom ekonomskom mehanizmu. Sjedinjenim Državama se veruje kao bezbednom i stabilnom centru, tako da svi ostali, od naftom bogatih arapskih zemalja do zapadne Evrope, Japana, a sada i Kine, ulažu svoj višak profita u SAD. Budući da je ovo poverenje u prvom redu ideološko i vojno, a ne ekonomsko, problem za SAD je kako da opravdaju svoju imperijalnu ulogu. Potrebno im je permanentno ratno stanje, pa su morali da izmisle rat protiv terorizma, nudeći se kao univerzalni zaštitnik svih ostalih normalnih (ne otpadničkih) država.
Ovo se razdoblje, tvrdim, sada završava – ova čudna nestabilnost gde je ceo svet, na neki način, finansirao SAD. I tvrdim da je pokret Occupy Wallstreet bio reakcija na to. Ja ne preuveličavam njegov značaj, a naročito im ne pripisujem znanje koje očigledno nemaju. Za mene je ključna poruka pokreta Occupy dvostruka. Prvo, ovo više nije samo izolovani protest oko jednog pitanja, kao recimo protest protiv rasizma, nekog konkretnog rata itd. To je pokret koji ukazuje na nekakvu konstrukcijsku grešku u global-nom kapitalističkom sistemu kao takvom. I drugo, još jedna implikacija pokreta Occupy Wallstreet jeste da postojeći demokratski institucionalni poredak nije dovoljno snažan da se izbori sa ovim problemom. Nemaju pozitivna rešenja kako da to izvedu, nemam ih ni ja, ali mislim da je ovo zapažanje tačno.
Potpuno sam svestan da se odgovor demon-stranata praktično svodi na odgovor Melvilovog Bartlbija – ne, radije ne bih. Nema pozitivnog programa. Možda bi tako trebalo početi, iako je pred nama dug put. Ubrzo ćemo morati da zatražimo makar elemente pozitivnog programa. Zašto?
Reagujući na proteste u Parizu 1968, Žak Lakan je rekao: „To čemu vi težite kao revolucionari jeste novi gospodar. I dobićete ga.“ Dobro, mislim da bi ovu dijagnozu i prognozu trebalo zanemariti, previše je jevtina. Ali ima u njoj mrvice istine. Tvrdim da ovo jeste problem sa današnjim protestima, barem u Evropi. Indignadosi u Španiji, do neke mere čak i u Grčkoj. Kad god razgovaram s demonstrantima, insistiram na jednom glupom, naivnom pitanju: „Šta vi hoćete?“ Recimo, bolju regulaciju, više etičke stan-darde, bolji kapitalizam, povratak u socijaldemokratiju, ili neku neomarksističku revoluciju? Redovno se ponašaju kao da sam postavio neko zabranjeno pitanje – kako možeš to da radiš, nije vreme za takva pitanja itd.
Mislim da jeste vreme. Veliki deo ovih protesta koji postavljaju zahteve – tražimo pravedan život, tražimo život gde novac služi ljudima, a ne ljudi novcu itd. – suštinski je prizivanje novog gospodara. To je tipično histeričan gest, i taj novi gospodar se već nazire u Grčkoj i Italiji. Kao da ironično odgovaraju na nedostatak ekspertskih programa kod demonstranata, sada je tendencija da se političari u vladi zamenjuju neutralnim depolitizovanim tehnokratama. Ja tvrdim da ovo više nije šala. Demokratija je postepeno već napola ukinuta. Setimo se onog trenutka koji je mene prestravio, kada je Grčka bila u dubokoj krizi, poslednji premijer iz PASOKA, Papandreu, predložio je referendum. I čitava Evropa je bila u šoku – kako se usuđuje, nema ovde mesta za referendum. To je bukvalno bio pritisak porukama – ne, ovo je problem za eksperte, nemojte se ovde igrati demokratije.
Uzgred, potpuno se ista stvar desila u SAD 2008. Sećate se? Prvo je Bušova vlada predložila Kongresu pomoć od 750 milijardi dolara, to je tada bila velika suma, danas nije ništa, i setićete se da je Kongres glasao dvotrećinskom većinom protiv. Zatim je čitava politička elita – Buš, Mekejn, Obama – otišla tamo i panično ih ubedila. Njihova osnovna poruka glasila je: slušajte, treba nam ovaj novac smesta, nemamo sad vremena za demokratska zavitlavanja. I nedelju dana kasnije, opet se glasalo – dve trećine glasalo je za uredbu. Dakle, to je za mene de facto ukidanje demokratije. Ponavljam, nema lakih rešenja. Za mene je pouka Occupy pokreta da moramo početi da razmišljamo.
