20 Hasmonejci

17. GLAVA

HASMONEJCI
Posle četiri stotine godina persijske i grčke vladavine Judeja je opet postala slobodna država pod sopstvenim vladarom, nasijem iz junačke porodice Hasmonejaca, koja je kroz tešku borbu povratila nacionalnu slobodu. Nasi Simon je činio velike napore da obnovi zemlju koja je pretrpela velike gubitke za vreme tridesetogodišnjeg rata i razaranja. Radio je na obnovi poljoprivrede na selu i trgovine u gradovima. Izgradio je luku u Jafi, koju je osvojio od Sirijaca, i tako je opet uspostavio vezu između Jerusalima i sredozemne obale. Ovaj poduhvat doneo mu je ponovo rat sa sirijskim kraljem Antiohom Sidetom. U to vreme Simon je već bio star i rat su vodili njegovi sinovi, od kojih se najviše istakao Johanan Hirkan. Simon je imao zeta Ptolemeja, koji je bio starešina grada Jerihona. Ovaj helenizirani Jevrejin, pošto se sporazumeo sa Antiohom, pozvao je na jednu svečanost u gradu Jerihonu nasija sa ženom. Svojim gostima dao je mnogo vina i tako ih opio, te je naredio slugama da ubiju nasija, a njegovu ženu odvedu u jerihonsku tvrđavu. Vest o ovom nasilju brzo je doprla do nasijevog sina, Johanana Hirkana. Ovaj se sa svojom vojskom odmah uputio u Jerihon da bi se dočepao ubice. Međutim, Ptolemej je naredio da se Johananova majka izvede na istaknuto vidno mesto na zidinama tvrđave i zapretio da će je baciti u ponor ukoliko se opsada ne digne. Da bi spasao svoju majku, Hirkan je bio prisiljen da se povuče u Jerusalim, gde je proglašen za nasija i prvosveštenika. Plašeći se njegove osvete, Ptolemej je kasnije pobegao u Siriju.

Johanan Hirkan, koji je vladao trideset godina, bio je prvi nasi iz kuće Hasmonejaca koji je osnovao potpuno nezavisnu državu. Zemlja je bila očišćena od Sirijaca, oslabljenih mnogim ratovima. U samoj Palestini, razna mala plemena, koja su često prilazila neprijateljima Jevreja, bila su prisiljena da se pokore Johananu Hirkanu. Ovaj je kaznio Samarićane, koji su živeli u centralnoj oblasti države blizu grada Sihema i sravnio sa zemljom hram na bregu Gerizim. Mali edomljanski narod, naseljen u južnoj Palestini, takođe je priznao njegov suverenitet, pa je čak i primio jevrejsku veru. Međutim, i pored toga što su prešli na jevrejsku veru, Edomljani su smatrani samo polujevrejima.

Johanan je uveo dalekosežne reforme u upravu zemlje. Ustanovio je Veliki državni savet ili Veliki sud, koji se na grčkom zvao Sanhedrin, a na hebrejskom Bet-Din-Hagadol. Ovaj savet ili sud je imao 70 članova i jednog predsednika, koji se zvao Av-Bet-Din (otac suda). Sanhedrin je raspravljao o svim zakonima koje je trebalo doneti na osnovu propisa Tore. Bet-Din, u izvesnom smislu parlament Judeje, bio je u isto vreme i vrhovni sud zemlje. U okviru samog Sanhedrina često je dolazilo do nesuglasica između dveju stranaka, koje su se u to vreme obrazovale u Jerusalimu i bile poznate kao sadukeji i fariseji. Prvi, nazvani po Cadoku, glavi svešteničke porodice, predstavljali su svetovnu (sekularističku) političku struju, koja je po svom programu želela da se Judeja razvija u državu sličnu drugim državama. Prema njihovoj zamisli trebalo je da Judeja ima jaku vojsku, kako bi mogla da vodi agresivnu politiku, da proširi svoju teritoriju i poveća svoju moć u svetu. Oni su prihvatili Toru kao osnovni zakon jevrejske države, ali nisu bili za to da se Tori dodaju novi verski propisi, kako se ne bi stvorila „ograda oko Tore", članovi ove stranke većinom su pripadali „višim" slojevima društva, a to su bili imućniji ljudi i državni činovnici. „Srednje" klase su pripadale drugoj stranci, farisejima (prušaim), čije je ime označavalo da se oni drže ,,po strani" od drugih naroda. Po njihovoj teoriji Jevreji, kao duhovni narod, kao narod božji, treba da imaju svoj sopstveni način života i da se razlikuju od ostalih naroda, a zakonodavstvo, na koji se god vid života odnosilo, treba da ima korena u Tori ili u njenim tumačenjima. Smatrali su da propisi treba da budu sve strožiji, kako bi se sprečilo mešanje Jevreja sa drugim narodima. U tu svrhu bilo je potrebno izučavati Toru, poznavati svaki njen propis i tumačiti svaku njenu reč, kao što su to pre fariseja činili soferim. Dok je, dakle, učenje sadukeja priznalo državi najviše mesto, fariseji su davali prvo mesto narodu, a državi drugorazredni značaj.