Šta levica može da nauči od Ajn Rand? Pravi konflikt u univerzumu njenih romana nije između takozvanih velikih inovatora i gomile parazita koji žive od njihove produktivne genijalnosti. To je nešto sasvim drugo, ako pogledate ono remek delo, koje ja i pored najbolje volje nisam uspeo da pročitam do kraja, „Ravnodušni Atlas“. Pravi konflikt je onaj između Džona Galta i Dagni, junakinje. Između samih inovatora, kreativnih genija. On je u seksualnoj tenziji između inovatora Džona Galta, i njegove histerične parnerke, potencijalne inovatorke koja ostaje zarob-ljena u smrtonosnoj, autodestruktivnoj dijalektici.
Kada u „Ravnodušnom Atlasu“ jedan od inovatora, mislim da je Džoin Galt, kaže junakinji Dagni, koja želi da istraje u svom poduhvatu i održi u životu transkontinentalnu prugu, da njen pravi neprijatelj nije gomila parazita – već ona sama. Mislim da ovo treba shvatiti doslovno – Dagni to polako shvata. Kada inovatori počnu da nestaju iz javnog produktivnog života, ona sumnja na neku mračnu zaveru, koja ih primorava da se povuku i tako postepeno zaustave čitav društveni život. Zašto? Paraziti nemaju svoju konzistentnost. Rešenje nije da se oni razbiju, već da se pokida lanac koji prisiljava inovatore da rade za njih.
Ideja je da u korumpiranom sistemu socijalne države koji opisuje Ajn Rand, problem nije u toj Ruzveltovoj ili Obaminoj birokratiji. Problem su kreativni ljudi koji još uvek brinu kako da održe sistem u životu, koji se bore sa sistemom unutar sistema – oni su pravi neprijatelji. A zaključak je da moraju da prestanu da brinu tuđe brige. Treba da se povuku, da dopuste sistemu da dotakne najnižu tačku, i jedino će tako moći da sprovedu radikalne promene.
Ovde potpuno zloupotrebljavam Ajn Rand u radikalno levičarske svrhe, ali ako još uvek želimo da budemo nekakvi radikalni levičari, možda bi upravo ovo na nekom nivou trebalo da shvatimo. Ne budite kao Dagni, kao kreativni ljudi koji očajnički pokušavaju da spasu sistem. Iako se protiv njega bore, oni mu praktično produžavaju život. Kao u Evropi danas – šta će se desiti sa evrom, šta će se desiti sa finansijskom krizom itd. Naravno, nemojte me pogrešno razumeti, ne kažem da ne treba ništa da učinimo ako milioni ljudi umiru od gladi. Ali danas ne brinemo o tome. Danas brinemo o problemima poput finansijskog kolapsa. Sve češće padam u iskušenje da kažem: možda bi trebalo da dopustimo da se to odigra. Nemojte brinuti tuđe brige. Ne budite protivnici koji svojim očajničkim trudom omogućavaju funkcionisanje sistema. Povucite se, dozvolite da sistem sam sebe uništi.
Mislim da je za svaku istinsku društvenu promenu neophodan ovakav trenutak. Samo nakon prolaska kroz ovaj trenutak, kada vidite kako vaša aktivnost u suprotstavljanju sistemu, umesto da mu naškodi, omogućava njegov opstanak – samo tada možete da zamislite pravu promenu. Nema prave promene bez ovog prolaska kroz tačku apsolutnog, kada vidite kako standardne metode opiranja omogućavaju funk-cionisanje sistema. Šta bi danas bile uobičajene metode otpora? Moralizatorska kritika – nacionalizujte banke, kaznite finansijske špekulante itd. Ozbiljno sam nameravao da napišem nešto u odbranu Bernarda Mejdofa. Ne, on jeste đubre, ali nemojte njega kriviti. Krivite sistem koji mu je omogućio da uradi to što je uradio. On nije problem. Prvo što danas treba uraditi je zabrana moralizatorske kritike – po-hlepa, finansijske spekulacije itd. To nije problem. Problem je zašto je sistem stvorio prostor za takve finansijske spekulacije. Mislim da se radi o dubokoj strukturnoj nužnosti. To nema nikakve veze sa pohlepom, bankarima itd. Ako niste spremni da prođete kroz tu nultu tačku, vodite lažan život.

Delovi predavanja Slavoja Žižeka održanog 25. aprila 2012. u Njujorku.
Izabrao i preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net
Slavoj Žižek je slovenački filozof, kulturni kritičar i teorijski psihoanalitičar. Poznat je po svojoj interpretaciji i nadgradnji teorije psiho-analize Žaka Lakana, koju je primenio na pop kulturu i sociologiju. Svrstava se u filozofe post-strukturalizma. Žižek je jedan od najplodnijih filozofskih pisaca današnjice. Neke od tema kojima se bavi su: fundamentalizam, tolerancija, politička korektnost, globalizacija, subjektivnost, ljudska prava, mitovi, sajberspejs, postmo-dernizam, multikulturalizam, postmarksizam.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License