Nasi Johanan Hirkan je i sam više naginjao sadukejima nego farisejima. Jednom prilikom, za vreme neke svečanosti, upitao je vođe dveju stranaka, da li je prema njihovom mišljenju on veran Tori i njenim zakonima. Uglavnom je dobio potvrdan odgovor, ali je jedan od prisutnih fariseja, Eleazar, uzviknuo: „Nije li ti dovoljno da budeš nasi? Zašto želiš da budeš i prvosveštenik?" To je očito značilo da prema mišljenju fariseja nije podesan da se pred bogom pojavi kao duhovni vođ naroda onaj koji vodi ratove. Hirkan je bio teško pogođen ovom primedbom i otad se više približio sadukejima, nastojeći da ovi imaju većinu u Sanhedrinu.

Naslednici Hirkanovi, njegova dva sina Aristobul i Aleksandar Janaj, bili su potpuno na strani sadukeja. Stariji (koji se prvobitno zvao Jehuda, ali je ovom imenu dodao grčko ime Aristobul) proglasio se kraljem umesto nasijem. On je poveo ratove protiv susednih naroda, ali, slabog zdravlja, rano je umro. Njegov brat Aleksandar Janaj bio je pravi ratnik, pravi vojni starešina i odlučan protivnik fariseja. Za vreme svoje duge vladavine, koja je trajala dvadeset i sedam godina, vodio je oštru borbu ne samo sa Sirijcima i Arapima, već i sa sopstvenim narodom ili, bolje rečeno, sa onim njegovim delom, koji je bio na strani fariseja. U ratovima sa spoljnim neprijateljima bio je promenljive sreće ma da je pri kraju njegove vladavine teritorija Judeje bila isto tako velika kao u njenim najslavnijim danima. Borba na unutrašnjem frontu bila je uporna i tragična. Kralj je imao uza se vojsku, sveštenike i bogataše koji su pripadali sadukejima. Srednje klase i siromašne mase, pristaše fariseja, bile su protiv njega. Razmimoilaženja i međusobni sukobi dveju stranaka razvili su se, pri kraju Janajeve vladavine, u građanski rat. Počelo je u samom hramu za vreme proslave praznika Sukota. Prvosveštenik Aleksandar Janaj, koji je u isto vreme bio i kralj, vršio je službu božju. Pomoćni sveštenici pružili su mu pehar vode da njome poškropi oltar, kao što je to bio običaj kod fariseja. Ali kralj je vodu prosuo na tle, da bi pokazao da ne prihvata taj običaj. Okupljeni vernici su tim kraljevim postupkom bili toliko razdraženi, da su svoje etrogim bacili na kralja-prvosveštenlka. Pristalice dveju stranaka su se podelile i došlo je do nereda. Jedan odred vojske upućen je u hram; ubijeno je mnoštvo naroda; izbila je otvorena pobuna protiv nemilosrdnog kralja. Građanski rat je trajao šest godina, a protivničke stranke su bez ikakvog ustručavanja tražile pomoć stranih najamnika. Pred svoju smrt kralj je zažalio što je došlo do razmimoilaženja između njega i naroda i savetovao svojoj ženi da uspostavi mir sa farisejima koji su uza se imali većinu naroda.

Kraljica Saloma Aleksandra držala se saveta svog muža. Postavila je za predsednika Sanhedrina svog brata Simona ben Setaha, vođu fariseja. Novi Sanhedrin je ponovo osnažio zakone koje je sadukejski Sanhedrin bio ukinuo. Najstariji kraljičin sin, Hirkan, pristalica farisejskog učenja postavljen je za prvosveštenika. Njen drugi sin, Aristobul, bio je sadukej i kao vojni starešina imao mnogo pristalica u vojsci, u kojoj su sadukeji bili veoma jaki. U danima kada se očekivala kraljičina smrt, bilo je opšte mišljenje da će Hirkan postati kralj, ali je njegov brat Aristobul organizovao vojnu zaveru u nameri da zauzme presto i zavlada zemljom uz pomoć sadukeja i vojske. Kada je kraljica umrla, sukob između dva brata bio je već u punom zamahu. Hirkan, čovek mekušac nije bio sposoban da upravlja državom. Njegov brat je, naprotiv, bio i suviše ratoboran, pa je bilo verovatno da će i on biti uzrok mnogih nemira, kao što mu je to bio i otac Aleksandar Janaj. Prvi ratni sukob između dvojice braće završio se pobedom Aristobula i Hirkan je bio primoran da se odrekne prestola u korist svog brata. Uskoro posle toga Hirkana su prijatelji nagovorili da pobegne arabijskom kralju Aretasu i zatraži njegovu pomoć za ponovno zauzimanje prestola. Arabljani su zajedno sa Hirkanovim pristalicama upali u Jerusalim i opkolili Har Habajit koji su držali Aristobul i njegove pristalice. To se dogodilo za vreme Pesaha i pošto stanovnici opsednutog grada nisu imali dovoljno ovaca za prinošenje prazničkih žrtava u hramu, bili su primorani da od svojih neprijatelja kupe još onoliko ovaca koliko im je bilo potrebno. Bilo je ugovoreno da će oni sa zidova spuštati korpu sa novcem, a da će im opsađivači u zamenu slati ovce. Jednom prilikom umesto ovce poslali su svinju. Gnev opsednutih bio je toliki, da su borbe ponovo oživele. Među Hirkanovim vojnicima bio je i neki pobožan čovek po imenu Onije, koga su smatrali svecem i za koga su verovali da mu molitve dopiru do neba. Starešina napadačkih trupa pozvao ga je da se pomoli za uništenje Aristobidove vojske. Dobri čovek je upravio pogled ka nebu i ovako se pomolio: „Gospode, i napadači i opsednuti su deca tvoja. Nemoj stoga dopustiti da se dogodi ono što oni jedni drugima žele."

U to vreme desili su se važni događaji koji su iz osnova izmenili položaj Azije. Pompej, vođ jake rimske armije, pošao je da osvoji Siriju i celu seleukidsku državu. Posle Persijanaca i Grka, došao je red na Rimljane da postanu gospodari sveta. Mali narod Italije počeo je da širi svoju vlast prema zapadnoj Evropi, na jednoj strani, i prema Aziji i Africi, na drugoj. Pošto je osvojio Siriju, Pompej se sa svojom vojskom zadržao u Damasku, glavnom gradu Sirije na granici Palestine, i počeo sa pripremama za osvajanje judejske zemlje. Na ovu vest došla su mu braća Hirkan i Aristobul i zamolila ga da odluči koji od njih dvojice ima pravo na presto. Pompej je obećao da će im odgovor kasnije saopštiti, a u međuvremenu je naredio svojim legijama da krenu na Judeju. Jerusalim i utvrđenja hrama zauzeti su baš na Jom Kipur, kada je narod bio okupljen u hramu, a sveštenstvo zaokupljeno službom. Rimski vojnici ubili su više sveštenika i neke Aristobulove ljude koji su pružili otpor. Judeja je proglašena rimskom provincijom, a Hirkan postavljen za prvosveštenika i etnarha. Aristobul, koji je pripremao pobunu protiv novih osvajača, zarobljen je i odveden u Rim zajedno sa svojom porodicom.

Tako je, 63. godine pre nove ere, pala nezavisna kraljevina Hasmonejaca, pošto je postojala jedva osamdeset godina.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License